Glavna korist od čitanja velikih književnika nema veze sa književnošću. Ona nije povezana ni sa posebnošću njihovog stila, pa čak ni sa vaspitavanjem naših osećanja. Čitanje dobrih knjiga korisno je pre svega stoga, što nas sprečava da budemo „istinski savremeni ljudi”. Jer, biti „istinski savremen” znači osuditi sebe na poslednju predrasudu; kao kad potrošite poslednji novac na najmoderniji šešir, i time sebe osudite na staromodnost. Staza prohujalih vekova posejana je leševima “istinski savremenih ljudi”. Književnost, ona klasična i večna, neprekidno nas podseća na nepomodne istine, koje uravnotežuju nove poglede kojima smo trenutno zaokupljeni. Način na koji ona deluje, međutim, prilično je neobičan te vredi početi sa njegovim razumevanjem.
S vremena na vreme, a posebno u nemirnim epohama kao što je ova naša, na svetu se pojavljuju specifična strujanja. U starim vremenima ona su nazivana jeresima, a sada ih nazivamo modom. Ponekada su ta strujanja nakratko korisna, ali mogu biti i sasvim škodljiva. Ona se po pravilu mogu svesti na neku istinu ili, tačnije, poluistinu. Tako, na primer, ostajemo u sferi iskrene odanosti ako držimo do Božjeg zakona, ali ako insistiramo na tome nauštrb Božije milosti, to već spada u jeres; isto tako, nije ni najmanje loše ako žudimo za jednostavnim životom, ali ako se ta žudnja ostvaruje na račun vedrih osećanja i lepih manira – ona postaje jeretička. Jeretik (ili fanatik) nije čovek koji isuviše voli istinu, istina se ne može isuviše da voli. Jeretik je čovek koji svoju istinu voli više od Istine. On više voli poluistinu koju je sam otkrio, nego čitavu istinu koju poznaje čovečanstvo. On odbija da svoj sopstveni dragoceni mali paradoks vidi kao deo mnoštva očiglednih istina, koje tek zajedno čine svetsku mudrost.
Takvi inovatori su ponekad mračni i iskreni kao Tolstoj, a ponekad ženski rečiti i osetljivi kao Niče; ponekad su duhoviti, snalažljivi i odvažni kao g. Bernard Šo. Uvek pobuđuju interesovanje a neretko stiču i sledbenike. Ali uvek i svuda čine jednu osnovnu grešku. Svi oni misle da su otkrili nešto novo. U stvari, ono što je novo nije data ideja, već potpuno odsustvo drugih, uravnotežujućih ideja. Veoma je verovatno da se ta ista ideja može naći u mnogim klasičnim knjigama, od Homera i Vergilija do Fildinga i Dikensa. Sve te njihove ideje mogu se naći u knjigama starostavnim, samo što su tamo uravnotežene, na svom mestu, druge misli ih dopunjuju a ponekad čak i opovrgavaju i prevazilaze. Veliki pisci nisu zanemarivali prolaznu modu zato što o njoj nisu ništa znali, nego baš zato što su razmišljali o njoj, i iznašli odgovore na pitanja koja ona postavlja.
U slučaju da nisam sasvim jasan, izneću dva primera, oba u vezi sa idejama koje su trenutno u modi među vrlim mladim misliocima. Svi znamo da je Niče zastupao doktrinu, koju su on i njegovi sledbenici smatrali sasvim prevratničkom. On je, naime, tvrdio da je opšteprihvaćeni altruistički moral – izum slabih, onih koji teže da spreče jake da vladaju nad njima. Ne slažu se svi savremeni ljudi sa tim, ali svi misle da je to novo i nečuveno.
Možemo mirne duše pretpostaviti da veliki pisci prošlih vremena, kao što je Šekspir na primer, nisu ispovedali ovu ideju, da im jednostavno nikada nije pala na pamet. Ali, ako zavirite u poslednji čin Šekspirovog Ričarda III, tamo ćete u dva reda naći ne samo sve ono što je Niče imao da kaže, već i same Ničeove reči. Ričard Grbavi obraća se, tako, svojim plemenitim velmožama:
Savest je reč koju samo strašljivci koriste
Smišljena najpre da jake drži u strahu.
Kao što rekoh, Šekspir ne samo što je svojom mišlju dotakao ničeansko pravo jačeg – on mu je znao i cenu i mesto. To mesto su usta polumahnitalog grbavca uoči poraza. Bes uperen protiv slabih odlikuje mračne, sujetne i veoma bolesne ljude; onakve kakvi su bili Ričard ili Niče. Ne treba, dakle, misliti da stari klasici nisu videli nove ideje. Videli su ih, itekako; Šekspir je jamačno sreo ničeanstvo, i video ga skroz, bez ostatka.
Navešću još jedan primer: Bernard Šo u svom blistavom i čestitom komadu “Major Barbara” baca jedan od najžešćih izazova u lice poslovičnog morala. Kažemo da “siromaštvo nije porok”. Ne, odgovara Šo, siromaštvo jeste porok, majka svih poroka. Zločin je biti siromah ukoliko možeš da se pobuniš i postaneš bogat. Onaj ko ostaje siromašan jeste malodušan, servilan ili podao. Po nekim znacima, Šo i mnogi njegovi poklonici pridaju ovoj ideji preveliki značaj. Ali, kao i uvek, nov je taj značaj a ne sama ideja. Još je Tekerijeva Beki Šarp znala da kaže kako je lako biti moralan sa 1.000 funti godišnje, a teško sa samo 100 funti. Ali, baš kao i Šekspir, Tekeri ne samo da je znao za tu ideju, nego je tačno znao i njenu vrednost. Ne samo da mu je pala na pamet, već je znao i gde treba da se izrekne. Trebalo je da se pomene u replici Beki Šarp, žene promućurne i iskrene, kojoj je, međutim, duboko strano sve ono što život čini vrednim. Njen cinizam, usmeren protiv uravnotežujućeg mišljenja ledi Džejn i Dobina, na svoj način je duhovit i površno istinit. Cinizam Šoovog junaka, izrečen sa strogošću propovedi, nikada ne može biti istinit. Nije, naime, istina da su krajnje siromašni ljudi – neiskreniji i ponizniji od onih veoma bogatih. Bekine poluistine najpre su postajale pomalo nastrane, zatim se u njih jedva verovalo a na kraju su se pretvorile u laž. U Tekerijevom slučaju, zaključak koji nas interesuje je istovetan sa Šekspirovim. Ono što nazivamo novim idejama samo su krhotine starih.
Ne radi se o tome da neka ideja nije dolazila Šekspiru na pamet: dolazila je, ali je sretala tamo i mnoge druge ideje, kadre da iz nje isteraju ludost.
Preveo sa engleskog jezika: Milan Ramadanski
izvor
Нема коментара:
Постави коментар