Svemirske iluzije- kako se kreću planete

"Gledano sa Sunca sve u Sunčevom sistemu se okreće oko Sunca. Ali ako posmatramo sa strane, iz neke zamišljene statične tačke..."izvor

Za vremenske periode od više vekova sigurno  putanje planeta se jedino mogu opisati u realno trodimenzionalnom prostoru. A to znači da bi ova tela imala putanje u obliku rozeta.Kada putanje planeta u obliku rozeta, prikažemo tako da jedna, pod određenim uglom, stoji u odnosu na drugu, ili u odnosu na Sunce, koje je centar oko koga sve planete rotiraju, ne može se dobiti slika planeta čije orbite kao elipse rotiraju u jednoj ravni! Naročito to nije održivo u dužem vremenskim periodima koji se mere vekovima ili milanijumima. Planete se ne kreću stalno u onoj jednoj ravni, koju nazivamo ekvatorijalna ravan Sunca. Sigurno da se onda dobija slika Sunčevog sistema nalik na sliku atoma! Tada Sunce, koje je u središtu, predstavlja jezgro tog atoma, dok su planete koje rotiraju eliptično u obliku rozete, predstave elektrona.

Zna se da Sunce ima više od 99% mase celog planetarnog sistema, pa zbog toga je logično da ono ne rotira samo oko svoje ose, niti stoji nepokretno na svom mestu. Usled kretanja planeta oko njega, putanjama u obliku rozeta, Sunce se pomera prema promenljivom položaju planeta. Sunce je nalik na jezgro atoma, po tome što mora da vibrira u svim pravcima, ka kojima se upravlja prema položaju planeta koje se oko njega kreću! Analogija tome je da se slično ,vibriranje’ dešava i u atomu, mada su u njemu dimenzije mnogo manje!

Iluzije

Naša čula su nesavršena.  I vid zavisi od "interpretacije" . Sliku, naime, ne kreira samo opažaj  ( fizički ) već i znanje. Viđenje je kompleksan kreativni čin u kom mozak  zaključuje proces  na osnovu onoga što oko prikazuje. Bez znanja, dakle, ne bi znali šta posmatramo.  Odnosno, "videti " znači prepoznati. Kant daje svoju kultnu formulu: "Pojmovi bez opažaja su prazni, opažaji bez pojmova su slepi." Za saznanje su istovremeno potrebni i čulni osećaj i razumevanje.

>Zahvaljujući znanju svesni smo iluzija čula. Da nismo mislili bi da sunce tone u okean, da je mesec na horizontu bliži( Ponco iluzija).

Gornja linija izgleda duže, jer mi tumačimo zbližavanje strana, a ustvari obe žute linije su jednake dužine. Mesec izgleda bliži na horizontu jer naše nesavršeno oko skraćuje pravu razdaljinu do horizonta. Ako na papiru probušite rupu tako da vidite Mesec ali ne i horizont, Mesec se smanjuje na normalnu veličinu! Ako istovremeno gledate Mesec drugim okom ipred koga nema papira, dobijate efekat kako on ima dve veličine odjednom!

Tako je i sa nebom. Nebo iznad nas je svakodnevni ambijent. Oko daje sliku iz svoje perspektive. Kada posmatramo svesni smo da je nebo ustvari naša percepcija prostora ( optička iluzija) a ne objektivna slika. "Nebo", dakle, postoji samo u našem oku.

Tako je i sa predstavom planeta. Na osnovu dosadašnjih klasičnih prikaza one su raspoređene na "nebu" kao po nekom svodu. Zbog toga je bilo nemoguće zamisliti ih drugačije. Kao što postoje granice čula, tako postoje i granice znanja.

Napomena: ne zaboraviti !!!

I pojave, i naši doživljaji su deo istine postojanja.