Demonstracije u Turskoj

L ibijska, Egipatska i ostala događanja dočekala su nas nespremnim. Ni dan danas ne možete pronaći iscrpnu i koliko toliko objektivnu analizu ovih događanja. Zaista je neophodno dobro poznavati neku zemlju tokom dužeg vremenskog perioda da bi se shvatila kompleksna struktura njenog državnog sistema, kultura i tradicija naroda. Kako su u Arapskom proleću  glavnu ulogu odigrale svetske sile informacije su sve vreme bile uskraćene, mnoge istine iskrivljene, a one prave ostaće dostupne samo malom broju glavnih aktera.
Ništa se od tada nije izmenilo. Odnos međunarodnih snaga se nije promenio. Moćnici su postali još beskrupulozniji.  Jedna od strana uvek stopira informacije. U takvim okolnostima je nemoguće stvoriti objektivnu sliku, 

 Obično je mera dešavanja narod. Kaže se obično da je duh naroda ne samo najbitnija poluga sistema, već i pokazatelj  " prave strane". Narod jeste taj koji odlučuje. Bez njega ni jedna sila ne može da vlada, niti da ovlada nekom državom. Ne treba zaboraviti ko je narod!! Idealizacije najmanje  koriste objektivizaciji.
Aktuelan primer je Sirija, narod sa obe strane. Uprkos činjenici da je ona poprište interesa dva podjednako jaka svetska politička bloka, koja sve vreme upravljaju sudbinom Sirije odmeravajući usput svoje snage, uprkos ogromnoj pomoći u svim oblicima, pobunjenici -narod , ne uspevaju srušiti sistem jer ga održava deo naroda sa druge strane. Bez tog dela naroda Asad bi davno bio poražen.

Zahvaljujući internetu u situaciji smo da čitamo autentične izveštaje koji ponekada kažu više nego sve analize na jednom mestu. Sabrala sam nešto od toga sa " terena" jer me zainteresovala sudbina važne granice Evrope. Turska je, po verovanju mnogih, upravo to, bedem prodora fundamentalnog islama.
" Ako  ne možemo da zaustavimo (Erdogana)  sada, politički islam bit će legaliziran", kaže Masum Turker, bivši ministar u vladi. "Oni [AKP] skoro su promenili naš društveni način života". izvor

IZ KAIRA

U mnogim trgovinama, kafićima i kancelarijama duž Tahrir trga u Kairu trepču televizijski ekrani. Na većini su vesti sa jednog od bezbroj kanala, onom na kom se pažljivo prate demonstracije na trgu Taksim u Istanbulu.Drugi programi se danas ne gledaju.

"Tamo se događa revolucija, baš kao kod nas," komentarišu mnogi .

"Oni se bore protiv vlastite muslimanske braće. Pazi! Ljudi protestuju protiv turskog Muslimanskog bratstva! "
Ljudi su klicali i pljeskali kada su demonstranti odneli pobedu nad policijom i zauzeli trg.
Drugi svesno okreću glavu od ekrana.
Prodavači sa dugim bradama takođe ne gledaju.
Pitanje je da li će pobediti Alah ili revolucija.

Turska pobuna  je drugačija  od egipatske, u meri u kojoj zemlja provodi svetsku politiku. I politički obračun u narodu je suprotan od onog u zemljama u kojima se dogodilo arapsko  proleće. Dok su demonstracije "arapskog proleća" bile usmerene ka previše svetovnom, AKP u Turskoj se zamera previše religioznog. Demonstracije  imaju za cilj održavanje sekularne države, a ne, kao kod ostalih Arapa, uvođenje islamske.

U Egiptu još uvek besni borba za Alaha i njegove pristaše. Napetost se povećava svaki dan u i dovodi do sve veće polarizacije. Politički - religijski simboli su vidljivi. Kako bi jasno pokazali svoje političko opredeljenje muškarci puštaju brade, drugi se glatko briju, ili puštaju bradu ali i kosu, kao moderni izraz što je posebno odvratno konzervativnim muslimanima ; žene dodaju ekstra marame, druge ih bacaju. Mubarak nije na vlasti ali kod određenog sloja naroda još uživa podršku.

Nemačko-egipatski autor Hamed Abdel-Samad je, nakon jednog predavanja u Kairu u kojem je kritikovao islamizam, izložen pretnjama smrću. U intervjuu za Dojče vele izjavio je da "su te tri abrahamitske religije ( islam, judaizam I hrišćanstvo) bile odgovorne tokom njihove istorije za mnogo patnje, netolerentnosti i ratova. Svaka od njih, smatra da je u posedu apsolutne istine. Apsolutizam je pretpostavka fašizma."
Tragično je, kako misli on I većina razumnog sveta, " da se koncepti i pravila za život muslimanske zajednice u 7. veku smatraju u današnjem vremenu sveopštevažećim i da im se da politički autoritet. Mi ne bi trebalo da sudimo proroku i Kuranu kriterijumima 21. veka, ali prorok i Kuran takođe ne mogu da određuju naš život u 21. veku."
 Šta je u tome uvredljivo, pita se on, sa njim sigurno  ogroman broj ljudi širom sveta i ne samo po pitanju islama već bilo koje religije koja uzima sebi za pravo da organizuje život ljudi.

TURSKA

Interesantno je primetiti da  pojedini mediji zaobilaze suštinu problema ne samo u pogledu religije već i političko ekonomskih odnosa koji igraju odlučujuću ulogu u dešavanjima naroda.   

Naslovi u medijima
Istambul postao ratna zona zbog 600 stabala (??????) 
Nemiri u Turskoj izbili su nakon višednevnih protesta zbog planova za preuređenje trga ,
Arapsko proleće zahvatilo i Tursku, 
BBC-a javlja da je ljudima dosta vlade i njenih mera koje ograničavaju njihove slobode,
Protesti  proistekli iz gneva zbog prekomerne policijske sile.


POČETAK

Demonstracije jesu započele mirnim okupljanjem u  "Gezi Parku" u središtu Istanbula u blizini poznatog Taksim trga. Kao i kod sličnih okupljanja mladi su odlučili da kampiraju na prostoru trga.U noći s četvrtka (30.5.) na petak policija ih je nasilno proterala.
"Možete da radite šta vam je volja. Mi smo doneli oduku koju ćemo provesti", nadobudne su reči Erdogana.Bila je dovoljna mala iskra da se Turska zapali.

Iza seče stabala neposredno stoji gradnja tržnog centra! Iza tržnog centra stoji raspeće naroda na nekoliko verskih i političkih odnosa. Iza samih demonstracija su sigurno određene političke snage.ni jedne demonstracije nije pokrenula mala grupa ljudi. protesti protiv određenih državnih akcija počinju i završavaju mirno, na nivou su dizanja glasa  zastupnika određenog pogleda na svet. Sve što poprimi veće dimenzije je znak političke instrumentalizacije .

Zašto bi jedan tržni centar smetao građanima?
2000. u Turskoj je bilo 46 trgovinskih centara, sada ih je 299. Pa šta? Nije li to uspeh? Ne stoji li u statistikama medija Turska na dobrom mestu, kao jedna od dobro stojećih i prosperitetnijih zemalja?
Kao i svi dosadašnji projekti premijera Erdogana i ovaj poslednji je samo jedan u nizu takozvane  gentrifikacije projekata. Urbana regeneracija obično se definiše kao izmena određenih delova grada. Nju financiraju privatni (korporativni), a nekada i državni akteri. U mnogim slučajevima pitanja o tome šta treba promeniti, kako, ostaju neodgovorena. U ovim situacijama se “iznenadno pojavljuju” novi akteri u urbanoj politici, te njihov rastući uticaj potpuno određuje urbane strukture gradova.
U  pozadini akcija stoje finansijski moćnici koji su obično u vezi sa gradskom i državnom administracijom koja donosi odluke, odnosno državnom političkom elitom.
Razvojni planovi za Gezi Park su trebali obogatiti firme povezane s vladajućom AKP strankom. Održavanje ekonomije rastom BDP poticanjem potrošnje kreditnom karticom, a ne realnim dohotkom, je još uvek aktuelno u Turskoj.
 

Nasilničko ponašanje policije turski mediji su prećutali. Zato su proradile društvene mreže i za tren oka cela je Turska ( UBRZO I SVET)  bila informisana o događajima. Sa mladima na trgu solidarisali su se poslednji sekularni bastioni širom Turske.

Na samom trgu bili su od pre članovi Republikanske narodne stranke ( skraćeno CHP).To je umereno sekularna politička stranka po ugledu na zapadno evropske demokratske stranke. Da odmah podsetimo da je ova stranka podjednako autokratska kao AKP i ima sličan odnos kada je reč o ljudskim pravima što svakog ko pozna situaciju može samo da oneraspoloži. Organizatori protesta se nisu ogradili od njihovog učešća što unosi sumnju u ubacivanje jedne političke stranke u jedan projekat napredne omladine koja je bez sumnje imala za cilj da mirno iskaže  stav protiv vlade AKP-a , njene politike sa sve više autoritarnog stila.

Ako se prisetimo početaka Erdoganove vladavine  on je lagano konsolidovao svoju moć. Početna, umerena politika i pomirljiv stav, ubrzo je zamenio čistkama vojske i sudstva. Malo po malo van scene su se našle brojne ličnosti. Na taj način je uspeo da ovlada institucionalnom moći. On aktivno nastavlja da proganja novinare, intelektualce, studente.

"Prema podacima Udruženja novinara Turske, trenutno u turskim zatvorima sedi 97 medijskih poslenika, uključujući novinare, izdavače i distributere, a aktivisti kažu da je ta cifra veća od broja zatvorenih u Kini.
Evropskom sudu za ljudska prava predato je skoro 9.000 tužbi protiv Turske za kršenje slobode štampe i slobode govora 2011, a 2009. godine bilo ih je 6.500. U martu prošle godine, turski pisac i nobelovac Orhan Pamuk kažnjen je sa 3.670 dolara jer je za jedan švedski list izjavio: „Ubili smo 30.000 Kurda i milion Jermena.“

(Dan Bilefsky, Sebnem Arsu, The New York Times, 04.01.2012.prevod)

Nova represija obuhvata područje internet slobode, slobode govora uključujući pre svega politička neslaganja. Dok je prethodna vlast ciljala verske punktove, Erdoganova je suprotno, usmerena na svetovne. Poslednje akcije odnosile su se na ograničenje alkohola. Erdoganova vizija Turske je slična arapskim vizijama,  to jest viziji države sa građanima, uzornim muslimanima koji mole pet puta na dan, u što više džamija, koji će nakon toga otići u kupovinu u jedan od izgrađenih centara u kojima se ne prodaje i ne pije alkohol u restoranima.  

 

DEMOKRATSKA TURSKA MIT    

Turska je za mnoge primer retke zemlje u kojoj demokratija i islam idu ruku pod ruku. Vašington i Evropa ističu Tursku kao model muslimanske demokratije koji bi trebalo da bude uzor arapskom svetu, dok turski branitelji ljudskih prava kažu da je ova podrška deo zloslutnog trenda Zapada koji žmuri na rastući autoritarizam u toj zemlji.
Stvarnost je zaista u mnogo čemu suprotna. Turska se očigledno dugo želela prikazati kao zapadna  demokratska zajednika potiskujući javno verska ubeđenja. Ženi koja je nosila burku  bio je zabranjen ulazak u javne prostore poput restorana, bioskopa. Kategorično se odbijalo priznanje nacionalnih manjina, ne samo Kurda već i ostalih, arapskih Turaka.,Armena, hrišćana,itd. Nakon Ataturka svako je morao slediti izgled idealnog Turčina, sekularnog, modernog, prozapadno orijentisanog građanina.
Socijalni mobilitet u društvu promenio je društvene odnose. Sekularna elita je polagano nestajala,  raspala se tradicionalnas rednja klasa, nastala je nova, zbog pojačane migracije i urbanizacije sve više seoskog stanovništva i bivših radnika iz društvenog sektora započinju uspešan vlastiti biznis.
Ni jedna analiza društva ne može da bude matematički precizna, tako da se pitanje religijskog opredeljenja Turaka u ovom momentu teško može da proceni sa aspekta odnosa prema pitanju sekularnog.  Za verovati je da, kao npr. u Bosni, određeni vernici dele temeljne vrednosti sekularne demokracije u Turskoj. Nemoguće je u jednoj ili dve generacije izbrisati  nasleđeni stav kako prema islamu tako i demokratiji. One se uvek kreću u rasponu od konzervativnih do liberalnih opcija, što konačno potvrđuje i stanje u Egiptu nakon prevage Muslimanske braće. U Turskoj je ta oprečnost još veća i složenija.

GULEN ŠKOLE

Gulenistički pokret je izdanak sunizma. Utemeljio ga je u Turskoj islamski naučnik Said Nursi, na čijem je čelu danas Fethullah Gulen, koji živi u Pensilvaniji. Nakon čitanja biografije čovek ne može da se otme utisku čudnih zapadnih poteza. U anketama američkih medijskih kuća Gulen je uvršten  kao jedna od najznačajnijih ličnosti ovoga doba. Čovek koji trenutno živi u jednoj vrsti izolacije u malom gradiću u Pensilvaniji, uživa veliku podršku Amerike, popularnost i  publicitet.

Gulenistički pokret je aktivan i u muslimanskim i nemuslimanskim zemaljama. Prisutan je i u Bosni koja se brzim koracima uhodava u islamizaciju. Mada odriče svoje političke pretenzije u svim muslimanskim zemljama iskazuje se zabrinutost činjenicom da se pripadnici Gulenističkog pokreta pokušavaju integrisati u sve vladajuće institucije.
Gulen pripadnici su  konzervativniji i religiozniji. To su muslimani koji klanjaju pet puta na dan, ne piju alkohol, poste tokom Ramazana. Mnogi od njih su pohađali tzv. Gulen škole u kojima su dobijali sekularno obrazovanje, zato što na to obavezuje Turski zakon , ali istovremeno svi programi i vannastavne aktivnosti su nosile islamski pečat.
Premijer Erdogan je završio tu školu, i mnogi drugi današnji prominentni političari.Na jednom putovanju za novinare, koje su finansirali bogati Turski privatnici, otvoreni simpatizeti Gulen pokreta ,mnogi novinari su se mogli uveriti kojom se brzinom širi ovaj pokret. Oni kontrolišu većinu medija, televizijskih kuća, radio stanica, firme, banke, i investicijske projekte zemlje a tako i politiku. 
Ove nove mlade islamske snage imaju puno veću javnu ulogu u islamu i vrše  ve jači pritisak na veće urbane sredine, kao što je Istambul. Tako se broj restorana u kojima se ne toči alkohol povećao, broj žena sa burkama, muškaraca sa bradama, gradnja džamija se povećala. Turci sekularne opredeljenosti konstantno upozoravaju na opasnost Gulenskog pokreta i njegovu rasprostranjenost u svetu.

PRELAZ

U Turskoj su nekada sekularne partije i liberalni političari snažno potisnuli religiju i verujuće slojeve naroda. Vremenom je izbledela uloga te stare političke garniture. Migracija radnika i ekonomska liberalizacija stvorile su novu klasu.  Pojačao se uticaj novih  religijskih grupa koje su prethodno potiskivane, kao što su Muslimanska braća. Vojska je imala i još uvek ima isti položaj,  neviđenu moć i kontroliše 25-4 0% BDP'a.

Mnogi zapadni analitičari Tursku sve više vide kao deo Arapskog sveta. Ispostavlja se da je Turski model demokratske sekularne države sa jakom vojskom mit. Ispod  demokratije hapšeno je desetine hiljada, mnogi su ubijeni, zatvori su puni. Žene su i dalje daleko od emancipacije, u rurarnim sredinama potlaćene. Politički profil Turske se promenio. Vlast ne želi demokratiju, vojsku  koja štiti štiti sekularnu državu već teži  islamskoj vlasti  u kojoj je vojska spremna za velike ustupke u zamenu za održavanje ili proširenje postojećih povlastica.

Turska je zemlja koja je iz jedne prešla u drugu krajnost. U njoj se na drugi način vodi ista borba kao i u Arapskom svetu, između različitih grupa, političkih pokreta i pre svega borba oko uloge religije.

   

DEMONSTRACIJE

Jasno je da su demonstracije usmerene protiv islamizacije javne sfere u Turskoj ali ujedno i protiv nasilničkog režima i ekonomske situacije. 
Preovladava mišljenje da je ovo poslednji trzaj ostataka sekularnih snaga. Na tu pomisao dolazi se na osnovu socijalnog sastava demonstranata. 
Veći deo Turske ćuti!
Nema radnika. Dok god se radnička klasa ne pridruži ovim demonstracijama događaji će imati samo uticaj na Erdoganov politički imidž.
Nema službenika, nema onog dela stanovništva koje još uvek čuva svoj egzistencijalni položaj. Tviteraši pišu da još uvek nema ni dovoljno mladih iz siromašnih krajeva, verskih redova, devojaka sa maramama. Vlada mišljenje da je Erdogan miljenik upravo tih slojeva i da su zato pobunjene uglavnom urbane sredine i njeni stanovnici.
Revolucije nisu glasačke kutije i razvoj događaja bi mogao da potvrdi pretpostavku, da su ove sredine Erdoganova glasačka mašina koja ga godinama održava, ili onu drugu, da su izbori namešteni. 

Šta je sa vojskom?Ona tiho pomaže demonstrante.prima ih u svoje bolenice i leči, deli gas maske, ali to su uglavnom niži vojni kadrovi.One više Ewrdogan je na vreme izbacio, osudio i zamenio svojim kadrovima. Dok ima vojsku on će imati snagu - a vojsku iza sebe imaće tako dugo dok može da je uveri da će svojim vođstvom da zadovolji njene ekonomske investicije. Arapi su gubili vlast kad nisu imali ili kada su izgubili vojsku.

VOJSKA DELI MASKE

Upravo se u proceni širine i dubine demonstracija izražava sumnja u dobar ishod. Sekularni slojevi pripadaju uglavnom srednjem urbanom sloju i visokoobrazovanoj klasi mladih koje je najžešće pogodila ekonomska kriza.Turska se osim problema islamizacije susreće sa tipičnim problemima svetske krize. Za razliku od arapskog sveta,čiji je otpor uzdignut na nezadovoljstvu izraslom na decenijskoj stagnaciji, Turska je vidno odmakla u ekonomskoj liberalizaciji. 

 

VOJSKA ODBIJA PROLAZ POLICIJI

Promene koji ovaj sloj demonstranata traži su prekompleksne i ne samo da nisu realne već, što je važnije, bojim se, ne rezonuju sa ostalim segmentima turskog društva. Erdoganova snaga je jača,i bez obzira da li će na njenom čelu ostati on ili će ga zameniti neko drugi,pobediće većina a protesti će da se završe kao svi slični protesti širom Evrope, dakle bezuspešno.
Turska nema široku revolucionarnu koaliciju neophodnu za bitan preokret. Pokret, sa druge strane,  mogu da iskoriste neke već postojeće opozicione partije i usmere ga prema svojim ciljevima. 
Najvažnija dešavanja su tek pred Turskom.Radnici su, nezavisno od ovih demonstracija najavili svoje, takođe i sindikati. Erdogan samouvereno ponavlja svoju dugogodišnju poštapalicu:

"Nemojte da zaboravite kako je sve bilo loše, kad su bili na vlasti oni pre mene" .U tome se nalazi  zrno istine i te demagoške reči još uvek deluju i odjekuju snažno među njegovim pristašama. 
Ekonomija je čudo. Uprkos ekonomskom usponu, koga niko ne može apsolutno da ospori, narod ipak dobija mrvice, a nezadovoljstvo raste ne samo zbog neimanja, već i zbog nasilnosti režima. Svedoci smo dakle pobune protiv islamizacije, arogancije i represivnog aparata i prakse vlade. Ako se to iskombinuje sa najavljenim radničkim porotestima, Turska se može otvoriti za istinske revolucionarne promene.
Neka joj je sa srećom!
______________________________________

UPDATE 6. JUNI

 

U tekstu oglasa se ističe:

Šta se događa u Turskoj?

Narod Turske je progovorio:
Nećemo biti ugnjetavani!
Milioni su gnevni zbog nasilne reakcije vlasti na mirni protest koji je imao cilj sačuvati istanbulski park Gezi.
Gnevni, ali ne i iznenađeni.
Tokom 10-godišnje vladavine premijera Erdogana svedoci smo kontinuirane erozijie naših građanskih prava i sloboda. Hapšenja  brojnih novinara, umetnika, izabranih zvaničnika, restrikcije na slobodu govora, manjina, prava žena, sve to pokazuje kako vladajuća stranka nije ozbiljna po pitanju demokracije.

Još jednom premijer se ruga i trivijalizira zabrinutost nacije, dok turski mediji sramotno ćute.

Narod koji je hrabro protestovao širom Turske su obični građani. Dolazimo iz raznih generacija, etničkih, religijskih, socioekonomskih, ideoloških, seksualnih i spolnih identiteta. Ujedinjeni smo jer smo zabrinuti za budućnost Turske. Za našu budućnost.

Zahtevamo prestanak policijske brutalnosti.
Zahtevamo slobodu medija.
Zahtevamo otvoreni demokratski dijalog između građana i onih koji su izabrani na javnu dužnost, a ne diktate specijalnih interesa.
Zahtevamo istragu o aktualnom vladinom zlostavljanju moći pri čemu je došlo do gubitka nevinih života.

Pridružite se u raspravi i stanite zajedno s nama u solidarnosti.

Finansirano u potpunosti od strane zabrinutih pojedinaca širom sveta

Gezi Pokret za Demokraciju
gezidemocracymovement@gmail.com

izvor

________________________________________________

UPDATE  10. JUNI

Ove nedelje u Turskoj može da dođe do prevrata. Ovako je prokomentarisao za Glas Rusije nove nerede u Istambulu i drugim gradovima zemlje direktor Centra za Bliski Istok i Kavkaz Međunarodnog Instituta za najnovije države Stanislav Tarasov.

Sada se dešava raskol vladajuće stranke. Gradonačelnih Istambula i zamenik premijera Bulet Arinič je podržao demonstrante. Očekuje se da će sa svoje pozicije istupiti i drugi potpredsednik vlade ali Babadžan. Pri tome deo policije je već prešao na stranu demonstranata, podvukao je Tarasov. Po njegovom mišljenju sada se glavno pitanje sastoji u tome da li će Turska moći da izađe iz ove krize. On nije isključio da u uslovima demokratske procedure može da bude formirana koaliciona vlada uz učešće opozicije.
U nedelju premijer Tajip Erdogan je pozvao svoje pristalice da izađu na ulice 15. i 16. juna.

______________________________________________