Edelova tumačenja psihološkog romana

Psihološki principi.
psiholog Vilijam Džejms, 1890
(termin tok svesti)

Svest se dakle ne pojavljuje iseckana na komadiće.
Reči kao lanac ili niz ne opisuju je pogodno,
kako se ona isprva pojavljuje.
U njoj nije ništa sastavljeno, ona teče.
Reka ili tok jesu metafore kojima je možemo
najprirodnije opisati. Kad budemo odsada o njoj govorili,
nazovimo je tokom misli, tokom svesti, tokom subjektivnog života..

 

EDELOVA TUMAČENJA PSIHOLOŠKOG ROMANA


LEON EDEL
 Psihološki roman, 1900—1950

 Ova studija ograničava se,  na roman koji bismo možda mogli nazvati romanom toka svesti, jer se pokušaj njegovih autora sastoji upravo u tome da prenesu i umetničkim sredstvima odraze tok svesti, ali taj naziv ne bi obuhvatio sve pokušaje ove vrste. Međutim, naslov studije ni u kom slučaju ne znači da Edel smatra da je to prvi pokušaj psihološkog romana, odnosno da ovaj veliki eksperimenat dvadesetog veka jedino zaslužuje da se tako nazove.
Bilo je ranijih, više ili manje uspelih,snažnijih i slabijih pokušaja tumačenja ljudske psihologije. Dostojevskog u njegovim analizama i dubokom prodiranju u svest nijedan pisac dosada nije prevazišao. Svojom širokom ljubavlju uspeo je on da u čoveku otkrije ono što izmiče oku hladnijeg posmatrača. Pa i portreti koje Tolstoj daje ne mogu se osuditi zbog nedostatka psihološke utančanosti — da pomenem samo ova dva svetska velikana, pored kojih veliki engleski pisci, koji su se takođe bavili psihologijom ličnosti, kao na primer, Džordž Eliot, izgledaju bledi. Ali postoji sasvim jasna i sigurna razlika između velikog psihološkog romana devetnaestog veka i ovog pokušaja dvadesetog veka. Ona se sastoji kako u tehničkim sredstvima prodiranja u dubinu tako i u drukčijem stavu prema čoveku i njegovom spoljnjem i unutrašnjem liku, njegovoj svesti i podsvesti, koju su raniji umetnici nagoveštavali, a moderni, u dvadesetom veku, otkrili i dokumentovali. Tumačenjem te razlike detaljno se bavi Edel u prvoj glavi svoje studije zadržavajući se naročito na tehničkoj strani problema.
Ono što je pre sto godina Dostojevskom, pored sve njegove avangardističke smelosti i pronicljivosti, izgledalo nemogućno i umetniku nedopušteno, postalo je pristupačno i izgledalo čak nužno piscima jedne druge generacije, koji su u svojim delima nastojali da odraze nov stav prema ličnosti,novo shvatanje psihe i njene unutrašnje sadržine. Poneseni pionirskim žarom novatora oni su ponekad čak davali prednost postupku nad suštinom. Sada,posle gotovo četrdeset godina, izgleda nam da se reči Virdžinije Vulf, uperene protiv realista ranije generacije, mogu primeniti i na njih i na pisce subjektivnog romana uopšte. Ona kaže „da je bilo sasvim neophodno, ne samo za književnost već i za život, da neko napiše one knjige koje su napisali g. Vels, g.Benet i g. Golsvordi". Međutim, dodaje: „Ali kako su neobične te knjige!"



TOK MISLI

Te poslednje reči mogu se doslovno primeniti na krajnju fazu psihološkog romana dvadesetog veka, naročito na Džojsovo Fineganovo bdenje. Pa ipak, moramo se složiti sa Edel om da se u velikom eksperimentu engleski, a preko njega svetski roman uspeo visoko.
 Leonu Edelu  je cilj da osvetli ovu, kako on kaže, najinteresantniju pojavu u romanu dvadesetog veka. On tumači ovo skretanje ka unutra, ovaj pokušaj romanopisca da prenese tok svesti, to jest da rečima evocira „slike, senzacije,mentalnu atmosferu", odnosno atmosferu duha, da stvori simbolistički roman. Na oko tananu razliku između ranijeg i ovog novog psihološkog romana i ulogu pisca u njemu Edel znalački tumači ističući one elemente koji su ovde presudni. Izvrsno izabranim primerima, pozivajući se na najveće psihologe u književnosti— Šekspira i Dostojevskog — on pokazuje u čemu je suštinska razlika i postepeno dovodi čitaoca do pojma skretanja ka unutra. On traganje umetnika za tim novim postupkom dovodi u vezu sa razvitkom psihologije, sa učenjem poznatog američkog filozofa Viljema Džemsa i njegovim tumačenjem toka misli, odakle je taj naziv, u obliku toka svesti, prodro u književnost .

VREME

Edel je nedovoljno pažnje posvetio problemu vremena. On ga tumači uvezi sa Bergsonovim „duree" i kasnije, konkretno, u vezi sa Džојsоvом Epifanijom u Uliksu i Foknerovim Bendžijem u rомаnu Buka i bes, ali sam problem Edel ne načinje. Međutim, i studija ovakvog obima kao što je Edelova trebalo bi da posveti više pažnje vremenu, problemu o koji su se pisci subjektivnog romana spotakli u samom početku svoga stvaranja.Po našem mišljenju, subjektivni roman stavlja pitanje vremena na sasvim drukčiju osnovu nego što je to bio slučaj u tradicionalnom romanu. Ako svi doživljaji jedne ličnosti predstavljaju celinu, ako način na koji se prima jedan novi doživljaj zavisi od zbira svih ranijih doživljaja, onda za pojedinca postoji jedno neprekidno trajanje. On vreme više ne shvata kao niz povezanih događaja koji se hronološki odvijaju, nego kao jedno večito trajanje, u kome nema ni prošlosti ni budućnosti. S jedne strane, znamo da postoji objektivno, merljivo vreme, koje odmerava otkucavanje časovnika. S druge strane, za pojedinca postoji njegovo subjektivno, unutrašnje vreme, u kome su sati i dani obojeni kako unutrašnjim događajem, trenutkom tako i celokupnim njegovim životnim doživljajem. Ima li onda objektivno vreme uopšte značaja u unutrašnjem doživljaju pojedinca? Ako ima, kako da ga pisac odrazi? Ako nema, srne li pisac sasvim da ga zanemari? Hoće li delo u tom slučaju zadržati koherentnost? Kako onda pisac da resi problem vremena ako je cela ličnost sadržana u jednom trenutku, a taj je trenutak rezultat svih ranijih trenutaka.Ako su opet celokupan život jedne ličnosti i ona (sama sadržani u jednom trenutku, nije li onda život cele jedne zajednice sadržan u jednom trenutku jednog pojedinca.


I ovde se krajnja subjektivnost dotiče krajnje objektivnosti.Suočeni sa svim tim problemima, nametnutim novom situacijom, onog pojedinca koji sam u sebi treba da pronađe sve odgovore i sve oslonce, subjektivno orijentisani umetnici našli su se ponovo pred zagonetkom umetničkog stvaranja. Ono što nisu mogli ni verno da preslikaju, ni rekreiraju, mogli su da stvore pomoću iluzije. Iluzija stvarnosti kod njih zamenjuje stvarnost. Nemogućno je odraziti doživljaj pojedinca u jednom trenutku u kome je sadržana celokupna prošlost i sadašnjost i, u krajnjoj liniji, potencijalna budućnost normativnim jezikom ograničenim na hronološku sekvencu. Trenutni doživljaj bogat je i mnogostran. U istom magnovenju pojedinac doživi  život na mnogo nivoa — oseća miris, zamor, prati razgovor, okom primećuje boje predmeta, rukom oseća njihov otpor, asocijacijama vezuje ono što čuje za niz drugih doživljaja, misli nadovezuje na ko zna koji raniji tok. Pored toga, pošto zbog svojih ranijih doživljaja svaki pojedinac na svoj malo drukčiji način doživljuje iste utiske, emocije, senzacije, jasno je da je jezik nedovoljno sredstvo da to izrazi. Stoga pisci subjektivnog romana pribegavaju sredstvima simbolističke poezije. Oni pokušavaju da simbolima, slojevitim značenjima,novim, neuobičajenim kombinacijama reči i sugestivnošću njihovih vizuelnih,zvučnih i drugih asocijacija odraze specifičnost doživljaja pojedinca i u jedno simultanost višestrukih doživljaja.

Virdžinija Vulf

I zražavanje svega onog što pojedinac doživljava u jednom trenutku zahtevalo bi beskonačno izlaganje koje pisci modernog psihološkog romana nisu mogli u potpunosti izbeći, iako su pribegli selekciji, koja je za njih postala ključno pitanje. Virdžinija Vulf to pitanje uprošćava u izvesnom smislu. Ona dolazi do zaključka da se stvarnost, upravo ono u njoj što zaslužuje da se zabeleži, sastoji iz trenutaka vizije, kako ih ona zove. To su oni trenuci poniranja u sebe kada čovek sagledava celokupno svoje zbivanje i čini mu se da u njemu vidi neki smisao, neku celinu. Život se sastoji iz niza svesno doživljenih trenutaka koji vode ka takvim vrhuncima. U doživljavanju tih trenutaka ona vidi smisao ljudskog postojanja. Prema tome, uprkos svojoj teorijskoj postavci prema kojoj pisac treba da beleži one „milijarde utisaka — trivijalnih,fantastičnih, prolaznih... [koji kao] neprekidan pljusak bezbrojnih atoma..."dolaze sa svih strana i svakog trenutka prodiru u svest, Virdžinija Vulf vrši strogu selekciju. Ona se ograničava uglavnom na praćenje toka asocijacija emocionalnih, a u manjoj meri čulnih doživljaja. U fiziološku, organsku stranu ličnosti ona ne ulazi. U njenim delima stvarnost izgleda destilisana kao prefinjeni mirisi izdvojeni iz opojnih tropskih biljki.



___________________________________

Vilijam Džejms,

Misao hita takvom strmoglavom brzinom da nas privodi
zaključku pre nošto smo u stanju da je zadržimo. Ili ako
nam je namisao dovoljno hitra, pa je ipak zadržimo, ona
smesta prestaje biti ono što je bila. Kao sto se kristal snežne
pahuljice, kad se nađe u toploj šaci, pretvara u kap vode,
tako, umesto das misaonu vezu uhvatimo na njenom putu
ka određenom nazivu, mi smo u stvari uhvatili nešto stvarno,
obično poslednju reč koju smo izgovorili, i to statički, pošto su
njena funkcija, svrha i posebno značenje u rečenici potpuno isparili.
Svaki pokušaj introspektivne analize u ovakvim slučajevima
u stvari liči napokušaj da se zgrabi čigra da bi se uhvatilo
njeno kretanje, ili da se svetlostupali dovoljno brzo da bismo
videli kako izgleda mrak

_____________________________________

Džems Džojs

Džems Džojs  je pokušao da u svom Uliksu da mnogostruke doživljaje. Toga je odvelo ne samo do nasilja nad jezikom, već i do velike dužine teksta i dor elativnosti ljudskih shvatanja i vrednosti kao krajnjeg ishoda. Dok je VirdžinijaVulf davala jednu centralnu svest, Džojs je dao tri toka svesti u tri ličnosti koje istovremeno pratimo. To već postavlja složeniji tehnički zadatak. On se trudi da u jednom trenutku, odnosno ograničenom vremenskom intervalu, odrazi celokupni doživljaj pojedinca, ono što doživljavamo na nekoliko nivoa svesti. On prati tok slobodnih asocijacija, a ujedno registruje i ostale događaje i doživljaje, uključujući i fiziološke funkcije čoveka. Takav postupak postavlja čitav niz problema kako izražajnih, to jest jezičnih, tako i čisto literarnih problema građenja i razlikovanja ličnosti. Taj problem je rešavala Virdžinija Vulf, ali ga je ona uprostila svojom selekcijom i koncentrisanjem na ono što bismo najpribližnije mogli nazvati nadgradnjom ličnosti, i stoga je problem lakše rešavala. Džems Džojs to rešava pomoću lajtmotiva. Mnogostruke doživljaje Džojs jezički obeležava, između ostalog, odvajanjem reči na sastavne delove, od kojih svaki znači doživljaj na jednom nivou, i spajanjem tih delova sa drugim recima ili dolovima reči, koji opet, u toj novoj kombinaciji, obeležavaju istovremeno mnogostruke doživljaje. To vodi u nerazumljivost, koja trijumfuje u Fineganovom bdenju

Svest o simultanoj mnogostrukosti doživljaja i pretpostavka da je u jednom trenutku života jedne ličnosti sadržan ceo njen život odvode Džojsa u pokušaj da u jednom trenutku, odnosno danu života jedne ličnosti odrazi celokupan savremen život, to jest stvori lik predstavnika svoga doba. Ta mnogostrukost doživljaja, to paralelno prikazivanje tri toka svesti tri razna licau osnovi je prikazivanje tri vida jedine iste ličnosti, u našem slučaju samog pisca. Ovaj metod je u stvari pokušaj istovremenog prikazivanja svesnih reakcija, od najtananijih u ljudskoj svesti do čisto fizioloških funkcija na animalnom nivou. Time Džojs daje složenu sliku čoveka i ističe suprotnosti i sukobe u njemu samom. Vidimo ga kao heroja i kao smešnog trivijalnog čoveka, kao pesnika i kao klovna, paćenika i komedijaša. Ljudska veličina i ljudska sićušnost u ovom originalnom delu odražava novi, humaniji stav prema čoveku i daje puniju i zaokrugljeniju sliku, koja podseća na dovršenu sliku renesansnih junaka. Njihov izgled je, doduše, drukčiji, ali pitanje je da li je njihova sadržina drukčija? Čovek je opet i dobar i zao, suptilan i krajnje jednostavan, a sve je to pomešano u jednom liku.

..................................

U svojoj studiji o modermom psihološkom romanu Edel posvećuje pažnju još jednom istaknutom piscu — Vilijamu Fokneru. Ovaj američki pisac služi se postupkom toka svesti kao i drugim sredstvima da bi stvorio svoj književni postupak, koji bi mu omogućio da na svoj način odrazi Ameriku. Njegov grandiozan i uspeli pokušaj da preko svesti mentalno zaostalog Bendžija stvori delo koje ni jednog trenutka ne zamara čitaoca zauzima posebno mesto u ovoj vrsti romana, u kojoj je izbor podesne ličnosti, preko koje pisac daje delo, toliko važan za njegov uspeh. Pošto pripada jednoj novoj generaciji pisaca, Fokner ne oseća potrebu da se striktno pridržava postupka. On se koristi svim onim mogućnostima koje mu moderni roman, pa tako i postupak toka svesti, pruža. To potvrđuje tačnost Edelove tvrdnje da je ono što su otkrili i izradili eksperimentalisti postalo svojina književnosti. Oni su uticali čak i na one savremene pisce koji su se, u prirodnom vraćanju tradicionalnom romanu, neminovnom u ritmičkom razvitku umetnosti, okomili na eksperimentaliste i na rečima ih osudili. Ali, čak i oni pisci koji ih nisu čitali niti ih podražavali nisu mogli da izbegnu uticaj onog što je prodrlo u svest ljudi i zauzelo svoje mesto u razvoju sredstava kojima se roman služi. Unutrašnji monolozi, bez kojih danas ne možemo zamisliti moderan roman, pa ni moderan film, potiču od velikog eksperimenta.

predgovor napisala 

Dr Vida E. MARKOVlĆ
izvor

                                                                       SCRIBD