Američke iluzije (1) ~ In Cold Blood

       Amerika je po mnogo čemu specifična. Jedna od specifičnosti je iluzija superiornosti od koje pati većina Amerikanaca. To se najviše odnosi na novinarstvo koje dnevno superiorno servira laži počevši od likova svojih političara do američkog života, da ne govorimo o događajima u svetu. Kako mogu da budu indiferentni pored toliko krvi koja se prosipa zahvaljujući njihovoj vanjskoj politici, neshvatljivo je.  Istina je, međutim, da ni novinari, ni narod, mnogo toga zaista ne vide, čemu su delomično zaslužne i ova vrste iluzija.

 
Iluzija superiornosti

 
      Pojam je prvi put zvanično definisan i istražen 1999.godine kada su psiholozi Dejvid Daning i Džastin Kruger sa Kornel univerziteta u Americi objavili rad o tome u Žurnalu psihologije ličnosti i društva, te je po njima dobio naziv Daning-Krugerov efekat.

 
Osobe koje imaju „iluziju superiornosti”, rangiraju svoju sposobnost iznad proseka, mnogo više nego što ona zapravo jeste. S druge strane, visokoobučeni su skloni da potcenjuju sebe i svoje veštine pateći od „iluzije inferiornosti”. Na kraju, imamo situaciju u kojoj manje kompetentni ljudi rangiraju svoju sposobnost iznad kompetentnih. Zvuči poznato, zar ne? I mada deluje paradoksalno, prema mišljenju Daninga i Krugera kompetentnost može da oslabi samopouzdanje, a nekompetentnost da ga uveća.

      Slika o holivudski srećnoj američkoj porodici je primer iluzije superiornosti Američke nacije, koja se uporno nameće sopstvenom narodu i posebno van granica Amerike. Ona je deo američke političke scene, pogotovo u vreme kampanja. Porodična slika političkih kandidata bitno utiče na izbor i zbog toga ne čudi da se ne samo predstavljanjem uspešnog čoveka/ žene već i "srećnom porodicom" dobija ogroman broj glasova. Amerikanci bi morali shvatiti da iza doteranih biografija i slika stoje sasvim obični ljudi i životi, no, uprkos tome, ovakva praksa je uspešna pa je logično da se čovek pita ZAŠTO?

     To pitanje je sebi postavio autor pomenute studije, inače socijalni psiholog. On se usredsredio na pojedince koji imaju iluziju superiornosti.
      Moja specijalnost u socijalnoj psihologiji je izučavanje načina na koji ljudi donose odluke koje su ponekad od životne važnosti za njih, izjavio je Daning.

" Postao sam zainteresovan za sudove koje imaju o samima sebi, jer većina teži da kaže
stvari, bilo u svakodnevnom životu, bilo tokom istraživanja – koje prosto nisu i ne mogu
 biti istinite. To me je fasciniralo. Otkrio sam da oni ne samo što govore izuzetno
 pozitivno o sebi i svojim sposobnostima, već u to zaista duboko veruju.To je i suština 
ove opservacije: ako ste inkompetentni vi ne možete znati da ste inkompetentni.Veštine 
koje su vam potrebne da date pravi odgovor jesu iste one veštine koje su vam potrebne 

da procenite da li je neki odgovor pravi." 

      Studije Daning-Krugerovog efekta fokusirane su na američki socijalni milje. Slične studije rađene na evropskim univerzitetima pokazuju primetno „prigušenje efekta”, dok istraživanja među azijskim narodima otkrivaju da nešto sasvim suprotno od Daning-Krugerovog efekta utiče na samoprocenu i motivaciju za napredak. Iz Daningovih i drugih sličnih studija jasno je da Amerikanci, bar većina njih, ako ne uvek a onda bar ponekad imaju tendenciju da povećaju sopstvenu vrednost.  U azijskim i sličnim kulturama ovaj fenomen se javlja kao „obrnuta slika” – stanovnici istočne Azije teže da potcene svoje sposobnosti sa ciljem da se poboljšaju. (izvor)

                                            ~ISTRAŽIVAČKO NOVINARSTVO~
                                                       

In Cold Blood

       "Oko iluzije američkog društvenog raja, lepršale su grabljivice sa njegovih dalekih rubova, nasumično ubijajući."

     

        Knjiga „In Cold Blood“ Trumana Capotea (1924.-1984.) skinula je veo sa idiličnog američkog društvenog raja, pokrenula ;novinarstvo i književnost.

 
Capote u Holcombu, Kanzas, zemlji Biblije

     U trenutku kada je, 1959. u New York Timesu pročitao tekst o četvorostrukom ubistvu u dubokoj unutrašnjosti SAD, egocentrični, ekscentrični i uobraženi gej sa piskavim glasom i čudnim oblačenjem, 35-godišnji pisac Capote je već bio poznat široj javnosti najviše po delu „Doručak kod Tifanija“ (1958.) Holcomb, Kanzas se nalazi u „Bible Beltu“, nizu veoma hrišćanskih, veoma konzervativnih američkih država koje se graniče od Atlantskog do Tihog okeana. Kako sam početak knjige kaže, ni Kanzašani do tada nisu znali za Holcomb, a kamo li ostatak SAD.

      Kao gej Capote nije imao nikakve šanse da napiše novinski članak za The New Yorker, pa je sa sobom poveo Harper Lee svoju dugogodišnju prijateljicu. "Da sam znao kakav me posao čeka u Holcombu, samo bih se provezao dalje. Kao slepi miš iz pakla,“ rekao je kasnije Capote. Članak u The New Yorkeru, lako je ubedio Capoteovog izdavača da mu obezbedi sredstva za istraživanje. Jedino što apsolutno niko nije mogao da pretpostavi da će za to biti potrebno šest godina rada. Capote je jurio za događajima, sastavljajući mozaik i, svaki put kada bi pomislio da je dobio konačni komadić koji mu je neophodan, uspeh bi samo ukazao na sledeći, bez kojeg bi sve bilo bledo i neuverljivo. Tako bi kretao dalje. Šest godina.

      Stvarnost je uvek fascinantnija od iluzija i fikcija. Slika i ideja koje su iz New Yorka poneli sa sobom Capote i Lee pokazala se složenijom. Idilični porodični raj gradića ušuškanog u bezbednost i dosadu duboke provincije, razotkrio je besmisleni pomor. Capote je vivisekcijom sredine, ispisanom u književnoj formi, u svako srećno domaćinstvo SAD uveo ubicu. "Oko iluzije američkog društvenog raja, lepršale su grabljivice sa njegovih dalekih rubova, nasumično ubijajući."

      Ubistvo se ispostavilo kao apsolutno besmisleno. Porodica Herb Cluttera uopšte nije bila tako strašno bogata kako je to Richard „Dick“ Hickok, robijaš od karijere i sociopata, čuo od kolege na robiji koji je jedno vreme radio na farmi kod Cluttera. Porodica je imala problema da plati velike račune i poreze za ogromno imanje. Dvojica ubica do tada nikoga nisu ubili. U suludom spletu njihove idiotske ideje, dešavale su se stvari koje apsolutno niko na svetu ne bi mogao da izmašta.Smith prvo sprečava Hickoka da siluje mladu Nency Clutter, a onda je ubija iz sačmare.

      Capote je u dokumentarnoj građi za knjigu napravio bezbroj rezova koje su vrlo brzo proglašene brljotinama. Književno delo, naravno, nadrasta dokumentarnu građu, mada u osnovi ima istinit događaj, nešto što se zaista dogodilo, na način na koji se dogodilo. Fascinantno je to, da je Capote uspeo da ;do najsuptilnijih detalja istraži ceo događaj.On je došao do ogromnog broja činjenica preko raznovrsnih izvora, čak i mladića ubijene 16-godišnje kćeri Herba Cluttera, Nency, koji pre toga ni sa kim nije razgovarao. On je uspeo da razgovara i sa samim ubicama i, na kraju, njihovim dželatima. Do objavljivanja „In Cold Blood“, niko u Americi, osim direktnih učesnika takvih događaja, nije se ni izbliza toliko realistično uneo u ubistvo, istragu, sudski proces, pogubljenje.

     Viđenje samog ubistva u Holcombu, drastično je izmenjeno izlaskom knjige.Informacije ljudi primaju površno. Američka javnost je bila u uverenju da su dva manijakalna zlikovca izvršila zločin zato što to inače rade u svakoj prilici koja im se ukaže, pa ih je vlast pokupila i obesila. Stvari su beskrajno mnogo komplikovanije od toga što ova knjiga pokazuje.U tome, kao i vremenu provedenom u radu na slučaju, upornosti i strpljenju, leži nasleđe koje je Capote ostavio istraživačkim novinarima.