петак, 23. новембар 2012.

Američke iluzije (2) ~ Sarah Palin






„Sve što  izbija na površinu  samo je još površine“,

Prošli post o američkim iluzijama ( vidi ) završen je tekstom o novinaru  Capote Trumanu. Da podsetim : nakon izveštavanja o jednom ubistvu Truman je nastavio istraživanje  i po okončanju je građu uobličio u knjigu.  Sadržaj knjige je prvo objavio  u nastavcima u The New Yorkeru, a zatim je izdao pod nazivom „In Cold Blood“.Knjiga je postala bestseller i kultna knjiga u svetu novinara i pisaca.Dokumentarne priče su postale omiljen način pisanja i najčitanije i najprodavanije štivo.Po nekim teoretičarima Truman je trasirao put istraživačkom novinarstvu.

 Nedugo potom, međutim, Trumanovo istraživanje stavljeno je pod lupu. Na videlo su isplivale manjkavosti njegovog istraživačkog rada. Knjiga je, naravno, posve drugačija forma od novinarskog teksta, i da sam Truman nije uporno tvrdio da je njegovo delo „apsolutno dokumentarno“, teško da bi mu se moglo nešto zameriti. Kritike upućene Trumanu odnosile su se, dakle, na tok i način istraživanja i naravno na konačnu interpretaciju dokumentarne građe. Kritike su bile korisne jer se od prvih koraka istraživačkog novinarstva počeo kompletirati spisak grehova istraživanja i njihovih autora. Sve to je unelo sumnju u novinarsku etiku. Sa Trumanom su isplivale prljave igre,korišćenje nepouzdanih,neproverenih pa čak i lažnih izvora, izvrtanje istine od samog autora, potkupljivanje izvora,izvlačenje lične koristi iz novinarske pozicije i tome slično. 
U pisanju knjige dokumenti su samo polazište. Ni vizija života koju pisac iznosi nije stvarna. Otuda brojne zabune i razočarenja. Jedan američki novinar, koji se za put na daleki istok pripremao gotovo isključivo čitajući Murakamijeve knjige, pet minuta po silasku na stanicu podzemne železnice u Tokiju shvatio je da je beznadežno izgubljen u gradu ni nalik onom iz njegove lektire. Nigde nije bilo zamišljenih studenata koji nose knjige Skota Ficdžeralda pod rukom i slušaju opskurne džezere na vokmenu da mu pomognu. Niko nije govorio engleski, putokazi su bili nerazumljivi, sve je brujalo kao u robotizovanoj košnici i jadni njujorčanin shvatio je da Murakamijev Japan postoji samo u Murakamijevim knjigama, uronjenim u jezik, muziku i kulturu zapada.  
Profesionalno novinarstvo nije literatura  i ono ne sme odleteti u sfere izvan informisanja. Treba imati na umu da u zamahu novinar zna da odleti u subjektivnost ali to još ne znači da je ličan i neobjektivan. Nažalost danas je više nestručnih negoli stručnih, novinara sa malo ili bez moralnih načela, zbog čega je struka kao takva izgubila kredibilitet. Nikome ne pada na pamet da pod isti kišobran stavi sve pripadnike ove branše. Zadatak nezavisnog novinara je ne samo težak, već i nezahvalan a posvećenost vrednostima pravde, istine, slobode, poštenja i odgovornosti opasna. Stoga se kritika novinarstva ne odnosi samo na novinare koliko na system koji pogoduje ovakvom stanju u medijima.



 

 P rema zvaničnim podacima 1983.godine oko 50 korporacija je kontrolisalo većinu medija koji su emitovali vesti u SAD-u. Danas se taj broj smanjio na samo šest izuzetno moćnih medijskih korporacija( Time Warner, Walt Disney, Viacom, NewsCorp Ruperta Murdocha, CBS i NBC Universal).Ovaj podatak jasno odslikava situaciju. Pod firmom konkurencije ostvaren je monopol informisanja. Šest korporacija kontroliše većinu onoga što američki građani slušaju, gledaju i čitaju. Korporacije poseduju~ vladaju medijskom mrežom, TV stanicama, filmskim studijima, novinama, žurnalima itd. Jedina konkurencija su online kompanije poput Microsoft-a, Yahoo-a i Google-a s obzirom da ljudi sve više i više koriste internet. Kupovina i spajanje kompanija se neprekidno nastavlja. Comcast je kupio NBC, samim tim je i vlasnik Universala. Walt Disney ima vlastite kablovske kanale za decu, ali su i vlasnici ABC-a. CBS je deo Viacom-a koji je takođe vlasnik MTV-a. Iako postoje organizacijske razlike, vlasnik je zapravo jedan.  NewsCorp Ruperta Murdocha upravlja Fox News-om, ali poseduje i Wall Street Journal, a takođee poseduju i mnoge medije u Engleskoj, Australiji itd. Murdochova imperija se fokusirala na neokonzervativnu propagandu. Time Warner je preuzeo CNN. Osnivač CNN-a Ted Turner javno priznaje da više nema nikakvu kontrolu nad CNN-om. Korporacije zastupaju interes vlasnika koji čine sve što je u njihovom sopstvenom interesu. "Slobodna reč" u SAD-u je iluzija (kao i svugde u svetu). Smatra se da je ovakvu situaciju omogućio prvo Zakon iz 1934-e godine (Communications Act), zatim Telecommunications Act (Zakon o telekomunikacijama) iz 1936. koji je dozvolio povezivanje vlasništva nad medijima.

 
P itanje instinitosti informisanja više nije upitno. Postavlja se pitanje da li Amerikanci veruju tim i takvim tzv. "mainstream" medijima? Prema statistici u poslednjih nekoliko godina, drastično je povećan broj Amerikanaca koji im ne veruju. Prema istim podacima mediji gube kredibilitet neverovatnom brzinom, zbog čega gledanost drastično pada. Ljudi traže druge izvore da bi saznali što se događa, a vlasnici čine sve da bi publiku zadržali. CNN, koji se 90-tih smatrao simbolom vrhunskog novinarstva, sveo se na svega million gledalaca u udarnom večernjem terminu vesti. Odkako je njihova novinarka Amber Lyon javno rekla da se mnogi prilozi na CNN-u prave na osnovu toga ko je platio najviše, poput nekih "zemalja-naftaša" sumnje ove vrste su postale činjenice.
 Najsramotnija uloga medija su ipak izveštavanja  o ratovima. Američki ratovi se prikazuju kroz borbu za demokratiju, slobodu zbog čega se i ne izveštava o pojedinačnim akcijama i njihovim stravičnim posledicama. Na taj način građani Amerike nemaju sliku realne situacije u svetu već onu koju im serviraju mediji u zajedništvu sa politikom. Situacija je dakako mnogo gora u ostalim delovima sveta. Amerika je po mnogim pitanjima, pa i informisanju, bila prva na svetu, pa je primer njenog skretanja ka neslobodi bolniji.

Sve je manje onih koji i dalje imaju iluziju o američkim medijima. Kada je unutrašnja politička scena u pitanju američki mediji su preslika stranačke podele i , kao politička scena Amerike, po ugledu na crveni holivudski tepih, velika iluzija. Ne čudi stoga da u ovoj zemlji simpatije stiču političari koji su ujedno i dobri glumci, u čijoj kreaciji ušestvuje dobra propaganda. Ličnost političara se pakuje kao ekskluzivni artikl.
Politički jezik je oduvek bio najjače retoričko bojno oružje.  Iz godine u godinu i on postaje sve bliže tabloidnom nivou. Političke doskočice prestaju biti naivne šale. Ironija je kada nekadašnji bilder, Mister Universe, glumac, pa potom političar,“pojasni” javnosti od kolike je važnosti  građa senatora . Senator McCaina je poput stene, što ukazuje na njegov čvrst karakter i poglede. Barack Obamu bi trebao da nabilda svoju politiku i svoje telo. Ovakvo srozavanje američke culture dijaloga  izvanredno pokazuje kako atmosfera može da lagano skrene ka ekstremnom, pa se, kao što vidimo na ovom primeru, ponovo suočavamo sa ( ni malo šaljivim) idealom nadčoveka, odabrane rase, naroda, starog kompleksa superiornosti. u novom ruhu.  Svejedno je što se ovoga puta to čini sa drugim ciljem. Na delu je očito Hobsova misao da bez nasilja nema zbiljske sigurnosti, odbrane i promocije liberalnoga poretka. Znači li to da je čovečanstvo definitivo okrenuto nasilju, da se tim  načelom rukovode i  mediji.  
 Da li Amerikanci, dakle, veruju u takve medije? Statistike pokazuju da postoje dve grupe građana, jedna koja ne veruje i ona koja guta sve što joj se stavi pred oči i uši. Propaganda pada na pogodno tlo jer je drugih više. Šta je sa inteligencijom? Ništa drugačije. Njihov kompleks superiornosti je samo mali deo odgovora.




 


                               ISTRAŽIVAČKO NOVINARSTVO ~  KO JE SARAH PALIN


Ko shvati stanje u politici / medijima shvatiće besmisao bavljenja njima.Čega god se dohvatite ili koga god, ponavlja se na bezbroj načina ista stara priča, samo sa drugačijim detaljima. Svet još uvek nije dokučio suštinu promena mada je duboko u njima.  Da li neko shvata da smo već u budućnosti. Zemlja je postala svemirski brod sa ograničenim resursima a putovanju se ne vidi kraj. Treba zaboraviti  mnogo toga, stare i vladajuće trendove razmišljanja, treba se prestati diviti starim velikim imenima i idejama, moraju se otkriti nove teritorije i nov način života, krenuti od novog početka, jer brod je ipak brod, nismo više na širokom prostranstvu Zemlje. Ko shvati preživeće. To je suština pametnog odnosa pojedinca prema dešavanjima.  A ljudi kao obično čekaju zadnji voz.


Deo „američkog sna“ je i priča o ljudima koji daju otkaz na poslu, "podignu novac iz banke, odmetnu se u kolibu u planini sa nekoliko pari čarapa, četkicom za zube, pisaćom mašinom i mnogo papira, pa se posle godinu ili dve dana pojave bradati i zapušteni u kancelariji nekog njujorškog izdavača noseći pod miškom svoje delo – roman epohalne vrednosti, koji će autoru doneti slavu, novac i, pre svega, status vrhunskog pisca, filozofa, naučnika, novinara... Truman Capote je šest godina istraživao " hladnokrvno ubistvo".  U drvenoj kućici pokraj jezera Walden Pond, u blizini grada Concorda, Henry David Thoreau je dve godine pisao svoj čuveni esej o Građanskoj neposlušnosti.   Lista je dugačka.

Zadržaću se na novinarsu McGinnissu koji se, slično Trumanu, zaputio u nedođiju Aljasku,da bi napisao priču o političarki koja se preko noći nametnula američkoj javnosti. Iz ove priče se da nazreti  ono isto što i iz Trumanove knjige o hladnom ubistvu, da se iza ubica, sudija, policajaca, političara ne nalaze  čudovišta već obični ljudi te da većina nas u datim okolnostima može postati isto. I još nešto, da ne treba sve verovati novinarima.



Joe McGinniss se proslavio kao mladi autor knjigom o kampanji Richarda Nixona The Selling of the President 1968. McGinniss se u kuću kraj Palinovih doselio 2010. Ambicije Sarah Palin narasle su do predsedničkih i to je izazvalo golem interes javnosti. Palinovi su reagovali podizanjem ograde, nakon što su na Twitteru obelodanili da ih pisac špijunira i viri u spavaću sobu najmlađe kćeri S. Palin. McGinniss je na to odgovorio da nema pogled na sobu i kako bi bilo bolje da je Palin navratila ‘s kolačima i pristojno porazgovarala.
McGinnissova knjiga je i svojevrsni odgovor na Sarinu autobiografiju. Autobiografije, memoari, sve je to deo političkog marketinga i naravno finansijski jako isplativo.  Američki lideri uspešno eksploatišu svoj celebrity-status pretvarajući ga u milione dolara. Memoari Billa Clintona, My Life, prodani su u 400 000 primeraka prvi dan, dok je autobiografija njegove supruge Hillary prodana u 200 000 primeraka prvi dan, što je bio rekord kad je objavljena 2003. godine. Sarah (auto)biografija ( naravno da je nije ona pisala)  je prodata prvi dan u 300 000 primeraka, a suma koju je dobila se po nekim izvorima ( ako im je verovati)  već kreće oko 15 000 000 dolara. 

        SKANDAL ŽURNALIZAM                                  


Knjiga  McGinnissa   The Rogue: Searching for the Real Sarah Palin  pisana je za publiku koja voli senzacionalističko štivo. Iza pisanja ovakvih knjiga stoji NOVAC jer one poput biografija političara brzo postaju podjednako popularne. Tradicija ovakvih štiva u Americi je stara. Kitty Kelley je najprodavanija američka autorica biografija slavnih ljudi. 1978. je izašla njena knjiga "Jackie Oh!" u kojoj je bivšeg američkog predsednika Johna Kennedyja opisala kao ženskaroša, te otkrila pojedinosti o borbi tadašnje bivše prve dame s depresijom. U 2004. izašla je knjiga "The Family: The Real Story of the Bush Dynasty" u kojoj je obelodanila da je George Bush mlađi u Camp Davidu ušmrkavao kokain dok mu je otac bio predsednik. Ona je pisala o članovima britanske kraljevske porodice, Nancy Reagan i FrankaSinatri . Sve te  biografije podigle su dosta prašine zbog pikanterija iz života slavnih . 
Kritičari joj predbacuju da iskrivljuje istinu te da njena dela više nalikuju žutom novinarstvu, no mnogi njezin rad smatraju vrednim, smatrajući je vrlo temeljnom. Do sada je niko nije tužio.

Zahvaljujući McGinnissu dobili smo isto štivo o Sarah Palin. Knjiga je izbacila  masu neugodnih podataka koji su američkoj javnosti trebali da pokažu drugu stranu dobre Amerikanke. Autor tvrdi da Sarah slika u javnosti  ima malo dodirnih tačaka sa njenom stvarnom ličnosti. On smatra da je ona sama istvorila bolji imidž te da je daleko nepoverljivija nego što je bio Nikson (izvor)
Evo par podataka iz knjige: Sarah je u mladosti rado posezala za drogom; prošla je kroz fazu kada su joj se dopadali tamnoputi, mada se u principu "ne oseća ugodno uz iste";  imala je dugotrajnu vanbračnu ljubavnu veze s poslovnim partnerom svoga muža Todda; po prirodi je vrlo osvetoljubiva što je pokazala kao Gradonačelnica dajući otkaze. Sarah nije pošteđena ni kao majka, u čemu je autor išao dotle da je preneo glasine da ona nije majka Triga, zadnjeg sina koji boluje od Daunovog sindroma, te kako bi to  bila ‘najveća prevara koju je počinio jedan kandidat u predsedničkoj trci u istoriji SAD-a’.
 McGinniss je ostao na Trumanovom putu. Za razliku od Trumana, kome je cilj bio socijalno psihološka analiza  sredine, pogotovo lika ubice, McGinnissova  knjiga je osmišljena kao čista senyacionalistička propaganda, sa ciljem da se razotkriju " laži i licemerstvo politike, odnosno političkih ličnosti". Život je naravno daleko složeniji nego slika koju političari  ponude javnosti, pa su detalji o Sarah, koje je novinar izneo, mada većina njih normalnih, brzinom svetlosti preleteli svetom, a knjiga rasprodata. odnos prema Sarah nakon iyašle knjige su  pitanje ukusa publike, njenog političkog, moralnog stava.  


 
 
Priča o Aljasci
 
Da bi se shvatila američka politika i mesto Sare Palin u njoj, nije toliko važno znati da li je ona pušila travu ili kokain, da li je imala vezu sa crncem košarkašem, da li je napustila Havaje zbog mnogo azijata i sl.. To jeste, nažalost  JAKO VAŽNO američkoj publici i izbornom telu,  naviklom da guta tabloide i tabloidne sadržaje. Zbog toga su i ove naručene autobiografije i memoari  NAJPRODAVANIJI.  
Dakle, ako želite da shvatite ukupno stanje politike treba znati više o Aljasci. Aljasku je 1741. godine otkrila ekspedicija Alekseja Čirikova i Vitusa Beringa. Ovo golemo prostranstvo, više od 1,5 milion kvadratnih kilometara, koje je bilo u posedu Ruskog carsta prodato je 1867. godine SAD-u i to za pet centi po hektaru (7,2 miliona tadašnjih dolara ili 11 miliona "zlatnih" rubalja). 
Kad bi bila samostalna, bila bi devetnaesta zemlja po veličini na planeti, više nego dvostruko je veća od sledeće najveće države u SAD-u, Teksasa. S druge strane je među državama s najmanje stanovnika u Americi. Gustoća naseljenosti je 1.1 osoba po kvadratnoj milji:manje pola čoveka po kvadratnom kilometru, što čini Aljasku ne samo najređe naseljenom državom u SAD-u, nego i jednim od najređe naseljenih teritorija na svetu: jedino su Grenland i Falklandi ređe naseljeni. 

A ljaska je 1884. dobila status okruga, 1912. zvanično je proglašena teritorijom SAD, a 1959. i 49. državom, koja uz Havaje, jedina nije direktno povezana sa teritorijom SAD. Danas je 60 odsto teritorije u vlasništvu federalnih vlasti SAD, 28 odsto je vlasništvo države, a jedan odsto pripada privatnim licima. Indijanci, Eskimi i Aleuti su se opirali ugovoru (državljanstvo SAD su dobili tek 1924. godine), a Vašington je 1971. godine doneo „solomonsko rešenje" po kom su domoroci dobili vlasništvo nad oko 11 odsto teritorije i udeo u energetskim naftnim korporacijama. Infrastruktura - ceste, pruge, vodovodi, kanalizacija, aerodromi, dalekovodi, bolnice, škole - počela se izgrađivati tek sedamdesetih godina nakon otkrića nafte. Na Aljasci je zapravo prvo  pronađeno zlato, potom i nafta i gas. Na tom prostoru se nalazi oko polovina američkih nalazišta nafte, uglja, platine, 80 odsto olova, 30 odsto antimona i 20 odsto nikla.
Od 1973. do 1977. izgrađen je naftovod dužine 1.285 kilometara kroz koji dnevno teče više od dva miliona barela nafte.
Ta sirovina napravila je od Aljaske državu sa velikim nacionalnim dohotkom po glavi stanovnika, gde je po podacima iz 2005. nacionalni dohodak iznosio skoro 40 milijardi dolara, a po glavi stanovnika više od 60.000 dolara.




Aljaska je pokrivens planinama, vulkanima i lednicima.  Najviši vrh je ujedno najviši vrh Amerike (Denali -6100 m).  Klima je okrutna : dve trećine teritorija je večno zamrznuto. Ljudima na Aljasci je globalno zagrevanje šala: kod njih je večna zima; njima ne bi smetalo da bude malo toplije. Fairbanks je grad s najvećim razlikama u temperaturi na svetu (od -60 do+40). Aljaska je stoga izuzetno teška i za život i za izgradnju infrastrukture, tako je do njenog glavnog grada Juneaua i danas moguće doći jedino avionom ili brodom. Van dvadesetak gradića s više od hiljadu stanovnika, Aljaska je divljina-šuma, kako je zovu lokalci, po kojoj se može jedino terenskim vozilom, snowmobilom ili avionom, a razdaljine su stotine kilometara od mesta do mesta. Nije čudo onda da svi imaju puške kad se medvedi i vukovi redovno mogu videti na gradskim ulicama. I nije iznenađenje da žele mostove i pruge: ostatak Amerike je davno izgrađen, Aljaska još uvek nije. Aljaska je jedno od poslednjih mesta na planeti koje tek čeka da bude otkriveno.

Kordove, januar 2012 ,visina snega 4,5 metara

Nafta i plin

Aljaska proizvodi 20 posto američke domaće nafte, čija prodaja čini 80 posto ekonomije Aljaske. Nafta se buši na krajnjem severu u Prudhoe zalivu, zatim se šalje naftovodom u luku Valdez, gde se tovari na tankere. Još veće bogatstvo leži u zemnom plinu -procenjuje se da zemni plin iz Aljaske može zadovoljiti 10 posto potreba za energijom SAD-a. Jedini problem je što za sada nema načina da taj plin stigne iz Aljaske do donjih 48 država. Tako da ga naftne kompanije pumpaju natrag u zemlju, koristeći ga da istisnu ostatak nafte napolje. Plinovod se planira već 20 godina. Bio bi dugačak 2500 km i iz Aljaske bi išao putem Kanade (provincije Yukon i Alberta) do Chicaga. Ted Stevens i Frank Murkowski su išli na ruku BP-u i Conoco-Philipsu, vlasnicima naftnih i plinskih polja na Aljasci, obećanjem subvencija za izgradnju plinovoda.
U medijima je kružila priča da je Sarah poslata u Washington sa zadatkom da osigura izgradnju plinovoda. S obzirom da se dokazala kao političarka koja ne bira sredstva da bi se dočepala cilja, njoj je, navodno,  stavljeno u zadatak da progura najskuplji projekat javne infrastrukture u istoriji SAD-a. Na republikanskoj konvenciji Sarah je projekat procenila na 40 milijardi dolara, što iznosi  četvrtinu celokupnog budžeta za energiju.
Kad je Sarah Palin postala guvernerka, zaključila je da će od tog projekta stanovnici Aljaske imati manje koristi nego BP i Conoco Philips, te je promenila zakon i raspisala konkurs po novom zakonu, gde je država ugovor dala kanadskom operatoru naftovoda i plinovoda, Trans Canada, koji je ponudio bolje uslove. Tako su, momentalno, u opciji  dva paralelna projekta, oba u visini između  tih 30/40 milijardi dolara.  BP-Conoco-Philips nisu odustali od svog Denali projekta, nego su pozvali i Exxon-Mobil da im se pridruži, a Trans Canada smatra da su oni dobili tender i ne nameravaju popustiti. BP-Conoco-Philips je vlasnik naftnih polja, pa može blokiratu upotrebu Trans Canada plinovoda. Ali plinovod mora proći kroz Kanadu i to preko zemljišta kojeg kontrolišu indijanska plemena, koja po kanadskim zakonima mogu i zabraniti prolaz plinovoda ako im se nešto ne sviđa, a Trans Canada jedina s njima ima ugovore o pravu prolazaKo će pomiriti interese Aljaske, Trans-Canade, indijanskih plemena, SAD-a, Kanade i BP-Conoco-Philipsa, veliko je pitanje.
 


Delovi priče o Sarah
 
...trećoj od četiri kćeri učitelja i učiteljice, odvija se upravo u toj Aljasci, u mestu s nešto više od 5 hiljada stanovnika. Kao devojčica Sarah je išla sa ocem u lov na sobove kao teenager, kao srednjoškolska je bila popularna košarkašica s nadimkom barakuda. Sve to govori o zdravom i  regulisanom detinjstvu. Na  faks na Havaje otišla je zahvaljujući  stipendiji  koju je dobila kao Miss Wasilla i prva pratilja Miss Aljaske, ali se nakon kratkog vremena prebacila na faks u Idaho, gde je studirala novinarstvo. Po povratku u Aljasku i kratkog staža kao sportske novinarke, udala se za šampiona snowmobile-trka, člana sindikata, punokrvnog blue collar tipa, koji je fakultet zamenio za bušenje nafte i ribarenje.  Staza koju njen Todd sa lakoćom prelazi je dugačka  2000 milja.  2007. prešao ju je za 38 sati i 6 minuta (to je oko 3200 km u 38 sati, prosečno vozeći oko 85 km/h, usred februara, na Aljasci ). Sarah je oduševila Ameriku zdravim izgledom,  porodičnim životom ( ona ne koristi kontracepciju kao Hillary već kao prava hrišćanka rađa petoro dece kojima je potpuno posvećena). Za razliku od većine političara Sarah i Todd su najstarijeg sina, Tracka poslali u Irak. Track je bio u najobičnijoj pešadiji. I Track je omiljeni američki sportski tip,  hokejaš, kao hokejska nada deo srednje škole proveo je u Michiganu u specijalnoj hokejaskoj školi dok nije povredio rame.
 
Politički uspon 

Republikanci su se tek sa Sarah ( ili sa Sarah i plinom) prvi put odlučili da odaberu ženu za kandidata, i to ženu iz naroda, plebejku. Nije pravnica, nije iz političarske porodice, nisu joj starci bogati, nikad putovala u Europu. Pre nego što je prišla Republikancima, Palin je bila članica Stranke za nezavisnost Aljaske, kojoj je osnovni odcepljenje od SAD-a. Sarah je istražila put novca i suprotstavila se moćnim Republikancima Aljaske -Tedu Stevensu, po kojemu je još za njegovog života nazvan najveći aerodrom u državi i Franku Murkowskom. Njihova shema je ostavljala više novca korporacijama Exxon i BP, njena shema je osigurala više novca za državni budžet Aljaske. Ipak, ono što bi se drugom američkom političaru zamerilo, njoj se nije i ne zamera se


Sarah je ukazala na grehove zaposlenih u Naftnom odboru Aljaske (Alaska Oil and Gas Conservation Commission), i prijavila ih etičkom komitetu. I državnom tužiocu Aljaske, Greggu Renkesu našla je da je učestvovao u neprihvatljivoj kupoprodaji i on je smenjen. Palin je čak tužila Bušovu vladu zbog zakona koji je stavio bele medvede na listu ugroženih vrsta jer bi to moglo smetati naftnom biznisu na Aljasci. U Aljasci je najveći greh biti protiv bušenja nafte u rezervatu. Stanovnici Aljaske, njih nešto više od 600,000 na površini jedne petine SAD-a, dobijaju pristojnu sumu dolara od države kao dividendu od nafte. Svima je, dakle, u interesu da proizvode više nafte i republikancima i demokratama (1989. u nesreći sa Exxonovim tankerom ispred luke Valdez, 41 milion litara se prosulo u more upravo pred obalu Aljaske).



P olitičku karijeru Sarah je započela 1996. kao gradonačelnica svog gradića, Wasille. Wasilla je gradić od 6715 stanovnika utemeljen 1974., u kom je najveći privatni poslodavac Wall-Mart supermarket. Kao gradonačelnica Wasille, Palin je promenila celu garnituru. Sarah je kao gradonačelnica smanjila porez na vlasništvo u iznosu 40 posto. O uspehu njene "vladavine" kruže kontraverzni podaci. U svom govoru na konvenciji republikanaca ona se predstavila kao fiskalna konzervativka, čime je i zadobila simpatije. Neki podaci ipak govore suprotno. Gradić Wasillu nasledila je bez duga, ostavila ga je sa 22 miliona dolara duga. Tokom šest godina podigla je troškove gradske uprave za 33 posto. Od države i federacije je dobila 27 miliona dolara - koje nije potrošila na kanalizaciju za koje ih je dobila pa je Wasilla i dalje gradić septičkih jama, ali je dobio dvoranu za hokej. Takav način dobijanja para zove se earmarking. To je proces u kom se u neki novi zakon, meru ili odluku Kongresa uguraju troškovi za projekte potpuno nevezane za meru, koji su međutim dragi srcu podnosioca predloga. Ukratko, to je američka verzija kojom političari asfaltiraju cestu do svog sela i izgrade tvornicu svojim rođacima. Pruga od Wasille do Girdwooda je narodski rečeno "pruga Sare Palin i Teda Stevensa".  Interesantno sje pomenuti da je John McCain protiv earmarkinga više nego protiv Al-Kaide. Mada se Sarah izjasnila kao protivnica earmarkinga, podsećajući kako je kao guvernerka stavila veto na mnoge takve zahteve, podaci govore drugo. Prosečno u SAD-u države primaju oko 51 dolar po glavi stanovnika u earmark projektima. McCainova Arizona prima najmanje: 18 dolara po glavi stanovnika. Aljaska prima najviše 506 dolara po glavi stanovnika, a Wasilla Sare Palin drži rekord i u Aljasci: 1000 dolara po glavi stanovnika. Tokom devedesetih McCainov ju je pozvao na red u Senatu zbog toga.  

Konzervatizam

Šta je to što bode oči u Sarinom političkom angažmanu.. Konzervativcima je ona idealna žena, liberalnijima smeta njena ekstremna konzervazivnost. Palin je rođena i odgojena u rimokatoličkoj porodici koja se kasnije pridružila pentekostnoj crkvi.Ona samu sebe opisuje kao vernoj Bibliji , kao vernog hrišćanina, naglašavajući da to ne utiče na njenu državnu i lokalnu politiku. Pojedini njeni politički stavovi i konkretno ponašanje su u potpunoj suprotnosti sa izrečenim, što njene izjave čini besmislenim. Ona inače spada u antiilektualne političke figure američke scene, po nekima  dobrodušna, površna, po drugima neobrazovana, glupa, po jednima  ambiciozna i sposobna, po drugima plebejski agresivna, itd. itd. 
Kako god je videli Amerikanci, njeni konzervativni stavovi su velikim delom iz fonda religijske misli, što ona i ne poriče.  Kao "verna hrišćanka" Palinova se zalaže za uvođenje kreacionizma u javne škole. Po njoj  evoluciju treba podučavati u sklopu naučnih disciplina, kao prihvaćenu naučnu konvenciju a ne ikao stinu. Kao "verna hrišćanka"  Palin se protivi abortusu, uključujući u slučajevima silovanja i incesta,, sklapanju istospolnih brakova, protiv je istraživanja embrionalnih matičnih stanica, podržava smrtnu kaznu,  protivi se legalizaciji droge. Jedan od prvih poteza u gradiću bio je pokušaj da se zabrani određena literatura, mada joj to nije uspelo sprovesti, što govori o njenom odnosu prema slobodi govora.  
Nabrajanje svih stavki političkog stanovišta Palinove, nije cilj ovog posta. Ona je naprosto samo jedan primer u kom se kristali uloga medija u kreiranju slike jednog političara, primer koji uz to pokazuje da su, kao što je već rečeno, političari kao i svi drugi, ljudi od krvi i mesa, sa dobrim i lošim osobinama. Bitni su utoliko što nam oni kreiraju život. Da je običan čovek mudriji imao bi i bolje političare, pošto nije dobija ovakve kojima prvo  kliče, a onda ih odbacuje. Sretni su oni političari koje posle isteka trajanja narod ne ubije, obesi, ne izmasakrira. Sretan je onaj narod, koga političar uvažava i poštuje. Ali toga nema, to su  iluzije, američke, evropske, afričke...iluzije ovog sveta.
Nije iluzija još uvek sretna mnogobrojna porodica kao ova od Sarah Palin, ma šta o njoj mislili kao političarki.
 
 

17 коментара:


  1. Pročitao sam ovaj tekst pa ga kopiram.
    Kako se to radi

    U kavezu se nalazi pet majmuna. Na kanapu je okačena banana,ispod nje su stepenice.Ubrzo jedan od majmuna počne da se penje da uzme bananu.Čim priđe stepenicama, neko treba da ostale majmune poprska hladnom vodom.Posle nekog vremena i drugi majmun će pokušati da dohvati bananu.Čim priđe stepenicama,treba opet poprskati sve majmune hladnom vodom.Ubrzo će,kada jedan od majmuna pokuša da dohvati bananu, svi ostali pokušati da ga spreče.
    Tada može da se ukine prskanje hladnom vodom.

    Izbacite jednog majmuna iz kaveza i dovedite novog.Novi majmun vidi bananu i pokušava da je dohvati.Na njegovo iznenađenje,ostali majmuni ga napadaju.Posle jos jednog pokušaja i napada, majmun zna da će biti napadnut ako proba da se popne uz stepanice. Dovedete li još jednog novog majmuna, a izbacite jednog starog čim novi majmun počne da se penje uz stepenice – biće napadnut.

    Na isti način postepeno zamenite sve stare majmune novim.Svaki novi majmun će biti napadnut čim pokuša da se popne uz stepenice. Većina majmuna koji ga tuku nemaju pojma zašto nije dozvoljeno penjanje uz stepenice, a ni zašto učestvuju u tuči novajlije.Pošto ste zamenili celu početnu postavu majmuna, ni jedan od preostalih majmuna nikada nije bio poprskan hladnom vodom..
    Ipak,ni jedan majmun ne pokušava da se popne uz stepenice do banane.Zašto? Zato jer koliko oni znaju – tako se tu oduvek radi.

    Eto kako mi živimo,majmunski.
    XXX

    ОдговориИзбриши
  2. Kada vidim sliku Sarah Palin prvo pomislim na "Rusiju koja se vidi sa prozora" i slične gluposti.Tipično konzervativno čeljade iz američke provincije, ni maklo iz provincije pa hop za predsednika Amerike.Po principu američkog sna, bez ikakvih iluzija.Prvo glumac,ili bilder,misica pa politika. Gde ti vidiš iluzije? Kao u komunizmu,sa planine,iz opanaka direktno u vlast.Sve je to isto.
    Srećna porodica??? Na crvenom tepihu jeste srećna porodica.
    O novinarstvu svaka čast.
    Peđa

    ОдговориИзбриши
  3. Šta bi odgovorio čoveku koji misli da je Sarah poštena i da je sve oko nje laž levičara?Baš me interesuje.

    ОдговориИзбриши
  4. Li,šališ se.Pročitaj šta sam napisao.
    Peđa

    ОдговориИзбриши
  5. U Americi ako radnik u fabrici izgubi tri prsta ruke, u bolnici mu zašiju samo jedan jer za ova dva druga nema dovoljno veliku svotu na polisi zdrastvenog osiguranja! Piše li američka neoliberalna štampa o toj patologiji?
    Sram ih bilo.

    ОдговориИзбриши
  6. Potrebne su vam fantastične količine novca da se natječete za predsjedničku nominaciju unutar stranke, da i ne govorim o samim predsjedničkim izborima. Za to vam trebaju sulude svote. Samo bankarski/trgovinski establišmenti imaju ta sredstva, a njihov novac ide onom kojeg oni žele.A onda kandidatu izabranom stiže na naplatu račun. Oni koji plaćaju svirača biraju pjesmu.
    V.G.

    ОдговориИзбриши
  7. Одговори
    1. To je demokratija,demokratski princip glasanja. Za sada nemamo bolje.Praktično ovo nema veze sa idejom demokratije.
      Hvala na poseti i komentaru.

      Избриши
  8. Draga Li,
    greska u koracima.Postenje? Tacerova,Merkelova nisu lepe kao Palin ali su pametne.Lepota + suplja glava=najgora varijanta.
    "Sve što izbija na površinu samo je još površine“.
    pozdrav
    Z.

    ОдговориИзбриши
  9. Logika čoveka 21.veka je izašla na stražnja vrata.
    pesnik u prolazu

    ОдговориИзбриши
  10. Laži,laži, nismo ni svesni koliko je oko nas laži i koliko sami sebe lažemo.Lični stavovi su svođenje činjenica na sopstvena ubeđenja,ekonomisti svode ekonomiju na korisno, arhitektura na upotrebno,funkcionalno.Ko god se buni protiv neoliberalizma,konzervatizma,kako god to nazivali,je živi primerak istog. To je logika čoveka ODUVEK,a ne samo čoveka 21.veka.Razlika je jedino u hrabrosti da se to prizna i poziciji.Sposobni su oni koji su uspeli da taj princip ostvare,nesposobni jednostavno nisu uspeli,što radi sopstvene nesposobnosti,što zbog loših uslova.Ponašamo se kao da smo lišeni elementarnog razumevanja.

    Da se i dalje pravimo glupi i doprinesemo malo ovoj tabloidnoj temi, kako priliči:o lepoti,ružnoći i šupljim glavama bi se mnogo više dalo reći sa primerima muškaraca. Statistički gledano ko vodi svet,ko ga je vodio kroz istoriju,muškarci ili žene?Pogledajte evropske parlamentarce,destruktivnu neinteligenciju bez vizije na gomili,što je gore od prostodušne gluposti,i povrh svega ružni.Ja ne preferiram grčke Apolone,da se zna,muka mi je i od ovih političkih tema čiji sam autor,ali Bože moj, priznajem javno da nisam savršena,subjektivna sam nisam nadčovek i ne pada mi na pamet da se nerviram zbog ljudi kojima ni na kraj pameti nije da se nerviraju zbog mene i meni sličnih.

    Peđo, smiri strasti, lepi moj.Žurim, ja radim i nedeljom. Nema pauze za nas "nesposobne",haha...Ko je bio na vrhu, zna dobro kako je bez kiseonika.To bi trebali da iskuse svi pre nego što počnu da se penju.

    zahvaljujem svima na poseti i komentarima

    ОдговориИзбриши
  11. Nemačka je bila glavni izvor pogubnog imperijalizma koji je uzrokovao Prvi svetski rat,fašizma,koji je doveo do Drugog svetskog rata.U posleratnom razdoblju ulogu je preuzela Amerika.Nacisti su bili sledbenici mračnih ideja,Amerika ih je preuzela.Ni jedan američki rat nema opravdanje i logično bi bilo da je ceo svet moralno osudi.Hitler je bio ubeđen da čovečanstvo spašava ubijanjem,Amerika ubija ubeđena da širi demokratiju i slobodu.Šta su američki predsednici, podpredsednici,političari? Po čemu se razlikuju od Hitlera? Poštenje?
    Oni su demoni,ona je glupa.
    Peđa

    ОдговориИзбриши
  12. Stari moj,ti si čovek iznad dogmi i tako čitam tvoje komentare.Sa dogmatičarima koji veruju u jednu istinu (svoju) nema razgovora.Isto kao što nema razgovora sa onima kojima te mrze (ili ti njih).Pošto ne spadaš u tu grupu tvoje generalizacije,kao generalizacija uopšte,neminovno blate i pristojne ljude,premda je upotreba tog i sličnih pojmova("pristojan","dobar"čovek)nekorisna.
    Određeni tipovi poslova podrazumevaju određene karakterne osobine, nivo inteligencije itd.Ljudi od struke se procenjuju tim kriterijima.Poštenje je izvan,moralna stavka koju čovek ima ili nema.
    Činjenica da se ovi pojmovi koristečesto samo kazuje dokle se stiglo sa moralom,dobrota, poštenje, pristojnost su retkost.

    Pitanje Nemačke i Amerike je isto generalizacija.Niti su svi Nemci bili fašisti,niti su svi Ameri mračne spodobe.I ja sam naslovila post "američke iluzije" zbog onog prvog istraživanja o iluzijama superiornosti koje se temeljilo na uzorku iz američke sredine.U pitanju je univerzalni kompleks, nikako samo američki.Iz tih razloga je primereniji govoriti o fašizmu bez lupanja etikete čitavom narodu, levici, desnici, i sl.
    Problem je što su danas svi zamaskirani.Više ne znaš ni ko je ko, ni kakav je društveni sistem. Mislim da i to nije problem, koliko to što niko neće da upotrebi precizan termin.
    Levica se podelila na komuniste i socijaldemokrate, ovi se opet u nečemu približili desnici, poneko iz desnice njima, a svi su oni u suštini LEVICA. Ova mešavina je tišpična salonska plejada demokrata koju ne možeš da uhvatiš ni za glavu ni za rep.Ne vredi im, zato ih i treba sve po redu tretirati kao nepoželjnu levicu. Pogotovo one 68'osmaše koji su se ugurali u ceo politički, intelektualni vrh Evrope.
    A tajkunska desnica radi posao koji je radila vekovima, špekulanata na sve strane. Eto zašto nemam zdravu ekonomiju.
    Političari su u principu marionete, pre svega sopstvenog ega. Činjenica da si političar je dovoljna da ti se prikači minus na karakter.Politika je u svakom pogledu manipulacija,političar manipulator. Moral naprosto ne ide uz njih, kakvo crno poštenje,pristojnost i ostale stvari.

    Ipak bih ti preporučila da se smiriš.I mene je "pravda" izbacila iz koloseka.Eto ti primera kako moćnik ne dozvoljava ni indirektnu optužbu za zločin,a gde tek za genocid.U ovom slučaju je moćnik konkretan,Klinton, a ne Amerika. Generali su nebitni.Njima se posrećilo. Novac je bitan utoliko što je njim plaćena struka koja je pronašla "rupe u optužnici".

    ОдговориИзбриши
  13. Ne zamajavajte se bespotrebno.Samoregulacija trzista je iluzija poput iluzije o novom identitetu coveka.Istorija je smena novih vlasti i starih identiteta.
    pozdrav
    Z.

    ОдговориИзбриши
  14. Odbacivanje morala je korak unazad ka zemlji poharanog duha.
    XXX

    ОдговориИзбриши
  15. Pre bi rekao da je u pitanju kulturni genocid.Moral je jedanaesti deo iznad površine.
    pesnik u prolazu

    ОдговориИзбриши
  16. Gde ima žara moguća je ponovo vatra ako ima snage u običnim ljudima da ne pristaju da budu ništarije.

    ОдговориИзбриши