уторак, 21. август 2012.

Samoosvešćenje i samoostvarenje, Pjer Burdije

  lksFgMNIWyNZDjAwJEj1ijl72eJkfbmt4t8yenImKBVaiQDB_Rd1H6kmuBWtceBJ


 »U čemu je interes učenja filozofije ako je sve što ona za
vas čini to da vas osposobi da se na relativno prihvatljiv
način izražavate u vezi sa nekim zamršenim logičkim
pitanjima itd., i ako to ne unapređuje vaš način razmišljanja
o važnim pitanjima svakodnevnog života, ako vas to ne čini
svesnijim nego ma kojeg novinara što upotrebljava opasne
izraze koje ljudi te vrste koriste za svoje lične ciljeve?
«
Ludvig Vitgenštajn  


Politički svet se postepeno zatvorio u sebe, u svoja interna suparništva, u svoje lične probleme i ciljeve. Kao i velikih tribuna, sve je manje političara sposobnih da razumeju i izraze očekivanja i zahteve svojih birača, a oni pri tom nisu ni približno u prvom planu u svojim formacijama. Budući rukovodioci se određuju u televizijskim debatama ili u aparatskim konklavama. Oni koji vladaju su zarobljenici jednog umirujućeg okruženja sačinjenog od mladih tehnokrata koji često ne znaju gotovo ništa o svakodnevici svojih sugrađana i koje niko ne podseća na njihovo neznanje. Novinari, podvrgnuti pritiscima ili cenzurama koje nad njima vrše spoljne i unutrašnje vlasti, i pre svega konkurenciji, dakle hitnosti, koja nikad nije išla na ruku refleksiji, često predlažu u vezi sa gorućim problemima neke ishitrene i ponekad neoprezne opise i analize; efekat koji oni proizvode u intelektualnom univerzumu, isto koliko i u onom političkom, utoliko je pogubniji što su oni u mogućnosti da daju jedni drugima na vrednosti i da kontrolišu protok konkurentskih diskursa, kao što su oni u društvenim naukama. Ostaju intelektualci, nad čijim ćutanjem žalimo. Međutim, ima i onih koji ne prestaju da pričaju, često "naprečac", o imigraciji, o stambenoj politici, o radnim odnosima, o birokratiji, o političkom svetu, ali samo da bi rekli neke stvari koje niko neće da čuje i koje, rečeno njihovim jezikom, niko ne razume. U krajnjoj liniji, radije ćemo poslušati, za svaki slučaj, i ne bez izvesnog prezira, one koji govore zbrda-zdola, ne brinući preterano o posledicama koje mogu imati loše promišljene izjave u vezi sa loše postavljenim pitanjima.

Pa ipak, tu su svi znaci svih nezadovoljstava koja se, pošto ne mogu naći svoj legitimni izraz u političkom svetu, ponekad prepoznaju u mahnitosti ksenofobije i rasizma; nezadovoljstva neiskazanih i često neiskazivih, koje političke organizacije, budući da za razmišljanje o njima raspolažu samo postarijom kategorijom "socijalnog", ne mogu da opaze niti, samim tim, da prime na sebe. U tome bi uspele samo pod uslovom da prošire skučeno viđenje "političkog" koje su nasledile iz prošlosti i da u njega uključe ne samo sve one neočekivane zahteve koje su izneli u javnost ekološki, antirasistički i feministički pokreti (između ostalih) već i sva ona nejasna i maglovita očekivanja i nadanja koja, po tome što se često dotiću ideje koju ljudi prave o svom identitetu i svom dostojanstvu, izgleda kao da pripadaju poretku privatnog, i da su stoga legitimno isključena iz političkih debata.

Jedna stvarno demokratska politika treba sebi da obezbedi sredstva da izbegne alternativu između tehnokratske arogancije koja pretenduje na to da ljude čini srećnim uprkos njima samima i demagoške demisije koja prihvata zdravo za gotovo sankciju potražnje, bilo da se ona ispoljava kroz ispitivanja tržišta, bilo kroz pokazatelje gledanosti, bilo kroz kvote popularnosti. Progresi "socijalne tehnologije" su takvi da u izvesnom smislu i suviše dobro poznajemo prividnu potražnju, onu aktuelnu ili onu koju je lako aktuelizovati. Ali, ako društvena nauka može da skrene pažnju na ograničenja jedne tehnike koja, poput ispitivanja javnog mnenja, prostog sredstva u službi najrazličitijih ciljeva, preti da postane slepo oruđe jednog racionalizovanog oblika demagogije, ona sama za sebe ne može da pobedi sklonost političara ka tome da zadovoljavaju površnu potražnju kako bi sebi obezbedili uspeh, čineci tako od politike jedva nešto prerušen oblik marketinga.

Često su poređivane politika i medicina. I dovoljno je da se vratimo na Hipokratovu zakletvu, kao što je nedavno učinio Emanuel Tere, pa da otkrijemo da, slično lekaru, dosledan političar ne može da se zadovolji informacijama koje mu donosi beleženje nekih izjava koje su, u više od jednog slučaja, doslovno proizvod jednog propitivanja nesvesnog svojih efekata: "Slepo beleženje simptoma i onoga što bolesnik kaže u poverenju dostupno je svakome: kada bi to bilo dovoljno za efikasnu intervenciju, ne bi bilo potrebe za lekarima". Lekar treba da se posveti otkrivanju neočiglednih bolesti (adela), tačnije rečeno - onih koje doktor ne može "ni videti očima ni ćuti ušima": žalbe pacijenata su, naime, nejasne i neodređene; signali koje šalje samo telo su nerazumljivi i svoje značenje pokazuju tek vrlo polako, i često post festum. Moramo se, dakle, okrenuti rasuđivanju (logismos) da na videlo iznesemo strukturalne uzroke koje prividni znaci i reči otkrivaju samo tako što ih prikrivaju.

Tako je, preduhitrivši lekcije savremene epistemologije, grčka medicina od samog početka podvlačila nužnost da se predmet nauke konstruiše preko raskida sa onim što je Dirkem nazivao "predznanjima", odnosno predstavama koje socijalni agensi imaju o svom stanju. I, kao što je medicina u povoju morala da se nosi sa nelojalnom konkurencijom vidovnjaka, vračeva, magova, šarlatana ili "fabrikanata hipoteza", tako se društvena nauka danas suočava sa svima onima koji se hvastaju tumačenjem najvidljivijih znakova socijalnog nezadovoljstva, i običnu maramu oko glave, na primer, odmah prozivaju "islamskom feredžom", sa svim onim "poluznalcima" koji, naoružani svojim "zdravim razumom" i svojom pretencioznošću, trče u novine i pred kamere da kažu šta se dešava sa jednim socijalnim svetom za koji nemaju nikakvog efikasnog načina da ga upoznaju ili shvate.

  pierre-bourdieu%202


Prava medicina, i dalje prema hipokratskoj tradiciji, počinje sa znanjem o nevidljivim bolestima, odnosno o činjenicama o kojima bolesnik ne govori, bilo da ih nije svestan, bilo da zaboravlja da ih prenese. Isto važi i za jednu društvenu nauku okrenutu tome da upozna i shvati istinske uzroke nezadovoljstva koje se otvoreno pokazuje tek kroz neke društvene znake koje je teško protumačiti jer su na prvi pogled i suviše očigledni. Mislim na izlive bezrazložnog nasilja, na stadionima i drugim mestima, na rasističke zločine ili na izborne uspehe zloslutnika, koji se trude da iskoriste i pojačaju najprimitivnije izraze moralne patnje do koje, više nego beda i "inertno nasilje" ekonomskih i socijalnih struktura, dovode sve sitne muke i neosetna nasilja svakodnevnog života.

Da bismo otišli dalje od prividnih manifestacija, za koje se hvataju oni koje je Platon nazivao doksozofima, "tehničari-mnenja-koji-misle-da-su-učeni", prividni znalci privida, očigledno se moramo vratiti sve do stvarnih ekonomskih i socijalnih determinanata nebrojenih povreda slobode ljudi, njihove legitimne težnje ka sreći i ka samoostvarenju, koje danas nanose ne samo neumoljive stege tržista rada ili stambenog tržišta već i presude školskog tržišta, kao i otvorene sankcije ili pritajena agresija iz profesionalnog života. Potrebno je za to da prođemo kroz ekran često apsurdnih, ponekad mrskih projekcija iza kojih se nezadovoljstvo i patnja skrivaju isto koliko se kroz njih iskazuju.

Dovesti do svesti neke mehanizme koji čine život bolnim, pa čak i neživljivim, ne znači neutralisati ih; obelodaniti protivrečnosti ne znači rešiti ih.Međutim, koliko god mi bili skeptični prema socijalnoj efikasnosti sociološke poruke, ne možemo smatrati ništavnim efekat koji ta poruka može imati u tome što pruža onima koji pate otkrivanje mogućnosti da svoje patnje pripišu nekim društvenim razlozima i da se osete tako oslobođeni krivice; i u tome što obznanjuje kolektivno zatajivano društveno poreklo nesreće u svim njenim oblicima, pa čak i onim najintimnijim i najskrivenijim.

Iako se naizgled ne bi reklo, u ovoj konstataciji nema ničeg beznadežnog: ono što je socijalni svet napravio, socijalni svet, naoružan ovim znanjem, može i da popravi. U svakom slučaju, jedno je sigurno: ništa nije manje bezazleno nego nemešanje; ako je istina da nije lako zakočiti ili ispraviti većinu ekonomskih i društvenih mehanizama koji stoje u osnovi najsurovijih patnji, naročito one koji regulišu tržište rada i školsko tržište, ostaje činjenica da svaku politiku koja ne koristi u potpunosti sve mogućnosti koje se nude za akciju, koliko god one bile ograničene, možemo smatrati krivom za nepružanje pomoći ugroženom licu.

Isto važi, premda je njihova efikasnost, dakle i njihova odgovornost manja, i u svakom slučaju posrednija, za sve filozofije koje danas trijumfuju i koje nastoje, često u ime toga što je pozivanje na nauku i na razum moglo biti zloupotrebljavano, da proglase nevažećom svaku intervenciju naučnog razuma u politici: nauka nema šta da radi sa alternativom između totalizatorske neumerenosti jednog dogmatskog racionalizma i estetske demisije jednog nihilističkog iracionalizma; ona se zadovoljava delimičnim i privremenim istinama koje može osvojiti nasuprot opštem viđenju i nasuprot intelektualnoj doksi, i koje su u stanju da pribave jedina racionalna sredstva da se u potpunosti iskoristi delokrug ostavljen slobodi, odnosno politčkoj akciji.

Pjer Burdije  

Iz: La Misere du monde,
Paris, Ed. du Seuil, 1993.
izvor

 _________________________________________                            




designall  

 „Predavanje o predavanju”



O poziciji s koje sociolog govori, ili bi trebalo da govori.   Naime, ako je društvo predmet sociologije, problem je što predmet nije odvojen od sociologa, niti je sociolog izvan svoga predmeta, već je u njemu. Utoliko je jedno od ključnih pitanja kako sociolog da obezbedi poziciju objektivnosti u odnosu na ono što proučava. Burdijeov odgovor je da sociolog samome sebi mora da nametne određene zaštitne mehanizme koji će ga braniti od njega samog, odnosno od puke subjektivnosti. Zaštitni mehanizam u ovom slučaju je refleksija koju sugeriše naslov, ili, bolje reći, samorefleksija: bilo šta da postavi kao svoj predmet - bilo da je reč o segmentu društva, ili o čitavom društvu - sociolog uvek mora i sopstvenu poziciju da uzme za predmet.

Tek tako on legitimiše sopstvenu poziciju i brani se od prigovora pristrasnosti ili proizvoljnosti. Dakle, sociolog s jedne strane održava distancu prema predmetu koji proučava (ako mu se isuviše približi neće videti ništa), ali, istovremeno, i distancu prema sebi samom, prema sopstvenoj poziciji. Ili, Burdijeovim rečima:


Bilo da je reč o paraboli ili paradigmi, predavanje o predavanju, diskurzivni akt kojim diskurs misli sam sebe, prema mom mišljenju trebalo bi barem da nas podseti na jedno od najtemeljnijih svojstava sociologije: svi stavovi koje ova nauka objavljuje mogu i moraju da se primene na subjekt koji tu nauku stvara. I upravo kada ne zna da uvede tu objektivirajuću distancu, odnosno kritiku, sociolog potvrđuje mišljenje onih koji u njemu vide neku vrstu inkvizitora-mučitelja, spremnog na sve moguće delatnosti simboličke policije. Sociologiji ne možemo da pristupimo sve dok ne pokidamo prijanjanja i srastanja uobičajena za grupe, dok ne napustimo verovanja konstitutivna za doživljaj pripadnosti i dok se ne odreknemo svakog odnosa udruživanja i vezivanja. Dakle, budući da je proizašao iz onoga što nazivamo narodom i budući da je postao takozvanom elitom, sociolog bi mogao da dostigne jasnoću uvida osobenu za svaki vid promene društvenog okvira samo ukoliko se odrekne kako populističke predstave naroda, koja obmanjuje samo sopstvene autore, tako i elitističke predstave elita, podesno skovane tako da u isti mah obmane i one koji jesu elita i one koji to nisu.”
Ivan Milenković.

2 коментара:

  1. Postovani, ja bih Vam poslao teksta za objaviti. Ako ste voljni za saradnju pisite na Blogu ka filozofiji. Poyy

    ОдговориИзбриши
  2. Iz vašeg komentara ne mogu da vidim o čemu je reč, stoga vas molim da budete konkretniji. Napišite na istom mestu konkretno šta vas zanima, komentar je posle moguće izbrisati.

    ОдговориИзбриши