Upoznajte Pola Rajana, FOTOGRAFIJE
„Čast mi je najaviti da će moj partner i naredni potpredsednik Sjedinjenih Država biti Paul Ryan....“
“Ostao sam bez oca vrlo mlad. Jednom prilikom mi je rekao - sine nekad ćeš biti deo problema, nekad deo rešenja. U sadašnjoj situaciji predsednik Obama je postao deo problema. Mitt Romney je rešenje“ - bio je, kao potpredsednički kandidat, od prvog momenta jasan Paul Ryan.
„Mi, Ryan i ja, nudimo korake koji će voditi ekonomskom rastu, nudimo mogućnost prosperiteta za sve, nudimo poboljšanje svim Amerikancima.“
ŠTA MISLE O PAUL RYAN-U
_______________________________________
NEOZBILJAN ČOVEK
Romnijev izbor Pola Rajana za potpredsedničkog kandidata izazvao je lavinu komentatorskog ushićenja. Sada ćemo, najavljuju kolumnisti jedan za drugim, dobiti pravu raspravu o fiskalnoj budućnosti države. To se moglo očekivati: pustite Tea Party, pravo biračko telo g. Rajana su komentatori, koji već nekoliko godina tvrde da je baš on taj Pošteni, Ozbiljni Konzervativac, čiji predlozi zaslužuju poštovanje, čak i ako nam se ne dopadaju. Ali on nije taj, niti su njegovi predlozi ozbiljni. Rajanova ekonomija je oduvek bila prevarantska, iako je, pošteno govoreći, postala još gora otkad je g. Rajan ušao u kampanju.
Hajde da kažemo nešto o tome šta se zaista nalazi u Rajanovom planu, i da napravimo razliku između konkretnih predloga i neosnovanih tvrdnji. Još konkretnije, hajde da govorimo o tome – kao što se radi u većini diskusija o budžetu – šta bi trebalo da se dogodi u narednih 10 godina.
Što se tiče poreza, g. Rajan predlaže velike rezove poreskih stopa za najveće prihode i korporacije. Pokušao je da izbegne uobičajeni proces, gde poreske predloge ocenjuju nezavisni revizori, ali nepartijski Centar za poresku politiku uradio je proračun, i gubitak prihoda od ovih rezova iznosi 4,3 biliona dolara u narednih deset godina.
Što se tiče potrošnje, g. Rajan predlaže ogromne rezove u Medikejdu, prenoseći ga na pojedinačne države, istovremeno smanjujući subvencije usklađene s inflacijom prema projekcijama pod sadašnjim sistemom. Tako će se uštedeti 800 milijardi dolara.
On predlaže slične oštre rezove u bonovima za hranu, čime bi se uštedelo nekih 130 milijardi, uz gomilu drugih rezova, poput smanjenja pomoći studentima. Budimo blagonakloni i recimo da će se svim tim rezovima uštedeti bilion dolara.
Povrh toga, g. Rajan ubraja i 716 milijardi u uštedama za Mediker, koje su deo Obaminog zakona o zdravstvu, iako hoće da se otarasi svega ostalog iz ovog zakona. Uprkos tome, g. Rajan se sada pridružio g. Romniju u osudi predsednika Obame za „rezove u Medikeru“; više o tome kasnije.
Dakle, ako saberemo konkretne predloge g. Rajana, imamo 4,3 biliona u poreskim olakšicama, delimično nadoknađenim sa oko 1,7 biliona u smanjenju potrošnje – gde ove poreske olakšice, gle čuda, neproporcionalno koriste najbogatijem 1 procentu, dok bi rezovi u potrošnji prvenstveno bili na štetu porodica sa malim primanjima. Sve u svemu, rezultat bi bio uvećanje deficita za oko dva i po biliona dolara.
Međutim, g. Rajan tvrdi da je on borac protiv deficita. Na čemu se zasniva ova tvrdnja? Pa, on kaže da bi nadoknadio poreske olakšice „proširenjem baze“, što bi eliminisalo dovoljan broj poreskih odbitaka da se nadoknadi izgubljeni prihod. Koje bi odbitke eliminisao? To ne želi da otkriva – i realno, poreski prihod takvog obima bio bi praktično nemoguć.
Istovremeno, on tvrdi da bi napravio još dodatnih rezova u potrošnji. Šta bi rezao? Neće da kaže. Dakle, ono što g. Rajan zapravo nudi jesu konkretni predlozi koji bi značajno uvećali deficit, plus tvrdnja da on ima tajni plan za porez i potrošnju, koji odbija da sa nama podeli, ali pomoću kojeg će njegov celokupni plan postati plan za smanjenje deficita. Ako ovo zvuči kao budalaština, to je zato što jeste.
Pa ipak se „plan“ g. Rajana tretira sa velikim uvažavanjem u Vašingtonu. Tri vodeće lobističke grupe čak su mu dodelile nagradu za fiskalnu odgovornost. O čemu se radi? Odgovor je, u osnovi, trijumf stila nad suštinom. Dugoročno, Rajanov plan bi ukinuo Mediker kakav poznajemo – a u Vašingtonu, „fiskalna odgovornost“ se često izjednačava sa željom da se smanje davanja za Mediker i socijalno osiguranje, čak i ako bi navodne uštede bile potrošene na smanjenje poreza bogatima umesto na smanjenje deficita.
Uz to, samozvani centristi uvek traže konzervativce koje mogu da hvale, kako bi istakli svoj centrizam, a g. Rajan je vešto iskoristio tu slabost, slažući zavodljivu priču, iako mu se brojke ne uklapaju. Sada je pitanje da li nezaslužena reputacija g. Rajana kao poštenog i fiskalno odgovornog može da preživi njegovo učešće u duboko nepoštenoj i neodgovornoj predizbornoj kampanji.
Prvi znak nevolje već je isplivao u obliku pitanja o Medikeru. G. Romni, pokušavajući da ponovi uspešnu republikansku strategiju iz kongresnih izbora 2010, uporno napada predsednika za iste uštede u Medikeru koje su deo Rajanovog plana. A odgovor g. Rajana kada je to istaknuto bio je neverovatno jadan: on je samo uvrstio te rezove, kaže, zato što ih je predsednik stavio „u nacrt“, šta god to značilo. Naravno, kakvo god bilo opravdanje g. Rajana, činjenica je da bi bez tih ušteda njegov budžet još više bio plan za povećanje, a ne smanjenje deficita. Da li onda izbor g. Rajana nagoveštava ozbiljnu kampanju? Ne, zato što g. Rajan nije ozbiljan čovek – on samo glumi ozbiljnog čoveka na televiziji.
Hajde da kažemo nešto o tome šta se zaista nalazi u Rajanovom planu, i da napravimo razliku između konkretnih predloga i neosnovanih tvrdnji. Još konkretnije, hajde da govorimo o tome – kao što se radi u većini diskusija o budžetu – šta bi trebalo da se dogodi u narednih 10 godina.
Što se tiče poreza, g. Rajan predlaže velike rezove poreskih stopa za najveće prihode i korporacije. Pokušao je da izbegne uobičajeni proces, gde poreske predloge ocenjuju nezavisni revizori, ali nepartijski Centar za poresku politiku uradio je proračun, i gubitak prihoda od ovih rezova iznosi 4,3 biliona dolara u narednih deset godina.
Što se tiče potrošnje, g. Rajan predlaže ogromne rezove u Medikejdu, prenoseći ga na pojedinačne države, istovremeno smanjujući subvencije usklađene s inflacijom prema projekcijama pod sadašnjim sistemom. Tako će se uštedeti 800 milijardi dolara.
On predlaže slične oštre rezove u bonovima za hranu, čime bi se uštedelo nekih 130 milijardi, uz gomilu drugih rezova, poput smanjenja pomoći studentima. Budimo blagonakloni i recimo da će se svim tim rezovima uštedeti bilion dolara.
Povrh toga, g. Rajan ubraja i 716 milijardi u uštedama za Mediker, koje su deo Obaminog zakona o zdravstvu, iako hoće da se otarasi svega ostalog iz ovog zakona. Uprkos tome, g. Rajan se sada pridružio g. Romniju u osudi predsednika Obame za „rezove u Medikeru“; više o tome kasnije.
Dakle, ako saberemo konkretne predloge g. Rajana, imamo 4,3 biliona u poreskim olakšicama, delimično nadoknađenim sa oko 1,7 biliona u smanjenju potrošnje – gde ove poreske olakšice, gle čuda, neproporcionalno koriste najbogatijem 1 procentu, dok bi rezovi u potrošnji prvenstveno bili na štetu porodica sa malim primanjima. Sve u svemu, rezultat bi bio uvećanje deficita za oko dva i po biliona dolara.
Međutim, g. Rajan tvrdi da je on borac protiv deficita. Na čemu se zasniva ova tvrdnja? Pa, on kaže da bi nadoknadio poreske olakšice „proširenjem baze“, što bi eliminisalo dovoljan broj poreskih odbitaka da se nadoknadi izgubljeni prihod. Koje bi odbitke eliminisao? To ne želi da otkriva – i realno, poreski prihod takvog obima bio bi praktično nemoguć.
Istovremeno, on tvrdi da bi napravio još dodatnih rezova u potrošnji. Šta bi rezao? Neće da kaže. Dakle, ono što g. Rajan zapravo nudi jesu konkretni predlozi koji bi značajno uvećali deficit, plus tvrdnja da on ima tajni plan za porez i potrošnju, koji odbija da sa nama podeli, ali pomoću kojeg će njegov celokupni plan postati plan za smanjenje deficita. Ako ovo zvuči kao budalaština, to je zato što jeste.
Pa ipak se „plan“ g. Rajana tretira sa velikim uvažavanjem u Vašingtonu. Tri vodeće lobističke grupe čak su mu dodelile nagradu za fiskalnu odgovornost. O čemu se radi? Odgovor je, u osnovi, trijumf stila nad suštinom. Dugoročno, Rajanov plan bi ukinuo Mediker kakav poznajemo – a u Vašingtonu, „fiskalna odgovornost“ se često izjednačava sa željom da se smanje davanja za Mediker i socijalno osiguranje, čak i ako bi navodne uštede bile potrošene na smanjenje poreza bogatima umesto na smanjenje deficita.
Uz to, samozvani centristi uvek traže konzervativce koje mogu da hvale, kako bi istakli svoj centrizam, a g. Rajan je vešto iskoristio tu slabost, slažući zavodljivu priču, iako mu se brojke ne uklapaju. Sada je pitanje da li nezaslužena reputacija g. Rajana kao poštenog i fiskalno odgovornog može da preživi njegovo učešće u duboko nepoštenoj i neodgovornoj predizbornoj kampanji.
Prvi znak nevolje već je isplivao u obliku pitanja o Medikeru. G. Romni, pokušavajući da ponovi uspešnu republikansku strategiju iz kongresnih izbora 2010, uporno napada predsednika za iste uštede u Medikeru koje su deo Rajanovog plana. A odgovor g. Rajana kada je to istaknuto bio je neverovatno jadan: on je samo uvrstio te rezove, kaže, zato što ih je predsednik stavio „u nacrt“, šta god to značilo. Naravno, kakvo god bilo opravdanje g. Rajana, činjenica je da bi bez tih ušteda njegov budžet još više bio plan za povećanje, a ne smanjenje deficita. Da li onda izbor g. Rajana nagoveštava ozbiljnu kampanju? Ne, zato što g. Rajan nije ozbiljan čovek – on samo glumi ozbiljnog čoveka na televiziji.
Preveo Ivica Pavlović
___________________________________________
Stephen Burt
OBAMIN IZBOR
Pol Rajan, Romnijev kandidat za potpredsednika, dugogodišnji je kongresmen iz jednog gradića u Viskonsinu, poznat po radikalnim fiskalnim predlozima za „malu“ državu, iako je prilično konzervativan i po svim ostalim pitanjima. Pre godinu i po dana, „Rajanov budžet“ ga je smestio u središte nacionalne pažnje – uz malu pomoć Obame (o čemu ćemo kasnije) – i napravio od njega heroja desnice. Ovaj budžet predlaže krupne rezove u mnogim federalnim programima i pretvaranje Medikera u vaučerski sistem, koji ne bi držao korak sa inflacijom u zdravstvu: država bi uštedela jer bi stariji ostali bez osiguranja ili bi plaćali više. U poređenju sa mnogim republikanskim predlozima, ovaj je vrlo detaljan, iako aritmetički gledano, izgleda da ne drži vodu. Rajan je veći deo svog radnog veka proveo u Kongresu; obožavalac je Ajn Rand i vešt govornik koji oduševljava tržišne fundamentaliste i Tea Party tipove, naročito u Vašingtonu i okolini. Dobro izgleda na televiziji, ali drugi kandidati za potpredsednika mogli su da pomognu Romniju sa Latinoamerikancima na nacionalnom nivou, ili sa mnogim neopredeljenim državama na zapadu zemlje. Sada su republikanski kandidati dva bleda, povlašćena, bogata belca. Iznad svega, Rajanovo imenovanje olakšava Obami da predstavi ove izbore ne kao debatu o sadašnjosti (da li vam je danas bolje nego pre četiri godine?) već kao izbor između dve vrste budućnosti.
Većina komentatora se slaže da Romni ne bi izabrao Rajana da je vodio u anketama. Rajan i njegov budžetski plan su razdorni; on predlaže krupne promene (da bogati budu još bogatiji a siromašni još siromašniji), i – za razliku od mlađeg Džordža Buša – i govori da su one velike. Kao što je Nejt Silver primetio, takvom rizičnom imenovanju se ne pristupa da bi se zaštitila izborna prednost već da bi se preusmerila diskusija, da se stvari ustalasaju, uz rizik zgražavanja neopredeljenih glasača, ali uz sigurno podizanje entuzijazma svoje baze. Tako ćete izgledati odvažno u očima ljudi (tj. političkih profesionalaca) koji cene riskantne simbolične gestove, bez obzira na njihovo značenje.
Rajanovo imenovanje potvrđuje da Romnijev tim vodi računa o elitama, i o onima koji pišu za novine u Njujorku i Vašingtonu, i o onima (tu nema preklapanja) koji dovode krupne donatore konzervativnim kandidatima. Možda Rajanov budžet nije baš matematički smislen, ali on uživa reputaciju ozbiljnog mislioca, i čini se da govori ono što misli: Romni sada deluje ozbiljnije – možda i „sasvim ozbiljno“ – kada je reč o ekonomskoj i fiskalnoj politici, i uradio je upravo ono što su uvodničari Wall Street Journala nedeljama zahtevali izričito, a mesecima izokola. Rupert Mardok kaže da je oduševljen. Romnijev tabor izgleda smatra da obični, ne-elitni birači ne obraćaju mnogo pažnje na konkretne političke predloge. Kada anketari objasne biračima šta se Rajanovim budžetom postiže, služeći se Rajanovom terminologijom, birači su zgroženi. Ali možda birači i ne slušaju te predloge, ili možda ne veruju svojim ušima: ima nekih dokaza da birači misle da su tumačenja Romnijevih predloga kao favorizovanja bogatih previše besmislena da bi bila istinita.
Romni će morati da brani Rajanove mere, ili da se od njih neugodno distancira, ali te odbrane, ili pokušaji odbrana, neće imati uticaja ako birači ne znaju ili ih nije briga kakve su te mere (ili ako dovoljan broj demokratskih birača bude odbijen novim zakonima o ličnim ispravama). Možda je Romni izabrao Rajana zato što misli da mu treba više volontera. Mekejnov izbor Sare Pejlin 2008. bio je komičan i kontraproduktivan na mnogo načina, ali u jednom smislu mu je doneo upravo ono što je tražio. Prethodno prazne stolove i stolice u regionalnim izbornim štabovima odjednom su napunili obožavaoci Sare Pejlin, koji su išli od vrata do vrata i javljali se na telefon. Da li će Rajanovi neskriveni fiskalni stavovi dovesti Tea Party aktiviste u Romnijeve štabove u Las Krusesu ili Dejtonu, kao što je Sara Pejlin privukla konzervativne religiozne birače Mekejnu? Nemojte se u to kladiti.
Za razliku od 2008, konzervativci su već motivisani (jer imaju protiv koga da glasaju), a Tea Party tipovi koji su preoteli pažnju medija 2010. nemaju ni približni demografski kapacitet kao američki desničarski evangelisti. Rajan je najelokventniji, najupečatljiviji kad nastupa kao Jeremija, dok uzbuđeno i iskreno objašnjava kako će američka vlada, i sama Amerika, propasti, kažem vam propasti, ako ne eliminišemo deficit, ako ne izmenimo socijalne programe tako da više ne budu nezasluženi pokloni, i ne uradimo sve što moćemo da zaustavimo potrošnju (bez podizanja poreza). Obavešteniji birači već znaju šta da misle o toj tvrdnji, verovali u nju ili ne; neinformisani birači neće slušati – prosto je previše deprimirajuće – kao što ne slušaju ni upozorenja o klimatskim promenama.
Na neki način, Rajan me podseća na onog simpatičnog, tužnog Voltera Mondejla, koji poručuje naciji da moramo da podignemo poreze, a onda ga 1984. Regan pregazi. Mondejl je bio u pravu, a Rajan verovatno greši, ali ton je isti. Uz to, bez pomoći televizije, on zvuči hladno i zlobno. Guverner Nju Džersija, Kris Kristi, proslavio se takvim ponašanjem. To je jedan od razloga zašto Kristi nije potpredsednički kandidat. Ali Rajan jeste.
Niko nije više uradio na promovisanju Rajana od Obame, koji ga je još početkom 2010. istakao kao republikanca čije će ideje ozbiljno uzeti u razmatranje. Ozbiljno razmatranje u praksi je značilo njihovo redovno pobijanje, tačku po tačku. Rajan je bio povređen. Ideje u Rajanovom planu, sa krupnim rezovima i smanjenim socijalnim davanjima, predstavljaju destilovane, eksplicitne artikulacije onoga što republikanci koji bi da udave državu u kadi već dugo traže: Rajan kristalizuje debatu o fiskalnoj politici koju Obama, i mnogi drugi na američkom levom centru (takvom kakav jeste) žele da povedu. Moglo bi se čak reči da je sam Obama izabrao svog protivnika. Ali možda će republikanski stratezi – kojima se Rajan dopada kao novo lice, i neko elokventan koji je navodno i stručan – na to odgovoriti: pazi da ti se želje ne ostvare.
OBAMIN IZBOR
Pol Rajan, Romnijev kandidat za potpredsednika, dugogodišnji je kongresmen iz jednog gradića u Viskonsinu, poznat po radikalnim fiskalnim predlozima za „malu“ državu, iako je prilično konzervativan i po svim ostalim pitanjima. Pre godinu i po dana, „Rajanov budžet“ ga je smestio u središte nacionalne pažnje – uz malu pomoć Obame (o čemu ćemo kasnije) – i napravio od njega heroja desnice. Ovaj budžet predlaže krupne rezove u mnogim federalnim programima i pretvaranje Medikera u vaučerski sistem, koji ne bi držao korak sa inflacijom u zdravstvu: država bi uštedela jer bi stariji ostali bez osiguranja ili bi plaćali više. U poređenju sa mnogim republikanskim predlozima, ovaj je vrlo detaljan, iako aritmetički gledano, izgleda da ne drži vodu. Rajan je veći deo svog radnog veka proveo u Kongresu; obožavalac je Ajn Rand i vešt govornik koji oduševljava tržišne fundamentaliste i Tea Party tipove, naročito u Vašingtonu i okolini. Dobro izgleda na televiziji, ali drugi kandidati za potpredsednika mogli su da pomognu Romniju sa Latinoamerikancima na nacionalnom nivou, ili sa mnogim neopredeljenim državama na zapadu zemlje. Sada su republikanski kandidati dva bleda, povlašćena, bogata belca. Iznad svega, Rajanovo imenovanje olakšava Obami da predstavi ove izbore ne kao debatu o sadašnjosti (da li vam je danas bolje nego pre četiri godine?) već kao izbor između dve vrste budućnosti.
Većina komentatora se slaže da Romni ne bi izabrao Rajana da je vodio u anketama. Rajan i njegov budžetski plan su razdorni; on predlaže krupne promene (da bogati budu još bogatiji a siromašni još siromašniji), i – za razliku od mlađeg Džordža Buša – i govori da su one velike. Kao što je Nejt Silver primetio, takvom rizičnom imenovanju se ne pristupa da bi se zaštitila izborna prednost već da bi se preusmerila diskusija, da se stvari ustalasaju, uz rizik zgražavanja neopredeljenih glasača, ali uz sigurno podizanje entuzijazma svoje baze. Tako ćete izgledati odvažno u očima ljudi (tj. političkih profesionalaca) koji cene riskantne simbolične gestove, bez obzira na njihovo značenje.
Rajanovo imenovanje potvrđuje da Romnijev tim vodi računa o elitama, i o onima koji pišu za novine u Njujorku i Vašingtonu, i o onima (tu nema preklapanja) koji dovode krupne donatore konzervativnim kandidatima. Možda Rajanov budžet nije baš matematički smislen, ali on uživa reputaciju ozbiljnog mislioca, i čini se da govori ono što misli: Romni sada deluje ozbiljnije – možda i „sasvim ozbiljno“ – kada je reč o ekonomskoj i fiskalnoj politici, i uradio je upravo ono što su uvodničari Wall Street Journala nedeljama zahtevali izričito, a mesecima izokola. Rupert Mardok kaže da je oduševljen. Romnijev tabor izgleda smatra da obični, ne-elitni birači ne obraćaju mnogo pažnje na konkretne političke predloge. Kada anketari objasne biračima šta se Rajanovim budžetom postiže, služeći se Rajanovom terminologijom, birači su zgroženi. Ali možda birači i ne slušaju te predloge, ili možda ne veruju svojim ušima: ima nekih dokaza da birači misle da su tumačenja Romnijevih predloga kao favorizovanja bogatih previše besmislena da bi bila istinita.
Romni će morati da brani Rajanove mere, ili da se od njih neugodno distancira, ali te odbrane, ili pokušaji odbrana, neće imati uticaja ako birači ne znaju ili ih nije briga kakve su te mere (ili ako dovoljan broj demokratskih birača bude odbijen novim zakonima o ličnim ispravama). Možda je Romni izabrao Rajana zato što misli da mu treba više volontera. Mekejnov izbor Sare Pejlin 2008. bio je komičan i kontraproduktivan na mnogo načina, ali u jednom smislu mu je doneo upravo ono što je tražio. Prethodno prazne stolove i stolice u regionalnim izbornim štabovima odjednom su napunili obožavaoci Sare Pejlin, koji su išli od vrata do vrata i javljali se na telefon. Da li će Rajanovi neskriveni fiskalni stavovi dovesti Tea Party aktiviste u Romnijeve štabove u Las Krusesu ili Dejtonu, kao što je Sara Pejlin privukla konzervativne religiozne birače Mekejnu? Nemojte se u to kladiti.
Za razliku od 2008, konzervativci su već motivisani (jer imaju protiv koga da glasaju), a Tea Party tipovi koji su preoteli pažnju medija 2010. nemaju ni približni demografski kapacitet kao američki desničarski evangelisti. Rajan je najelokventniji, najupečatljiviji kad nastupa kao Jeremija, dok uzbuđeno i iskreno objašnjava kako će američka vlada, i sama Amerika, propasti, kažem vam propasti, ako ne eliminišemo deficit, ako ne izmenimo socijalne programe tako da više ne budu nezasluženi pokloni, i ne uradimo sve što moćemo da zaustavimo potrošnju (bez podizanja poreza). Obavešteniji birači već znaju šta da misle o toj tvrdnji, verovali u nju ili ne; neinformisani birači neće slušati – prosto je previše deprimirajuće – kao što ne slušaju ni upozorenja o klimatskim promenama.
Na neki način, Rajan me podseća na onog simpatičnog, tužnog Voltera Mondejla, koji poručuje naciji da moramo da podignemo poreze, a onda ga 1984. Regan pregazi. Mondejl je bio u pravu, a Rajan verovatno greši, ali ton je isti. Uz to, bez pomoći televizije, on zvuči hladno i zlobno. Guverner Nju Džersija, Kris Kristi, proslavio se takvim ponašanjem. To je jedan od razloga zašto Kristi nije potpredsednički kandidat. Ali Rajan jeste.
Niko nije više uradio na promovisanju Rajana od Obame, koji ga je još početkom 2010. istakao kao republikanca čije će ideje ozbiljno uzeti u razmatranje. Ozbiljno razmatranje u praksi je značilo njihovo redovno pobijanje, tačku po tačku. Rajan je bio povređen. Ideje u Rajanovom planu, sa krupnim rezovima i smanjenim socijalnim davanjima, predstavljaju destilovane, eksplicitne artikulacije onoga što republikanci koji bi da udave državu u kadi već dugo traže: Rajan kristalizuje debatu o fiskalnoj politici koju Obama, i mnogi drugi na američkom levom centru (takvom kakav jeste) žele da povedu. Moglo bi se čak reči da je sam Obama izabrao svog protivnika. Ali možda će republikanski stratezi – kojima se Rajan dopada kao novo lice, i neko elokventan koji je navodno i stručan – na to odgovoriti: pazi da ti se želje ne ostvare.
Preveo Ivica Pavlović
___________________________________________
Steven Hill
NEUGODNA VOŽNJA UZ ROMNEYA I RAYANA
Dugotrajni "reality TV program" američkih predsedničkih izbora se nastavlja, a u poslednjoj epizodi otkriveno je da je Mitt Romney izabrao Paula Ryana za potpredsedničkog kandidata. Javnost u Sjedinjenim Američkim Državama naizgled je neodlučna da li je ovo bio dobar Romneyjev, ali, još važnije, šta ovaj izbor otkriva o strategiji Romneyjeve kampanje: Prženje zemlje, do kraja. Većina javnosti naizgled misli da je Romney morao odabrati potpredsedničkog kandidata koji bi njegovoj povijenoj kampanji dao novu energiju – a nema sumnje da je Ryanovim izborom to i učinjeno, jer je miljenik Tea Partyja, ultrakonzervativnog krila Republikanske stranke, koja ima najviše aktivista i koja je bila mlaka prema Romneyju. Romney i Ryan odmah su krenuli u kampanju, privlačeći velike i naelektrisane mase. U 24 sata otkad se Ryan kandidirao, Romneyjeva kampanja dobila je 3,5 miliona dolara u donacijama putem interneta.
Zanimljivo je da su tvrdokorni demokrati naizgled jednako uzbuđeni zbog izbora Ryana kao i tvrdokorni republikanci. To je zato što je republikanac Ryan najpoznatiji kao republikanski arhitekta američkog načina štednje. Kao šef budžetske komisije Predstavničkog doma, zagovarao je duboke rezove, uključujući u programu Medicare, koji je ekvivalent državnog zdravstvenog osiguranja za ljude starije od 65 godina. Dok su neki pozdravili Ryana, jer je bio spreman suprotstaviti se dugo čuvanim programima, drugi su primetili da Ryan usmerava svoju "hrabrost" na najosetljivije: starije osobe, siromašne, socijalno ugrožene.
Zanimljivo je da su tvrdokorni demokrati naizgled jednako uzbuđeni zbog izbora Ryana kao i tvrdokorni republikanci. To je zato što je republikanac Ryan najpoznatiji kao republikanski arhitekta američkog načina štednje. Kao šef budžetske komisije Predstavničkog doma, zagovarao je duboke rezove, uključujući u programu Medicare, koji je ekvivalent državnog zdravstvenog osiguranja za ljude starije od 65 godina. Dok su neki pozdravili Ryana, jer je bio spreman suprotstaviti se dugo čuvanim programima, drugi su primetili da Ryan usmerava svoju "hrabrost" na najosetljivije: starije osobe, siromašne, socijalno ugrožene.
Neugodna kampanja
Pogotovo u ključnim državama, poput Floride, gde živi mnogo starijih osoba koji koriste i podržavaju Medicare, u javnosti se predviđa da će, konačno, Ryan naštetiti republikancima. Demokrati će moći prikazati Ryana kao nekoga ko ne samo da želi srezati Medicare, nego i smanjiti porez bogatima i uvesti štedljivi budžet koji bi uništio radničku klasu, te napunio džepove bogatih. Romney je već bio izložen javnim komentarima da je čovek bez dodira sa stvarnošću i bivši menadžer hedge fondova koji je prodavao kompanije i oduzimao ljudima poslove. Ryanova reputacija verovatno će pridodati ovakvom imidžu. S druge strane, Ryan će pomoći Romneyjevoj kampanji u Ryanovoj rodnoj državi Wisconsin, koja je jedna od ključnih država, kao i na drugim odlučujućim biralištima gde će aktivisti Tea Partyja sada imati mnogo više energije nego za samog Romneyja. Ne zaboravite, američki predsednički izbori nisu nacionalni, već se radi o izborima u 50 posebnih država. Svaka država ima određen broj izbornih glasova koje kandidat osvaja pobedom u toj državi. Većina tih 50 država su solidno demokratske ili republikanske, te će presudno biti desetak ključnih država, a najvažnije od njih su one sa najvećim brojem izbornih glasova – Florida, Ohio i Pennsylvania (moguće je da će Severna Carolina i Virginia, također, biti u igri). Ako izborni rezultati dvojice kandidata budu vrlo slični u ovim državama s neodlučnim glasačima, mobiliziranje temeljnih glasača kako bi se osigurala veća izlaznost jednako je efektivna izborna strategija kao i pridobijanje glasova neodlučnih glasača.
Izbor Paula Ryana za potpredsedničkog kandidata otkriva mnogo o strategiji kampanje koju je Romney izabrao kao najbolju koja bi ga dovela do Bele Kuće – to jest, mobiliziranje temeljnih glasača, bez preterane brige za neodlučne glasače. Ova vrsta temeljnih glasača obično "leti ispod radara" istraživanja javnog mnenja. Oni su obično motivirani vatrenim TV reklamama i apelima tokom kampanje koji im govore da će demokratski kandidat uništiti američku civilizaciju. Takva kampanja "prženja zemlje" trebala bi biti alarmantna demokratima, jer je tu strategiju vrlo efikasno koristio strategist Karl Rove, koji je radio za Georgea W. Busha, kada je on pobedio u ključnom Ohioju i Floridi 2000. i 2004 godine, te konačno postao predsednik. Setite se "Veterana brzih brodova za istinu", koji su uskoro pretvorili istoriju vojnog angažmana Johna Kerryja u opasnost po njegovu kampanju. To je ono što je Romneyjev izborni štab, koji je napunio dvocevke hrpama novca, pripremio Obami. Dakle, svežite se, čeka vas neugodna vožnja tokom ovih predsedničkih izbora. Romneyjev izborni štab napunio je dvocevke hrpama novca i biračima pripremio neugodnu kampanju.
Izbor Paula Ryana za potpredsedničkog kandidata otkriva mnogo o strategiji kampanje koju je Romney izabrao kao najbolju koja bi ga dovela do Bele Kuće – to jest, mobiliziranje temeljnih glasača, bez preterane brige za neodlučne glasače. Ova vrsta temeljnih glasača obično "leti ispod radara" istraživanja javnog mnenja. Oni su obično motivirani vatrenim TV reklamama i apelima tokom kampanje koji im govore da će demokratski kandidat uništiti američku civilizaciju. Takva kampanja "prženja zemlje" trebala bi biti alarmantna demokratima, jer je tu strategiju vrlo efikasno koristio strategist Karl Rove, koji je radio za Georgea W. Busha, kada je on pobedio u ključnom Ohioju i Floridi 2000. i 2004 godine, te konačno postao predsednik. Setite se "Veterana brzih brodova za istinu", koji su uskoro pretvorili istoriju vojnog angažmana Johna Kerryja u opasnost po njegovu kampanju. To je ono što je Romneyjev izborni štab, koji je napunio dvocevke hrpama novca, pripremio Obami. Dakle, svežite se, čeka vas neugodna vožnja tokom ovih predsedničkih izbora. Romneyjev izborni štab napunio je dvocevke hrpama novca i biračima pripremio neugodnu kampanju.
_________________________________________
NAŠLA VREĆA ZAKRPU
Ivan Janković
Romney je objavio juče da će Paul Ryan da bude njegov kandidat za potpredsednika. Konzervativci su oduševljeni jer smatraju da je Ryan "fiskalni jastreb" koji će da dovede stvari u red, dok levičari već kreću sa kampanjom protiv Ryana kao uništitelja Medicarea i bezdušnog privatizatora svega i svačega.
Naravno, obe percepcije su jednako pogrešne, i stvorene su za propagandne potrebe oba štaba: Romneyu koji ima toliko putera na glavi treba neki lažni, plastični "fiskalni konzervativac" koga će da baci kao kosku Tea Partyju i motiviše ih da glasaju za njega. Obami treba isto tako fiktivni "tržišni fundamentalista" kao strašilo.
Niko, naravno, ne veruje ozbiljno u te bajke o Ryanu. Ryan je tipičan establišment političar koji poslušno sledi naloge vrha stranke i nikad ne izleće: njegov čuveni plan fiskalne konsolidacije koji je uključivao reformu Medicarea (tzv means testing) je bio zapravo probni balon republikanaca, koji se pokazao loše i od tada je stavljen ad acta.I čak i taj plan je podrazumevao veći nivo poreza i potrošnje nego za vreme Bill Clintona i GW Busha, i (kobajagi) balansiranje budžeta 2040!.
Na sreću, osim propagande raznih zainteresovanih strana, mi imamo i druge, pouzdanije metode utvrđivanja koliko je neko zaista solidan kao "fiskalni konzervativac", a posebno ukoliko je taj 10 ili više godina u Kongresu, kao što je to slučaj sa Ryanom. A to je - kako je on glasao do sada? Da li njegovo ranije ponašanje opravdava reputaciju koju propagandisti pokušavaju da mu stvore danas.
Evo kratkog rezimea. Kad pogledate Ryanovo glasanje u Kongresu od 2001 naovamo jasno se vidi da je on vrlo daleko od bilo kakvog fiskalnog konzervativca. Evo spiska samo nekih stvari za koje je on glasao do sada.
- No Child Left Behind 2001 (nacionalizacija obrazovanja)
- Medicare Part D 2003 (najveće proširenje države blagostanja od Lindona Džonsona koje dodaje trilione i trilione novih obaveza u narednim decenijama za koje nema ko da plati)
- Subvencije za "affordable housing" 2006.
- Prvi ekonomski stimulus GW Busha 2008 (oko 100 milijardi dolara ukupno )
- Bailout automobilske industrije 2008.
- TARP bailout banaka 2008 (700 milijardi)
- Obamina druga runda stimulusa (192 milijarde dolara).
- Glasao svaki put za Obamino podizanje plafona za zaduživanje 2010 i 2011 (cena se meri opet u trilionima).
Čovek se ovde prosto pita: ima li bilo kakve big government nepodopštine koje su Bush i Obama smislili u poslednjih 10 godina a da Ryan nije glasao za nju? I to je uzdanica konzervativaca koji će da zavede fiskalni red?
Evo vam jedne deguntante ilustracije ko je i kakav je taj Paul Ryan. Ispod je jedan od najhisteričnijih govora u prilog TARP-u koji je iko održao u Kongresu, u kome Ryan bukvalno preklinje kongresmene da glasaju za bailout, inače će svet propasti:
P.S. I naravno, ako ste pobojali da će vašingtonski "libertarijanci" možda propustiti da podrže ovog heroja slobodnog tržišta, nema razloga za brigu. izvor
___________________________________________
Vertman:
RAJAN UMANJUJE ROMNIJEVE ŠANSE
Ekstremni stavovi kandidata Republikanske stranke za potpredsednika negativno će uticati na određene segmente društva, kaže analitičar Džon Vertman “Mislim da će izbor Pola Rajana za potpredsedničkog kandidata smanjiti Romnijeve šanse da pobedi na izborima“, kaže politički analitičar Džon Vertman. Kolega Branko Mikašinović razgovarao je sa Vertmanom o negativnim i pozitivnim aspektima republikanskog potpredsedničkog kandidata.
Vertman: „Pozitivni aspekti su da je Rajan mlad, dopadljiv i inteligentan političar koji obećava i koji može da bude most ka konzervativnoj mašini. On je i katolik koji će nastojati da privuće katoličke glasove. Naime, obično se kaže da onaj ko dobije katoličke glasove na predsedničkim izborima ima dobre šanse da pobedi. Rajan takođe dolazi sa srednjeg zapada, iz Viskonsina, važne države na novembarskim izborima i mogao bi da pomogne Romniju u obližnjim saveznim državama kao što su Mičigen, Pensilvanija i Ajova. Ono gde on najviše može da pomogne Romniju, jeste definitivno pridobijanje konzervativnog biračkog tela. Rajan je poznat po svojoj konzervativnoj poziciji u Kongresu i među biračima u Viskonsinu. Na negativnoj strani, Rajan je zagovornik jednog od najkonzervativnijih budžeta koji je ikada prezentiran, a koji je posebno orijentisan protiv socijalnih beneficija, zdravstvenih programa Mediker i Midikejd, dakle socijalnih programa koji su već 75 godina sastavni deo života u Sjedinjenim Državama. Takve ekstremne pozicije će svakako imati negativan uticaj na određene društvene segmente, posebno starije građane i liberalne elemente.“
Glas Amerike: Zašto je Romni izabrao toliko ekstremnog potpredsedničkog kandidata?
Vertman: „Mada teška ekonomska situcija u Sjedinjenim Državama ide u prilog Romniju, s obzirom da se predsednik Obama proteklih meseci borio da smanji nezaposlenost i unparedi ekonomiji i da u tome nije značajnije uspeo. Ipak, u anketama javnog mnjena Romni je iza Obame, posebno u važnim državama kao što su Pensilvanija, Florida i Ohajo. Izgleda da se Romni odlučio za najriskantniji izbor sa Rajanom, odnosno da ide na sve ili ništa. Rajanova ekonomska politika, na primer, toliko je regresivna, da bi se njenom primenom uništili brojni federalni programi i nanela velika šteta starijoj populaciji.“
Glas Amerike: Sa novim potpredsedničkim kandidatom, kakve su šanse Romnija da pobedi na predsedničkim izborima u novembru?
Vertman: „To je veliki znak pitanja i svako ima svoje mišljenje. Međutim, mislim da će izbor Rajana za potpredsednika smanjiti Romnijeve šanse da pobedi na izborima. Da je Romni izabrao manje riskantnog kandidata, kao što je senator iz Ohaja, Rob Portmen, ili bivši guverner Minesote, Tim Polenti, mogao bi da se koncentriše na ekonomiju, najslabiju tačku Obamine kandidature i tu stekne znatno preimućstvo. Ali, izborom Rajana, postavlja se pitanje budućnosti ove zemlje i sve se prebacuje na ideološku platformu, u svetlu ultraekstremnih Rajanovih stavova. Time se Romniju otežava da pronađe pravu koaliciju za pobedničku formulu, što će na kraju, verujem, rezultirati ponovnim izborom Baraka Obame.“
1 коментар:
Zasto amerikenjci nemogu iznjedriti jednog jedinog predsjednika koji ne pokazuje misice vec inteligenciju, mudrost, toleranciju i zelju za prijatljeskim suzivotom u svijetu.debilna nacija, debilni predsjednici.
Постави коментар