субота, 16. јул 2011.

Emil Cioran, intervju





"NIŠTA JE JOŠ NEKI PROGRAM"

Delovi iz razgovora koji je sa Cioranom vodio Hans-Jürgen Heinrichs

P rema jednoj uporno ponavljanoj legendi Cioran je živeo postrani od sveta, bez veze s njim. I premda je u Francuskoj odbijao intervjue, ipak ih je dao mnogo, ali isključivo u inostranstvu. Pre tri godine Gallimard je objavio više od tri stotine stranica razgovora tog "velikog pustinjaka" s američkim, španjolskim i nemačkim novinarima i piscima. Cioran, naime, nije odbijao govoriti o svom delu, ali je, zbog prilično proturečnih razloga, tu mogućnost ostavljao samo stranim publikacijama. Svaki, ili gotovo svaki mesec otkrivamo tako nove razgovore. Intervju koji je 1983. u Parizu, ali na nemačkom, napravio s njim Hans-Jürgen Heinrichs, i iz koga donosimo delove  grupisane po temama, bez sumnje je jedan od onih u kojima Cioran ide najdalje u analizi svoga dela i svojih temeljnih pozicija (1). U njemu ćemo naći ne samo objašnjenja o njegovoj proturečnoj vezi s francuskim jezikom i njegovim korenima, nego i nedvosmislene izjave o njegovu odijanju etiketa koje su mu prilepili. Izjašnjavajući se protiv nihilizma i pesimizma, za koje tvrdi da imaju karakter "školskih kategorija", Cioran se ovde pokazuje pre svega kao pravi mislilac antidogmatizma. Dok čitamo taj dugi razgovor, slika autora Silogizama gorčine koja se pojavljuje pred nama nije slika onog pesnika ništavila i samoubistva koga ustrajno ponavljanim klišejima slave njegovi lažni obožavatelji i književni leksikoni, nego slika čoveka koji je samo pokušavao, kako u svom životu tako i u svom delu, biti sve bliži svojim prvim doživljajima, razvijati se što bliže vlastitoj naravi. To znači: pre svega skeptik, gotovo pragmatik, koji odbacuje sve apriorne ideje, kao što navodi kad, grubim ali tačnim rečima, govori o svom konačnom odbacivanju velikog dela Nietzscheova dela u korist neposrednog mišljenja života, s njegovim proturečjima i, naravno, njegovom radošću življenja: veran autoportret čoveka čija je jedina preokupacija, čija je fiksna ideja bila da pokuša postati slobodan čovek. Samo to, ali sve to.

Pariz. "Kad sam došao u Pariz odmah sam shvatio da je zanimljivost toga grada u mogućnosti koju mi pruža da živim uz u pravom smislu dokone, besposlene ljude. Ja sam i sâm primer besposličara: nikad u životu nisam radio, nikad nisam imao neko zanimanje, osim jedanput, za vreme jedne godine u Rumuniji, kad sam predavao filozofiju u Brasovu. To je bilo nepodnošljivo. Zbog toga sam i došao u Pariz. U svojoj zemlji čovek mora nešto raditi, ali nije nužno da radite kad živite u inostranstvu. Imao sam sreću da sam više od četrdeset godina svoga života proživeo kao besposlen čovek i - kako da to kažem? - bez države. Ono što je zanimljivo u Parizu je, mislim, to da u njemu možete, da u njemu morate živeti kao potpuni stranac, tako da ne pripadate nekoj naciji nego samo jednom gradu. Osećam se na neki način Parižaninom, ali ne Francuzom - osobitno ne Francuzom.

(") Postoje dve knjige koje, za mene, predstavljaju, izražavaju Pariz. Ponajpre, Rilkeova knjiga Zapisi Maltea Lauridsa Briggea, a zatim prva knjiga Henryja Millera, Rakova obratnica, koja prikazuje drugačiji Pariz nego što je onaj Rilkeov, čak njegovu suprotnost, Pariz bordela, prostitutki i makroa, Pariz razvrata. I to je onaj Pariz koji sam ja upoznao: (") Pariz osamljenih ljudi i prostitutki.
Istinu govoreći, to isto sam već doživio u Rumuniji: život bordela bio je na Balkanu vrlo intenzivan. A jednako je bilo i u Parizu, barem pre rata ("). Kad sam došao ovamo, vodio sam duge razgovore s mnogima od tih dama. Početkom rata stanovao sam u jednom hotelu nedaleko od bulevara Saint Michel i tamo sam se sprijateljio s jednom prostitutkom, nekom starom gospođom sede kose. Postali smo jako dobri prijatelji; hoću reći: bila je prestara za mene. No, bila je neverovatna glumica, s izrazitim talentom za tragediju. Sretao sam je gotovo svake noći oko dva, tri sata ujutro, jer uvek sam se jako kasno vraćao u svoj hotel. Bilo je to početkom rata, 1940. godine - ili, zapravo ne, bilo je to pre rata, jer se za vreme rata nije moglo izlaziti posle ponoći. Šetali smo zajedno i ona mi je pripovedala o svom životu, ispričala mi je celi svoj život - a kako je o tome govorila, kakvim se rečima služila: bio sam opčinjen! (") Iz iskustava koja sam u životu imao s tom vrstom ljudi mnogo sam više naučio nego iz susreta s intelektualcima."

Francuski jezik. "Održavam vrlo kompleksan odnos s francuskim jezikom. Kad sam počeo pisati na francuskom, rekao sam sebi da to nije jezik za mene. Osećao sam se u njemu kao u luđačkoj košulji. Ali sad, poslednjih nekoliko godina, otkad francuski jezik tone, osećam se na neki način vezanim uz sudbinu tog propadajućeg jezika. Francuzi, rekao bih, nisu ravnodušni prema opadanju svoga jezika, ali ga prihvaćaju - ja ne. I što više svet bojkotuje francuski jezik, to mu se ja osećam bliži. Razlog je možda i u tome što sve što propada, što se raspada i nestaje ima za mene snažnu privlačnu moć. I ta izolacija francuskog me fascinira. Dodir s francuskim bio je za mene u početku beskrajno težak" (") U Rumuniji, svi su govorili francuski i druge jezike, a ja sam dolazio iz Transilvanije, gdje se govorio samo nemački ili mađarski. Tu promenu jezika shvatio sam vrlo ozbiljno, i sve što sam napisao na francuskom prerađivao sam i iznova pisao nekoliko puta, recimo, Kratak pregled raspadanja prepravljao sam četiri puta. Za mene, bio je to zaista izazov, ta ideja da moram pisati kao Francuz, takmičiti se s Francuzima u upotrebi njihova jezika - možda pomalo luda ideja. (") Po svom temperamentu, trebao sam pre pisati na španjolskom, na mađarskom ili ruskom. Jer strogost francuskog jezika nespojiva je s mojim temperamentom. Ali upravo je to ono što mi se u njemu sviđa""

ŽENE "Imam jednu zajedničku crtu sa Sartreom. Sartre je, nedugo pre svoje smrti, rekao da se uvek bolje slagao sa ženama nego s muškarcima. To je slučaj i sa mnom: dajem prednost ženama pred muškarcima. A znate li zašto? Zato što je žena neuravnoteženija od muškarca. Ona je biće beskrajno morbidnije i bolesnije od muškarca. Ona oseća stvari jače nego što ih može osetiti neki muškarac. Primetio sam da su žene obično bile bliže mom pisanju nego muškarci. Snažno me se dojmilo kad sam pročitao da je Sartre rekao da više voli razgovarati sa ženama nego s muškarcima.

Kad su me jednoga dana upitali kako sam mogao živeti a da nisam imao nikakvo "zanimanje", odgovorio sam: "zato što sam bio makro". To je, naravno, šala, ali iza te izjave skriva se i nešto istine. Za mene, "makro" je jako univerzalan pojam. Hoću reći, kad neki pisac živi sa ženom koja se brine za život njih oboje, onda je taj pisac makro. Mnogi poštovani pisci koje poznajem u Parizu živeli su kao paraziti na račun svoje žene. U tom smislu, iako nikad nisam bio oženjen, i ja sam također bio makro""

RUMUNIJA , veza s korenima. "Odvojio sam se od svojih korena. Ipak, i dalje me snažno privlače bogumili, ti balkanski manihejci, i njihova ideja da je rođenje katastrofa. Bilo je gotovo neizbežno da se tako, na nesvestan način, vratim svojim korenima. Ideja da svet nije stvorio Bog nego Sotona, jedan mali Sotona, Satanael, ta ideja oduvek me privlačila. Zato sam i napisao knjigu Zli demijurg, koja je bila pomalo nadahnuta bogumilskom teorijom. Držim značajnim da sam se tako u Parizu, nakon toliko godina, vratio svojoj prvoj domovini, duhovnom svetu Dunava. Karpata. Ideja jedne mistike pred-rođenja pripada tom svetu: Orijentu. Iako sam se želio osloboditi svojih korena, moji napori nisu, dakle, bili stvarno uspješni. Sve te ideje, maniheizam, pa i gnoza, ili barem jedna pomalo izrođena gnoza, poteču delom s Balkana. Čovek se ne oslobađa svoga porekla, svojih korena, svog početka. Mnogo sam pisao protiv svoje rodne zemlje. Na primr: tvrdio sam da je biti Rumun smešno, beznačajno, ali istodobno moram priznati da sam u životu veliki fatalist. A fatalizam je nacionalna religija u Rumunjskoj, svatko je tamo fatalist u svakodnevnom životu i uopšte u svemu. Dakle: čovek se ne može osloboditi samoga sebe""

Proturečja. "Uvek sam živeo u proturečjima i nisam zbog toga nikad patio. Da sam bio sistematično stvorenje, bio bih morao lagati, jer bih morao naći neko rešenje. No, ne samo da sam prihvatio taj nerešivi karakter stvari, nego sam u njemu čak, moram reći, našao neku slast, slast nerešivog. Nikad nisam pokušavao izravnati, ujediniti ili, kako kažu, Francuzi, pomiriti nepomirljivo. Uvek sam primao proturečja onako kako su dolazila, kako u svom privatnom životu tako i u teorijskom. Nikad nisam imao cilj, nisam pokušavao doći ni do kakvog razultata. Mislim da, ni uopšteno ni kad je reč o sebi, ne može biti ni rezultata ni cilja. Sve je, ne bez smisla - te reči se pomalo grozim, nego bez nužnosti.(")

Normalno, da sam bio potpuno dosledan sâm sebi, ne bih smeo uopće ništa raditi. Budući da sam ipak nešto radio, proturečio sam sebi, živeo sam u proturečju. No, svaki je život, verujem, u osnovi osuđen na proturečje.

Hteo bih ispričati nešto pomalo glupo: kad odete na groblje - to je sasvim banalna stvar - i kad vidite da je neki prijatelj s kojim ste se još pre dva ili tri dana smejali nestao bez traga, kako nakon toga još možete graditi neki sistem? Za mene, to je nezamislivo! Jedan od mojih znananca, koga sam jako volio, jedan poljski Židov, vrlo simpatičan i zanimljiv čovek, s kojim sam se mnogo smejati o svemu - bio je inače mnogo veći nihilist od mene - ali pred njegovim grobom, za mene je to bilo, kako da kažem"? To je banalno, svi su ljudi doživeli taj osećaj" Ali kad se to prevede u filozofiju - kakav je zaključak? Zaključak je sledeći: čak je i nihilizam dogma. Sve je smešno, bez supstancije, čista fikcija. Eto zašto ja nisam nihilist, zato što je ništa još neki program. U osnovi, sve je bez važnosti. Ništa ne postoji drukčije nego površinski, sve je moguće, sve je drama.

Naravno, postoji ljubav - i ja sam se često pitao: kad smo sve prozreli, sve proniknuli, kako se još neko može zaljubiti u bilo što? Pa ipak, to se događa ("). To je čak ono što je u životu istinito i zanimljivo. Želio bih završiti ovo razmišljanje jednom optimističkom notom: život je stvarno zanimljiv i privlačan, zato što, iznad svega, nema nikakvog smisla. A u vezi s tim navodim uvek sledeći primjer: možete sumnjati apsolutno u sve, potvrditi se kao savršeni nihilist, a ipak se zaljubiti kao najveći idiot. Ta teorijska nemogućnost strasti, ali koju stvarni život neprestano izigrava, razlog je što život ima sigurnu, neospornu, neodoljivu draž. Patimo, smemo se svojim patnjama, radimo što god hoćemo, ali to osnovno proturječje je na kraju možda ono zbog čega život još vredi truda da bude proživljen""

Cinizam. "Nikad nisam pisao kao autor; verujte mi, ja ne tražim slavu, ne smatram sebe autorom i ne podnosim to ni od drugih. Nikad nisam bio nimalo promišljen i naprosto sam govorio ono što mi je prolazilo glavom. Na neki način, pokušavao sam demaskirati život, i zbog toga me smatraju cinikom. No, ako sam cinik u onome što pišem, uglavnom uopšte nisam, cinik u životu. Pa ipak, priznajem vriednost cinizma, kao taksonomijsko gledište.

Uvek sam govorio da treba pisati ono što u nekom trenutku doživljavamo kao istinu, čak i ono što ne bismo trebali reći, koliko god to mučno, beznačajno ili drsko bilo. Kad nešto pišem ili kad razmišljam ne postavljam nikakvu granicu izražavanju osećaja istine. Nikad, nikad nisam mislio na posledice. I nitko se nikad nije ubio zbog mene. Naprotiv, poznajem mnoge ljude koji mi kažu: zahvaljujući vama nisam počinio samoubojstvo. A ljudi koji pate od depresije, kad čitaju moje knjige, shvaćaju da mogu još dublje uroniti u svoju depresiju. Da kažem poput Kierkegaarda: depresija je jedan stadij na životnom putu. Nemam niti dojam da sam, ako mogu tako reći, napravio "negativnu" karijeru. A, uostalom, znate, sve je na kraju krajeva svejedno, zar ne?""

Pesimizam. "Za mene kažu da sam pesimist - to nije istina! Te školske kategorije su smešne. Ja tačno znam što je pesimizam. No, kao što ste upravo rekli: postoji bitna razlika između pesimizma kao sistema i svakidašnjeg iskustva pesimizma, koje se rađa naprosto iz činjenice da ste živo biće. Ne možete biti pesimist u životu, čim živite: to nema nikakvog smisla. Čovek ste poput drugih, i ja ovdje govorim o onome što sam doživio. Pokušao sam izneti apologiju skepticizma i također apologiju pesimizma, ali - to nije važno. Važno je ono što živimo, ono što pokušavamo, i kako to osećamo."

Nietzsche. "Nietzsche je izvršio vrlo velik uticaj na mene u mojoj mladosti. No, danas se osjćam jako daleko od njega. Zašto? Zato što je on konstruirao svoju teoriju. Nietzsche ima jedan ideal, jednu ideju o ljudima, o vrednosti, s obzirom na koju je pisao, oblikovao, razrađivao celo svoje delo. I tako se u meni postupno razvio dojam da je sve to pomalo lažno. Kao prorok ili analitičar - jer, čak i kad želi biti analitičar, on ostaje prorok - Nietzsche hoće "doneti" nešto apsolutno, stvoriti nešto, igrati neku ulogu u kulturi, itd. Zbog toga danas mogu s užitkom čitati samo njegova pisma, jer se u pismima pokazuje kao suprotnost onome što je u svojim spisima. U pismima vidimo Nietzschea onakvog kakav je zaista bio: jadan čovjek. I svi oni heroji, oni heroji mišljenja koji igraju neku ulogu u njegovim knjigama, sva ta velika iluzija pokazuje mi se tada lažnom. Iako je, razumije se, genijalan; Nietzsche, na neki način, nije istinit. Za mene, pravi je Nietzsche u pismima, u njima je uistinu on sâm. Zbog toga sam se udaljio od velikog dela njegova dela. Nietzsche je sâm sebi dao jedan Weltanschauung, jedno shvatanje sveta. Nije se oslobodio svojih ideja i svojih projekata, ostao je ovisan o njima, rob svojih ideja. Za mene, on nije postao slobodan čovjek, barem ne u svojim knjigama. (") Možda malo preterujem; no, čini mi se da ima istine u tome što tvrdim. Nietzsche je bio heroj moje mladosti, ali danas više nije: iako je genijalno zajedljiv i ciničan, za mene je sad previše juvenilan, previše prostodušan""

Nemci. "Nietzsche nije izrazio svoje iskustvo života, on je uvek imao samo jednu misao u glavi: teba prevladati, prevladati, prevladati - to je u osnovi jako nemački. Možda je čak u tome osnovna zabluda Nemaca i nemačke misli: treba prevladati, treba konstruirati, treba graditi. To je razlog da je nemačka istorija besprimeran brodolom, katastrofa, jer Nemci su hteli graditi svoju istoriju. Nemcima nedostaje mudrosti; oni imaju genija, ali ni najmanje mudrosti. Oni ne žive ni istoriju ni sâm život: oni žele uvek i iznova graditi, podizati. A u filozofiji se to može učiniti samo posredstvom sistema. Da sve mora biti homogeno, to je, rekao bih, glup greh, mana. Nemci su previše sistematični, oni su eksperimentirali i izgradili su sebi jednu sistematičnu istoriju i izvukli su iz toga konsekvence. Nemci su uvek bili izvan života. (") Ima nešto nestvarno u celoj njemačkoj sudbini. Zbog toga su oni i tragičan narod, jer su Nemci postali strašno ozbiljni i nikad nisu uspeli naučiti smejati se sami sebi: ne postoji nemačka ironija. Nemci su pisali o ironiji, ali nikad se nisu sami u njoj okušali, ili je prakticirali - samo su o njoj govorili ili razmišljali na apstraktan način. I to je uzrok nemačkog brodoloma. Jer, na kraju, kad pomislimo da je nemački narod bio najgenijalniji u Europi, ili u svakom slučaju najdarovitiji, velik je poraz to da je takav narod mogao pasti tako nisko, gotovo besprimeran poraz; i to ne samo za vreme Drugog svetskog rata nego već za vreme Prvog rata. Nemačka istorija, nemački duh bili su na neki način s one strane, jer oboje su bili promišljani na suviše sistematičan način, bez mudrosti""


Prednost nesigurnosti. "Razdilivši celo svoje bogatstvo, Wittgenstein se duhovno spasio. Znate, bilo mi je mnogo bolje, s duhovnog gledišta, živio sam intenzivnije, kad sam imao samo jedan mali kovčeg i celu godinu nosio samo dva odela, čak samo jedno. Danas - nisam bogat, plaćam sasvim mali porez, trošim vrlo malo, ali živim prilično dobro, mogu jesti šta hoću, putovati, itd. - ukratko, moj život je na neki način postao sigurniji. I to je bacilo tešku senu na mene - duhovne sene. Pre, živio sam u Parizu od danas do sutra, ali bio sam duhovno svežiji, također mlađi, i, ne treba ni reći: bio sam drugi čovek. Nikad nisam znao kakav će mi biti sutrašnji dan. Dvadeset pet godina živio sam u hotelima i uvek sam bio kao životinja, kao divlja zvijer ("). Sigurnost je neverojatna opasnost na duhovnom planu, kao što je savršeno zdravlje katastrofa za duh. (") Zato intelektualac, ili recimo pisac, mora zadržati osećaj da nema tla na koje se može odloniti. Ako se, naprotiv, počne smeštati i, kako da kažem, kućiti se, izgubljen je. Onda počinje stvarati delo ili postaje - ne znam - veliki pisac, "netko". Ali sve je to jadno. (") Nesigurnost je apsolutna nužnost: pisac čiji život postaje siguran izgubljen je pisac."

Španija "Osećam, moram to reći, duboku ljubav prema Španiji, jedinoj zemlji doslovce opsednutoj mišlju o dekadenciji. I to već vrlo rano, nakon Conquiste, nakon slavne epohe, kraja osvajanjâ. Nakon toga usledila su dva, tri stoleća u kojima je prevladavala ideja dekadencije, koja je postala središnji pojam španjolske historiografije. To je razlog zašto sam osećao tako veliku slabost prema Španiji, zašto Španske ima za mene takvu privlačnu snagu. Pre rata, hteo sam otići u Španiju da bih slušao predavanje Ortege y Gasseta, i možda se tamo nastanio. Predao sam molbu za špansku stipendiju i čekao sam odgovor. Onda je izbio građanski rat, i moj je život krenuo postpuno drugim smerom. Možda bih, da nije bilo rata, postao Španjolac i proživio ostatak života u Španiji. Fascinira me da jedan tako izvanredan narod kao što su Španci ima tako snažnu svest o dekadenciji. (") Narodi koji su dopustili da im izmakne vlastita sudbina uvek su me silno privlačili. To je slučaj i s Nemcima. Nemci nisu imali istoriju  kakvu su mogli zaslužiti. S jednim Bachom, Hegelom, Kantom ili pak Hölderlinom, Nemačka je trabala imati drugačiju istoriju. Ali ona je svoju istoriju promašila. Nemačka nije uspjela postati ono što je trebala biti. Ta patetična dimenzija istorije mi se sviđa. Engleska me nikad nije zanimala kao sudbina - ona nema nikakvu sudbinu, jednako kao, u osnovi, ni Francuska. Ali Nemačka je imala tu sudbinu: kao neki genij koji nije ostvarila""

Heidegger. "Heidegger je previše verovao rečima. (") On nije rešavao probleme, on ih je samo prevladavao stvarajući reči. Smatram to krajnje nečasnim. Ne osporavam da je Heidegger bio genij, ali ja ga gledam i kao varalicu. Umesto da rešava pitanja, on se zadovoljio time da ih postavlja, da stvara reč, da premešta probleme, da na njih odgovara - kako bih rekao? Proizvodnjom vokabulara. (") Za mene, Heidegger je zaista bio previše naivan, iako istodobno lukav poput kakva seljaka (") Bio je, usudio bih se reći, nesvesno beskrupulozan čovek""

Aforizmi i roman. "Sve što sam napisao je rezultat - aforizme ne pišem najpre  kao aforizme: "napišem jednu stranicu " zatim sve bacim i počnem iznova. Da biste napisali roman, morate izabrati detalje. Mene ne zanimajun detalji, ja idem odmah na zaključak. Kad bih pisao pozorišni komad, počeo bih ga od petog čina, jer od početka bilo čega ja već nazirem kraj. S takvim shvaćanjem stvari ne možete ni napisati knjigu, ni baviti se književnošću, ni,  negovati bilo koji književni rod. Zato ja nisam pisac, ja sam" ne znam" čovek fragmenta""

(1) Ovaj razgovor Hansa-Jürgena Heinrichsa sa Cioranom nedavno je integralno objavljen u Nemačkoj u obliku CD-a, pod vrlo cioranovskim naslovom "Cafard". (E.M. Cioran: Cafard. Originaltonaufnahmen 1974-1990, hg. von Thomas Knöfel und Klaus Sander, mit einem Nachwort von Peter Sloterdijk, Köln 1998, izd, Supposé, Knoefl, Boekkstrasse 15, 76137 Karlsruhe).

(Prevedeno iz časopisa "Magazine littéraire", 1999.)

Izbor i prevod s francuskog Bosiljska Brlečić



Iz knjige " Razgovori u Parizu " Branke Bogavac, intervju sa Emilom Sjoranom.

O događajima u Evropi :
…” Postoji istorijski zamor zapada. Toga kod Rusa nema. Moja teorija da ruski narod nije iscrpljen i da je pred Rusijom budućnost, zato što ona nije istrošena kao zapad,ili toliko koliko zapad…zato je i sigurno i normalno da Rusija doživi jedan period važniji od zapadnog. Zapad se polako gasi, a pred Rusijom je još istorija.”
…” Neosporno je da balkanski narodi imaju vitalnost, ali je poraz njihova sudbina, a i to je neka vrsta života.Ti narodi daju iluziju da imaju budućnost i mogu da zablistaju i da dožive specifične epohe… Postoje jezici koji ne odolevaju, koji ne mogu da se nametnu.To je provincijski
jezik i to je kobno za taj narod.

*Zašto je važna ruska religioznost?
Jer se Rusija definisala kroz svoju religioznost, to je bila njena osnova, baza.Ruska religiozna baza je takva da ne može tako brzo da nestane.

*Vi ste odmah shvatili kud vodi komunizam!
Da bila je to prava katastrofa.To je sistem koji sterilizuje. Kad čovek postaje nereligiozan svojom voljom, to je čovek koji sebe sterilizuje, to je ta najantipatičnija strana koju uvek prati preterana i neprijatna oholost.To su tipovi ispunjeni unutrašnjom prazninom.

*Je li Dostojevski bio u vlasti demona
Da više nego drugi, više nego svi.Dostojevskog znam odlično, on je pasija mog života. On je svakako najdublji,najčudniji i najkomplikovaniji pisac.

*Svih vremena?
Svih vremena, ja njega stavljam na čelo svih pisaca, sa ogromnim nedostacima i sa sjajem svetosti.On je najdublje ušao u ljudsko biće, otišao najdalje u istraživanju čoveka i prisustva zla u njemu.On je najsnažniji pisac.On je o ljudskom iskustvu kazao najviše. Zato što je mnogo patio!Saznanje se stiče patnjom, iskustvom, a ne čitanjem. Dok poraz u životu povlači za sobom razmišljanje. Ono što ne doživljavamo u sebi, nije tako duboko.Možete da pročitate na hiljade knjiga, ali je jedno iskustvo, nesreća, ili bilo šta što vas dirne, jače. To je prava skola.
*U “Priznanju i anatemi “ pišete:” sve dok bude postojao i jedan bog pravi zadatak čoveka nije obavljen “
Više ne piše i o tome kaže:” smučilo mi se na taj svet koji piše, svi pišu, svi pitaju: “ a kad će biti sledeća knjiga ? “ osetio sam veliko zadovoljstvo da im odgovorim, “ nikad “.Dosta mi je bilo da kudim i univerzum i boga.

*Šta je izazvalo vašu sumnju u Boga?
Sve strašne nepravde koje sam vidio u Rumuniji učinile su da sebi kažem: ne može se reći da neki bog bdi nad svetom.A, zatim, u to vreme sam bio pun kontradikcija kao što su svi balkanci, jer smo mi strahovita mešavina i u svakoj individui postoje po tri, četiri, pet različitih individua, pa je normalno da se one među sobom ne slažu.
*Vi kazete da filozofija uči da se postave problemi i pitanja, ali da vas ona posle prepušta vašoj sudbini jer su njeni odgovori sumnjivi.
Filozofija je opasna disciplina, jer rađa u vama totalni prezir prema onima koji su van nje.Ona vas naduvava ohološću i daje vam pogrešnu predstavu o vama i o svetu.Treba poznavati filozofiju, ali samo da biste je prevazišli…ono što je zaista važno, to je direktan kontakt sa životom, iskušenjima. Ja stalno ponavljam da sam više naučio od promašenih ljudi nego iz bilo koje knjige filozofije ili morala.

*Znači vi ne mislite kao ruso’ da se čovek rodi dobar, a da ga društvo iskvari?
To je fundamentalna greška, to je sasvim netačno.Pogledajte samo decu kako su zla.Ja mislim da treba sa tim da se pomirimo, jer nemamo izbora.On zna i oseća da je gori od životinje. Dobrota je osećanje koje mu je najmanje poznato.Ničemu ne služi da se kaže da imamo dobrih osećanja, ona, istina, postoje, ali u suštini, ne u tolikoj meri. Ne treba skrivati stvari iluzijama. To je vrlo loše i opasno. Bolje je reći istinu deci nego ih varati lažima. Jer, čovek živi u laži. U nekim večitim prevarama. Zato deca kasnije dožive razočarenja, jer su o životu stvorili drugu, lažnu sliku na osnovu iluzija.

*Koja su druga osećanja karakteristična za čoveka?
Jedno od najvažnijih ljudskih osećanja je ljubomora, zavist. Zato se ne treba hvaliti. Ljudi suviše zavide. Oni više vole sažaljenje nego nečiji uspeh.Čak ne treba govoriti ni neku istinu o
sebi koja vas ističe.Sažaljenje izaziva simpatije, a uspeh neprijatelkjstvo.Na svim nivoima društva, kod bogatih i kod siromašnih to je jednako.Nesreća nekog prijatelja vas ne pogađa onoliko koliko to izgleda.Treba se stalno paziti, biti obazriv da bi čovek preživeo i izbegao nesreće.Nikada se, znači, ne treba hvaliti ni najmanjim uspehom, čak ni u vrlo rafiniranom društvu…čim neko napusti društvo, odmah postaje meta razgovora. Nije se čak radilo o ličnim stvarima,gde se neko zamerio nekom, ne, to je jednostavno ono da čovek mrzi čoveka.To nisu bili zli ljudi, ali instinkt da umanje drugog su sačuvali kao neophodnu potrebu. Ja mislim da je čovek uvek takav. Možda toga nema kod monaha.
*Po vama ispada da je političar loš čovek i da se politikom može baviti samo ako je loš čovek?To je delimično tačno. Jer, moralno čist čovek ne može da se bavi politikom. Uostalom, naivan čovek je katastrofa za zemlju.

*Rekli ste da dobrota nije stvaralačka, jer nema mašte, dok mržnja stvara i podražava. Zašto je mržnja pozitivnija od dobrote?
Jer je mržnja dinamičnija, ona nas duboko dira, ona stvara događaje.Mržnja je, nažalost, sastavni deo suštine čovekove. Čovek je životinja osuđena na propast i tu se ništa ne može učiniti.
U toku celog mog života imao sam antireligiozne reakcije.Dok sam bio mlađi one su bile ekscesivnije.Znači, sve zavisi od toga kad sam nešto napisao.To je drskost i provokacija.


*Zašto je čovek izmislio religiju?
Upravo zbog nesreća. Samo zato što ide iz muke u muku. Da bi ih upoznao, da bi ih objasnio, da bi razmišljao o svom bolu, svojim unutrašnjim iskušenjima.To je učinilo čoveka onim što jeste , i to mu je dalo njegovu unutrašnju dimenziju.”






„Kratak pregled raspadanja”



Tumačenje pada
S vako je od nas rođenjem doneo izvesnu količinu čistote, kojoj je bilo suđeno da se izopači u dodiru s ljudima, kroz ogrešenje o samoću. Jer svako od nas čini sve što može samo da ne bi ostao prepušten samome sebi. Bližnji nije neizbežnost, već zamka pada. Nesposobni da sačuvamo čiste ruke i neiskvarena srca, mi sebe skrnavimo tuđim iznojavanjima, valjamo se po blatu, željni gadosti i lakomi za kugom, jednoglasno rokćući u brlogu. I kad počnemo da sanjarimo o morima pretvorenim u svetu vodicu, već je odveć kasno da zaplivamo, - prevelika iskvarenost sprečava nas da u njih zaronimo: isuviše je svet opustošio našu samoću; tuđi tragovi na nama postali su neizbrisivi.
Od svakolikih živih stvorenja jedino čovek budi postojanu odvratnost. Zazor što ga izaziva životinja prolazan je; on ne dozreva u mišljenju, dok bližnji opsedaju naša razmišljanja, prodiru u mehanizam naše ravnodušnosti prema svetu da bi nas učvrstili u odbijanju i nepristajanju. Posle svakog razgovora, u kome istančanost odaje stupanj jedne civilizacije, kako da ne zavapimo za Saharom, kako ne zavideti biljkama ili beskrajnim monolozima životinjskog carstva?
Ako je tačno da svakom rečju pobeđujemo ništavilo, mi time, takođe, sve dublje potpadamo pod njegovu vlast. Umiremo srazmerno broju reči koje razbacujemo svuda oko sebe... Oni koji govore nemaju tajni. A svi govorimo. Izdajemo se, krčmimo dušu; svako se, kao dželat neizrecivog, upinje da uništi sve tajne, počev od sopstvenih. Nađemo li se s ljudima, tada se zajednički unišavamo jurišajući prema praznini, bilo time što razmenjujemo ideje, bilo što se ispovedamo ili spletkarimo. Radoznalost je izazvala ne samo prvi pad, već i bezbrojna svakodnevna posrtanja. Život i jeste ta nestrpljiva težnja ka padu, ka obeščašćenju devičanskih samoća duše putem dijaloga, iskonska i svakidašnja negacija Raja. Čovek bi trebalo da osluškuje jedino sebe u beskrajnoj ekstazi nesaopštljive Reči, te da iskiva reči za svoje čutnje i stvara zvučne akorde onako kao mu se kad prohte. Ali, on je vaseljenski brbljivac; on govori u ime drugih; njegovo ja voli prvo lice množine. A onaj ko govori u ime drugih vazda je prevarant. Političari, reformatori i svi oni koji su našli kakav opšti izgovor - varalice su. Jedino laž umetnika nije potpuna, jer on izmišlja samo sebe. Izuzmu li se tonjenja u nesaopštljivo, i govorni zastoji koji dolaze iz nemih, neutešnih uzbuđenja, život je tek pusta dreka u prostoru bez kordinata, a vaseljena - geometrija pogođena epilepsijom.


                                                                ARHIVA-FILOZOFIJA

13 коментара:

  1. Hvala za ovaj odličan intervju! I sve pohvale za sjajan blog!

    Pozdrav,
    Igor

    ОдговориИзбриши
  2. Igore hvala na tvojoj poseti, komentaru,naravno laskavoj oceni, pa onda još i činjenici da si ovaj blog uvrstio u svoju listu blogova. Dakle priznajem da sam radoznalo zavirila u tvoje blogove i uzvraćam komplimente. Suptilan odnos prema književnosti kojim razotkrivaš svoje duhovno prostranstvo je inspirativan i uliva nadu u čoveka.
    Cioran je moje otkriće. Priznajem da sam tek posle ovog intervjua potražila njegove tekstove. Nismo genijalci, zar ne.Tehnički je nemoguće prošetati riznicom bisera filozofije, umetnosti,nauke..
    pozdrav iz zemlje lala
    Liv

    ОдговориИзбриши
  3. Da li bi intervju sa nemačkim novinarom mogao ,biti objavljen u celosti ?

    ОдговориИзбриши
  4. Slučajno sam za kompjuterom pa sam odobrila tvoj komentar.Hvala na javljanju.
    Nisam se zainteresovala za ceo intervju. Dao si mi ideju pa ću pokušati da ga pronađem. Ako uspem objaviću ga celog.
    Liv

    ОдговориИзбриши
  5. Opčinjen sam Sioranom u 30 oj godini, imam apsolutno iste stavove o krucijalnim pitanjima u životu. Nigde se ne spominje , ali Sioran je krajem 1992 godine oboleo od Alchajemerove bolesti, posle pada i polomljene noge u martu 1993 godine, počeo je rapidno da propada, da bi u leto 1994, bio tek čovek biljka. Sledeće godine je preminuo. Navodim ovo, jer se nigde ne spominje, a i to je bitno da bi se shvatio njegov životni put. Mislim da je sudbina prema njemu ipak bila milostiva jer je proveo život dostojanstveno.

    ОдговориИзбриши
  6. U ove sitne,noćne sate ponekada se nemoguće inlogovati na sopstveni blog.Zato malo kasnim.
    Ponekada pogledam statistiku bloga.Sioran je na vrhu čitanosti što je i mene prilično iznenadilo.
    Kažu da Sioran obeshrabruje slabe,a čeliči jake jer ukida iluziju.Bio je pod uticajem Bergsona i Kjerkegora, dobar prijatelj sa Semjuelom Beketom i Eženom Joneskuom, ličnostima koje ja volim. Nije iznedrio ništa novo,ali je postojeće filozofsko nasleđe izoštrio.Blizak mi je njegov stil pisanja, uticaj književnog načina interpretacije pa tim i vođenja misli.

    " Ovaj svet nije stvoren u radosti, a ipak je začet u uživanju.Da,ali uživanje nije isto što i radost,ono je prividna radost: njegova funkcija je da nas prevari, da učini da zaboravimo svet, sve do najmanje pojedinosti nosi beleg prvobitne tuge iz koje je potekao."

    ОдговориИзбриши
  7. Neki ljudi se stvarno rađaju dobri i neiskvareni. Ali usled te neiskvarenosti i pogrešnih pretpostavski o ljudima nađu se u životnom ćorsokaku i teškoj egzistencijalnoj krizi. Onda, ako dođe do oporavka iz te krize sve se menja. Nestaju iluzije, koje mogu biti tako spasonosne i sav taj užas, zloba , glupost i zlo koje čine veći deo ljudskih egzistencija postaju jasne. Osećam se kao junak Kamijevog dela "Pad" , posle tog stravičnog saznanja stalno razmišljam o smrti, ne u smislu saomubistva, već prolaznosti i besmislenosti jednog ljudskog života. Zato je Sioran bio u pravu u tom da tako kažem nihilizmu i odbijanju bilo kakve ideologije ili doktrine.Najbolje namere najpoštenije jedinke se ruše pred zlom i glupošću rulje.

    ОдговориИзбриши
  8. Kao društveno biće pojedinac je upućen na druge.Logično je da je deo ljudske komunikacije očekivanje razumevanja, u određenim trenutcima podrške,čak konkretne pomoći.Isto to očekujemo i od društva.Nažalost ni pojedinac,ni društvo nisu savršeni,niti je život po sebi idealan. Neko se rodi zdrav, neko je od rođenja zakinut čak za elementarne blagodeti,vid,sluh.

    I sa takvim,fizičkim ograničenjem ljudi žive, pronalaze smisao života.Oduvek sam zastupala mišljenje da je čovek uvek sam.I kada je sa drugima on se pre svega bori sam sa sobom,i ta borba je po meni najteža i najvažnija poluga života.Vladati sobom je najteže.Jer od našeg stava prema životu i drugima u velikoj meri zavisi odnos drugih prema nama.
    Isključujem ekstremne situacije.Protiv prirodnih nepogoda smo nemoćni,na isti način protiv krajnje izokrenutih situacija koje nastanu usled naopakih političko-ekonomskih okolnosti.
    Dok nas te,izokrenute situacije ne dotaknu, dok ih ne osetimo na vlastitoj koži,manje ili više smo indiferentni.Tek kada nas dotaknu postajemo duboko svesni sopstvene nemoći.I to postaje kamen spoticanja.Do tog trenutka živimo u uverenju da je život pred nama.Živimo sa nekim ciljevima,nadama, pa čak i kada ih nismo potpuno svesni.Prvi udarci nas bacaju na pod.To su uglavnom trenutci jakih otrežnjenja u kojima konfuzija nastupa na mesto iluzija kojih pre toga najčešće i nismo bili svesni. Od takvih trenutaka zavisi umnogome naš ceo život. Ukoliko uspemo da krize razrešimo u sopstvenu korist one postaju poticajne.Ukoliko ne mi postajemo obični strašljivci, uvek u begu, izbegavanju sukoba sa životom,što nas u uvlači u sve komplikovanije i nepovoljnije odnose.
    Jednostavnije rečeno potrebno je znati i umeti živeti onoliko koliko je ljudski moguće da se zna.A to,ponavljam po meni,mogu naučiti jedino ljudi koji su okrenuti pre svega sebi pa onda drugima.Pod tim ne podrazumevam egoizam, već zdrav mentalni odnos prema sopstvu. Taj odnos je u suštini mučan,jer zahteva suvereno, racionalno kretanje u složenim ljudskim odnosima.Višak emocija kod ljudi kao što si ti,rađa logiku ophođenja baziranu na obzirima, pravednosti,dobroti,dakle prefinjenim ličnim etičkim kodeksima koji se ne moraju niti se poklapaju uvek sa društveno korisnim i upotrebljivim. Tada se moraju napraviti rezovi u sopstvenim stavovima što svakom čoveku predstavlja problem.Jedan prijatelj mi je jednom prilikom rekao: pre ću da umrem nego što ću da pogazim svoj ponos.I zbog tog ponosa je izgubio posao, ostao bez krova nad glavom,i da ne nabrajam.
    U našoj zemlji je sramotno baviti se nekim prljavim zanimanjima. U inostranstvu se tim poslom ti isti naši ljudi bave masovno.Treba preživeti i ponos odjednom iščezava.

    Smisao takvog života, onog u kom je malo lepote iz bajki,snova ??? Ja ga vidim već rođenjem. Već je rođenje privilegija da se vidi i doživi lepota življenja.A ko ne uspeva u životu da pronađe ni tračak te lepote uzaludno se rodio.Ja je vidim na svakom koraku. Možda je to i stvar ljudske prirode.A doživela sam toliko lošeg da bih trebala biti najcrnji pesimista. Sioran je živeo usamljenički ali se iz svake njegove reči oseća lepota koju spomenuh."Ne bi li bilo bolje da se prepustimo našem unutarnjem fluidu, bez brige za objektivnošću,da se ograničimo na uživanje u svem našem zanosu,u svim našim ličnim nemirima". To je taj usamljeni Sioran.Reklo bi se mrzovoljac, kakvim ga neki i predstavljaju, a ustvari lirik. A to je duhu moguće biti, da iskažem ponovo njegovim rečima jer je „aktivnost duha spasonosna prevara, izvesna vežba skrivanja; ona nam dozvoljava da se krećemo u ublaženoj, komfornoj i prividnoj stvarnosti.“ Duhom možemo doživeti nestvarne lepote, dok je život „plod naših ekscesa, naših preteranosti, naših neobuzdanosti“.
    pozdrav

    baš sam se raspisala...haha

    ОдговориИзбриши
  9. Vrlo dobra analiza, drago mi je ima tako suptilnih jedinki u svetu kretena i svakojakog ološa. Taj osećaj življenja, tog unutrašnjeg plamena je nešto ushićujuće, ali kad se "iz trećeg lica" pogleda jedna ljudska sudbina, pa makar i najobezbeđenija, život izgleda besmislen. Zato mislim da je to paradoks u neku ruku. A najviše me žaloste nezaobilazni bolest i smrt, jer mislim da bi mi spokojstvo donela samo ta večna izvesnost. Ljudska sudbina je ipak , jako žalosna i što je čovek samosvesniji to je žalosnija.

    ОдговориИзбриши
  10. Tek sam sela za kompjuter i odgovoriću ti odmah.
    Prvo nešto o smrti. To je arhetipski strah. Svako ga oseća i umiremo za života hiljadu puta,ne od smrti već straha od smrti.Taj strah je moguće prevladati.Literatura nas suočava sa sudbinama ljudi koji umiru u zanosu jakih ideoloških uverenja,kao što je patritozma i sl.Verujem da je to istina.I čest kontakt sa smrću istu može dovesti u red sa svim ostalim prirodnim pojavama, ma kako to nama izgledalo čudno. To isto vredi i za bolest.
    U ambulantama,bolnicama,staračkim domovima rade ljudi koji dnevno gledaju smrti u oči.usled toga oni postaju pomireni,neosetljivi,čak i grubi.Nisam medicinar ali sam proživela smrt bliske osobe na začuđujuće normalan način.Život se ugasio pred mojim očima i od tada nemam strah.Njega je zamenila svest o nužnosti i prirodnosti kraja i važnosti trenutka.Svakog trenutka u životu.
    Ti si u pravu utoliko što je život prenatrpan besmislom,vodi se po kliširanoj, sterilnoj šemi u koju smo ubačeni bez sopstvene volje i koja se protivi našoj prirodi. Treba se pomučiti da bi se u takvim uslovima pronašao smisao. A sve što se traži,a ne dolazi po sebi nije autentično,na neki je način veštačko, nametnuto.Ako svemu tome dodamo preterano razmišljanje koje pogoršava situaciju,jasno nam je zašto je toliko nesrećnih.Uz svu bedu koje ima na pretek,čovek je ekspert za samoubeđiva-
    nje.Ponavljajući,neprekidno konstatujući da je život besmislen mi utvrđujemo"znanje" i osećanja koja iz toga proizilaze.

    I tu dolazimo do moći reči,izgovorenih ili ne. Ne podnosim new age komercijalizovanu doktrinu koju ispijaju milioni ljudi u želji da pronađu spas svoje izgubljene duše.Strašno. Ali, avaj istina je da je reč moćna i da treba koristiti tu njenu osobinu.Ako ne reč,a onda drugi oblik lepote, na primer zvuka(to je moja profesional- na deformacija).Duša,kao i telo zahteva povremeni post.Pošto je to fizički nemoguće onda je potrebno pribeći simulaciji.Šum vode, kiše,lupkanje kapi o sims,zavijanje vetra, podjednako kao neka omiljena muzika,mene lično prazne(od misli) i pune spokojstvom.Ne sa trake,da se razumemo.
    Nije to smisao života,to je lepota.Svako je pronalazi u nečemu drugom. Verujem da i ti imaš trenutke u kojima uspevaš uživati u nečemu lepom.To dokazuje tvoje interesovanje za Siorana.I ne verujem da je to tvoj jedini interes.

    ОдговориИзбриши
  11. Moram da dodam stih Protuelegija od José Emilio Pachec-a


    Moja jedina tema ono je čega nema
    Moja opsesija zove se gubitak
    Moj omiljeni refren je nikad više
    Pa ipak volim večnu menu,
    to pomicanje iz sekunde u sekundu
    jer bez nje
    to što zovemo život
    bilo bi kamen.

    ОдговориИзбриши
  12. Možda je tako zvučalo, ali je NE osećam strah od same smrti, nego od njene neizbežnosti. Od toga što god neko radio ne radio, trudio se ne trudio, ona je tu. To jeste nerealano ali žao mi je što na kraju postojanja u ljudskom obliku, ne postoji neki izbor. To je taj strah od nepoznatog i misterija smrti. Možda stvarno, dolazi do reinkarnacije u koju veruju hindusiti i to je za mene jedino zadovoljavajuće objašnjenje. Nekad me mrzi da uradim bilo šta ne od lenjeosti nego jer mi se čini da je život prekratak. Čini mi se da bi bilo vredno pomučiti se tak kad bi bilo izvesno da ću živeti 1000 godina. To je nemoguće, ali tako se osećam.

    Naravno da proživljavam i lepe trenutke jer posle svega ja sam pre svega jedna realistična osoba i naravno ima lepih dana i lepih trenutaka. Ali uvek kad pomislim na ljudsku prolaznost i tu stravičnu neizvesnost, oko najelementarniji stvari u životu, osećam se da sam u bezizlaznoj situaciji. Da se razumemo, nema to nikakve nenormalne manifestacije, ali osećam se teskobno zbog nemogućnosti da išta izmenim. Blago onima koji još gaje neke iluzije , jer kao što je napisao Kami u delu "Pad" : istina je nepodnošljiva.

    ОдговориИзбриши
  13. Znam,znam, sve znam.To nije "život",to smo mi,naša misaona lutanja.U takvim trenutcima, bežim od razmišljanja kad već ne mogu od sebe jer,da..istina je nepodnošljiva.Ne zbog prolaznosti već zbog neispunjenosti sadašnjeg trenutka,praznine.Izvršila bih Valerijevu „ pobunu protiv svojih dubina",atentat,ubila bih sve zlokobne asocijacije.
    Svaki se čovek hvata neke slamčice kao pijan plota.Usisava najgore,cigaretu,drogu,piće, ono što mu je pri ruci,i sve to zbog iluzije lepote,smisla..osećanja sigurnosti,izvesnosti čega li.Ko to zna. A za to vreme pored nas cvetaju cvetovi,proleću kroz nas neutrini, vazduh je pun kosmičkih zraka, sve pršti od božanskog promicanja..Šta da ti kažem,što ne znaš,ne osećaš,o čemu ne razmišljaš.

    ОдговориИзбриши