ŽIVOT I EKONOMIJA BOSIH NOGU

Sirija bukti, milioni su se razlili ulicama Španije, u Meksiku hiljade demonstranata odbija prihvatiti službene rezultate predsedničkih izbora, hiljade na ulicama najvećeg grada Novog Zelanda pokušavaju zaustaviti proces privatizacije državne imovine, u Čileu demonstranti zahtevaju nacionalizaciju važnih prirodnih resursa, u prvom redu rudnike bakra, u Izraelu je spaljen državna kancelarija Osiguranja Ramat Gan u Tel Avivu, čak su se i u možda najreakcionarnijem režimu na svetu, istočnoj provinciji Saudijske Arabije, dogodile pobune , preko 100,000 Japanaca okupilo se u centru Tokija povodom pokretanja prva dva nuklearna reaktora, u Avganistanu , Bahrainu, u Kongu…Ruandi, to su dnevne vesti iz sveta.  Svedoci smo dramatičnog vala simultanih političkih i socijalnih potresa, koji su ,više nema sumnje, jedna od ključnih faza globalnih ekonomskih i geopolitičkih strategija 21 veka kojima se uklanjaju preostale prepreke na putu uređenja novog svetskog poretka. U ovaj krug dešavanja pojedinačne zemlje su uključene direktno ili posredno, doborovoljno ili prisilom. Globalističke vodeće snage ne žele prepustiti ključne  političke odnose nacionalnim državama. Otuda bezpogovorna podrška svim pokretima i pojedincima koji mogu poslužiti ostvarenju njihovih globalnih ciljeva bez obzira na njihovu političku, versku platformu . Na strani moćnika su tehnološka i finansijska premoć, ili, drugim rečima, najmoćnije naoružanje i novac. Ako se tome doda stanje u etici koje je dosegnulo najnižu istorijsku tačku, jasno je da ne postoji ni jedan jedini razlog koji može da spreči najmoćnije da bezobzirno sprovedu svoje nakane. Poštovanje zakona koje je usvojila većina prestaje da bude obavezujuća s pravnog gledišta. moćnicima ništa nije sveto. "Ne mogu sebi priuštiti ni lekove ni stanarinu, a milione sam dao državi kroz poreze" deo je oproštajnog pisma Moshe Silmana (57) koji se polio benzinom i zapalio ispred demonstranata u Tel Avivu Građani otkazuju poslušnost. Svet se talasa  bez izgleda  da nešto promeni. Moćnici su se odavno oslobodili klasičnog strah od  naroda. Snaga je na njihovoj strani. Pojedinci i narodi su NEMOĆNI. Političke opcije su nemoćne. Moćan je isključivo NOVAC. Ovo nije doba kapitala koje podstiče razvoj pozitivnih kapitalističkih odnosa. Ovo je vreme šačice svetskih finansijskih špekulanata i prevaranata. Šta o tome pišu ekonomisti čije tekstove retko štampaju




Manfred Max-Neef
“Ekonomija treba služiti ljudima, a ne ljudi ekonomiji”, kaže čileanski ekonomist Manfred Max-Neef koji je međunarodno priznanje zaslužio pisanjem o razvojnim alternativama. Osvojio je Right Livelihood Award, nagradu koja se naziva i alternativnim Nobelom, još 1983. Povodom 30 godina dodeljivanja te nagrade intervjuisala ga je Amy Goodman za Democracy Now!,

ŠTA JE EKONOMIJA BOSIH NOGU

To je metafora, ali metafora koja je proizašla iz konkretnog iskustva. Deset godina sam radio u područjima ekstremnog siromaštva u različitim delovima Južne Amerike. Jednoga dana u indijanskom selu u peruanskom gorju je jako kišilo. Stajao sam u slamu, a preko puta mene u blatu je stajao drugi čovek. Pogledali smo se. On, nizak tip, mršav, gladan, bez posla, uzdržava petero dece, ženu i baku. I ja, fini ekonomist koji je predavao na Berkeleyu. Gledali smo jedan drugoga i ja sam iznenada shvatio da nemam ništa koherentno  reći tom čoveku, da je sav moj jezik kao ekonomista potpuno beskoristan. Zar da mu kažem da bude sretan zato što je BDP porastao za pet posto ili nešto takvo? Otkrio sam da nemam jezika i da ga moram ponovo otkriti. To je poreklo metafore bosonoge ekonomije, a konkretno znači šta ekonomist mora vežbati, mora se usuditi stati u blato. Ekonomisti studiraju i analiziraju siromaštvo iz svojih lepih kancelarija. Imaju sve statistike i rade modele, znaju sve što se može znati o siromaštvu, ali ga ne razumeju. I to je osnovni problem koji je potpuno promenio moj život kao ekonomiste i potaknuo me da tražim drugačiji jezik.

KAKO PRIMENJUJETE EKONOMIJU PROIZAŠLU IZ ISKUSTVA SIROMAŠTVA

Stvari su puno dublje. Nema recepta koje vi u Americi toliko volite, petnaest koraka do rešenja i slično. Dosegli smo tačku u evoluciji kada znamo mnogo, a razumemo vrlo malo. Nikada u ljudskoj istoriji nije postojala takva akumulacija znanja kao zadnjih sto godina. Ali pogledajmo sebe. Zašto služi to znanje, šta smo učinili s njim? Poenta je da znanje samo po sebi nije dovoljno, manjka nam razumevanje. Recimo da ste prostudirali sve, s teološkog, antropološkog, biološkog pa čak i biohemijskog polazišta, o ljudskom fenomenu koji se zove ljubav i pretpostavite da znate sve. Međutim, dok se ne zaljubite, ljubav ne možete razumeti, što znači da možete razumeti samo ono čega postanete deo. Kada pripadaš možeš razumeti, kada si odvojen, možeš akumulirati znanje što je bila funkcija nauke. Nauka je podeljena u delove, ali razumevanje je holistično.I to se zbiva i sa siromaštvom. Ja sam u konačnici nešto i razumeo jer sam bio tamo, živio sam sa siromašnima, jeo s njima, spavao s njima. Shvatio sam da postoje drugačije vrednosti i principi i da možete naučiti fantastične stvari tamo gde to ne biste očekivali. Od siromašnih sam naučio mnogo više nego na univerzitetu, ali jako malo ljudi ima takvo iskustvo. Ako se ne gleda izvana već uči iznutra, naučite sjajne stvari. Ljudi koji žele raditi na iskorenjivanju siromaštva ne znaju da je u siromaštvu enormna kreativnost. Ne možete biti idiot ako želite preživeti. Kreativnost je konstantna. Zatim saradnja, međusobna pomoć, izvanredne stvari koje se više ne nalaze u dominantnom društvu, individualističkom, egoističnom, pohlepnom, potpuno suprotnom. Ponekad je šok da nađete mnogo sretnije ljude u siromaštvu nego u svojoj okolini. To znači da siromaštvo nije samo pitanje novca. Mnogo je kompleksnije.

KAKO PUTUJETE IZMEĐU SVETOVA ? ŠTA SU VAS PITALI LJUDI U DRUŠTVU U KOM STE  PRE ŽIVELI?

Mi sebe precenjujemo. Mislimo da svi žele biti poput nas, da će oni siromašniji nadići svoje probleme ako postanu što više nalik nama, a to je glupost. Mogu vam dati puno primera. Na primer, susretao sam se često po Južnoj Americi s mladim ljudima koji volontiraju u Mirovnom korpusu, dragi mladi ljudi. Jednom su neki od njih ženi koja je ručno plela dva poncha nedeljno poklonili mašinu kako bi brže radila. Kada su se nekoliko meseci kasnije vratili pitali su je da li sada plete deset poncha nedeljno, a ona je rekla da je još uvek na dva, da njoj više ne treba. U našem okruženju moraš raditi uvek više i više. Izgubili smo osećaj za vrednost koju ima vreme provedeno u uživanju ili razvijanju odnosa s prijateljima.

ŠTA MORAMO PROMENITI ?

Gotovo sve. Dramatično smo glupi. Sistematično se ponašamo suprotno od dokaza koje imamo. Znamo tačno što ne bismo trebali činiti, a i veliki političari znaju tačno šta ne treba raditi, ali svejedno to čine. Ne znam kako to promeniti, ali definicija gluposti je ponašati se protiv dokaza. Jedino možemo biti sigurni da dolazi sledeća kriza, dvaput jača. I da za tu krizu novca više neće biti i to će biti posledica sistematične ljudske gluposti. Zašto se toliko boje promeniti, umesto da prekinu obrasce, akceleriraju ih. Bojim se onoga što dolazi. Potreban nam je potpuno novi koncept ekonomije. Ova je ekonomija luda i otrovna. Ja sam ekonomist, ali se borim protiv ekonomije kakva se uči i prakticira. Borim se već gotovo četrdeset godina jer je to apsurdna ekonomija koja nema nikakve veze sa stvarnim životom. Sve je izmišljotina. Uveravaju nas da ako model ne radi, to nije zato što je model pogrešan već zato što nas stvarnost vara. Poučava se neoklasična ekonomija, čiji je potomak neoliberalna ekonomija. A neoklasična ekonomija potiče iz 19. veka. Trebamo li rešiti probleme 21. veka koji nemaju presedana s modelima iz 19.? Nemamo više fiziku iz 19. veka, ni biologiju, ni inženjerstvo, ni ništa drugo. Jedino područje u kojem smo zaostali u 19. veku je ekonomija, što je elementarni apsurd, a mainstream mediji nas uveravaju da tako i treba biti.

DA STE U POZICIJI MOĆI ŠTA BI PROMENILI DA BI IZBEGLI KATASTROFU?

 Problem počinje na univerzitetu. Univerziteti su postala saučesnici u održavanju sveta kakvog ne želimo. Ako ne učite nešto drugo studente ekonomije, kako očekivati od njih da promene nešto kao profesionalci. Kada sam ja studirao u ranim pedesetima, bilo je drugačije. Imali smo bazične kolegije kao istoriju ekonomske misli koji više ne postoje u curriculumu, kao da nije bitno znati što su ekonomisti pre našeg vremena mislili. To je arogancija.Ono što znamo sada vredi  zauvek? Tu prestaje biti nauka i postaje religija. To je neoliberalna ekonomija danas. Trebamo kultivisane ekonomiste koji znaju otkuda potiču, kako su se ideje razvijale. Drugo, trebamo ekonomiju koja vrlo jasno razume sebe kao podsistem šireg sistema  koji je konačan, biosfere, te je po tome beskonačan rast nemoguć. I treće, trebamo sistem koji razume da ne može funkcionisati bez ozbiljnosti ekosistema. Ekonomisti ne znaju ništa o njemu. Ne znaju ništa o termodinamici, ni o bioraznolikosti. U tom su pogledu totalni ignoranti, a ja stvarno ne vidim da bi ekonomisti nanelo štetu ako bi znao da ako pčele izumru, on bi izumro također, jer ne bi bilo više hrane za njega. Ali ekonomisti ne znaju da mi ovisimo o prirodi u potpunosti. Za njih je priroda podsustav ekonomije što je sasvim ludo. Zatim, treba dovesti potrošnju bliže proizvodnji. Ja živim na dubokom jugu Čilea, fantastičnom području za proizvodnju mlečnih proizvoda. Međutim, u hotelu u kojem sam bio pre nekoliko eseci za doručak sam dobio maslac iz Novog Zelanda. Nije li to ludo? A zašto? Zato što ekonomisti ne znaju kako izračunati stvarne troškove. Dovesti masalc s udaljenosti od 20 000 kilometara na mesto gde se proizvodi jako dobar maslac pod izgovorom da je jeftiniji je kolosalna glupost, zato što ne uzima u obzir koji je uticaj na okoliš imalo 20 000 kilometara transporta. I uz to jeftiniji je zato što je subvencionisan tako da je jasno da je ovo slučaj u kojem neće nikad reći istinu. Sve su to trikovi koji čine strašne štete. Ako se potrošnja približi potrošnji, jest ćemo kvalitetniju hranu. Znat ćemo otkuda dolazi. Možda ćemo poznavati osobu koja ju je proizvela. Tako se stvar humanizira, ali praksa ekonomista danas je totalno dehumanizirana

 HOĆE LI NAS ZEMLJA NATERATI NA DRUGAČIJI NAČIN RAZMIŠLJANJA KAD SE PRIBLIŽIMO KRAJU?

Neki uticajni naučnici tvrde slično, ali ja nisam još stigao do te tačke. Ne mislim da je konačna presuda da za nekoliko desetljeća čovečanstva više neće biti, ali nismo ni daleko. Reći ću da smo prešli jednu od tri reke. Zastrašujuće je kako se količina katastrofa gomila posvuda u svim manifestacijama, oluje, potresi, erupcije vulkana, Zastrašujuće je, ali mi i dalje nastavljamo istim putem.  ŠTA VAM DAJE NADU ?  Ne znam.  Vjerujem da, ako će se nešto uistinu promeniti, tome će prethoditi nešto još dramatičnije, na žalost, te će onda možda uslediti  naše reakcije. Majanski kalendar, na primer, govori o 2012., da će se 21. decembra 2012. dogoditi velike stvari. Ne znam šta bi to moglo biti, ali možda se nešto dogodi pa započnemo novu eru malo prosvetljeniji.

KOJE VREDNOSTI IMAJU SIROMAŠNI  ?

Solidarnost među ljudima, respekt za druge, međusobna pomoć. Bez pohlepe. Ta je “vrednost” odsutna u siromaštvu, a pomislili bi ste da će pohlepe tamo biti više nego drugde, da pohlepa pripada ljudima koji nemaju ništa. Međutim, upravo je suprotno, što imaš više, postaješ pohlepniji. Cela ta kriza proizvod je pohlepe. Pohlepa je prevladavajuća vrednost u svetu danas i dok god se tako nastavi, s nama je svršeno.

KOJIM BI VREDNOSTIMA UČILI MLADE EKONOMISTE ?

Principi ekonomije kakva bi trebala biti bazirani su na pet postulata i jednoj fundamentalnoj vrednosti. Prvo ekonomija treba služiti ljudima, a ne da ljudi služe ekonomiji. Drugo, razvoj se tiče ljudi, a ne objekata.                                 Treće, rast nije istoznačan razvoju, a razvoj ne podrazumeva nužno rast.                                                                                        Četvrto, nikakva ekonomija nije moguća bez ekosistema.         Peto, ekonomija je podsistem većeg konačnog sistema, biosfere, te time beskonačan rast nije moguć. Kada je u pitanju ekonomski interes, mi zaboravimo na život i to ne samo drugih bića, već i ljudskih.  Fundamentalna vrednost koja bi podržala novu ekonomiju trebala bi biti da nikakav ekonomski interes nikada ne može biti iznad važnosti života. Kada kažem život, ne mislim samo na ljudska bića, zato što je za mene u središtu čudo života u svim svojim manifestacijama. Ako se pređe ta lista, od jedne tačke do druge, vidimo da je ono što je danas na delu potpuno suprotno svakoj tačci.

OBJASNITE TREĆU TAČKU, RAST I RAZVOJ

Rast je kvantitativna akumulacija. Razvoj je oslobađanje kreativnih mogućnosti. Svaki živući sistem u prirodi raste do određene tačke i zatim prestaje rasti. Vi ne rastete više, kao ni ja. Ali i dalje se razvijamo. U protivnom ne bismo sada ovde razgovarali. Dakle, razvoj nema granica. Rast ima granicu. To je jako velika stvar koju ekonomisti i političari ne razumeju.Oni su opsednuti fetišem gospodarskog rasta. Autor sam poznate hipoteze praga, koja kaže da u svakom društvu postoji razdoblje u kojem gospodarski rast, konvencionalno shvaćen ili ne, dovodi do poboljšanja kvalitete života. Ali samo do određene granice, praga iza kojeg, ako se rast nastavi, kvaliteta života počinje opadati. To je situacija u kojoj se sada nalazimo. SAD je najdramatičniji primer koji možete pronaći. Naslov jednog od poglavlja moje knjige Raskrinkana ekonomija, koja će biti objavljena ovoga meseca u Engleskoj, je Sjedinjene Države, podrazvijena nacija, što je nova kategorija. Imamo razvijene, podrazvijene i one u razvoju. A SAD je primer zemlje, u kojoj jedan posto Amerikanaca živi sve bolje i bolje, a 99 posto lošije, u svim vrstama manifestacija. Postoje hiljade  ljudi koji spavaju u automobilu parkiranom ispred kuće koja je nekad bila njihova kuća. Milioni ljudi su sve izgubili. No, špekulantima koji su proizveli celi nered je fantastično. Nemaju nikakvih problema.

KAKO BISTE TO PREOKRENULI?

Ne znam kako to okrenuti. Okrenut će se samo od sebe na katastrofičan način. Možda milioni  ljudi odjednom izađu na ulice u SAD-u i počnu razbijati. Situacija je apsolutno dramatična. To bi trebala biti najmoćnija zemlja na svetu, a čak i u ovakvim uslovima nastavlja s tim glupim ratovima, troše sve više, više miliona i triliona. Trinaest milijardi dolara za špekulante, a nijedan cent za ljude koji su izgubili svoje domove. Kakva je to logika? Prenešeno sa: democracy now

ARHIVA - EKONOMIJA