Analiza američke političke scene bivšeg australijskog premijera Malcolm Fraser'a koju je nedavno objavio Project' syndicate
A ko svekoliko blagostanje koje je vladalo šest decenija nakon Drugoga svetskog rata konačno dođe do svoga kraja, za to će biti odgovorne i Sjedinjene Američke Države i Evropa. Uz časne iznimke širom Zapada politika je postala neverodostojno zanimanje. Prema sutrašnjem danu u pravilu se odnosi kao da je važniji od sledeće nedelje dok sledeća nedelja prevladava nad sledećom godinom, a niko se ne trudi osigurati dugoročnu budućnost. A sada Zapad plaća cenu toga.
Pobeda Tea Party
I znimka u ovomu su instinkti američkog predsednika Baracka Obame, ali on se bori protiv moćnih sila iz pozadine u Sjedinjenim Američkim Državama, kao i protiv demagoškog populizma u obliku pokreta Tea Party, što je mnogo gore i što bi moglo rezultirati njegovim porazom na izborima 2012. godine, pri čemu bi sama Amerika ozbiljno nastradala. Američki prijatelji širom sveta s očajem i nevericom su posmatrali najnoviji razdor u vezi s povećanjem maksimalnog iznosa duga savezne vlade i nesposobnost Kongresa da postigne išta nalik uravnoteženom kompromisu koji bi uzeo budućnost u obzir. Upravo suprotno, ishod predstavlja značajnu pobedu podanika pokreta Tea Party, čija je svrha, čini se, smanjiti vladine obaveze i potrošnju na goli minimum (neki se čak protive i postojanju središnje banke) te zadržati nečuvene porezne olakšice za bogate uvedene za vreme vladavine predsednika Georgea W. Busha. Trenutni američki fiskalni problemi ukorenjeni su u dugom razdoblju neutemeljene potrošnje. Bushevi ratovi u Afganistanu i Iraku, kao i način na koji je vodio "globalni rat protiv terorizma" samo su pogoršali stvari i pridoneli potpuno neodrživoj situaciji. Obama je doista nasledio gotovo nemoguću baštinu. U nedeljama nakon dogovora o maksimalnom iznosu duga postajalo je sve jasnije kako je dobra vlast u SAD-u možda nemoguća. Nadolazeći meseci američke predsedničke kampanje potratit će se na nevažne prepirke o tome koji bi se troškovi trebali srezati. Primer poslednjih nekoliko nedelja ne daje nam nikakve nade u optimizam da će se američki zakonodavci izdići iznad stranačke politike i zapitati šta je najbolje za Ameriku u celosti. U takvim okolnostima nije nikakvo iznenađenje što su se finansijska tržišta vratila u stanje ekstremnih previranja. Rezovi potrošnje koje je propisao ishod rasprave o maksimalnom iznosu duga smanjit će privrednu aktivnost, čime će naškoditi rastu i dodatno otežati redukciju duga. Daljnje fiskalne inekcije kao poticaj privrednom rastu i same nose rizike zbog maksimalnog iznosa duga i zbog još jednog zloslutnijeg faktora: Amerika je već sada prezadužena, a postoje znaci kako su glavni deoničari vrednosnih papira američke vlade konačno postali umorni od isplata u valuti koja je izložena deprecijaciji.
Otrovna politička atmosfera
J oš važniji je kineski poziv na uvođenje nove osnovne valute, koji potiče iz njenih frustracija proisteklih iz neuspeha vodećih svetskih vlada, bilo u SAD-u ili u Evropi, da upravljaju svojim privrednim poslovima realistično i zdravo-razumski. Kina shvata da se Amerika našla u velikim poteškoćama (zapravo to shvata puno bolje nego Sjedinjene Američke Države) i da zbog otrovne političke atmosfere koja vlada u Washingtonu povratak dobre vlasti, privredne stabilnosti i snažnog rasta neće biti nimalo lagan. Američko vođstvo usvetskim dešavanjima počelo je slabiti s Buševim unilateralizmom, a današnji privredni problemi samo pogoršavaju tu tendenciju. Kako bi preokrenuo američki pad, predsednik Obama treba dvostranačku podršku za svoje (prilično umerene) političke ciljeve, ali zasad američki Kongres nije pokazao da ima želudac za čvrst pristup svojim dužnostima. Ako se nemački malodušni napori da stabilizira Evropu nekim čudom pokažu uspešnim, američki položaj dodatno će oslabiti, a središnje banke širom sveta počet će opet smatrati euro pouzdanom alternativom za dolar kao temeljnu valutu. Alternativa bi bila, kako je Kina i predložila, razviti novu osnovnu valutu.
Bolne lekcije
O vakva događanja odražavaju smenu moći kakvu nismo iskusili za naših života. Kineska privredna nadmoć nad SAD-om sada je znatna te će oslabiti ne samo američki uticaj na finansijskim tržištima već i na njenu sposobnost korištenja vojne moći. Ako to primora Ameriku da se vrati onom što je stručnjak za međunarodne odnose Joseph Nye nazvao "mekom moći i mulitlateralnom diplomacijom", to će se možda pokazati dobrim. No takav je pristup anatema za republikansku stranku, a posebno njenu frakciju Tea Party pa bi se zbog njih mogli uzrujati brojni Azijci koji su pomalo nervozni zbog rastuće kineske vojne moći. Protuargument da bi bilo kakav kompromis ili kineski prestanak kupovine obveznica v američke vlade naškodio Kini isto koliko i Americi jednostavno ne vredi. S prolaskom svake godine kineska tržišta sve se više šire u svetu, a domaće tržište joj odražava sve veći postotak vlastitog BDP-a. Kao posledica toga Kina neće dugoročno trebati snažni dolar. Amerikanci moraju srediti svoju privrednu kuću pre nego što Kina izgubi motivaciju za podršku dolaru. U nekoliko slučajeva nakon Drugoga svetskog rata Sjedinjene Američke Države prilično su bolno naučile lekciju kako postoje granice efikasnog korištenja vojne moći. Američki ciljevi nisu se uspeli ostvariti u Vijetnamu. Ishod u Iraku takođe neće biti odlučen sve dok se ne povuče i poslednja američka jedinica. U Afganistanu, gde su datumi povlačenja već određeni, sve je teže biti uveren kako se može uspostaviti kohezivna i jedinstvena država.Kako se smanjuje efikasnost vojne moći, tako raste važnost ekonomske moći. Priznavanje ovih osnovnih činjenica, kao i dvostranačka podrška rešavanju navedenih problema, od ključne su važnosti za budućnost Amerike, ali i za budućnost Zapada.
Нема коментара:
Постави коментар