Svemir i pre velikog praska

STATIČNI KOSMOS

 340. godine pre nove ere, Aristotel je prvi izneo ubedljive razloge da Zemlja nije ravna ploča. Uočio je da pomračenje Meseca izaziva Zemlja  kad se nađe između Meseca i Sunca. Zapravo je zaključio da je senka na Mesecu  kružna, što se nikada ne bi dogodilo u slučaju da je Zemlja ravna ploča.Od tada se slika svemira  počela menjati. Taj isti Aristotel  verovao je da je Zemlja statična i da je centar Vasione. Njemu  i većini drugih grčkih filozofa nije se dopadala zamisao o stvaranju zato što je ona podrazumevala božansko mešanje. Oni su zbog toga smatrali da su ljudska rasa, i svet uopšte, postojali i da će postojati večno.

1609. godine kosmos je prvi put  ugledan kroz teleskop.

Iako teleskopi mogu da detektuju svetlost koja stiže do Zemlje sa udaljenosti od milijardi svetlosnih godina, što omogućava astronomima da gledaju unazad u vreme pre skoro više od 13.7 milijardi godina, jedna granica posmatranja i dalje je tu: takozvano "mračno doba". Ovaj period, koji je trajao pola milijarde godina nakon Velikog Praska, završio se kada su se rodile prve zvezde, a nedostupan je teleskopima zog toga što oblaci gasa koji su ispunjavali svemir nisu propuštali vidljivu i infracrvenu svetlost.

Veruje se da u prvim zvezdama leži ključ jedne od misterija ranog kosmosa: kako je evoluirao od univerzuma uglavnom ispunjenog hidrogenom i helijumom, do univerzuma bogatog težim elementima, kao što su kiseonik, ugljenik i gvožđe.

PRELAZ OD POJMA STATICNOG KOSMOSA DO KOSMOSA KOJI SE ŠIRI

Po Anštajnovoj teoriji relativiteta univerzum je u trenutku  nastajanja imao beskonačnu gustinu i temparaturu. U tom trenutku su rođene  materija, prostor i vreme.Ta teza se nije mogla potvrditi teorijom relativiteta. Njena potvrda zahteva  teoriju kvantne gravitacije koja bi precizno odredila strukturu prostor-vreme. Da bi zadržao formu statičnog kosmosa  Anštajn je u  jednačinu uveo kosmološku konstantu, koja zakrivljuje prostor-vreme na suprotan način od gravitacije.

Godine 1929. Edvin Habl je došao do jednog od najčudnijih otkrića u istoriji kosmologije. On je eksperimentalno utvrdio da vasiona nije statična.  Galaksije u njoj se kreću, zapravo se velikom brzinom sve više i više udaljavaju od nas! Drugim rečima, univerzum se širi! Ovo otkriće je dovelo do zaključka da je razmak između nebeskih tela bio manji, a da su se, u jednom trenutku, sva tela nalazila na  istom mestu, pri čemu je  gustina Univerzuma morala biti  beskonačno velika.  

Nakon što je  dokazano širenje kosmosa, Ajnštajn je  kosmološku konstantu nazvao  najvećom greškom u životu. Najnovija istraživanja pokazuju da kosmološka konstanta možda ipak nije greška.

NASA-ina Wilkinson Sonda za Mikrotalasnu Anizotropiju

                                  

                                   PRE VELIKOG PRASKA '

"Š ta se desilo pre velikog praska? Ako je verovati nekim fizičarima,to pitanje je besmisleno poput pitanja - šta je severnije od Severnog pola.

Odnedavno se ponovo srećemo sa tom tezom po kojoj je Veliki prasak  samo jedan u nizu istih, beskonačnih, cikličnih događanja u svemiru.

Začetnik ove ideje je zapravo ujedno i začetnik teorije Velikog praska,  ruski fizičar Aleksandar Fridman ( 1922). Njegova  ideja krenula je od misli da bi se u jednom trenutku moćna materija mogla okrenuti naopako i nastaviti kretanje u suprotnom pravcu,tj. umesto da se širi, da se smanjuje. Ideja je bila popularna do šezdesetih godina, kada su je Rodžer Penroz i  Stiven Houking  poništili Anštajnovom teorijom relativiteta. 

 ( sada ju je upravo Penroz obnovio- o tome u daljem tekstu ).

Naučnici  NIL TUROK, sa univerziteta u Kembridžu, i  POL STAJNHARD  sa Prinston univerziteta, zagovornici su ove teorije , ali  u svom viđenju.

Osnovna teza je da je svemir postojao i pre Velikog Praska. Njihov epkirotički model nošen je idejom da je Veliki prasak  sudar dva univerzuma, ili , kako to oni nazivaju SVETOVI BRANA . Oni uvode više dimenzija , a zbog našeg 4'dimenzionalnog iskustva oni uvode pojam četvorodimenzionalnog ostrva, ili svet BRANE, koji pluta u višedimenzionalnom univerzumu. Kod sudara dva ostrva, dve brane, nastaje veliki prasak. Univerzum nazivaju ekpirotičkim, što znači rođen iz vatre. Brane koje se približe ulaze u petu dimenziju i formiraju granične delove.  

Pre ove teorije niko nije mogao da objasni zašto  udaljeni - granični delovi univerzuma- imaju istu temparaturu. Ova teorija to uspešno objašnjava, kao i mračnu energiju, a njena predviđanja su BESKONAČNO POSTOJANJE .

Prilikom sudara svetova stvara se ogromna količina energije, nastaje veliki prasak i svetovi se šire. I onda se proces ponavlja, period sužavanja i hlađenja smenjuje period širenja.

Po ovoj teoriji  bi moglo doći do novog sudara svetova i novog Velikog praska. Šta će se izroditi iz te eksplozije ostaje pitanje?

izvor

K oji naučnici takođe tvrde da su otkrili dokaze da je svemir postojao i pre Velikog Praska. Koncentrični krugovi otkriveni u kosmičkom mikrotalasnom pozadinskom zračenju (CMB) – pratećem efektu Velikog Praska –  su događaji koji su se odigrali pre trenutka za koji naučnici veruju da je označavao postanak svemira.
..
"Na sajtu arXiv.org,  naučnik i profesor Roger Penrose sa Univerziteta Oksford i profesor Vahe Gurzadyan sa Državnog Univerziteta Yerevan (Jermenija) tvrde da su otkrili dokaze teorije svemira pre velikog praska.. 

Prema staroj teoriji zvezde i galaksije počele su da se formiraju oko 300 miliona nakon praska. Naše Sunce rodilo se pre oko pet milijardi godina, dok se život na Zemlji prvi put pojavio pre oko 3.7 milijardi godina. CMB zračenje datira iz perioda 300.000 godina nakon Velikog Praska i do sada se ohladilo na oko -270 stepeni Celzijusa.

Ali Penrose i Gurzadyan tvrde da dokazi, koje je NASA-ina Wilkinson Sonda za Mikrotalasnu Anizotropiju (na slici levo) pronašla u CMB zračenju, pokazuju tragove u radijaciji koji su stariji od Velikog Praska. Oni kažu da su otkrili 12 primera koncentričnih krugova, od kojih neki imaju pet prstenova, što bi značilo da je ovaj svemirski objekat imao pet masivnih događaja u svojoj istoriji (na slici dole). Prstenovi se pojavljuju oko galaksijskih klastera kod kojih izgleda da je varijacija u pozadinskom zračenju neobično niska.

vidi vise

                                                       OSTALE TEORIJE

Č ini se da ovo istraživanje baca u zasenak rasprostranjenu teoriju o poreklu univerzuma, koja tvrdi da je sve počelo Velikim Praskom i da će svemir nastaviti da se širi do jedne tačke u budućnosti, kada će se zaustaviti. Oni veruju da su ovi krugovi tragovi izuzetno jakih talasa gravitacionog zračenja koje su izazvali sudari supermasivnih crnih rupa u prethodnom eonu pre poslednjeg velikog praska. Po njima to znači da svemir kruži kroz eone kojima dominira više velikih prasaka, kao i sudari supermasivnih crnih rupa.

Profesor Penrose veruje da ova nova teorija "podesne ciklične kozmologije" znači da će crne rupe jednoga dana progutati svu materiju u svemiru. Prema njegovoj teoriji, kada sa tim bude gotovo, sve što će ostati u univerzumu biće energija, koja će zatim izazvati sledeći Veliki Prasak – i novi eon.

                                       

                    

                                                           

Savremeni naučnici opisuju Univerzum na osnovu dve osnovne, delimične teorije: opšte teorije relativnosti i kvantne mehanike. Obe ove teorije predstavljaju ogromna intelektualna dostignuća prve polovine XX veka.

Po nekim teorijama svemir nije nastao Velikim praskom, već implozijom koja je uzrokovala eksploziju, a nju  su pokrenuli egzotični  kvantno-gravitacioni efekti. Neki naučnici pretpostavljaju  da poput ostalih atoma, moguće da  postoje i atomi prostor-vremena pa pokušavaju da ih pronađu.

Bilo je potrebno 25 vekova da se dođe od prvih nagađanja do Anštajnove analize Braunovog kretanja, koje je čvrsto postavilo atome kao predmet eksperimentalne nauke. Da li će nauci trebati isto toliko vremena  da dođe do novih rezultata? Zbog toga se sa velikim interesovanjem prate simulacije Velikog praska  u Cernu i  iščekuju  rezultati  9.000 fizičara širom sveta. 

                                       

 A DO TADA NEŠTO KONKRETNIJE : sta nas čeka u naredne dve godine                         

                        

Naučnici najavljuju veliku "svemirsku oluju" koja bi mogla u dve naredne godine uništiti satelite za komunikaciju, srušiti avione, dovesti do nestanaka struje. Predviđaju se neprocenjive materijalne štete. Astronomi upozoravaju da je čovečanstvo sada mnogo osetljivije na velike solarne oluje nego pre. Da li baš tako !!!!

S unce je trenutno oko 150 miliona km od Zemlje.Prilikom erupcija ono izbacuje u svemir  milijarde tona pregrejanog i delomično električno nabijenog plina. Turbulencije na površini mogu trajati sedmicama i javljajuje se u najaktivnijim fazama svakih 11, 12 godina. Eksplozije nisu uvek usmerene direktno na zemlju a kada jesu  efekti dopiru velikom brzinom. Erupcijom se  oslobađaju talasi rendgenskih zraka i ultraljubičaste radijacije koja pogađa Zemlju u roku od nekoliko minuta.Deset do dvadeset minuta nakon toga sledi navala energetskih čestica koje satelitima nanose još veća oštećenja – a zatim, nakon 15 do 30 časova, kreće plazma pod jakim nabojem koja se sudara sa magnetskim poljem planete Zemlje. Ta plazma stvara auroru – ili Polarnu svetlost – i može da utiče na električne struje u dalekovodima i kablovima.
Naučnici upozoravaju da bi u naredne dve godine talasi radijacije i čestice pod visokim nabojem mogli da oštete satelitske sisteme koji se koriste za sinhronizaciju kompjutera, avionsku navigaciju i telefonske mreže. Ako bi ta oluja bila dovoljno jaka mogla bi dovesti do kraha berze i izazvati nestanke struje koji bi trajali nedeljama, pa čak i mesecima, rekli su stručnjaci iz Američkog Udruženja za Napredak Nauke. Sunce sada ulazi u najaktivniji period svog prirodnog ciklusa od 11 do 12 godina.

Ove jačine  solarna eksplozija mogla se u neku ruku osetiti prošle nedelje kada je najjača solarna erupcija u poslednjih pet godina (na slici, istaknuto belo usijanje) lansirala mlaz energijom nabijene plazme u pravcu Zemlje brzinom od 580 milja u sekundi. Ta oluja stvorila je spektakularnu polarnu svetlost i prekinula radio komunikaciju.

Stručnjaci upozoravaju da se pitanje svemirske meteorologije mora shvatiti ozbiljno – do sada smo imali relativno miran period, ali ne možemo očekivati da to traje zauvek. U isto vreme, tokom tog perioda, potencijalna ranjivost naših sistema se dramatično povećava, bilo da se radi o "pametnim" mrežama u našim električnim sistemima ili svakodnevnoj upotrebi GPS-a u skoro svemu čime se u današnje vreme služi.

 Na to upozorava Jane Lubchenco, predsednica Nacionalne Administracije za Okean i Atmosferu vlade SAD. Pitanje nije da li će se to dogoditi, već samo kada i u kojoj meri. Poslednji put kada je došlo do maksimuma solarnog ciklusa, pre oko 10 godina, svet je bio veoma drugačije mesto. Sada su, na primer, mobilni telefoni sveprisutni – tada oni jesu postojali, ali mi se nismo na njih oslanjali u tolikoj meri kao što to činimo danas. Mnoge stvari koje uzimamo zdravo za gotovo su mnogo osetljivije na procese svemirskih vremenskih prilika nego što je to bio slučaj u vreme poslednjeg solarnog maksimuma.

                      vidi :     SNIMAK SUNČEVE OLUJE