субота, 9. октобар 2010.

Charles BUKOWSKI






Ljudi me sretnu i kažu: "******, imaš tako blag,
nežan glas." ljudi očekuju da se pojavim i kažem:
"šta je, majmuni, 'oćemo li da završimo više s ovim!"
očekuju da budem grub, da lupim nogom i kažem:
"daj još jedno pivo, pizda ti materina!" uvek ih
izneverim. "vi ste Bukovski?" "da, ja sam Bukovski."
"gospode bože, uopšte ne ličite na sebe."

___________________________


"..Razmisli o tome. Razmisli o spasavanju sebe.
Tvog duhovnog sebe. Tvog hrabrog sebe.
Tvog pevajućeg magičnog sebe i tvog prelepog sebe.
Spasi ga. Ne priključuj se mrtvima u duši.

Održavaj sebe humorom i skladom,
i na kraju ako je neophodno
uloži i celog sebe u tu borbu,
bez obzira na izglede,
bez obzira na cenu.

Samo ti možeš da spasiš sebe.
Učini to! Učini!

I tada ćeš tačno znati o čemu govorim."

_________________________________


Mirne čiste devojke u cicanim haljinama


.oduvek sam znao samo kurve, bivše prostitutke
lude žene. vidim muškarce sa tihim,
nežnim ženama - vidim ih u samoposlugama,
vidim ih kako zajedno šetaju ulicama,
vidim ih u njihovim stanovima: ljude koji su našli
mir, živeći zajedno. znam da je njihov
mir samo delimičan, ali taj mir
postoji, često čitavi sati i dani mira.

oduvek sam znao samo tabletomanke, alkoholičarke
kurve, bivše prostitutke, lude žene.

kako ode jedna
stigne druga
gora od prethodne.

vidim tolike muškarce s mirnim čistim devojkama u
cicanim haljinama,
devojkama čija lica nisu gruba ni okrutna.

"ne dovodite mi nikad kurvu", govorim
prijateljima, "zaljubiću se u nju."

"ti ne bi podneo dobru ženu,Bukovski."


potrebna mi je dobra žena, potrebna mi je
više od ove pisaće mašine, više od
mog automobila, više od Mocarta; toliko mi je potrebna
dobra žena da je već osećam u
vazduhu, osećam je
pod prstima, vidim pločnike stvorene
za njena stopala,
vidim jastuke za njenu glavu,
osećam svoj suzdržani smeh,
vidim je kako mazi mačku,
vidim je kako spava,
vidim njene papuče na podu.

znam da ona postoji
ali gde na ovoj zemlji
kad me kurve stalno pronalaze?

_______________________________


Onda se vrata naglo otvoriše. I ušla je ta žena.....




Šta da kažem, postoji milijardu žena na zemaljskoj kugli, zar ne?Neke od njih dobro izgledaju. Većina od njih dobro izgleda. Međutim, tu i tamo, priroda izvede neku vratolomiju, stvori posebnu ženu, neverovatnu ženu. Mislim kad gledaš i ne možeš da veruješ svojim očima. Sve je savršen valoviti pokret, kao živo, zmijoliko, vidiš članak, vidiš lakat, vidiš sisu, vidiš koleno, i sve se stapa u nedodirljivu celinu, s blistavim prelepim oćima koje se smeše, ustima po malo oborenim, usana koje kao da će prasnuti u smeh nad tvojom bespomoćnošću.

A one znaju kako da se obuku i njihova duga kosa pali vazduh oko njih. Sve u svemu previše, jebeno previše...


______________________________


NEZGODA SA SPEINOM


upoznao sam tog slikara zvanog Spein,
ne, on je crtač stripova,
i eto, upoznao sam ga na zabavi
i svi su popizdili na mene
što ne znam ko je
ni čimi se bavi.
prilično zgodan lik
i mislim da je bio ljubomoran što sam
toliko ružan.


________________________________________________________


KAO PSI



kad ih
upoznaš oči su im
pune razumevanja
sve pršti od smeha.
a onda Isuse, vreme otkucava i
sve to popušta.
one počinju da ZAHTEVAJU.
to što traže
suprotno je bilo čemu
što jesi ili bi mogao da budeš.
čudna je
pomisao da nikad nisu
pročitale ništa od onoga što si napisao,
baš ništa,ili još gore, ako i jesu,
došle da te SPASU.
što uglavnom znači načiniti te da budeš
kao svi ostali. u međuvremenu su te
iscedile kao limun i čvrsto te sapele
u milion mreža, a
pošto nisi bezosećajan
ne možeš da ne pamtiš ono
ponovo se nađeš
sam u svojoj sobi
držis se za
utrobu i govoriš
e, jebi ga
ne, zar opet.
trebalo je znati
možda smo želeli sreću.
šećerne vate. možda smo
verovali. kakvo smeće
verovali smo kao što psi veruju



I one stižu
zgodne žene
uzornog uma, tela i oka.
Često ne bude seksa
Ali navikao sam na to
Jer dobro je
Jako je dobro samo ih gledati
A ponekad me čak
Posluži i neočekivana
Sreća
Za čoveka od 55 koji nije spavao sa ženom
Do svoje 23
I ne baš često do svojih 50

___________________________________________________


U dubini moje duše je pesma koja neće u
reč da se odene.
To je pesma što kao kamenje u mome srcu
prebiva
i odbija da se mastilom toći na hartiju,
ona mi osećanja obuhvata poput tananog
omotača
i neće da se jezikom skrnavi.
Kako da je izdahnem kada se plašim da je
vazduh ne zaprlja?
Kome da je ispevam kad je navikla da živi
u mojoj duši kao u svome domu
te se plašim da se slušanjem ne povredi?


Ako mi u oči pogledate, videt će te senku
njene senke,
i ako mi vrhove prstiju dotaknete, osetit će te
njeno treperenje.
Svojim delima je iskazujem kao što jezero
odražava sjaj zvezde,
moje suze je otkrivaju kao kapi rose, rasute
na vrelini sunca,
otkrivaju tajne ružinog cveta.
U meni je pesma koju tišina objavljuje, a
buka sputava;
koju snovi izgovaraju, a java progoni.
To je pesma ljubavi, ljudi,
i nema Iskaza koji će je ispevati,
niti Davida koji će je odsvirati.
To je pesma mirisnija od jasminovog cveta,
i nema sečiva koje je može raniti.
Bolje je čuvana od devojačkih tajni,
i nema strune koja je može prisvojiti.
Ko može sjediniti huku mora i pesmu slavuja,
ko može spojiti oluje sa dečijim uzdasima?
Koje ljudsko biće
može božansku pesmu ispevati?


_________________________________________________


DOK VETAR DUVA


dok vetar ponovo duva s mora
i zemlja je ukaljana razvratom i neredom
oprezno rukuj sabljom izbora,
upamti
ono što je možda bilo plemenito
pre pet stoleća
ili pre samo 20 godini
sada je
sve češće
zaludan posao.
tvoj život samo se jednom živi
istorija uvek ponovo
pravi budale od ljudi.
budi na oprezu, dakle, od svakog naizgled plemenitog
čina
ideala
ili akcije,
bilo za ovu zemlju ili ljubav ili
Umetnost,
neka ne te povuče trenutak
ili lepota ili politika
što uvene kao odrezani cvet;
__________________________________________


BEZ SNOVA


gledam ljude po klupama u parku
i vidim po tome kako sede i gledaju
da je iščezlo.
gledam ljude koji voze
i vidim po tome kako
voze svoja kola
da niti vole nitu su
voljeni -
nitu više mare za
seks - sve je zaboravljeno
kao neki stari film.
na sve strane vidim one koji
ne žude ni za čim osim za
hranom, krovom i odečom, usredsređeni
samo na to, bez snova.
ne shvatam zašto ovi ljudi ne
iščeznu………….
….ne mogu da se naviknem
na njihovo postojanje
jer toliko ih je
mnogo,
što ne voleili što
nisu voljeni.
Ljudi se poštuju rečima, a vole ćutanjem !

__________________________________


Ne svraćajte, ali ako već svratite...


Da, naravno, biću tu ako nisam napolju
ne kucajte ako su svetla pogašena
ili ako čujete glasove ili
možda čitam Prusta
ako neko proturi Prusta ispod mojih vrata
ili neku od njegovih kostiju za moju čorbu
i ne mogu da vam zajmim novac ni
telefon
ili ono što je ostalo od mojih kola
mada možete dobiti novine od juče
staru košulju ili sendvič sa salamom
ili prespavati na kauču
ako ne vrištite noću
i možete da pričate o sebi
to je tako normalno;
teška vremena pritiskaju sve nas
osim što se ja ne trudim da stvorim porodicu
da pošaljem decu na Harvard
ili kupim lovište,
ne ciljam visoko
samo pokušavam da ostanem živ
još malo,
i zato, ako ponekad kucate
i ja se ne javim
a unutra nema žene
možda sam slomio vilicu
i tražim neku žicu
ili lovim leprtire u
mojim tapetima,
mislim, ako se ne javim
nisam se javio, a razlog je
što još nisam spreman da vas ubijem
ili vas zavolim, ili vas čak prihvatim
to znači da ne želim da razgovaram
zauzet sam, lud sam, milo mi je
ili možda pletem omču;
i zato, ako su svetla čak i upaljena
i čujete zvuke
kao disanja ili molitve ili pevanja
radija ili kotrljanja kockica
ili kucanja na mašini -
odlazite, nije pravi dan,
noć, čas;
to nije ignorisanje neučtivosti,
ne želim da ikoga povredim, čak ni bubu
ali ponekad skupljam dokaze one vrste
za koju treba malo razvrstavanja,
a vaše plave oči, recimo plave
i vaša kosa, ako je imate
ili vaše misli - one ne mogu da uđu
dok uže nije isečeno ili vezano u čvor
ili dok se ne obrijem u
novim ogledalima, dok svet
ne stane ili se otvori
zauvek.

___________________________________________


PONEŠTO ZA PREVARANTE, OPATICE, PILJARE I TEBE<


Mi imamo sve i mi nemamo ništa
A neki ljudi to rade u crkvi
A neki ljudi to rade kidajući leptire na pola
A neki ljudi to rade u Palm Springsu
Uvaljujući ga nespretnim plavušama sa “kadilak"-dušama
"Kadilaci" i leptiri
ništa i sve
to lice koje se rastapa do poslednjeg daha u podrumu u
Korpus Kristiju
Ima tu ponešto za prevarante, opatice, piljare, i tebe…

Nešto u 8 izjutra
Nešto u biblioteci
Nešto u reci
Sve i ništaa
U klanici to dolazi klizeći duž tavanice na kuki
I ti ga njišeš
Jedan
Dva
Tri
I onda ga imaš
Mrtvo meso u vrednosti od 200$
Njegove kosti uz tvoje kosti
Nešto i ništa
Uvek je isuviše rano da se umre i uvek je isuviše kasno
Brazda krvi u bazenskom belilu, to baš nista ne govori
A grobari igraju poker nad kafom u 5 izjutra
Čekajući na gras da bi se spasli od mraza…

Oni ti ništa ne govore
Mi imamo sve i nemamo ništa
Dani sa staklenim ivicama i nepodnošljivim smradom
Rečne mahovine
Gorim od onog od govana
Dani poput šahovske table sačinjeni od pokreta i
Protiv pokreta
Nabubana interesovanja u porazu kao i pobedi

Dani spori poput mazge koja vuče teret na leđima
Ljutita, mrzovoljna i zaslepljena suncem
Putem na kome neki ludak sedi čekajući
Među plavim sojkama i carićima upetljanim u mreže
I nagutanim ljuskavog sivila
Dani vina i vikanja
Tuča po sokacima
Debelih nogu žena koje se takmiče oko tvojih creva
Pokopanih u jaucima
Znakova u arenama za borbu s bikovima poput dijamanata
Koji urlaju od bola
Majko Kapri!
Ljubičica koja izlazi iz zemlje govoreći ti da zaboraviš
Mrtve armije i svoje ljubavi koje su te opljačkale
Dani kada deca govore smešne i genijalne stvari
Poput divljaka koji pokušavaju da ti prenesu poruku kroz
Svoja tela
Dok su im tela još dovoljno živa da prenose i
Osećaju, i trče gore-dole
Bez katanca, i plata, i ideala, i imovine, i Bubama-nalik-uverenja
Dani kada možeš po ceo dan da plačeš u nekoj zelenoj sobi
Sa zaključanim vratima
Kada možeš da se smeješ svom pekaru jer su mu noge
Isuviše duge
Dani posmatranja žive ograde…
I ništa, i nista
Dani šefova, žutih ljudi sa zadahom iz usta i velikim
Stopalima
Ljudi koji liče na žabe, hijene
Ljudi koji hodaju kao da meldija nije nikada izmišljena
Ljudi koji smatraju da je mudro unajmljivati i otpuštati i
Profitirati
Ljudi sa skupim ženama koje poseduju po 60 jutara zemlje
Koju treba izbušiti ili se njome razmetati
Ili koju zidom treba odvojiti od nekompetentnih
Ljudi koji bi te ubili zbog toga što su ludi
I onda to opravdali jer je takav zakon
Ljudi koji stoje ispod prozora od 12 metara i ništa ne
Vide
Ljudi sa luksuznim jahtama koje plove oko sveta
A ipak ne izlaze iz džepova na svojoj odeći
Ljudi nalik puževima, ljudi nalik jeguljama, ljudi nalik
Puževima balavcima
I još gori
I ništa
Dobijanje poslednje plate u luci, u bolnici, u fabrici
Aviona,
U zabavnom salonu, u berbernici, na poslu koji ionako nisi
Želeo
Porez na prihod, bolest, servilnost, slomljene ruke,
Slomljene glave
Sav nadev ispada napolje poput perja iz starog jastuka
Mi imamo sve i nemamo ništa
Neki to rade dobro jedno vreme a onda popuštaju
Slava ih dokrajčuje ili gađenja ili starost ili nedostatak
Odgovarajuće ishrane
Ili crnilo preko očiju ili deca u koledžu ili novi
Automobili ili kičma slomljena na skijanju u
Švajcarskoj
Ili nova politika ili nove žene ili same prirodne
Promene i raspadanje
Čovek koga si do juše poznavao
S kojim si zajedno rasturio 10. turu
Ili pio 3 dana I 3 noći u podnožju planina Sotut
Koji je sada samo nešto pod carsavom ili krstom ili kamenom
Kako samo odlaze
Kako samo odlaze oni za koje si mislio da nikad neće doći
Dani kao ovaj
Kao tvoj tadašnji dan
Možda kiša pada po prozoru, pokušava da se probije
Do tebe?
Šta vidis danas?
Šta je to?
Gde se nalaziš?
Najbolji dani su ponekad oni prvi, ponekad oni srednji,
A nekad čak i oni poslednji Prazni komadi zemlje nisu loši
Crkve u Evropi na razglednicama nisu loše
Ljudi u muzejima voštanih figura zamrznuti u svojoj
Najboljoj sterilnosti nisu loši
Užasni su ali nisu loši
Karambol u bilijaru, razmisli o karambolu u bilijaru
I tostu za doručkom, i kafi koja je dovoljno vrela da znaš
Da ti je jezik još uvek tu
Tri germanijuma ispred prozora pokušavaju da budu crveni
I pokušavaju da budu ružičasti
I pokušavaju da budu germanijumi
Nije čudo da žene ponekad plaču
Nije čudo da mazge ne žele da idu uzbrdo
Da li si sada u hotelskoj sobi u Detroitu tragaš za
Cigaretom?
Još jedan dobar dan
Jedan njegov mali deo
I dok bolničarke izlaze sa različitim imenima i različitim
Mestima na koja idu – prelaze preko travnjaka
Neke od njih žele kakao i novine
Neke od njih žele topao tuš
Neke od njih žele muškarca
Neke od njih jedva da uopšte i razmišljaju
Dovoljno i nedovoljno
Svodovi i hodočasnici, pomorandže, slivnici, paprat
Anti-tela, kutije s maramicama…

U najčednijem negdašnjem suncu postoji osećaj nežnog
Dima iz urni
I konzervisanog zvuka starih ratnih aviona
I ako uđeš unutra i pređeš prstom preko nadboja prozora
Pronaći ćeš prljavštinu
Možda čak i zemlju
A ako pogledaš koz prozor
Biće opet neki dan
I kako stariš i dalje ćeš gledati
I gledati
Usisavajući pomalo svoj jezik
Aaa-aaa
Nee-nee
Možda
Neki to rade prirodno
Neki opcesno
Svuda.

___________________________________________


SMRT PUŠI MOJE CIGARE

Znaš: Ponovo sam ovde
I pijan
I slušam Čajkovskog na radiju .
Isuse , čuo sam ga pre 47 godina
Kada sam bio izgladneli pisac
I sada evo ga
Ponovo
Sada kada sam stekao delimičnu slavu
Kao pisac
I smrt šeta ovom sobom
Gore-dole
Pušeči moje cigare
Cirkajući moje vino
Dok Čajk uporno odrađuje
Svoju Pathetique ,
Kakav je to samo put bio
I sva sreća koja me je zadesila bila je
Samo zato što sam kockice bacio
Kako treba:
Ginuo sam za svoju umetnost,
Ginuo sam da se dokopam
5 prokletih minuta, 5 sati 5 dana -
Sve što sam želeo bilo je da izbacim
Reč iz sebe
Slava, novac nisu bili važni:
Ja sam želeo da izbacim tu reč iz sebe
A oni su me želeli za štanc-presom ,
Fabričkom trakom
Želeli su da budem magacioner u
Robnoj kući .
Pa, kaže smrt, prolazeći sobom,
Svejedno ću te ščepati
Ma šta bio:
Pisac, taksista, svodnik, kasapin,
Padobranac, ščepaću te .
Važi srce, kažem joj .
I sada pijemo zajedno
Dok jedan po ponoći polako prelazi u dva
Po ponoći i
Samo ona zna pravi trenutak
Ali sam je ipak zajebao:
Izvukao sam svojih
5 prokletih minuta
i još mnogo
preko toga.


_________________________________________


O bolu

moja prva i jedina supruga
slikala je
i govorila mi
o tome:
"sve je to tako bolno,
svaki potez je
bol...
jedna greška i
čitava je slika
upropašćena...
ti nikad nećeš razumeti taj bol... "
"slušaj, dušo",
rekao sam joj,
"što ne šljakaš nešto lakše -
nešto što će da ti
godi"
samo me pogledala
i mislim da je to bila prva njena
spoznaja
tragedije što nas dvoje živimo
zajedno.
takve stvari obično
započnu
negde

__________________________________________



Čudo najkraće traje
Znaš, bilo je jako dobro.
Bilo je bolje nego bilo šta.

Bilo je kao nešto
Što možemo podignuti,
Držati, gledati
i onda se smejemo
Zbog toga.

Bili smo na Mesecu,
Bili smo na jebenom Mesecu,
Imali smo ga.

Bili smo u ratu,
bili smo u beskrajnom ponoru.
Nigde nema takvog mesta.
Bilo je duboko,
I svetlo,
I visoko.

Primaklo se tako blizo ludila,
Smejali smo se bezumno.

Tvoj smeh i moj.

Pamtim kad su tvoje oči,
Glasno rekle: VOLIM.
Sada, dok se ovi zidovi,
Tako nečujno, ljuljaju

____________________________________________

Moj otac


Beše istinski zadivljujuć čovek
pravio se da je
bogat
čak i kada živesmo na grahu i gljivama i grašku
kada bi seo jesti, rekao bi,
"Nemaju svi ovo na stolu"

i zato što je hteo biti bogat on zapravo
pomisli da je bogat
uvek je glasao za Republikance
i glasao je za Hoovera protiv Roosevelta
i izgubio
i glasao za Alf Landona protiv Roosevelta
i opet izgubio
govorecć, "Ne znam kuda ovaj svet ide,
sada opet imamo te proklete Crvene unutra
a Rusi su sledeći u našim dvorištima!"

Mislim da zbog mog oca odlučih
postati skitnica.
Shvatih da ako takav čovek želi postati bogat
onda ja želim biti siromašan.

I postadoh skitnica.
Živeh od sitniša u jeftinim sobama i
na parkovskim klupama.
Mišljah da skitnice možda nešto znaju.

Ali shvatih da je većina skitnica također
želela postati bogata
ali u tome jednostavno nisu uspeli.

Tako ulovljen između mog oca i skitnica
Nisam imao kamo otići
i otiđoh tamo brzo i polako
nikada glasajući za Republikance
nikada glasajući.

zakopah ga
kao čudo zemaljsko
kao stotine hiljada čuda
kao milione drugih čuda,
potrošenih.

_____________________________________________



Predlog za jedan aranžman


Lepo bi bilo umreti za pisaćom mašinom umesto sa dupetom nabijenim u tvrdu gusku. Posetio sam prijatelja pisca u bolnici koji je umirao, milimetar po milimetar, na najgori mogući način. Ipak je tokom svake posete (kad je bio pri svesti) nastavljao da mi priča o svom pisanju (ne kao dostignuću već kao magičnoj opsesiji) i nisu mu smetale moje posete, jer je znao da tačno razumem ono što govori.
Na njegovom pogrebu očekivao sam da se digne iz kovčega i kaže: “Kinaski, bila je to dobra trka, vredelo je.” Nikada nije saznao kako izgledam jer je oslepeo pre nego što sam ga upoznao, ali znao je da sam shvatio njegovu sporu i užasnu smrt. Rekao sam mu jednom, da ga bogovi kažnjavaju zato što je tako dobro pisao.
Nadam se da nikada neću tako dobro pisati, želim da umrem nad ovom pisaćom mašinom, tri reda pre kraja stranice, s dogorelom cigaretom među prstima, dok radio i dalje svira.
Hoću samo da pišem tek toliko dobro da završim tako…

"post-content-poruka"


Нема коментара:

Постави коментар