Fandomanija u politici

Tekst koji sledi ne bavi se direktno političkom pozadinom studenstkih protesta u Srbiji, ni politikom u Srbiji, već nekim popratnim manifestacijama. Iskreno, inicijalna kapsula su masovne javne prozivke onih koji ne učestvuju ili nisu javno podržali pokret. Atmosfera je dovedena do usijanja - ako nisi za, onda si protiv! Da li je baš tako? Kakav stav zauzeti prema ćutanju? Možda je krajnje vreme da prerastemo praksu prokazivanja. Moglo bi to zdravije.

Strana koja protestuje očekuju bezuslovnu političku osudu pojedinaca koji se javno ne oglašavaju, ćutanje je prokazano kao prestup, a "počinioci" se poistovećuju sa onima na vlasti i smatraju moralno odgovornim za navedeno političko stanje. Proziva se preko foruma, društvenih mreža, "opozicionih "medija, portala, televizija, televizijskih emisija, prozivaju pojedinci, razne grupe, udruženja, pa čak i institucije.
Ćutanje ne predstavlja nužno moralni prestup sam po sebi, pozitivnim ili negativnim određuje ga tek politički diskurs o tome šta je ispravno, a šta pogrešno u određenim političkim situacijama.I ne samo to! Pitanje duboko zadire u ličnost pojedinca, njegovu životnu situaciju. Vrste ćutanja i ćutologa naprosto treba razlikovati, međutim, u praksi obično vlada mišljenje da je ćutanje u principu pokazatelj ne-odgovornosti, neprihvatljiv / nemoralan čin.

ODGOVORNOST

Ko je u društvu odgovoran a ko ne, za šta je odgovoran.. Kratko. Postoji pravno regulisana "službena odgovornost" direktno uključenih u strukturu vlasti, administrativne ili operativne, i bez obzira da li se može vršiti samostalno ili zajedno sa drugima. Dužnosti su pravno regulisane i u tom smislu je precizno određena i neupitna odgovornost javnih službenika. Ćutanje je, da kažemo, apsolutno neprihvatljivo.

Nema dvosmislenosti ni oko odgovornosti građana. Njihovo je demokratsko pravo da prate politiku i odluke Vlade i da Vladu drže odgovornom. U demokratiji je građanstvu data mogućnost da na vlast deluje preko svojih predstavnika. U zdravoj demokratskoj državi svi su na određeni način uključeni u vlast - i svi bez sumnje saučesnici neko direktno, neko indirektno, u manjoj ili u većoj meri. Nemoguće je osloboditi građane odgovornosti.

Kada se dese propusti traži se uglavnom službena odgovornost, poprilično opravdano jer najčešće sama vlast podriva demokratiju. Ona računa na mali rizik od kažnjavanja birača i reakcije javnosti. Pravovremeno i nedovoljno reagovanje je realno najveća boljka društa. Kada se problemi nagomilaju, a nezadovoljstvo kulminira, tek tada narod reaguje, organizuju se štrajkovi, protesti.

Protesti su idealna prilika opoziciji da se okupi protiv vlasti, u većini slučajeva protiv aktuelnog predsednika. Da li opozicija ima puni kapacitet za demokratski preokret, pitanje je drugog reda. Opozicione stranke ne moraju dovesti do demontaže demokratskih institucija per se. Štaviše, u državama koje su izgubile puni suverenitet, međunarodni uticaji mogu i dalje imati negativan uticaj. Mnogi građani možda nisu svesni ni profila političkih kandidata , ni vanjskih uticaja, što čini još manjom verovatnoćom da će se kao birači okrenuti protiv novih nedemokratskih tendencija. Ključno je razumeti puteve kroz koje građani omogućavaju ili ograničavaju demokratske reforme.

Kako god, s obzirom da je uloga građanstva i uopšte javnog mnnenja suštinska, kakav je odnos građanstva prema odgovornosti.

Društvene elite nastoje ostati na utvrđenim pozicijama, stranke ( politička elita) ima za cilj da poboljša ili bar zadrži svoj status u kriznim situacijama, prirotet i jednih i drugih je podrška javnosti jer time osiguravaju ponovni izbor, tj.status. Otuda je pitanje "podrške" protestima za mnoge pitanje preživljavanja, a želja protestanata je, sa druge strane, da uspeju u protestu, te nastoje da pridobiju što veći broj pristalica, pogotovo poznatih i slavnih ličnosti. Politički profil tih pojedinaca nije najbitniji kriterij, uostalom momentalno političko opredeljenje je nesiguran pokazatelj.

Speer, Hitler..

MORAL

Speer je bio arhitekta koga je Hitler postavio na mesto ministra naoružanja i municije. Na Tribunalu u Nirnbergu je uspešno razoružao sudije tako što je preuzeo odgovornost, ali je negirao da zna šta su drugi radili. Prihvatio je određeni stepen krivice za nacistička dela, tvrdio je da nije znao, ali je trebao znati, da se potrudio da to učini. Njegova odbrana, koja se razlikovala od njegovih kolega, omogućila mu je da izbegne smrtnu kaznu. Osuđen je na dvadeset godina zatvora Spandau. Evo jedne od rečenica kojima je tvrdio da nije znao za zločine

|"Hitler jedva da je ikada rekao nešto o Jevrejima, o svojim domaćim protivnicima, a kamoli o neophodnosti podizanja koncentracionih logora.”

Šta ako ste uistinu bili / ili ste deo vlasti a niste bili uključeni u odlučivanje ili ste kao Sperr bili "neobavešteni", nesvesni?

Speer je primer rastegljivih merila javnosti, visok stepen razumevanja bez ikakvih osnova. Poklekao je u ovom slučaju i sud i deo javnosti koji je Sperra branio smatrajući ga nepolitičkim tehnokratom.

Navešću suprotan primer iz istog perioda, osobe koja se osetila odgovornim a nije bila u vlasti, niti u mogućnosti da utiče na događaje.

"Nemačka je trebala postati judenrein , "pročišćena" od strane prvo degradiranjem Jevreja u status građana drugog reda, zatim potpuno lišenjem državljanstva, deportacijom i, konačno, ubijanjem. Od tog trenutka, izjavila je Arent, ja sam se "osetila odgovornom".

Ali odgovornom za šta? Hana Arent naprosto više nije mogla biti "jednostavno posmatrač", osetila je potrebu da svojim glasom odgovori na divljanje u državi.

 

Ćutanje ili govorenje ne zavise uvek od ideologije

Ćutanje, kao i govor ne mora biti odraz političkog stava ili moralne neosetljivosti, čak i kada se ima određeno političko mišljenje. Razlozi mogu biti banalni i sasvim pdihvatljivi.

... većina ljudi daje podršku studentima i ovim protestima, ali ne može se očekivati od svih da po ovoj zimi idu da šetaju i da stoje sa njima. Neki su već stajali, moja generacija se tukla, nadobijali smo se batina i suzavaca. Studenti sada stoje i isteruju svoja prava, i ne treba ih dekoncentrisati, ne treba se mešati u njihove ideje...
intervju : Dušan Kovačević
Danas

Prokazivanje- kleveta

Neslaganje sa većinom je bolna tema, ako je masa uz to istraumatizovana sećanjem na smrt nedužnih, u neshvatljivo neodgovornim okolnostima, neminovno se dođe do pitanje kako je jedna vlast mogla do te mere skrenuti sa brige o svojim građanima, i kako je moguće odćutati.

Stav o moralnoj odgovornosti ćutologa ne pije uvek vodu. Nečija pasivnost može biti način da se izbegne strančarstvo ( koje se suptilno prikriva ), možda želja nekih da ne stave prst na vagu dok se stvari ne iskristališu. Namera takvih nije okretanje glave od postupaka vlasti, već sasvim opravdana potreba da se prvo pročitaju političke opcije. Neki imaju uverenja koja se ne podudaraju ni sa jednom političkom stranom, ili veruju da je bilo kojoj opciji u današnjim političkim odnosima realno uskraćena moć odlučivanja. Ono što je zastrašujuće u današnjoj demokratiji je to što su građani, uključeni u opsežnu "demokratsku"aktivnost da bi na kraju proces završio voljom svetskih moćnika. U Srbiji ( većinom i u svetu) učešće građana je u velikoj meri ili potpuno simbolično: građani su uključeni samo da bi se pokazalo da su bili uključeni, da formalno demokratija postoji. Ćutanje je izraz te ogorčenosti, prezasićenost prevarama i manipulacijama u politici.

U konačnom ćutanje je stvar pojedinca, isključivo njegovih privatnih razloga. Zar onda ne treba zaštititi one koje agresivno javno prozivaju, njihovo zagarantovano pravo mišljenja- govora, tim pre što uz prozivanje sledi pretnja kažnjavanjem. Sam po sebi čin prozivanja je osuda, moralno degradiranje, ne retko uz klevete kako bi se pojačao negativan utisak o prokazanoj ličnosti. Ne samo javne ličnosti već i obični ljudi postaju mete nepotrebnih pritisaka. 

  FANDOMANIJA 

Ka sto sam već navela, masa se spontano okuplja oko poznatih, slavnih javnih ličnosti ( čiji su strastveni fanovi) posebno onih koje poseduju značajan stepen moći da utiču na ljude. Otuda poseban pritisak na te osobe, intelektualce, sportiste, umetnike.. zabavljače. Fenomen ulaska slavnih u političku arenu odavno je kritikovan zbog njihovog preteranog uticaja na političke agende ali i pretvaranja politike u sektor industrije zabave. To je dovelo do toga da slava u politici postaje bitnija u odnosu na stručnu sposobnost ( demokratski elitizam). Svemu tome doprinose mediji, uglavnom senzacionalistički, naravno sa svojim komercijalnim i političkim interesima. Stvara se euforična atmosfera, kritike, optužbe su masovnije i agresivnije.

Bunt poprima oblik spektakla, i eto nas na pragu fandomanije, blage histerije "fanova" . Postoji razlika između umerenosti i preterivanja. Fandomanija predstavlja višak i zato ima negativne konotacije. U politici kao i u zabavi ona prerasta u navijanje za jedne ili druge.Ovaj toksični oblik polarizacije iz temelja je promenio politički diskurs, javnu uljudnost, pa čak i način na koji političari vladaju. Politika je neizbežno emotivna. Ali ne moraju sve emocije biti dobrodošle u politici. Neke emocije pokreću isključujuće ponašanje, prenagljene i nepravedne osude. Netrpeljivost, mržnja, više se ne skrivaju, nisu prikriven učtivošću, javno se ispoljavaju bez ustezanja, pod maskom ljubavi prema određenoj politici, ili političkoj akciji. Mediji imaju stvarnu moć da intenziviraju bes i mržnju, posebno preko nekog uticajnog i to obično rade.

"Znate, meni je neverovatno da ne postoji unisona podrška za te mlade ljude. Paradoksalno je da recimo oni koji se predstavljaju kao idoli nacije, mislim pre svega na vrhunske sportiste koji imaju i sopstvene milione i sopstvenu autonomiju, se pažljivo čuvaju da ne podrže nešto što nije nijedna politička opcija. ( ?????) Ali taj kukavičluk tih prebogatih ljudi, to nemanje hrabrosti da, bez obzira koliko ste bili hrabri dok ste bili sportista, nemate hrabrosti da se suočite sa različitim izazovima, na kraju padate i ispadate kukavica..
intervju:Kokan Mladenović
Nova.S.

Demonstranti/ protestanti se ne mogu posmattati izdvojemo od onih koji im se pridruže, koje na kraju oni sami privuku, zapravo, jedni podstiču druge. Strastvena debata je žila kucavica politike. Ali napadi i nepotrebno etiketiranje neuključenih nanosi štetu i odvraća pažnju od potrage za pravdom prema progonu nedužnih. U vrtlogu bunta razumna kritika tako preraste u mržnju, sa željom osvete " kada se sve završi". Mržnja vladajućih počinje mnogo ranije, ona je gotovo prirodan osećaj prema političkim konkurentima. Vlast ne preza od sile u suzbijanju otpora. Ni u kom smislu ne može biti legitimno zasnivati ​​političku ili društvenu politiku na mržnji a mnogi polagažu svoje nade u mržnju protiv svojih rivala. Pravda se mora tražiti, ali to moramo slediti uljudno i humano.

Malo istorijskog podsećanja..

Fandomija nosi mnogo istorijskog prtljaga. Prvi put je termin primenjen na fandom 1844. godine kada je nemački pesnik i esejista Heinrich Heine skovao reč Lisztomania da opiše "pravo ludilo, nezapamćeno u analima besa" koje je izbilo na koncertima klavirskog virtuoza Franca Liszta. Reč je imala medicinske rezonancije i Heine je razmatrao različite moguće uzroke galame, od bioloških do političkih, pre nego što je prozaično odlučio da je to verovatno samo zbog Listovog izuzetnog talenta, karizme i estetike.

Devojke su vrištale na Sinatru, vrištale su na Elvisa, čak su vrištale i na Cliffa Richarda. Voleti Lista, ili 1963. Bitlse značilo je prihvatiti modernost. To su bili veliki, novi događaji, harizmatično izvođenje Lista, kao i pojava pop muzike. To nije bila samo zabava, to je bio nov ritual. Vrištati na koncertima, padati u nesvest, plakati, bilo je i danas je " pomodno". Zahvaljujući medijima, televiziji, fanovi unapred znaju šta se od njih očekuje, neka vrsta zanosne agonije. Buka je postala pratilac do te mere da je Ringo izjavio:..." Nikad nisam osećao da ljudi dolaze da čuju našu muzuku“....osećao sam da su došli da nas vide.", i da budu viđeni, da učestvuju u ..Vrištanje je kultni simbol, obavezan.

RITUAL / PERFORMANS- POLITIKA

Mladi dolazi da čuju, da učestvuje u ritualu, koncerti su postali performansi u kom mladi slave sebe, svoju slobodu, svoju mladost, svoju moć. Arene su pune ko šibica, koncerata je sve više, dan za danom, cene ulaznica visoke, spektakli sve zahtevniji. Politička okupljanja postaju neka vrsta zabavnog spektakla.

Odnos između pojedinaca i političkih ličnosti postaje sličan odnosu fan-slavna ličnost. U jeku smo trampizma. Njegovi fanovi ponašaju se poput navijača sporta i estradnih zvezda. Tretiranje politike iz 'navijačke' perspektive je konzumacija politike kao zabave pojedinaca, grupa, koje razmišljaju o politici gotovo kao navijači o sportu i u nezasitnom stilu Postmana (1985.) "Zabavljamo se do smrti ". Zabava kao zabava, pa i politička, zahteva kostime, performanse...

Politički komentator, komičar i bivši stranački aktivista, Matt Forde, otvara svoju knjigu ( Politički beskućnici ) parodirajući fana- ovisnika :
| Moje ime je Matt Forde i ja sam politički opsesivan. Eto, rekao sam to… Ja sam zaokupljen svime što ima veze s politikom i tu mi nema pomoći. Volim svaki deo toga – ideje, pojedince, debatu, izbore, komisije, skandale, upite, budžete, greške, sve. Svaki zamorni element me angažuje… Političke institucije me očaravaju; Volim da idem prvi put u zgrade Parlamenta i većnice na isti način na koji prvi put uživam ići na fudbalske stadione.
O samoj politici ništa.