Spinoza

Šta može čovek dobiti više u životu, nego da mu se otkrije Bog/Priroda?
J. W. Goethe u Spinozinu čast

Šta je filozofija i od kakve je zapravo moguće koristi savremenom čoveku, da­nas baš i nije previše očito i razumljivo. No, ako je izučavamo s malo skromnosti, uspećemo u njoj videti izvorni duh potrage za mudrošću. To znači menjati se, usprkos neizvesnosti i strahu, razvijajući unutarnji život i vlastite kriterije u skladu s prirodom ljudskog bića. Zato je neophodno prihvatiti stav da filozofija nije samo “mišljenje o mišljenju”, već putovanje i uspinjanje prema mudrosti univerzalnog humanizma, tj. ljudskom potencijalu, te da upravo kroz nastojanje na ispravljanju sebe i saradnji s drugima možemo izgraditi bolji i sretniji svet.

Imajući ovo na umu, moći ćemo lakše prihvatiti i razumeti sve kontradikcije i sporenja oko značaja i vrednovanja života i dela filozofa Barucha de Spinoze. U svojoj Istoriji zapadne filozofije, Bertrand Russell o njemu duhovito i pomalo ironično konstatuje sledeće:

Spinoza je od svih velikih filozofa najplemenitiji i najdostojniji ljubavi. Intelektualno su ga neki od njih nadmašili, ali etički ih sve nadilazi. Prirodna je posledica toga što su ga još za života, a i stotinu godina nakon smrti, smatrali za užasno zlog čoveka.

Baruch de Spinoza je rođen 24. novembra 1632. godine u Amsterdamu, u bogatoj židovskoj porodici poreklom iz Portugala. Odgajan u duhu Talmuda, studira židovsku filozofiju i teologiju s namerom da postane rabin. Također izučava skolastičku filozofiju, a dolazi u kontakt i s protestantizmom. Njegovo delo Teologijsko-politička rasprava izaziva burne reakcije – zbog u njemu iznesenih shvatanja prirode Boga i tumačenja biblijskih knjiga, odmah je po izlasku iz stamparije zabranjeno, a sam Spinoza 27. jula 1656. godine ekskomuniciran iz židovske zajednice. Protiv njega je ustala gotovo sva intelektualna i teološka zajednica, potvrdivši veliku istorijsku istinu kako je ono što je istinito i ispravno većinom u suprotnosti s mišljenjem većine – što je zaključio i Sokrat propitujući Atenjane o tome ko je najmudriji čovek, spoznavši na kraju kako je to onaj najsvesniji svog neznanja. Nakon ovih događaja, koji su se odvili u Nizozemskoj koja u XVII. stoljeću slovi za najslobodniju zemlju u Evropi, Spinoza prihvata ime “Benedikt” (latinski ekvivalent imena “Baruch”), te se posvećuje studiju kartezijanske filozofije. Živi u različitim delovima Nizozemske, vodi povučen život, te umire od tuberkuloze 21. februara 1677. godine.

                                                    Sinagoga portugalskih Jevreja 1680. 

svojoj Teologijsko-političkoj raspravi Spinoza tumači Bibliju na do tada neuobičajen način zbog čega ga osuđuje i hršćanska zajednica. Tako je u Nizozemskoj, kao i u celoj Zapadnoj Evropi, došao na glas kao najgrešniji i najopasniji čovek i otpadnik, “inkarnacija Sotone” i “princ ateist”. Spinoza je u tom delu stavio pod upitnik spoznajnu vrednost starozavetnih proroka, veru kao jedini put i način spoznaje Boga, izabranost židovskog naroda u odnosu na ostale, Sveto Pismo kao autentičnu Božju reč lišenu istorijskog konteksta. Želeo je dokazati kako je spoznaja Boga nešto čemu svako inherentnim “naravnim svetlom” razuma može težiti, što isključivo zavisi o njemu samome. Pobožnost ili bezbožnost sadržana je jedino u delima, a ne u objavljenoj religiji, tj. vera bez dela je mrtva. Spinoza razlikuje bit filozofije od biti vere. Cilj vere je samo poslušnost spram Boga i pobožnost, a cilj filozofije jest Istina. Filozofija i teologija tako su nužno odvojene jedna od druge.

Dalje izvodi zaključke vezane uz politiku, gde tvrdi da je nemoguće svoju moć, a time i svoje pravo, preneti na drugoga. Niko ne može svoju sposobnost slobodnog razmišljanja i prosuđivanja preneti na drugoga niti ga na to može prisiliti. Konačna svrha države jest sloboda. U njoj bi ljudi trebali imati mogućnost razviti sve svoje sposobnosti služeći se slobodnim umom, a da se pritom međusobno ne nadmeću u mržnji, besu i prevari, niti da se jedni prema drugima nepravedno odnose. Ona podrazumeva slobodu filozofiranja, mišljenja i govorenja sve dok se to čini umom, a ne s namerom da se u državu uvodi nešto utemeljeno isključivo na nečijem autoritetu.

Uticaji na filozofiju Barucha de Spinoze

Spinoza je bio uveren u duboko jedinstvo i univerzalnost ljudskog razuma i ljudske kulture te u postojanje objektivne istine. Stoga eklektički prihvata mnoge i prividno različite uticaje dajući im svoj pečat, stvarajući tako jednu izuzetnu sintezu. Dubina i autentičnost Spinozine filozofije utemeljena je na izvorima i prethodnicima koji su i sami u svom vremenu ostavili traga nastojeći ne samo promeniti svet, već svojim primerom potaknuti druge na spoznaju i promenu sebe. Stoicizam, kao temeljna Spinozina inspiracija, vidljiv je kroz celu njegovu Etiku. U učenju o strastima i nagonima kao glavnim ljudskim pokretačima ističe potrebu za samodisciplinom kao temeljem humanosti, jer upravo neumerene strasti i nagoni čoveka teraju u bezumlje, nasilje, otuđenost i ropstvo. Njegov kozmopolitizam koji se zasniva na idealu čoveka-mudraca koji je u sebi nadišao strah, mržnju i zavist, te ostvaruje slobodu kroz iskazivanje hrabrosti, dobrote, razboritosti i samilosti, potpuno je u duhu Seneke i Marka Aurelija. Bio je odlučan kritičar skolastičke filozofije zbog toga što je zauzela podređen položaj u odnosu na teologiju (filozofija kao sluškinja teologije). Nastavljajući se na prethodnike Renea Descartesa i Francisa Bacona, Spinoza pokušava afirmisati novu metodu spoznaje koja bi omogućila daljnji razvoj i primenu ideja u duhu ondašnjeg vremena, vremena koje iznova otkriva trajnu čovekovu čežnju za rušenjem ograničenja i slobodom duha. Na Spinozu je ujedno bitno uticala židovska filozofija i mistika u najboljem značenju svoje izvornosti i univerzalnosti. U jednom pismu upućenom Heinrichu Oldenburgu, sekretaru Royal Societyja, Spinoza o tome piše:

  Zapravo smatram da je Bog imanentan, a ne vanjski uzrok svih stvari. Zajedno sa Sv. Pavlom, i možda svim starim filozofima, tvrdim, mada na jedan drugačiji način, da sve postoji i živi u Bogu, i usuđujem se reći da je to bila izvorna misao svih starih Židova, ukoliko se sme zaključivati iz tradicija koje su pretrpele tolike promjene.

Spinoza je usvojio učenja istaknutih židovskih mislilaca srednjega veka, Solomona ibn Gabirola (1021.-1058.), Abrahama ibn Ezre (1089.-1164.), te Majmonida 1135.-1204.) koji je svojim stavovima snažno uticao na Spinozu. Naime, Majmonid je tvrdio da su duboke istine starozavetnih knjiga neshvatljive i nepristupačne ograničenom ljudskom razumu; prezirao je religiozno praznoverje i otvoreno se borio protiv antro-pomorfizma koji je uvek pouzdan znak da se čovek udaljio od Prirode i Boga. Majmonid smatra da se najviše Dobro može ostvariti jedino putem spoznaje i usavršavanja čoveka, koji mora biti svestan da mu je svetlo razuma dano ne zato da bi se udaljio od Boga, nego da bi mu se približio i spoznao duboke tajne Prirode i Boga.

Velik je uticaj na Spinozu imao i Judah Leon Abravanel (1465.-1523.), poznati predstavnik evropskog renesansnog platonizma, koji u svome Dijalogu o Ljubavi razliku između ljubavi i želje uspoređuje s razlikom između istinske spoznaje Dobra i lažnog, površnog znanja.

U duhu Platonove filozofije i Plotinove mistike Abravanel govori da je svet proizašao iz Boga (Tvorca, Prauzroka) i da se preko Duha ponovo vraća, reintegrise u jedinstvo zajedno s Izvorom, tj. Bogom, te se tako kroz uzdizanje duha u čoveku povezuju Tvorac i Svet. Najvažnije za čoveka na tom putu uzdizanja jest upravo spoznaja i iskustvo Dobra kroz snagu ljubavi povezane s višim razumom-intuicijom, a što nam osvetljava put i omogućava da, bez obzira na sva iskušenja, ostanemo ljudi i ne pretvorimo se u ogorčene žrtve i promatrače nepredvidljivih životnih okolnosti. Spajanje ljudske duše s Bogom, koji predstavlja najviše Dobro za čoveka, izvor je najuzvišenijeg blaženstva i označava način života koji je nama danas teško razumljiv, za što plaćamo veliku cenu u enormnom povećanju kako pojedinačne tako i kolektivne otuđenosti i nesreće na svim nivoima.

Kad se govori o odlučujućem i neospornom uticaju Descartesa na Spinozu, treba naglasiti i važnu razliku između njih dvojice. Nasuprot kartezijanskom intelektualizmu i racionalizmu, Spinoza je više ukorenjen u metafizici te duboku moralnost vidi kao osnovu povezanosti čoveka s transcendentnim izvorom Prirode, smatrajući da ga to može dovesti ne samo do spoznaje Istine već i do spoznaje najvišeg Dobra, a samim tim i do sreće, unutarnjeg mira i slobode. Pojednostavljeno rečeno, Descartes je ljude svog vremena nastojao naučiti kako će misliti, dok je Spinoza smatrao da je važnije pomoći ljudima naučiti ispravno živeti. Spinoza razlikuje tri vrste ljudske spoznaje: razumsku (ratio), čulnu (imaginatio), te najuzvišeniju, intuitivnu spoznaju (scientia intuitiva) koja predstavlja neposredan uvid u bit stvari. Najviše Dobro i najvišu vrlinu vidi u spoznaji i delovanju pod vodstvom razuma, odnosno intuicije putem koje se može spoznati Boga, tj. Prirodu kao jedinstvenu celinu i tako spoznati sebe, svoju dužnost i svoje mesto u svetu. Dok je Descartes pod intuicijom smatrao neposredno shvatanje ideja na jasan i razgovetan način, Spinoza intuiciju vidi kao neposredno poniranje u pravu stvarnost, praćeno svešću o potpunom spajanju s tom stvarnošću.

Značaj i uticaj Spinoze

Pojam panteizam pripisuje se engleskom filozofu Johnu Tolandu (1670-1722.) koji ga je koristio kako bi opisao Spinozinu filozofiju. Označava jednu od najstarijih i najbogatijih filozofskih tradicija, a govori o koncepciji sveta prema kojoj je Bog shvaćen kao supstancijalno, korensko i temeljno jedinstvo sveta, odnosno kao celina svih vidljivih i nevidljivih suština i pokretača tog jedinstvenog Sveta-Prirode. Spinoza svoje učenje iznosi geometrijskom metodom. Inspirisan Descartesovom metodom u izgradnji geometrije, i on polazi od definicija i osnovnih tvrdnji (aksioma) kako bi čistom dedukcijom dokazivao filozofske tvrdnje (teoreme). Smatrao je da egzaktnost i logičnost koje geometrija nosi u sebi vrede i za zakonitosti koje postoje u kosmosu, tj. stvorenom i uređenom svetu.

Kritički osvrt na Spinozino delo i njegove ideje, kako savremenika tako i neposrednih sledbenika, sadržavao je optužbe za vulgarni libertinizam, podmukli deizam i, najčešće, direktni ateizam, te je bio proglašavan za najopasnijeg protivnika morala i religije. Premda upravo Spinozina filozofija svojim panteističkim duhom traži od nas svest o uvestvovanju u obogotvorenom svetu čiji smo deo te čije potencijale posedujemo kako na vidljivom tako i na nevidljivom planu, ona će naići na osudu od strane institucionalnog monoteizma.

Strah od onoga što je Spinoza podučavao i zastupao vidljiv je iz teksta kojim ga židovska zajednica u Amsterdamu ekskomunicira u dvadeset četvrtoj godini života. Ekskomunikacija je popraćena prokletstvom kojemu je po žestini malo sličnih u istoriji.

Optužba za ateizam od vodećih mislilaca toga doba povezana je s dominantnom predodžbom tog vremena, duboko ukorenjenom u monoteizmu još od srednjeg veka, o antropomorfnom Bogu kao velikoj personi izdvojenoj od Prirode i Sveta, a toga kod Spinoze definitivno nema. Kod njega se ističe stalan i nepromenjiv poredak koji vlada u prirodi, njeni univerzalni zakoni i uzročna povezanost njenih kreacija kako na materijalnom tako i na racionalnom i inteligibilnom planu, potpuno jedinstvo Prirode i Boga. Istovremeno, Spinoza je bio beskrajno daleko od toga da Boga u doslovnom smislu izjednači s materijalnim stvarima koje se opažaju osetilima, oživljavajući tako prastaru viziju živog Kosmosa u kojem nema duha bez materije niti materije bez duha. Kad Spinoza tvrdi da se blaženstvo i sreća za čoveka sastoje u intelektualnoj ljubavi prema Bogu, to možemo prepoznati kao način života u kome čovek svim svojim snagama teži uskladiti svoj život s arhetipskim izrazima božanskog, tj. s dobrim, lepim, pravednim i istinitim.

Najveći utivaj Spinoza je ostavio na klasičnu nemačku filozofiju – Kanta, Hegela, Fichtea, Schellinga, a preko njih na Goethea, najvećeg nemačkog pesnika. Vodeći mislioci nemačkog prosvetiteljstva te filozofi Hegel i Schleiermacher pomogli su da se sa Spinoze skine anatema nepopravljivog ateista i da se dublje razume njegov panteizam kao učenje o jedinstvu čoveka, prirode i Boga, učenje koje zaslužuje najdublje poštovanje upravo zbog toga jer priziva prihvatanje odgovornosti i ucestvovanje samog čoveka u takvom međusobno povezanom svetu.

Istorijski gledano, svet su više promenili izuzetni i predani pojedinci spremni suočiti se s manjim ili većim životnim izazovima i iskušenjima, nego velike mase ljudi. Oni su često žrtve nerazumevanja mase koja se užasava svake promene i panično beži od spoznaje sebe u bezbrojne oblike banalnosti i izvanjskosti. Zato je biti filozof u istinskom smislu, tj. živeti ono što se uči, prvenstveno to primenjujući na sebi, vrlo zahtevna i odgovorna služba i stoga ni ne može biti masovno popularna.

U skladu s duhom vremena XVII. stoleća i rastućim oduševljenjem i optimizmom za obnovom prava ljudskog razuma i kritičnošću prema autoritetima prošlosti te predrasudama i zabludama mentaliteta srednjeg veka, Spinoza pridonosi svojim odlučnim i beskompromisnim stavovima u kojima promoviše oslobađajuću i prosvetiteljsku snagu zdravog razuma i prirodne težnje prosvijetljenosti ljudskog uma. S druge strane, odbacuje temelje materijalizma, tj. celokupno osetilno iskustvo kao površno, iluzorno i nestvarno koje samo pothranjuje naše strasti i naše neznanje.

Filozofski ideal, kojeg je Spinoza svojim životom autentično afirmirao, vidljiv je i u završnim riječima njegove Etike:

Mudar čovjek, ukoliko se takvim smatra, jedva poznaje duhovni nemir, ali budući da je svestan sebe, i Boga, i stvari, nekom večnom nužnošću nikada ne prestaje postojati, nego uvek poseduje istinski duhovni mir. Ako put na koji sam ukazao da vodi prema tome, izgleda previše težak, ipak se može naći. Doista, nužno mora biti teško to što se tako retko pronalazi. Zar ne bi bilo moguće, kad bi nam spasenje bilo nadohvat ruke i kad bi ga nalazili bez truda, da bi ga gotovo svi zapostavljali? Ali sve što je savršeno, isto je tako teško kao što je i retko.

Autor: Branko Zorić

Izvor