Deset karata koje objašnjavaju strategiju Rusije

George Friedman

Tekst je objavljen 2016 - 

interessntno je procitati procenu na kraju

Mnogi ljudi misle o kartama u smislu njihove osnovne svrhe: prikazivanje geografije i topografije zemlje. Ali karte mogu govoriti o svim dimenzijama - političkoj, vojnoj i ekonomskoj.Zapravo, one su prvo mesto na kom se počinje razmišljati o strategiji zemlje, što može otkriti stvari koje inače nisu očite.

Donjih 10 karata prikazuje težak položaj Rusije od raspada Sovjetskog Saveza i objašnjava Putinove dugoročne namere u Evropi.

Ponekad jedna karta može otkriti najvažniju stvar o zemlji. U slučaju Rusije, to je ova karta. Jedan od ključeva za razumevanje ruske strategije je posmatranje njezinog položaja u odnosu na ostatak Evrope.
Evropsko poluostrvo s tri je strane okruženo Baltičkim i Severnim morem, Atlantskim oceanom te Sredozemnim i Crnim morem. Najistočnija granica poluostrva proteže se od istočnog vrha Baltičkog mora prema jugu do Crnog mora.
Na ovoj karti ova je podela označena linijom od Sankt Peterburga do Rostova na Donu. Ova linija takođe grubo definise istočne granice baltičkih država, Belorusije i Ukrajine. Ove zemlje su istočni rub Evropskog poluostrva.
Jedva da je bilo koji deo Evrope udaljen više od 400 milja od mora, a veći deo Evrope udaljen je manje od 300 milja. Velik deo Rusije, s druge strane, zapravo je bez izlaza na more. Arktički ocean je daleko od ruskih naseljenih središta, a nekoliko luka koje postoje uglavnom su neupotrebljive zimi.

Evropa kontrolise pristup Rusije morima

Pristup Rusije svetskim oceanima, osim Arktika, također je ograničen. Pristup koji ima blokiraju druge zemlje, što se može videti na ovoj karti.
Evropska Rusija ima tri potencijalne tačke za pristup globalnoj pomorskoj trgovini. Jedan je kroz Crno more i Bospor, uski plovni put pod kontrolom Turske koji se lako može zatvoriti za Rusiju. Drugi je iz Sankt Peterburga, gde brodovi mogu ploviti danskim vodama, ali se i taj prolaz može lako blokirati. Treća je duga ruta Arktičkog oceana, koja počinje od Murmanska i zatim se proteže kroz praznine između Grenlanda, Islanda i Ujedinjenog Kraljevstva.
Tokom Hladnog rata, avio baze u Norveškoj, Škotskoj i na Islandu, zajedno s borbenim grupama nosača, radile su na uskraćivanju Rusiji pristupa moru. Ovo pokazuje ranjivost s kojom se Rusija suočava zbog nedostatka pristupa oceanima i vodenim putovima.
Takođe otkriva zašto je Rusija, za sve namere i svrhe, zemlja bez izlaza na more. Izlaz zemlje na more može uvelike uticati na njezinu privrednu i političku snagu.

Većina stanovništva Rusije živi uz zapadnu granicu

Stanovništvo Rusije grupira se duž zapadne granice s Evropom i južne granice s Kavkazom (područje između Crnog mora i Kaspijskog jezera na jugu). Sibir je slabo naseljen. Reke i infrastruktura teku prema zapadu.

Srce ruske poljoprivrede je na jugozapadu. Klima severne Rusije ne može podneti ekstenzivnu poljoprivredu, što rusku granicu s Ukrajinom i rusku granicu na Kavkazu i u središnjoj Aziji čini vitalnom. Kao i kod stanovništva, zapad i jug Rusije su najvitalnija i najproduktivnija poljoprivredna područja.

Ruska železnička mreža je kritična

Važnost zapadne i južne regije vidi se i u saobracajnoj strukturi zemlje. Železnički saobracaj ostaje kritičan za Rusiju. I on je orijentisan prema zapadu i bivšim sovjetskim republikama. Opet, fokus je na zapadu i jugu - samo dve železničke linije povezuju evropsku Rusiju s ruskim pacifičkim pomorskim područjem, a većina Sibira je izvan dometa transporta.

Rusija je izgubila tampon zonu prema Zapadu

Primarni fokus i ranjivost Rusije je na zapadu... sa sekundarnim interesom na Kavkazu. Sibir je velik na karti, ali većina je slabo naseljena i od male strateške vrednosti.
Prva od tri karte pokazuje da se sadašnja zapadna granica Rusije podudara s podnožjem Evropskog poluostrva. Druge karte pokazuju da su stanovništvo, poljoprivreda i transport smešteni duž zapadne granice (sa sekundarnim klasterom na Kavkazu). Ovo područje je ruska jezgra, a sva ostala područja prema istoku Azije predstavljaju periferiju.
Kao kopnena sila, Rusija je sama po sebi ranjiva. Nalazi se na evropskoj ravnici s nekoliko prirodnih prepreka za zaustavljanje neprijatelja koji dolazi sa zapada. Istočno od Karpata, ravnica se okreće prema jugu i otvaraju se vrata Rusije.
Osim toga, Rusija ima malo reka, što otežava unutarnji saobracaj i dodatno smanjuje ekonomsku efikasnost. Poljoprivredna proizvodnja koja postoji mora se transportovati na tržišta, a to znači da transportni sistem mora dobro funkcionisati.
A s toliko svojih privrednih aktivnosti smeštenih blizu granice i tako malo prirodnih barijera, Rusija je u opasnosti.

Rusija želi pomaknuti svoju granicu što zapadnije

br /> Stoga ne bi trebalo biti iznenađenje da je ruska nacionalna strategija pomaknuti svoju granicu što zapadnije moguće. Prvi niz zemalja na istočnom rubu evropskog poluostrva - Baltik, Belorusija i Ukrajina - pružaju dubinu od koje se Rusija može zaštititi, a takođe pružaju dodatne ekonomske mogućnosti.
Razmotrimo položaj Rusije 1914., neposredno pre početka Prvog svetskog rata.
Rusija je potpuno apsorbovala prvi sloj i neke zemlje drugog reda, poput današnje Poljske i Rumunije. Njena kontrola nad najvećim delom Poljske bila je posebno značajna.
Kada su Nemačka i Austro-Ugarsko Carstvo napali Rusiju 1914., dubina koju je ovaj tampon dao Rusima omogućio im je otpor bez širenja borbe u samu Rusiju do 1917.

Nemačka ima

Godine 1941., kada je Nemačka ponovno napala Rusiju, njezin je prodor bio ekstremniji. Ova karta pokazuje opseg napredovanja. Nemačka je držala celi ovaj teritorij u jednom trenutku, ali ne sve u isto vreme.
Nemci su zauzeli gotovo celo evropsko poluostrvo i, u svom konačnom napadu, krenuli na istok i jug u Kavkaz. U konačnici, Rusija je porazila Nemačku zahvaljujući dubini i snazi ​​svojih trupa.
Prvi je iscrpeo Nemce, a drugi im je nametnuo rat iscrpljivanja koji ih je slomio. Da Rusi nisu imali tu stratešku dubinu, izgubili bi rat.
Stoga je ruska strategija na kraju Drugog svetskog rata bila pomaknuti svoje granice što zapadnije.

Hladnoratovski period

To je bilo najdalje što je Rusija pružila — i na kraju je razbilo Sovjetski Savez. Rusija je zauzela prvi red zemalja - Baltik, Belorusiju i Ukrajinu - i gurnula se prema zapadu zauzevši drugi red, kao i istočnu polovinu Nemačke.
Idealan položaj Rusije predstavljao je egzistencijalnu pretnju ostatku Evrope. Evropljani i SAD imali su dve prednosti. Imali su široko okruženje Rusije i mogli su joj zatvoriti pristup moru kada su hteli.
Ali što je još važnije, stvorili su pomorski trgovački blok koji je stvorio golemo bogatstvo u usporedbi sa sovjetskim savezom (koji je dole povukao Rusija bez izlaza na more). Utrka u naoružanju bila je manji pritisak na Zapad, ali je Rusiji stvorila nepremostiv trošak.
Kad su cene nafte pale 1980-ih, Rusi nisu mogli podneti pad prihoda. To je osakatilo Sovjetski Savez.

Sada Rusija nema šta da izgubi

Vraćajući se na prvu kartu, povlačenje ruskih snaga natrag do crte koja razdvaja zemlju od Evropskog poluostrva bilo je bez presedana. Od 18. stoleća Rusija je kontrolisala prvi sloj poluostrva. Nakon 1991. izgubila je kontrolu nad oba nivoa. Ruska granica već jako dugo nije bila tako blizu Moskve.
Zapad je uvukao Baltik u NATO, dovodeći St. Petersburg na sto milja od zemlje NATO-a. Rusi tu nisu mogli učiniti ništa. Umesto toga, usredotočili su se na stabilizaciju situacije - s njihove tačke gledišta, to je uključivalo borbu protiv čečenskih pobunjenika na njihovoj strani granice, intervenciju u Gruziji, slanje trupa u Armeniju i tako dalje.
Ali kao što možete videti iz ovih karata, ključna zemlja za Rusiju nakon 1991. bila je Ukrajina. Baltik je za sada bio nedostižan, a Belorusija je imala prorusku vladu. Ali u svakom slučaju, Ukrajina je bila ključna, jer je ukrajinska granica prolazila kroz rusko poljoprivredno središte, kao i kroz velika naseljena središta i saobracajne mreže.
To je bio jedan od razloga zašto su se Nemci u Drugom svetskom ratu gurali do, i dalje, ukrajinske granice kako bi došli do Rusije.
S obzirom na trenutnu bitku oko Ukrajine, Rusi moraju pretpostaviti da evro-američki interes za stvaranjem prozapadnog režima ima svrhu izvan Ukrajine. S ruske tačke gledišta, ne samo da su izgubili kritičnu tampon zonu, već su se ukrajinske snage neprijateljski raspoložene prema Rusiji pomaknule prema ruskoj granici.
Treba napomenuti da je područje koje Rusi najviše brane područje zapadno od ruske granice, kupujući što više prostora.
Činjenica da ovaj scenarij ostavlja Rusiju u neizvesnom položaju znači da je malo verovatno da će Rusi ostaviti ukrajinsko pitanje tamo gde jest. Rusija nema mogućnost pretpostaviti da interes Zapada u regiji dolazi iz dobrih namera.
U isto vreme, Zapad ne može pretpostaviti da će se Rusija — ako povrati Ukrajinu — tu stati. Dakle, mi smo u klasičnom slučaju gde dve sile pretpostavljaju sve najgore jedna o drugoj. Ali Rusija zauzima slabiju poziciju, jer je izgubila prvi sloj evopskog poluostrva. Bori se za očuvanje fizičkog integriteta domovine.
Poteškoće ujedinjuju Ruse

Tukidid je razlikovao Atenu od Sparte ističući da je Atena blizu mora i da ima izvrsnu luku, Pirej. Sparta, s druge strane, nije bila pomorska sila. Atena je bila mnogo bogatija od Sparte. Pomorska sila može se uključiti u međunarodnu trgovinu na način na koji sila bez izlaza na more ne može.
Dakle, Atenjanin je bogat, ali u tom bogatstvu postoje dve mane. Prvo, bogatstvo stvara luksuz, a luksuz kvari. Drugo, šire iskustvo u svetu stvara moralnu dvosmislenost.
Sparta je uživala mnogo manje bogatstva od Atene. Nije se gradilo trgovinom nego teškim radom. I stoga nije poznavalo svet već je umesto toga imalo jednostavan i snažan osećaj za dobro i loše.
Borba između snage iz bogatstva i snage kroz napor bila je istorijska. Može se videti u razlici između evropskog poluostrva i Rusije. Evropa je svetovna i iz svog bogatstva crpi veliku moć, ali je takođe sklona međusobnim sukobima.
Rusija, iako provincijska, više je ujedinjena nego podeljena i snagu crpi iz snage koja proizlazi iz prevladavanja poteškoća. Zemlja je u geografski ranjivom položaju; njena je jezgra sama po sebi zatvorena, a zagušnice koje bi njegovi brodovi morali preći da bi dobili pristup oceanima mogle bi se lako odseći.
Dakle, Rusija ne može biti Atena. To mora biti Sparta, a to znači da mora biti kopnena sila i preuzeti kulturni karakter spartanske nacije. Rusija mora imati snažne, ako ne i sofisticirane trupe koje vode kopnene ratove. Takođe mora biti u stanju proizvesti dovoljno bogatstva da održi svoju vojsku, kao i osigurati razuman životni standard za svoje ljude - ali Rusija neće moći parirati Evropi u tom pogledu.
Dakle, nije prosperitet ono što povezuje zemlju, već zajednička vizija i lojalnost majci Rusiji. I u tom smislu, postoji duboki jaz između Evrope i Sjedinjenih Država (koje koriste prosperitet kao opravdanje za lojalnost) i Rusije (za koju lojalnost proizlazi iz moći države i inherentne definicije da je Rus).
Ova potpora ruskoj naciji ostaje snažna, uprkos postojanju različitih etničkih skupina sirom zemlje.
Sve to Rusima daje priliku. Koliko god im ekonomija trenutno bila loša, jednostavnost njihovog geografskog položaja u svakom pogledu daje im sposobnosti koje mogu iznenaditi njihove protivnike, a možda čak i učiniti Ruse opasnijima.

Izvor : Forbes, 2016

Business Insiderr preneo 2017