GT : U prethodnom intervjuu rekli ste da će sukob u Ukrajini predstavljati dugoročnu opasnost. S obzirom da će sukob uskoro ući u treću godinu, koliko će trajati? Pod kojim okolnostima će se završiti?
Mearsheimer : Mislim da stvarne borbe neće trajati nakon 2025. godine. Rusi će zauzeti više teritorije nego što sada kontrolišu, i doći će do prekida vatre. Krajnji rezultat će biti zamrznuti konflikt, ali nećete imati istinski mirovni sporazum, i stoga će uvek postojati opasnost da zamrznuti konflikt ponovo postane vrući sukob.
Zapad, uglavnom SAD, neće prihvatiti konačni mirovni sporazum u kojem Rusija zauzima značajan deo ukrajinske teritorije. Dakle, iako imate zamrznuti konflikt, Zapad i Ukrajinci će se potruditi da suptilno potkopaju poziciju Rusije u oblastima Ukrajine koje osvaja.
Istovremeno, Rusi će se potruditi da ukrajinska krnja država bude slab i nefunkcionalan politički i ekonomski entitet. Imaćete ovaj sukob koji neće biti vrući rat, već će biti sigurnosno nadmetanje između Rusije s jedne strane i Ukrajine i Zapada s druge strane, koliko vam oko seže. Ovo je veoma depresivna situacija, jer se sukobu između dve strane zaista ne nazire kraj. Akutno i duboko neprijateljstvo će postojati još dugo. Mislim da Rusija ni u jednom trenutku u doglednoj budućnosti neće imati dobre odnose sa Zapadom ili Ukrajinom.
GT : Poznato ste upozorili 2014. da NATO provocira Rusiju u Ukrajini zbog ratnog stanja i nevolja koje predstoje. Zašto su takvi glasovi poput vašeg zanemareni?
Mearsheimer: Kada je NATO odlučio da se proširi 1990-ih, došlo je do velike bitke unutar SAD. Protivnici širenja NATO-a, koji su u osnovi bili realisti, rekli su da ćete, ako proširite NATO na istok, antagonizirati Rusiju i u nekom trenutku završiti sa ozbiljnim sukobom. Njima se suprotstavila uticajna grupa spoljnopolitičkih liberala koji su verovali da su SAD benigni hegemon i da SAD mogu da pomere NATO na istok prema Rusiji, a to neće dovesti do problema. Devedesetih godina Rusija je bila veoma slaba i nije mogla ništa učiniti da zaustavi širenje NATO-a.
Tako su zagovornici proširenja NATO-a pobedili u debati. Prvo veliko širenje dogodilo se 1999. godine, a zatim drugo 2004. godine. Vrlo važno je da je u aprilu 2008. NATO, uz poticaj SAD, rekao da će Ukrajina biti dovedena u alijansu. Rusi su tada nedvosmisleno stavili do znanja da Ukrajina u NATO-u predstavlja egzistencijalnu pretnju Moskvi i da to neće dozvoliti.
Ipak, SAD i njeni evropski saveznici nastavili su da se guraju prema istoku i nastavili da pokušavaju da uvedu Ukrajinu u NATO. U februaru 2014. izbila je velika kriza. Tada sam napisao svoj čuveni članak za Foreign Affairs u kojem sam rekao da je Zapad u velikoj meri odgovoran za krizu. Rekao sam da je glavni uzrok krize širenje NATO-a, i uopste, napori Zapada da od Ukrajine napravi zapadni bedem na ruskim granicama. U to vreme sam tvrdio da je to izuzetno glupo, jer su Rusi na to jasno gledali kao na egzistencijalnu pretnju. A ako bismo nastavili da se trudimo da uvedemo Ukrajinu u NATO, to bi dovelo do još većih problema.
U svakom slučaju, nakon što je kriza izbila u februaru 2014. godine, SAD i njeni saveznici su se udvostručili i nastavili s naporima da uvedu Ukrajinu u NATO. Svaki put kada su Rusi pokušali da postignu dogovor kojim bi izbegli rat, Amerikanci i njihovi saveznici odbijali su pregovarati sa Rusima. Rekli su Rusima da moraju prihvatiti da će Ukrajina postati deo NATO-a. Ali Rusi su odbili da prihvate ovaj ishod. A u februaru 2022., osam godina nakon što je sukob prvi put izbio u februaru 2014., Rusi su napali Ukrajinu, jer su bili odlučni da ne dozvole da Ukrajina postane deo NATO-a.
GT : Objavili ste novu knjigu, u koautorstvu sa Sebastianom Rosatom, Kako države misle: Racionalnost vanjske politike, u kojoj tvrdite da je širenje NATO-a bilo racionalno. Takođe verujete da je Putinovo oštro odbijanje toga bilo racionalno. Kako da shvatimo ove odluke, koje su na kraju dovele do rata?
Mearsheimer: U našoj knjizi, jedna od stvari koju smo morali da uradimo je da odgovorimo na pitanje: Šta znači da država bude racionalna? Naš argument je da je država racionalna ako ima kredibilnu teoriju o međunarodnoj politici koja podupire relevantnu politiku koju država vodi. Takođe tvrdimo da je, budući da su spoljnopolitičke odluke kolektivne odluke, a pojedinci često imaju različite poglede na to šta je ispravna politika, važno da se procesu donošenja odluka vrši na deliberativan način kako bi ljudi koji su uključeni u donošenje odluka u procesu izrade imali priliku da izraze svoje stavove i da se međusobno ispituju.
Kao što sam već rekao u vezi sa širenjem NATO-a, postojale su dve grupe koje su se raspravljale o tome da li to ima dobar strateški smisao. Jednu grupu činili su realisti koji su se protivili širenju NATO-a. Svoje gledište zasnivali su na osnovnoj realističkoj teoriji. Imali su realpolitički pogled na međunarodne odnose. To je svakako veerodostojna teorija. Stoga je suprotstavljanje proširenju NATO-a bilo racionalno.
Zagovornici ekspanzije imali su gledište zasnovano na tri velike liberalne teorije međunarodne politike - demokratskoj teoriji mira, teoriji ekonomske nezavisnosti i liberalnom institucionalizmu. Sve su to verodostojne teorije i široko prihvaćene u literaturi o međunarodnim odnosima; stoga su se kreatori politike koji su gurali širenje NATO-a takođe ponašali racionalno.
Naš argument je da su dve suprotstavljene strane u debati o tome da li proširiti NATO svoje stavove bazirale na verodostojnim teorijama. Dakle, iako je pobedila strana s kojom se nisam slagao, smatrao sam da ona gura racionalnu politiku. Ova rasprava pokazuje da postoji razlika između biti u krivu i biti racionalan. Mislio sam da su zagovornici proširenja NATO-a u krivu, ali verujem da su bili racionalni.
Što se tiče Vladimira Putina, ovo je direktan slučaj zemlje koja je smatrala da se suočava sa egzistencijalnom pretnjom širenja NATO-a. Odlučila je da, kako bi se to sprečilo, pokrene rat u Ukrajini. Ovo se zove preventivni rat. Preventivni rat, sviđalo se to nekome ili ne, je racionalan. Dakle, mislim da se Putin ponašao racionalno kada je napao Ukrajinu. Može se tvrditi da ima smisla da lider, suočen s egzistencijalnom pretnjom, pokrene preventivni rat. Moglo bi se tvrditi da je ruska invazija na Ukrajinu bila greška ili da je prekršila međunarodno pravo. Možete iznositi takve argumente, ali da li je to pogrešno ili je racionalno dve su različite stvari. Mislim da je to bilo racionalno jer se vrlo uredno uklapalo u teoriju preventivnog rata, koja je verodostojna teorija međunarodne politike.
GT : Putinov najnoviji intervju s Tuckerom Carlsonom otkriva kako on zamišlja pregovore i mir. Koliko će ga zapadna publika slušati? Kako će intervju uticati na zapadno javno mnenje o ratu?
Mearsheimer : Veoma je jasno da intervju Takera Karlsona sa Putinom neće imati praktično nikakav uticaj na Zapadu. Ono što je zaista neverovatno je u kojoj meri zapadne elite širom sveta nisu imale ništa osim loših da kažu o intervjuu i samom Putinu. Ako pogledate odgovor Zapada, nije bilo interesa da se odgovori na pozitivan način na bilo šta što je Putin rekao. Mislim da ovaj intervju neće imati nikakav uticaj na to kako će se odvijati ukrajinski rat.
GT : Otkad je počeo rat, vi ste verovali da je Zapad kriv, a američka politika promašena. Neki misle da ste pogrešno shvatili Rusiju. Kako biste opovrgli takvu kritiku?
Mearsheimer: Uobičajena mudrost na Zapadu je da je Putin započeo rat zato što je on u suštini imperijalista ili ekspanzionista. Konkretno, kaže se da je zainteresovan za stvaranje veće Rusije, što znači da je odlučan da osvoji celu Ukrajinu. A onda će osvojiti druge zemlje istočne Evrope i stvoriti novo rusko carstvo.
Moj argument je da je ovo gledište pogrešno; ono što je Putin radio kada je napao Ukrajinu je pokrenuo preventivni rat. Nije imao imperijalne ambicije. Nije bio posvećen stvaranju velike Rusije. Njegova odluka je imala sve veze sa činjenicom da je proširenje NATO-a na Ukrajinu posmatrao kao egzistencijalnu pretnju Rusiji i bio je odlučan da spreči da se to dogodi.
Dakle, imam gledište koje je direktno u suprotnosti sa konvencionalnom mudrošću na Zapadu. Pitali ste me, kako bih pokazao da sam u pravu, a da je konvencionalna mudrost pogrešna? Odgovor je jednostavan. Nema dokaza koji podržavaju konvencionalnu mudrost. Nema dokaza da je Putin želeo da stvori veliku Rusiju. Nema dokaza da je želeo da osvoji celu Ukrajinu. A sigurno nema dokaza da je želeo da osvoji druge zemlje osim Ukrajine.
S druge strane, postoji obilje dokaza koji pokazuju da je bio motivisan širenjem NATO-a na Ukrajinu, ili uopste, bio je motivisan naporima Zapada da od Ukrajine napravi zapadni bedem na granici Rusije. On je u više navrata rekao da je to neprihvatljivo. Mislim da svi dostupni dokazi pokazuju da je moj stav ispravan, a da je konvencionalna mudrost pogrešna.
GT : Rusija nije poražena, a sankcije Zapada uvedene Rusiji su se pokazale neefikasnim. Da li se promenio mentalitet Zapada da „pobedi Rusiju“?
Mearsheimer: Vrlo je jasno da su ekonomske sankcije propale. Prilično je izvanredno. Amerikanci su mislili da će sankcije Rusiji, kada je rat počeo, zajedno sa ranim pobedama ukrajinske vojske na bojnom polju, omogućiti Ukrajini da porazi Rusiju unutar Ukrajine. Sankcije su smatrane ratnim oružjem protiv Rusije. Ali skoro su potpuno propale. Ruska ekonomija napreduje veoma dobro. Ako ništa drugo, to su evropske ekonomije koje su povređene sankcijama. Sankcije Rusiji nisu dale rezultate.
Sada se postavlja pitanje, kako SAD reaguju na neuspeh da porazi Rusiju? Da li se SAD suočavaju sa realnošću i guraju li Ukrajince da pregovaraju o nagodbi sa Rusijom? Odgovor je ne. Mislim da SAD žele da nastave rat u doglednoj budućnosti u nadi da će Ukrajina nekako – uz pomoć Zapada – moći da preokrene situaciju na bojnom polju i pomogne Ukrajini da povrati svoje izgubljene teritorije. Ovo se neće dogoditi. U stvari, to je varljivo razmišljanje. Bilo bi mnogo logičnije da Ukrajinci sada pokušaju da se nagode sa Rusima. Ali to se neće dogoditi, jer Zapad neće odustati, a čini se, barem za sada, da ni Ukrajinci neće odustati.
GT : Kako komentarišete trenutnu politiku SAD prema Kini?
Mearsheimer : Veoma je važno naglasiti da je politika angažmana koju su SAD provodile prema Kini od otprilike 1990. do 2017. mrtva. Ne vraćamo se na angažman. SAD su sada usvojile politiku obuzdavanja. SAD su odlučne da obuzdaju uspon Kine i ta politika se neće promeniti. Ovo vam govori da će odnosi između Kine i SAD-a biti u osnovi konkurentski napredujući.
Među njima će sigurno postojati saradnja. Kina i SAD imaju zajedničke interese. Dakle, oni će sarađivati na nekim frontovima. Na primer, verujem da će biti mnogo trgovine između SAD-a i Kine, iako će malo toga uključivati vrhunske tehnologije. SAD će se potruditi da uspori kineski razvoj najnovijih tehnologija, ali inace, između Kine i SAD-a će biti velike trgovine koja uključuje hranu, tekstil, industrijsku robu i tako dalje. Dve zemlje će također sarađivati na pitanjima poput širenja nuklearnog oružja i, nadamo se, klimatskih promena.
Ali veoma je važno shvatiti da će se ova saradnja odvijati u senci intenzivne bezbednosne konkurencije. To takmičenje će dominirati u odnosima Kine i SAD, jer su one dve najmoćnije države na planeti. Obe zemlje će se takmičiti za vlast i jako će brinuti o ravnoteži snaga između njih.
Nadamo se da će se obe strane potruditi da upravljaju konkurencijom na pametan način kako ne bismo završili u ratu. To bi bilo katastrofalno. Ipak, biće teško izbeći sukob između dve strane, baš kao što je bilo teško izbeći borbe tokom Hladnog rata između SAD-a i Sovjetskog Saveza. Srećom, Moskva i Washington su uspeli u svom intenzivnom sigurnosnom nadmetanju između 1947. i 1989. na način koji je izbegao stvarnu pucnjavu između supersila. Živimo u teškim vremenima i opasnosti s kojima se suočavamo neće se promeniti na bolje. Zasigurno stvari će se vremenom pogoršavati.
Donald Trump je 2017. godine napustio angažman s Kinom i usvojio politiku obuzdavanja. Nakon izbora 2020., kad je Bajden pobedio Trumpa i postao predsednik, nije se vratio angažmanu. Umesto toga, krenuo je Trumpovim stopama i čak je udvostručio obuzdavanje. Dakle, da li će Bajden ili Tramp biti u Beloj kući 2025. neće biti mnogo važno za američko-kineske odnose.
Нема коментара:
Постави коментар