Nietzsche je veličao Rusiju kao mračnu, strpljivu, izdržljivu silu koja je obećavala puno više od onoga što je on video- slabu i raspadajuću Evropu. Ideje koje pokreću Putinov rat protiv Ukrajine puno su više ničeanske i evropske, nego što mnogi žele priznati, tvrdi John Milbank.
U jednom od svojih poslednjih djela, Antikrist, Nietzsche proglašava Rusiju 'jedinom snagom koja ima postojanost u sebi, koja može čekati, koja još uvek može nešto proizvesti... antiteza onoj jadnoj evropskoj malodržavnoj politici i nervozi, s kojim je utemeljenje Nemačkog Reicha ušlo u svoju ključnu fazu...'. Ranije, u S onu stranu dobra i zla, Nietzsche je već izneo istu tvrdnju da samo Rusija poseduje stvarnu kolektivnu volju i volju za izgradnju institucija, dok liberalizam i demokratija, koji dopuštaju i slave pasivnu slabost, uzrokuju raspad evropskih institucija. Ovi i drugi komentari sada se čine dalekovidima, pokazujući ničeanske korene Putinove ideologije.
Jedna od stvari na koje Nietzsche skreće paznju, jest drugačiji vremenski okvir Rusije, njezino 'strpljenje' koje proizlazi iz 'moći volje koja je pohranjena i akumulirana godinama'. Zatim sugerise da bi slabljenje ove moći, koja u konačnici preti zapadnoj Evropi, zahtevalo više od pukog poraza Rusije u Indiji i 'komplikacija u Aziji'. Takođe bi bila potrebna 'atomizacija [Ruskog] carstva na mnoga mala tela i iznad svega uvođenje parlamentarnih besmislica, uključujući prisilu da svako čita svoje novine dok doručkuje'.
Danas nam se ta zapažanja odmah čine previše relevantnima. Ne možemo više pretpostaviti da je suverena, nezavisna i demokratska nacionalna država 'kraj istorije ' ili da su carstva raznih vrsta osuđena na propadanje. Ako Rusija izgleda kao klonulo i ranjeno čudovište, onda se jednako tako čini da se Zapad suočava s akutnom kulturnom podeljenošću i padom efektivnosti svoje javne sfere. Koja je kobnija dekadencija?
Kao Evropljanin, Nietzsche se sigurno nije smireno suočio s mogućnošću konačnog ruskog trijumfa. Ali smatrao je da bi se tome moglo odupreti samo ako bi se sama Evropa pomaknula od konkurentske politike nacionalnih država i postala 'jednako preteća' tako što bi se 'stopila u jedinstvenu volju ' koja mora značiti imperijalnu volju. U ovom smislu Nietzsche zaista nije bio protonacist, čak i ako su njegove predrasude delovale na evropskom nivou i i zahtevale pojavu nečega poput 'duhovnije', naoružanije i autoritarnije Evropske unije.
S druge strane, Nietzsche je takođe promatrao uspon Rusije s određenom egzaltiranošću i veseljem. Od početka do kraja svoje filozofije, tvrdio je da su pravi vrhunci evropske prošlosti -- Grčka tragičnog doba, carski Rim, renesansa -- uključivali određeni umeteni unos onoga što je on smatrao barbarskim, orgijastične, te nepopustljivo stroge i snažne elemente Azije. Iz te perspektive, Rusija nije samo pretnja Evropi, već joj nudi nešto što joj treba ako želi oživeti. To 'nešto' može se pronaći u onome što je Nietzsche smatrao vrednim u romanima Dostojevskog – a to svakako nije bila njihova hrišćanska dimenzija.
Može se dovesti u pitanje, barem delomično, orijentalizam koji je ovde uključen i mračna romantična tendencija maštanja o Istoku koji bi bio suprotan platonskom i hrišćanskom: ravnodušan prema dobru i zlu, prema istorijskom vremenu, posebnosti i osobnosti. U znatnoj meri ovo je zaista karikatura. Ipak, zapanjujuće je način na koji je sam Istok ponekad prisvojio tu sliku o sebi: svedočite popularnosti Arthura Schopenhauera i Martina Heideggera na Istoku. Ali i Nietzschea. U slučaju Rusije, uživao je kontinuiranu popularnost još od kraja 19. stoleća. I zasigurno je njegova filozofija ključni sastojak evroazijstva Lava Gumiljova i Aleksandra Dugina – nekih od mislilaca za koje se kaže da predstavljaju Putinovu ideologiju. Ne samo da je Nietzsche predložio neumanjiv pluralitet nacionalnih vrednosti, takav da je njihov nasilni sukob neizbežan, on je takođe ukorenio te vrednosti u 'prirodnu' povezanost rase, tla, prehrane i klime. I usprkos tom materijalizmu, spojio je antihumanizam odozdo s posthumanizmom odozgo, alegorijski i nedosledno (posebno u Tako je govorio Zaratustra) nagoveštavajući delovanje neizrecivo lokalnih 'duhovnih' sila koje inkubiraju pojavu 'nad-čoveka' '.
Ove tri stvari: pluralistički relativizam vrednosti, navodno materijalističko insistiranje na determinizmu rase i geografije, i opskurno pozivanje na transcendentni etnički 'duh' upravo su ono što nastoji definisati evroazijsku ideologiju. Ruska imperijalna fuzija različitih etniciteta trebala bi posredovati između evropskog univerzalizma i azijskog partikularizma.
Stoga je jasan njihov kontinuitet s Nietzscheom. Iznad svega, oni s njim dele poricanje da se naše vitalne, erotske i dominantne energije mogu sublimirati i preusmeriti prema oblikovanju društvenog sklada na nivou koji nadilazi naše etničke i nacionalne razlike.
Iz ove perspektive, borba protiv Putina i njegovih ideoloških pokretača je borba protiv istočnog izvoza evropskih fantazija i našeg najopasnijeg neodgovornog odbijanja našeg središnjeg nasleđa vere u i delomično, iako krhko, postizanje civilizovanog statusa quo harmonije i mir. Ideje koje pokreću ruski rat protiv Ukrajine više su evropske nego što bi mnogi hteli priznati.
John Milbank
27. septembar 2022
Нема коментара:
Постави коментар