Pravedni ratovi....

                                 Sveti Augustin, prvi jasni zagovornik teorije pravednog rata

        Ratovi se mogu tumačiti teorijski ili istorijski. Tradicija pravednog rata je stara koliko i sam rat. Rani zapisi ukazuju na to da su straneu ratu imale neke moralne principe. Delovi Biblije nagoveštavaju etičko ponašanje u ratu i koncepte pravednog razloga, obično najavljujući pravdu rata božanskom intervencijom. U velikom broju "moralno" se odnosilo na decu i žene, na čast npr. ( ono što je “časno” je specifično za kulturu). Iako je sveti Augustin pisao o moralnosti rata iz hrišćanske perspektive ipak je najsistematičnije izlaganje izneo sveti Toma Akvinski u 13. veku u Summa Theologicae.

       Najbitnija odrednica rata, pa time i moralnih principa tokom ratovanja, je politika. Tukididova Istorija Peloponeskog rata daje odgovor zašto je rat nužno produžetak politike, prožet tvrdoglavim državnim interesom, a ne „uzvišenim ” principima moralnog ponašanja.  I danas se,  bez obzira na konvencije koje su se istorijski formirale i regulisale pojedinim pravnim aktima, uprkos naglasku politika na poštivanju ratnih konvencija, na terenu nastavljaju zverstva, ratni zločini koji su neoprostivi, bez obzira na npr. ispravnost uzroka rata ( tzv. pravednog). U viteško doba, krstaš je mogao tražiti oproštenje za zločine počinjene u ratu. Ovaj stav je podržavao, na primer, Augustin. Danas se zverstva ne bi trebala oprostiti, pravne konvencije su jasne ali pravo često ide ispred tradicije i običaja, ili običnih državnih interesa- državni interes ( politika) ili vojna nužnost gotovo uvek nadjačaju moralne konvencije.

      I upravo je politika ta kojom se pojedinci rukovode te npr. takvi ne veruju da moral može ili treba postojati u ratu. Takvi javno isključuju etičke prigovore i tvrde da ako se traži vojna pobeda ( najnoviji okrutan primer odnosa Amerike prema ratu Izraela i Palestine); onda treba koristiti sve metode kako bi se osiguralo da se ona postigne uz minimalne troškove i vreme. Da bi se pobedila Nemačka u Drugom svetskom ratu, smatralo se da je neophodno bombardovati civilne centre, ili u građanskom ratu u SAD, da general Šerman zapali Atlantu.

     Teorija pravednog rata, danas, zapravo podrazumeva niz principa koji imaju za cilj zadržati prihvatljiv moralni okvir za rat. Od tradicije pravednog rata ( justum bellum ) teoretičari razlikuju pravila koja regulišu pravdu rata ( jus ad bellum ) od pravila koja regulišu pravedno i pošteno ponašanje u ratu ( jus In bello ) i odgovornost i odgovornost zaraćenih strana nakon rata ( jus post bellum ). ( vidi vise)

 
    Amerika je, bez ikakve sumnje, najdestruktivniji faktor svetske politike, najveći proizvođač ratova. U svojoj 240-godišnjoj istoriji, SAD nisu ratovale samo 16 godina. i ne samo to. Sjedinjene Države su pokrenule 80% oružanih sukoba u svetu od kraja Drugog svetskog rata. One uglavnom narušavaju suverenitet drugih zemalja i mešaju se u njihove unutrašnje stvari. Nakon završetka Drugog svetskog rata, Sjedinjene Države su pokušale da sruše više od 50 stranih vlada, nasilno su se mešale u izbore u najmanje 30 zemalja i pokušale da ubiju više od 50 stranih lidera.

     Najmanje 47.000 civila ubijeno je u Avganistanu od 2001. godine, a više od 65.000 afganistanskih vojnika ubijeno je, prema američkim ratnim podacima za Avganistan. Na američkoj strani ubijeno je više od 2.400 vojnika, a više od 20.000 ranjeno, iako je ovaj rat Sjedinjenih Država koštao više od 3 triliona dolara, ne samo da se Avganistan nije obnovio, odlaskom Amerikev izgledi za stabilnost u Afganistanu postali su mračniji nego ikad. Isti su rezultati svih vojnih pohoda Amerike. Mogu li se ovi rezultati staviti u kontekst američkih "napora" za demokratizaciju i širenje liberalnih vrednosti izvan SAD -a? Ove poznate krilatice politike su opravdanje i legalizacija vojne intervencije u javnom mnenju i nikako stvarna svrha američkih vojnih operacija. Isti princip danas koristi EU po pitanju Kosova i Metohije, kada dozvoljava kršenje elementarnih ljudskih prava Srba od strane vlasti tzv. Republike Kosovo, a u ime tih prava ( Albanaca) Amerika je izvrsila vojnu intervenciju. Ni jedan vojni pohod Amerike i njenih saveznika nije prošao iz brige liberalizma za zaštitu ljudskih prava, pa čak ni u ideji demokratskog mira, već iz realnih ideja zaštite interesa ovog hegemona. 

      Iz perspektive Alistera Kruka, bivšeg funkcionera britanske obaveštajne službe MI6, koji sledi Šmitov ključ tumačenja međunarodnih odnosa, praksa SAD pokazuje se izuzetno opasnim nastavljačem tradicije mesijanizma i jedne izvitoperene verzije teorije o pravednom ratu. Time se proklamuje neprekidno globalno vanredno stanje koje im navodno omogućuje neograničeno mešanje u poslove svih zemalja koje nisu sposobne da se od toga odbrane, a sve u ime navodnih univerzalnih vrednosti i globalne pravde.

Povratak Karla Šmita 

          Nemački pravnik i politički filozof Karl Šmit ( Carl Schmitt ) za mnoge je osoba koja je dala legitimitet nacističkoj diktaturi. Šmitov stvarni odnos sa Rajhom je za neke sporan – danas ima dosta onih koji tvrde da je njegova podrška nacionalsocijalističkom režimu bila oportunistička, da postoje dokazi da je pokušao da odbrani i podrži Vajmarski ustav tokom njegovog dugog perioda postepenog sloma. Drugi se suprotstavljaju ovim tvrdnjama ukazujući direktno na dela poput Schmittove diktature ili njegove Krize parlamentarne demokracije, tvrdeći da oni pokazuju implicitnu fašističku simpatiju kroz svoju kritiku osnova liberalnog parlamentarizma i njihovo zalaganje za autoritarne oblike upravljanja kao suštinske alat u državnoj upravi. 

       Kako god istina jeste da je imao veliku averziju prema liberalizmu. Kako je naveo politički teoretičar s Prinstona Jan-Werner Müller, Schmitt je bio „najbriljantniji neprijatelj liberalizma 20-tog veka“. Decenijama nakon poraza nacizma, njegove ideje bile su smatrane neprihvatljivim. Ipak, on se odavno vraća, levo i desno.„Na mnogo načina njegova misao je normalizovana.” ( Müller) 

      Godine 2017. Oxford University Press je objavio Oksfordski priručnik Carla Schmitta. U kratici se navodi: „Uprkos Schmittovom besnom antisemitizmu . . . privlačnost njegovih oštrih kritika . . .. . je nesmanjena.” Nema razloga da se veruje da politicari proučavaju Šmita, ali očigledno se oslanjaju na njegove ideje.

      Šmit vidi suštinu politike u kontrastu između prijatelja i neprijatelja. nŠmitova definicija prijatelja i neprijatelja je surovo pragmatična, ogoljena i oslobođena bilo kakvog sentimentalizma ili idealizma. " U liberalnoj demokratiji nema mesta neprijateljstvu. Ali oni koji ne biraju neprijatelje ne mogu se baviti politikom."
      Da, teoretski u liberalno-demokratskoj tradiciji, sukob je nešto što se može iskoreniti ako svako tačno zna gde prestaje njegova lična sloboda i počinje sloboda drugoga, i niko ne mora uzeti oružje iz čistog siromaštva. Da li je tako u praksi liberalizma Zapada?

     Pozivajući se na univerzalizam i humanost neprijatelj ( za Zapad) kao kategorija prestaje da postoji. Naizgled Zapad se rukovodi idealima liberalizma. Ali, "neprijatelj“ se zamenjuje pojmom „remetilački faktor“ i time se protivnik dehumanizuje i oduzima mu se svaki dignitet i legitimitet. On narušava i ugrožava globalni mir i univerzalne vrednosti, pa je stoga van okvira zakona. Taj remetilački faktor opravdava razaranje država u ime univerzalnih principa humanosti, i to bez formalne objave rata. Kritički anticipirajući vreme koje dolazi, Šmit je nagovestio da će se ratovi vođeni zarad očuvanja ili uvećanja ekonomske moći, uz pomoć propagande pretvoriti u krstaški pohod i u rat u ime čovečnosti.

    Šmitovom ključnom političkom distinkcijom (prijatelj i neprijatelj) nije objašnjena samo današnja moć Zapada – podjednako, pa čak i jasnije, ona pomaže i sagledavanju uzroka današnje nemoći Rusije, na primer. Dok je Zapad svoje neprijatelje („remetilačke faktore“ poput Iraka, Srbije, Libije, Sirije, Irana) uvek jasno identifikovao i surovo kažnjavao, dotle je ruska politika u nekoj vrsti stalne hamletovske nedoumice mirovala. Šmit je verovao da svako ko ukaže na neprijatelje automatski bira opciju bitke. Nije li Amerika svo ovo vreme birala neprijatelje pod izgovorom liberalne borbe. Otuda Amerika, zapravo, ne priznaje pravedni rat. 

Pravedni rat i ideja Katehona 

     Ova dimenzija Šmitove politike retko je bila predmet teorijskih rasprava. A upravo ona daje posebno svetlo na njegov rad ali i nama interesantno pitanje pravednog rata.

     Odlaganje propasti ( katehon- grc. suzdržati ili uzdržati; zadržati, obuzdati ili držati pod kontrolom; odlagati ili odlagati; pokriti, sakriti ili zamotati; imati kontrolu nad ili oduzeti posed)
.... se na neodređeno vreme odgađa. Konvencije pravednog rata, izbegavanjem haosa uvođenjem reda - principa- unutar izvesnih granica, pogotovo u vreme nuklearnog rata- odgađaju KRAJ. ovakav pristup, čini se, mogao bi se primeniti na bilo koji period svetske istorije, od Ius Gentium starog rimskog pravnog sistema do razvoja vestfalskog suvereniteta, pa i do savremenog političkog projekta Evropske unije, Zapada.

     Pišući pred kraj svoje karijere, Šmit smatra koncept katehona ključem za sve njegovo pisanje: „Više od 40 godina prikupljao sam materijale o tom problemu i svih ovih godina tražio sam uho čoveka koje bi saslušalo ovo pitanje i razumelo ga – za mene je to ključno pitanje [ Kernfrage ] moje političke teologije.”

     Jacob Taubes je tvrdio da je Smit imao tu središnju nameru u svom radu, naime, „da se haos ne uzdigne do vrha, da država ostane. Bez obzira na cenu.” Za Taubesa, "ovo je ono što je Šmit kasnije nazvao katehonom, ono koje drži haos koji se gura odozdo.",

     Odlaganje propasti ( izvorna, hrišćanska, eshatološka vizija)

      U provokativnoj studiji Massima Cacciarija, stoji- " postoji nešto neobično reduktivno u konceptu katehona kao genealoškog alata. Jer, zar ne očekujemo ništa više od suverene moći nego da ona samo zadrži ili obuzda ono što preti poremećajima i dezintegracijama? "Pretnja kraja je povezana s budućnošću, katehon - trijumf krajnjeg zla drži pod kontrolom, u "mirovanju", budućnost je samo odgađena, ona se stalno odgađa, sa katehonom se u isto vreme odlaže i konačna pobeda principa dobra. * 2 Na kraju se ispostavlja da je Smit bio u pravu - "da bi došlo do mira prvo mora postojati rat". Ovaj 'rat', međutim, nije prikazan u terminima čovek-čovek (što je naravno jedino što je Schmitt mogao zamisliti), već u terminima čoveka-nečoveka.  

____________

*1 vidi tekst na ovom blogu : Karl Šmit, Ko je zapravo neprijatelj?, Modaliteti moći, bez maski, Gijom Faj i Rober Stojkers

*2 izvor