Karl Šmit – Carl Schmitt (1888–1985)
Neprijatelj kao suština političkog
Predrag Petrović
Ovim tekstom ćemo prikazati jedno smelo određenje pojma politike koje je izazvalo, ali koje i dalje izaziva niz sporenja u akademskim krugovima. Reč je o poimanju politike u kategorijama prijatelj-neprijatelj, nemačkog teoretičara prav i politike Karla Šmita, koje je on izložio u svom tekstu iz 1927. godine pod nazivom Pojam političkog. Karl Šmit je bio jedan od najznačajnijih teoretičara 20. veka čije su ideje o politici i pravu privlačile pažnju mnogih velikih pisaca kao što su Jirgen Habermas, Leo Štraus, Volter Benžamin, Hana Arent, Slavoj Žižek, Đorđo Agamben, Žak Derida i dr. Pored toga, njegov intelektualni rad ostao je u senci njegovog političkog angažmana. Naime, Šmit je postao član Nacional-socijalističke partije 1933. godine, te je ubrzo potom postavljen za predsednika Nacional-socijalističkog udruženja pravnika.
Smatra se da je bio jedan od najznačajnijih ideologa nacističke Nemačke, jer je opravdavao nacističku diktaturu i „Firer državu', za šta je nalazio oslonac u pravnoj teoriji.1 Šmit je u svojim radovima izložio veoma zanimljive i smele ideje o suverenu, poretku, slobodnoj volji, vanrednom stanju, terorizmu i politici, te je liberalizam izložio prodornoj kritici.2 Ipak, zbog njegovog političkog angažmana njegove su ideje dugo godina bile terra incognita, odnosno nisu bile poznate široj akademskoj publici.3 Međutim, savremena društvena i politička dinamika, koja je u prvi plan izbacila probleme slabih država (poretka) i naglog porasta političkog nasilja, uticala je na veliki rast interesovanja za Šmitove ideje. Tako su poslednjih godina mnoge izdavačke kuće počele da objavljuju kako izvorne Šmitove tekstove, tako i rasprave o njima. Jedno od najznačajnih njegovih dela svakako je Pojam političkog, pa ćemo na narednim stranicama predstaviti ideje koje je Šmit izložio u tom tekstu.
Karl Šmit promišlja politiku sa stanovišta njene suštine. On za srž politike postavlja razlikovanje na prijatelje i neprijatelje. Samom određenju pojma politike Šmit pristupa tako što izbegava da dâ preciznu definiciju i sadržaj pojma, već utvrđuje pre svega kriterijum na osnovu kojeg se ispoljava samostalnost i specifičnost politike u odnosu na druge oblasti života. Naime, svakoj oblasti života karakteristične su određene suprotnosti na osnovu kojih se one i mogu razlikovati jedne od drugih. „Uzmimo da su na području moralnoga krajnja razlikovanja dobro i zlo; u estetskome lepo i ružno; u ekonomskome korisno i štetno ili, primerice, rentabilno i nerentabilno. Specifično političko razlikovanje na koje se mogu svesti političke radnje i motivi jeste razlikovanje na prijatelja i neprijatelja“ (Šmit, 2001). Ovi kriterijumi se ne smeju brkati i mešati jedni s drugima, jer „nema potrebe da politički neprijatelj bude moralno zao, nema potrebe da on bude estetski ružan; on se ne mora javljati kao privredni konkurent, i može čak izgledati probitačno da se s njim prave poslovi“ (Šmit, 2001: 19). Upravo u tom nesvođenju jednih kriterijuma na druge ogleda se samostalnost svake pojedinačne oblasti.
Smisao razlikovanja na prijatelja i neprijatelja jeste u tome da označi krajnji stepen intenziteta grupisanja i razdvajanja. Ono ne označava vlastito područje stvarnosti, već samo stepen inteziteta neke asocijacije ili disocijacije ljudi čiji motivi mogu biti religijske, nacionalne, privredne ili druge vrste i koja u različitim vremenima izazivaju različita povezivanja. Dakle, može postojati neka religijska, ekonomska ili moralna suprotnost, a da nije istovremeno i politička, ali čim takva suprotstavljenost postane dovoljno jaka da ljude efektivno grupiše na prijatelje i neprijatelje, ona nužno postaje politička.
Nije bitna motivacija, niti područje na kojoj se odvija suprotstavljanje, već samo grupisanje kojim se konkretno vrši razlikovanje na prijatelje i neprijatelje. „I 'klasa' u marksističkom smislu reči prestaje da bude nešto čisto ekonomsko i postaje politička veličina kada dospe do te odlučujuće tačke, tj. kada klasnu borbu uzima ozbiljno i klasnog protivnika tretira kao stvarnog neprijatelja, te se protiv njega bori bilo kao država protiv države, bilo u građanskom ratu u okviru države. Tada se stvarna borba ne odigrava više po ekonomskim zakonitostima, nego ima svoje političke nužnosti“ (Šmit, 2001: 26). Ovaj iskaz bi se mogao i podvesti pod onu dobro poznatu rečenicu da politika nije sve, ali da je u svemu. Svaka pojava je utoliko političnija ukoliko se više približava polovima prijatelj-neprijatelj.
Ko je zapravo neprijatelj? Neprijatelj, dakle, nije ni estetski ružan, ni moralno loš, s obzirom na to da se kriterijumi ne mogu podvoditi jedni pod druge, već predstavlja jedno bivstvovanje egzistencijalno suprotstavljeno drugom, „tako da su u ekstremnom slučaju s njim mogući konflikti koji se ne mogu rešiti niti nekim unapred donetim normiranjem, niti presudom nekog 'neučestvujućeg' i zato trećeg“ (Šmit, 2001: 19). On je „bar eventualno, tj. po realnoj mogućnosti, samo neka borbena skupina ljudi koja stoji naspram iste takve skupine. Neprijatelj je samo javni neprijatelj“ (Šmit, 2001: 20). Privatna ličnost nema političkih neprijatelja.
Pojmovi borba i neprijatelj ne mogu se shvatati apstraktno, kao simboli očišćeni od konkretne realnosti, već oni dobijaju realan smisao time što imaju i zadržavaju odnos naročito prema realnoj mogućnosti fizičkog ubijanja. Rat sledi iz neprijateljstva, jer je samo krajnja realizacija neprijateljstva. U njemu se, kao u najekstremnijem političkom sredstvu, otkriva mogućnost razlikovanja prijatelja i neprijatelja.
Međutim, to ne znači da je rat nešto svakodnevno i da su ljudi u stalnom ratu jedni protiv drugih. Od odlučujuće važnosti jeste postojanje realne mogućnosti izbijanja ratnih sukobljenosti, koja i određuje ljudsko mišljenje i ponašanje. Političko nije u samoj borbi, već „u ponašanju koje je određeno tom realnom mogućnošću, u jasnom saznanju sopstvene, time određene situacije i u zadatku da se prijatelj i neprijatelj tačno razlikuju“ (Šmit, 2001: 25).
Odsustvo mogućnosti oružane borbe značilo bi i kraj politike. Ukoliko bi se to i desilo, ostali bi samo od politike očišćeni pogled na svet, kultura, civilizacija, privreda, moral, pravo, umetnost, zabava, ali ne bi više postojali politika i država. Šmitu nije poznato da li će i kada će nastupiti to stanje na Zemlji, ali je siguran da ono za sada ne postoji. Stoga bi bila čista fikcija pretpostaviti ga kao postojeće stanje. Međutim, Šmit ne izvlači i suprotan zaključak koji nužno proističe iz njegovog poimanja politike. Naime, on je zanemario drugi pol grupisanja, asocijacije, prijatelje, te ne zaključuje da politike ne bi bilo ako bi nestalo grupisanje u prijateljske asocijacije. Time je, u stvari, celokupnu politiku, sveo na nivo neprijateljskog grupisanha i iscekivanza ratnog sukoba.
Politika je ljudska sudbina i svaki pojedinac, kao i svaki narod, u velikoj je zabludi ako misli da će svečanim deklaracijama o miroljubivosti i razoružanju uspeti da pređe u svet čiste moralnosti, privrednosti i pravnosti, u svet očišćen od politike. Razoružan, pacifikovan narod ne postaje automatski i narod bez neprijatelja. Time on postaje samo žrtva drugih, koji će umesto njega preuzeti na sebe odluku o odlučujućem slučaju, odluku o prijatelju i neprijatelju. „Političko ne iščezava iz sveta time što neki narod nema više snage ili volje da se zadržava u sferi političkoga. Iščezava samo slab narod“ (Šmit, 2001: 36).
Državi kao merodavnom političkom jedinstvu pripada pravo da određuje neprijatelja, tj. ona poseduje jus belli. Ovo pravo podrazumeva mogućnost da se od članova zajednice zahteva spremnost na žrtvovanje i ubijanje, kao i spremnost da se ubijaju ljudi sa druge, neprijajeljske strane. Svaka država ima obavezu da u okviru svojih granica obezbedi mir i sigurnost, tj. da stvori normalnu situaciju kako bi mogle važiti pravne norme. I upravo iz ove nužnosti obezbeđenja 'normalnosti' proističe i pravo države da u kritičnim situacijama kao „političko jedinstvo, sve dok postoji, samovoljno određuje i 'unutrašnjeg neprijatelja'“ (Šmit, 2001: 38). To podrazumeva, dalje tvrdi Šmit, „oštrije ili blaže, ipso facto nastupajuće ili na temelju posebnih zakona sudski delotvorne, otvorene ili u generalnim opisima skrivene vrste progona, stege, proskripcije, stavljanja van zaštite“ (Šmit, 2001: 31). Pošto u ovakvim stanjima političko jedinstvo države postaje problematično, ne mogu se primenjivati ustavne i zakonske norme, jer su one izraz tog jedinstva, pa jedino preostaje to da sukob bude razrešen ratnim sredstvima. Upravo u ovoj tački ocrtava se specifičnost Šmitovog poimanja politike, koji je grupisanje na prijatelje i neprijatelje, kao i tome primerena sredstva rata, smatrao normalnim ne samo u spoljnopolitičkim odnosima, već i
u unutrašnjem političkom procesu.
***
Šmit poima politiku tako što razdvaja prijatelje i neprijatelje, te njegova preokupacija državnim jedinstvom koje se pak može postići lociranjem i progonom neprijatelja, direktan je napad na liberalnu ideologiju. Uzimajući Hobsovu premisu o 'ratu sviju protiv svih' kao svoju inspiraciju, Šmit je u stvari nastojao da ospori liberalno negiranje politike po kome je politika pitanje 'života ili smrti'. On je time želeo da ukaže na zabludu liberalne ideologije o tome da postoji treći put između levice i desnice, te da moralizacija političkog diskursa nije nikakav napredak demokratije. Šmit nas odlučno podseća na to da je suština politike u borbi i da niko ne može da ukine razlikovanje na prijatelje i neprijatelje.
Ovakvo određenje politike izazvalo je niz kritičkih reakcija u akademskim krugovima. Kao što kod Šmita postoji distinkcija u središtu političkog, tako postoji i distinkcija među njegovim čitaocima, koji su se podelili u njegove „prijatelje ili neprijatelje“, što nam u dovoljnoj meri govori o kontroverznosti njegovih ideja. Iskustva modernih totalitarnih diktatura (nacizma i staljinizma), čija je glavna pokretačka snaga bila lociranje i progon neprijatelja, kao i Šmitov politički angažman u nacističkom režimu, uticali su na to da njegove ideje ipak imaju više neprijatelja, te da njegova dela dugi niz godina budu poznata tek malom krugu političkih filozofa. No, savremena društvena i politička dinamika pokazale su da postojanje „drugog“, odnosno neprijatelja nije samo svojstvo autoritarnih poredaka i da liberalne demokratije nisu imune na takvu praksu. Globalna borba protiv terorizma, kao i traženje i progon terorista koje su zapadne države predvođene SAD otpočele nakon 11. septembra 2001. godine uticali su na mnoge pisce da drugačije čitaju Šmitova dela, te da se upitaju nije li Šmit bio u pravu.
izvor
Napomena : tekst je objavljen u časopisu Bezbednost Zapadnog Balkana posvećenom temi KARL ŠMIT I KOPENHAŠKA ŠKOLA STUDIJA BEZBEDNOSTI.
_____________________________________________
DVA PISMA EMILA SIORANA KARLU ŠMITU
Br. Dokumenta: RW 265–2545
(Landesarchiv Nordrhein-Westfalen)
20, rue Monsieur le Prince Pariz, 9. juli 1950
Gospodine,
Nesumnjivo biste bili iznenađeni kada biste saznali da Vas odavno poznajem. Kao stipendista Humboltove zadužbine, 1934. i 1935. godine bio sam u Nemačkoj. U Berlinu sam, s vremena na vreme, na univerzitetu imao sreću da slušam Vaša predavanja.
Pošto mi gotovo u celini nedostaje pravničko obrazovanje, Vaše delo ne poznajem u potpunosti. Ali Vaša knjiga o romantizmu, kao i ona o pojmu političkog potpuno su me osvojile. Na živ i dubok način obrađujete probleme. Vaši spisi odišu šarmom ideja koje pronalazim u fragmentima koje ste mi ljubazno poslali. U mnogim tačkama osećam da sam Vam blizak. Ono što kažete o „neprijatelju” deluje mi da je vrhunsko razmišljanje i divim Vam se kako ste uspeli da postignete toliki stepen ravnodušnosti koji Vam
je dozvolio da uklonite svoj opravdani gnev.
„Weisheit der Zelle” je poglavlje koje je mogao da napiše jedan stoik starog Rima. Pamtim, pre svega, dve primedbe: „Svaka obmana jeste i ostaje samoobmana”, „Ali svako uništenje je tek samouništenje”. Dodao bih jedino da nije reč samo o našim zabludama i našim destrukcijama, koje se okreću protiv nas, nego da sva naša dela, dobra ili loša, moramo na ovaj ili onaj način iskupiti: time nužno postajemo žrtve sopstvenog dela.
Zanimljivo je da Vas je moj naporan i dug rad podsetio na Štirnera. Kao i Vi, poznajem ga još od svoje „male mature”. Čak sam svojevremeno o njemu i neku vrstu maturskog rada napisao. Od tada ga nisam ponovo čitao, ali rado bih se prepoznao u portretu koji od njega pravite i ne plašim se, na nekim mestima, što ličim na njega...
Kada će se pojaviti Vaša knjiga? Nestrpljivo je očekujem i krivo mi je što nedovoljno poznajem misao jednog od najblistavijih umova našeg vremena.
Primite, gospodine profesore, izraze mog najdubljeg poštovanja,
E. Sioran
Br. Dokumenta: RW 265-2546
(Landesarchiv Nordrhein-Westfalen)
20, rue Monsieur le Prince Pariz, 16. oktobar 1950.
Dragi gospodine,
Upravo sam se vratio s jednog putovanja iz Španije. Neposredno pre puta pročitao sam „Ex Captivitate Salus”; vrativši se u Pariz, pronašao sam Vašeg „Donoso Cortés-a” koji sam odmah pročitao. Da li još jednom da Vam kažem u kojoj meri sam zapanjen sličnošću naših ukusa? Poznat mi je značaj Vaše karijere, ozbiljnost Vašeg dela, i više nego dobro mi je znano koliko sam ja običan diletant, svaštar – no čitajući Vaše stranice o Klajstu, čije je samoubistvo predstavljalo jednu od mojih najvećih opsesija – osetio sam s vezan najdubljim vezama za Vas. Pokušavam da zamislim Vašu žalobnu šetnju duž Wannsee-a, te jeseni 1944. godine, i misli koje su proganjale Vašu tadašnju teskobu. Lako mi je da naslutim u Vama lirsku dubinu kojoj se pravnik opire iako Vam taj isti otpor daje snagu da prevaziđete svoje opasnosti i intelektualizujete svoje emocije (ova kontrola samoga sebe remeti me, snaga mi nalaže da krenem u histeriju...).
Ne znam da li ću moći da nabavim dela Donosa Kortesa. Do tada ću svakako čitati Tokvija. Sve što o njima kažete privlači me i zanima me. Dodao bih da je Žozef de Mestr jedan od autora kome sam se najčešće vraćao. Još kao mladić pasionirao me je njegov spis „O papi” a kasnije sam više puta čitao „San-Peterburške večeri”, kao i njegova „Razmatranja o Revoluciji”.
Vaše knjige ću proslediti nekolicini upućenih prijatelja. Neće biti samo poželjno, već nužno, njihovo objavljivanje na francuskom. Nažalost, Francuska je zemlja romana. Znate li da jedan esej, ako se i prodaje, retko pređe dve hiljade prodatih primeraka.
Zahvaljujući Vam na Vašim lepim knjigama, molim Vas, dragi gospodine, da primite izraze mog iskrenog divljenja.
E. Sioran
P. S. U prethodnom pismu zaboravio sam da Vam kažem da sam Rumun (rođen u Hermanštatu [Hermannstadt] i da često pričam o Vama sa svojim prijateljem Eliadeom (koga ste upoznali, za vreme rata, u Lisabonu).
_____________________________________
ČETVRTO” (DRUGO) SASLUŠANJE KARLA ŠMITA
Saslušanje # ...............
Saslušanje profesora Karla [sic] Šmita
Gdin R. M. V. Kempner [R. M. W. Kempner]
Prisutna gđica Renteln [Rentelen]
11. April 1947. popodne
Stenografkinja: Irmtrud Mauerer-Lang [Irmtrud Mauerer-Lang
KEMPNER: Bilo je veoma ljubazno od Vas što ste mi pisli, profesore Šmit.
Šmit : Želeo sam da iskoristim priliku koju ste mi ukazali i pitam Vas ukoliko bih mogao da podnesem nekoliko priložaka u pisanoj formi. Tako bih imao vremena da ih tačnije formulišem i odredim. Ovako, uvek nanovo i nanovo završavam u digresijama i podučavanju. Trideset godina sam bio profesor. Sto ga bih o pitanju koje ste mi postavili: „U ko joj meri ste opskrbi li teorijska utemeljenja za ratne zločine, zločine protiv čovečnosti, proširenje i razvoj Grossrauma putem sile”, više voleo da raspravljam u pisanoj formi. Mogao bih, dakle, da se stekne utisak o mojoj delatnosti kao sporednoj jer se ona ionako može prosuđivati samo na osnovu objavljenih tekstova. S druge strane, ništa drugo me ne tereti iz uzev onga što sam na pisao.
Kempner: Zar niste na nekim konferencijama nastupali za jedno s ključnim ličnostima?
Šmit: Ne sećam se da sam to radio. Da li je to bilo za vreme rata?
Kempner: Pre 1936. godine.
Šmit: Da li se Vaše pitanje odnosi na moje delovanje u Ligi nemačkih pravnika?
Kempner: Ono se odnosi na teorijsko utemeljenje napadačkog ratovanja. Vi svakako znate da je u pitanju napadački rat?
Šmit: Napisao sam knjigu o diskriminišućem pojmu rata.1
Kempner: Pretpostavljate da je sve što ste napisali dobro poznato i da to pokazuje da ste Vi teorijski ustanovili temelje ratnih zločina, odnosno, napadačkih ratova.
Šmit: Ne, to ni je tačno.
Kempner: Zar ne bi ste priznali da je Vaš uticaj, na osnovu Vašeg rada, u ovoj oblasti mnogo snažniji i mnogo opasniji nego i sâmi pripadnici SS-a koji su doslovno osvajali tuđe zemlje i masovno ubijali ljude?
Šmit: Idete predaleko. Rado bih o tome progovorio. To je složena tema.
Kempner: Iz kriminološke perspektive to je nesumnjivo. Zar se ti mene biste upustili u metafizičke obrte?
Šmit: Ja ništa neporičem. Problem ideološke odgovornosti ne zahteva metafizičke obrte.
Kempner: Zar niste trideset godina propoveda i ideale demokratije? Trideset godina ste širili priču o Grossraum-u.
Šmit: Ni to nužno ne proističe iz mojih spisa.
Kempner: Naravno da proizlazi. Da nije bilo ljudi poput Vas, Nirnberg sad ne bi ni bio razrušen.
Šmit: To je sasvim druga tema.
Kempner: U poređenju s Vama, zar Štrajher nije bezopasni propovednik?2
Šmit: Na sasvim drugačijoj ravni. Ja sam pristalica slobodnog podučavanja.
Kempner: Jednom prilikom ste rekli da sebe poredite s nekim ko dijagnostifiku je kugu. Ali, zar niste upravo Vi neko ko širi kugu?
Šmit: To nije bila moja namera.
Kempner: Da li ste 1932. godine Vrhovnom sudu podneli svoju pravnu procenu?3
Šmit: Da, kao predstavnik vlade Rajha. Smatram da je Šlajherova vlada jedina nudila mogućnost da se zaustavi haos.
Kempner: Vi ste svakako sa entuzijazmom dočekali izglasavanje Ermächtigungsgesetz?4
Šmit: Radilo se o privremenom ustavu.
Kempner: Velikog novog doba?
Šmit: Taj odnos nije kauzalan.
Kempner: Zar niste sa entuzijazmom dočekali diktaturu kao ispunjenje svoojih naučnih snova?
Šmit: Ne, ja sam 1928. godine objavio rad Legalitet i legitimitet koji afirmiše partije Vajmarske koalicije.
5
Kempner: Tada ste bili upleteni u nacističke poslove da biste se potom od njih
udaljili. „Das Wandern ist des Müllers Lust”.
6
Šmit: Skitnja je mlinaru san. Tu je, u stvari, reč o zadovoljstvu koje se javi
kad neko iskusi nešto novo. Kao što i etnolog oseti zadovoljstvo kada ugleda neko novo urođeničko pleme. U tom smislu, ja sam kriv. Intelektualna
znatiželja izražava moju suštinu. Sve i svugde posmatram; to je deo moje naučničke prirode.
Kempner: Kao kriminolog, takođe sam zainteresovan da prepoznam nove
oblike kriminala.
Šmit: Da li se to odnosi na mene?
Kempner: To tek treba da se utvrdi. Zar niste svojim studentima neprestano
govorili u kolikoj meri je Drang nach Osten, odnosno ratovanje, uzbudljivo?
Šmit: Takve banalnosti nikad nisam izgovorio.
Kempner: Zar Vaš san nije bio da predajete pravnu teoriju kao profesor na
Nemačkom fakultetu u Londonu?
Šmit: To nije bio moj san.
Kempner: Ili na Nemačkom fakultetu u Moskvi?
Šmit: Naravno da ne, ja volim Ruse. Moja žena je Srpkinja, rođena Srpkinja.
Ja volim slovenske narode.
Kempner: Postoji nekoliko stvari koje bih želeo da saznam o Vašem putovanju
u Pariz.
Šmit: Taj put je bio zanimljiv. Mogu da Vam o njemu kažem ključne stvari.
Kempner: Kakve stvari?
Šmit: Stvari koje su povezane s mojim putovanjem u Pariz.
Kempner: Molim Vas da to napišete.
Šmit: Još uvek imam nekoliko pitanja i zahteva opšte prirode. Izuzev neudobnog kreveta, nemam sto, a ni stolicu. Tako ne mogu da pišem. Da li mogu da potražim papir i mastilo? Da li mogu da napišem svojoj ženi da mi
pošalje moj rad o međunarodnom pravu i poretku Grossraum-a, kao i onaj
o diskriminaciji ratova? Da li mogu da joj pišem da sam saslušavan?
Kempner: Možete da joj pišete da ste saslušavani i da nas zanimaju određena
pitanja.
Šmit: Moja biblioteka je zaplenjena i mogu da dobijam pakete samo dva puta mesečno
Kempner: Vaša supruga može da piše Američkom istražnom organu, odnosno, meni. Da li ste svesni u kojoj meri su naša mišljenja oprečna?
Šmit: Da, stvari prihvatam kao mnogo složenije i problematičnije nego što
to one zaista jesu. Pobornik sam prava na slobodnu učenost.
Kempner: Mi smo poslednji koji bismo Vam uskratili to pravo. Ali nećemo do
pustiti da demokratija bude napadnuta prividnim sredstvima demokratije i
da se ubijaju ljudi.
Šmit: Najfinija artikulacija upravo tog koncepta potekla je od mene.
7
Kempner: Da li ste posle Libmana8 preuzeli uredništvo Deutschen Juristenzeitung-a?
Šmit: Posle Baumbaha.
9
Kempner: Zar doktrina po kojoj bi trebalo ubijati savezničke pilote ne potiče
upravo od ljudi poput Vas?
Šmit: Ali, molim Vas. U onome što sam napisao nećete pronaći ni jednu reč
o napadu na Poljsku i slične stvari.
Kempner: Da li biste bili ljubazni da zapišete sve što bi moglo da bude zanimljivo sa stanovišta kriminologije. Ne usredsređujte se na metafiziku. Nije reč o odgovornosti za ideološke iskaze i teze. Reč je o ratnim zločinima. Kada o
svemu završimo raspravu, odlučićemo kako ćemo nastaviti.
Prevela Sanja Bojanić Milutinović
1 Carl Schmitt, Die Wendung zum diskriminierenden Kriegsbegriff, München, 1938.
2 Julijus Štrajher [Julius Streicher] (1885–1946), Gaulajter od Frankonije [Gauleiter von Franconia], bio je jedan od najekstremnijih nacističkih i rasističkih ideologa.
Kao osnivača i izdavača novina Der Stürmer, najzlobnijeg i najotrovnijeg antisemitskog štiva u istoriji, Štrajhera je Nirnberški vojni sur osudio na smrtnu kaznu i pogubio ga.
3 Videti Preussen contra Reich vor dem Staatsgerichtshof: Stenogrammbericht der Verhandlungen vor dem Staatsgerichtshof in Leipzig vom 10. bis 14. und vom 17. Oktober
1932 (Berlin, 1932). Videti isto tako Hennig Grund, „Preussenschlag” und Staatsgerichtshof im Jahre 1932 (Baden-Baden, 1976); Jürgen Bay, Der Preussenkonflikt 1932/33:
Ein Kapitel aus der Verfassungsgeschichte der Weimarer Republik (Erlangen, 1967); Earl R. Beck, The Death of the Prussian Republic: A Study of Reich-Prussian Relations,
1932–1934 (Tallahassee: Florida State Univ., 1959).
4 Reč je o aktu izglasanom 24. marta 1933, kojim novi konzervativno-nacistički kabinet zadobija izvanredne moći i koji se smatra ključnim u Hitlerovoj eliminaciji opozicije, u konsolidovanju diktatorske moći a, sledstveno tome, i nacifikaciji Nemačke. O Šmitovoj analizi videti, „Das Gesetz zur Behebung der Not von Volk und Reich”, Deutsche Juristen-Zeitung, Jg. 38, Heft 7 (April 1, 1933), str. 455–458. Videti isto tako, Carl Schmitt, Das Reichsstatthaltergesetz (Berlin, 1933), str. 9.
5 Iako je Šmitova knjiga Legalitet i legitimitet bio pokušaj da se spreči nacističko preuzimanje moći uz pomoć sile ili legalno demokratskim sredstvima, ona nije bila objavljena sve do leta 1932. Ova knjiga se nije neposredno odnosila na Veliku koaliciju katolika, socijal demokrata i umerenih demokrata koji su došli na vlast 1928, a propali 1930. godine pre nego što je Šmit postao ustavni savetnik predsednika Brininga
[Brüning] i generala Kurta fon Šlajhera [Kurt von Schleicher].
6 „Skitnja je mlinaru san”.
_________________________
BELEŠKA POVODOM OBJAVLJIVANJA „ČETVRTOG”
(DRUGOG) SASLUŠANJA KARLA ŠMITA
Objavljivanje ovog nedavno pronađenog dokumenta dopunjuje objavljivanje tri ostala saslušanja koja su prevedena u Novoj srpskoj političkoj misli u broju 1–4, godina 12, 2005. godine („Карл Шмит у Нирнбергу 1947. године – Три саслушања”, str. 7–19; prevod: Petar Bojanić). Prevod na srpski „Četvrtog” (drugog) saslušanja – „četvrtog”, jer su do sada bila poznata tri; „drugog”, jer je ovo saslušanje bilo drugo po redu od četiri – sledi englesku verziju koja je objavljena u časopisu Telos br. 139, leta 2007 („The „Fourth” (Second) Interrogation of Carl Schmitt at Nuremberg”, str. 39–43; prevod: Joseph W. Bendersky).
Prevod sa engleskog jezika je potom blago korigovan naknadnim uvidom u nemački original. Srpski prevod u potpunosti prenosi beleške i objašnjenja koje je Benderski dodao prilikom prevoda ovoga saslušanja na engleski jezik. Prevodu Šmitovog saslušanja prethode dva veoma značajna teksta Džozefa Benderskog. U obimnoj studiji „Carl Schmitt’s Path to Nuremberg: A SixtyYear Reassessment” (str. 6–34), Benderski na, do sada, najpotpuniji način rekonstruiše kontekst i glavne odgovorne osobe za dva hapšenja Šmita i njegova dva boravka
u zatvoru u Berlinu (od avgusta 1945. do 10. oktobra 1946) i Nirnbergu (od marta do 21. maja 1947). Autor pokušava da objasni razloge, upotrebljavajući različitu arhivsku građu i oslanjajući se na knjigu Helmuta Kvariča [Helmut Quaritsch] posvećenu Šmitovim saslušanjima iz 2000. godine (Carl Schmitt: Antworten in Nürnberg, Berlin, Duncker & Humblot), hapšenja i amaterski pripremljenih ispitivanja Karla Šmita.
Benderski rekonstruiše sve ličnosti umešane u ovu „pravnu” akciju posebno se osvrćući na uloge dva Šmitova „učenika”: Karla Levenstejna [Karl Löwenstein], koji praktično daje nalog za prvo Šmitovo hapšenje unutar sveopšteg procesa denacifikacije i koji 4. oktobra konfiskuje njegovu biblioteku (Levenstejn je bio student Maksa Vebera, od 1931. je predavao u Minhenu na pravnoj katedri da bi potom emigrirao; Benderski pronalazi da još 1925. Levenstejn jedan Šmitov tekst kvalifikuje kao genijalni) kao i Osipa Flethajma [Ossip Flechtheim], člana Kempnerovog tima, koji je zapravo Šmita poslao u Nirnberg i posebno je zaslužan što je do saslušanja uopšte došlo. Juna 1933. godine – Benderski otkriva jedan podatak – Šmit odbija da bude mentor Flethajmove doktorske disertacije na univerzitetu u Kelnu. Dok Flethajm smatra da je Šmitovo odbijanje posledica Flethajmovog porekla, Šmitovo pismo Flethajmu od 7. juna 1933, koje Benderski navodi na osnovu arhivske građe, svedoči o neutemeljnosti Flethajmovog obrazloženja teme doktorata o Žozefu de Mestru [Josephe de Maistre]. U drugom prilogu koji neposredno prethodi prevodu četvrtog saslušanja Karla Šmita (str. 35–38), Benderski detaljno objašnjava genezu otkrića poslednjeg saslušanja u arhivu „Holokaust muzeja” u Vašingtonu. On svedoči o svojim razgovorima s Kempnerom i njegovom neobjašnjivom skrivanju postojanja ovoga saslušanja kao i o sadržaju Kempnerovih pohranjenih spisa koji se odnose na Šmita i njegov boravak u Nirnbergu.
Petar Bojanić
___________________________________
Нема коментара:
Постави коментар