Modaliteti moći, bez maski, Gijom Faj i Rober Stojkers

 

Prevazišao je podele „levo-desno” i jasno ukazivao na temeljne sile države. Diktatura je metod vladavine namenjen za krizne situacije, zasnovan na odgovornosti u zajednici, i ne sme se brkati sa opresivnom tiranijom. Ako ne prepoznaje neprijatelja, zajednica je unapred razoružana. Legitimna vlast je ona koja je sposobna da silom zaštiti zajednicu za koju je odgovorna. Svojim ispraznim moralizmom, obmanama o „nestanku politike” i „kraju istorije”, liberalizam i humanizam uspeli su da stvore samo društvene džungle pune ekonomske eksploatacije i duhovnog rastrojstva. Kada država liši sebe suverene političke volje, ona odbacuje svoju nezavisnost i svoj opstanak. Gubi jedinstvenu moć da definiše vrednosti koje zajednicu drže na okupu.

Tekst: Gijom Faj i Rober Stojkers

Karla Šmita smo upoznali u vestfalskom selu Pletenberg, mestu u kome se rodio i u koje se nakon penzionisanja povukao. Četiri sata razgovarali smo sa nesumnjivo najvećim političkim i pravnim misliocem našeg vremena. „Oterani smo na pašu”, kaže Šmit. „Mi smo kao domaće životinje, koje uživaju u blagodatima zatvorenog polja u kome smo smešteni. Prostor je osvojen. Granice utvrđene. Ništa se novo više ne može otkriti. Vlada status kvo...”

Šmit je oduvek upozoravao na ovakav zamrznuti poredak, koji se proširio na celu Zemlju i uništava politički suverenitet. Već 1928. godine, u Konceptu političkog,1 on u univerzalističkim ideologijama „Prava, Humanosti, Poretka ili Mira” primećuje projekat transformacije planete u vrstu depolitizovanog ekonomskog agregata, koji poredi sa „autobusom s putnicima” ili „zgradom sa stanarima”. U ovom predskazanju sveta smrti nacija i kultura, krivac nije marksizam, već liberalne i komercijalne demokratije. Tako Šmit nudi jednu od najakutnijih i najmudrijih kritika liberalizma, mnogo dublju i originalniju od „anti-demokrata” starog reakcionarnog prava.

On nastavlja i „realistični” način analiziranja politike i države, nadovezujući se na tradicije Bodena, Hobsa i Makijavelija. Podjednako je udaljen i od liberalizma i od modernih totalitarističkih teorija (boljševizma i fašizma). Dubina i modernost njegovih stavova čine ga najznačajnijim savremenim teoretičarem politike i ustavnog prava. Stoga i možemo da ga pratimo, pri tom se trudeći, naravno, da napravimo i korak dalje od nekih njegovih analiza, kao što je već učinio njegov francuski učenik Žilijen Frojnd, na vrhuncu svoje snage.2

DIKTATURA” I „TIRANIJA” – SUŠTINSKE RAZLIKE

Intelektualno putovanje rajnskog političkog teoretičara počelo je njegovim razmišljanjima o pravu i praktičnoj politici, kojima je posvetio dva rada, 1912. i 1914,3 na kraju svojih akademskih studija u Strazburu. Posle rata, pošto je postao profesor prava na univerzitetima u Berlinu i Bonu, misli su mu bile usmerene na političku nauku. Šmit, protivno liberalnoj filozofiji prava, odbio je da ga odvoji od politike.

Njegov prvi rad o političkoj teoriji, Politički romantizam (1919),4 posvećen je kritici političkog romantizma, koji postavlja nasuprot realizmu. Šmitu su milenaristički ideali revolucionarnih komunista i populistička sanjarenja reakcionara izgledali jednako neodgovarajući vladavini naroda. Drugo njegovo sjajno teorijsko delo, Die ledali Diktatur [Diktator] (1921),5 predstavlja, kako piše Žilijen Frojnd, „jednu od najkompletnijih i najznačajnijih studija ove ideje, čija se istorija analizira od rimske epohe do Makijavelija i Marksa”.6

Šmit razlikuje „diktaturu” i opresivnu „tiraniju”. Diktatura se javlja kao metod vladavine, namenjen za suočavanje sa hitnim situacijama. U rimskoj tradiciji, funkcija diktatora je da se suočava sa vanrednim uslovima. Međutim, Makijaveli uvodi drugačiju praksu; on pomaže viziju „moderne države”, zasnovane na racionalizmu, tehnologiji i snažnoj ulozi kompleksne izvršne vlasti: takva izvršna vlast se više ne oslanja na jedinstvenog suverena.

Šmit pokazuje da, sa francuskim pravnikom Žanom Bodenom, diktatura preuzima oblik „prakse komesara”, koji se pojavio u XVI i XVII veku. „Komesari” su svemoćni delegati centralne vlasti. Kraljevski apsolutizam, zasnovan na svojim podanicima, kao i Rusoov model društvenog ugovora, koji delegira apsolutnu moć nosiocima „opšte volje”, postavljen tokom Francuske revolucije, predstavlja osnovu savremenih formi diktature.

Sa ovog stanovišta, moderna diktatura se ne povezuje ni sa jednom određenom političkom ideologijom. Suprotno analizama današnjih stručnjaka za ustavno pravo, naročito Morisa Diveržea, „demokratija” nije oslobođena diktature, kao što nije nijedan drugi oblik državne moći. Demokrate se varaju kad misle da su imuni na pribegavanje diktaturi i da su pomirili stvarnu izvršnu vlast sa pragmatizmom i poslovima parlamentarnih sistema.

LICEMERJA LIBERALIZMA, HUMANIZMA I MORALIZMA

U kapitalnoj studiji o parlamentarizmu, Kriza parlamentarne demokratije (1923),7 Šmit razmišlja o identifikovanju demokratije i parlamentarizma. Demokratija se njemu čini kao ideološki i apstraktni princip, koji maskira određene modalitete moći, što je blisko razmišljanju Vilfreda Pareta i Gaetana Moske. Vršenje vlasti u „demokratiji” predmet je racionalističkog koncepta države, koji opravdava, na primer, ideju razdvajanja vlasti, navodno harmoničan dijalog između partija, i ideološki pluralizam. Racionalnost istorije zasniva i diktaturu proleterijata. Nasuprot demokratskim i parlamentarnim tokovima, Šmit postavlja „iracionalističke” struje, naročito Žorža Sorela i njegovu teoriju nasilja, kao i sve nemarksističke kritike buržoaskog društva, na primer Maksa Vebera.

Ova liberalna buržoaska ideologija zavarava posmatranjem svih političkih aktivnosti kroz kategorije etike i ekonomije. Štaviše, ovu iluziju dele liberalne i marksističke socijalističke ideologije: funkcija javne moći samo je ekonomska i društvena. Duhovne, istorijske i vojne vrednosti više nisu legitimne. Samo je ekonomija moralna, čime se stvara prostor za potvrđivanje komercijalnog individualizma i istovremeno pozivanje na humanističke ideale: Bibliju i biznis. Ova moralizacija politike ne samo da uništava svaki istinski moral, već preobraćuje političko jedinstvo u neutralizovano „društvo”, u kome funkcija suverena više ne može da brani ljude za koje je odgovorna.

Za razliku od toga, Šmitov pristup obuhvata analiziranje političkog fenomena nezavisno od svih moralnih pretpostavki. Kao Makijaveli i Hobs, sa kojima je često poređen, Šmit odbacuje pozivanje na finija osećanja i spasenje od konačnog kraja. Njegova filozofija se kosi sa ideologijom prosvetiteljstva (Lok, Hjum, Monteskje, Ruso, itd.) i različitim marksističkim socijalizmima, koliko i sa hrišćanskim političkim humanizmom. On ove ideologije smatra utopijskim, zbog njihove opreznosti prema moći, a smatra i da naginju izbacivanju političkog, poistovećujući ga sa zlom, čak i ako je privremeno dozvoljeno – kao što je slučaj sa marksizmom.

Međutim, suština Šmitove kritike odnosi se na liberalizam i humanizam, koje optužuje za obmanu i licemerje. Ove teorije posmatraju delovanje javne moći kao čisto rutinsku administraciju posvećenu ostvarivanju sreće pojedinca i društvene harmonije. Zasnivaju se na konačnom nestanku politike kao takve i kraju istorije. Želja im je da zajednički život učine čisto prozaičnim, ali jedino što uspevaju jeste da stvore društvene džungle, u kojima vlada ekonomska eksploatacija, i koje ne mogu da ovladaju nepredviđenim okolnostima. Vlade, koje su predmet ovakvog tipa liberalizma, uvek su frustrirane zbog svojih snova o transformaciji politike u miroljubivu administraciju: uvek se neočekivano javljaju druge države, motivisane neprijateljskim namerama, ili unutrašnji izvori političkih subverzija. Kada država, putem idealizma ili pogrešno shvaćenog moralizma, više ne postavlja svoju suverenu političku volju iznad svega ostalog, zadovoljavajući se ekonomskom racionalnošću ili odbranom apstraktnih ideala, ona odbacuje i svoju nezavisnost i svoj opstanak.

POLITIČKO JE TRAJNO U KOLEKTIVNOJ ANTROPOLOGIJI

Šmit ne veruje u nestanak kategorije političkog. Ona se može uvesti u svaki tip delovanja. To je koncept koji se tiče kolektivne antropologije. Iz tog razloga, politička aktivnost se može opisati kao suštinska, esencijalna, trajna. Država, sa druge strane, uživa samo uslovnu vlast, odnosno zavisnu formu suvereniteta. Tako država može da nestane ili da postane depolitizovana, ali političko – kao suštinsko – ne nestaje. Država ne može da preživi ukoliko ne zadrži politički monopol, odnosno jedinstvenu moć da definiše vrednosti i ideale za koje će njeni građani dati čak i sopstveni život ili zbog kojih će ubijati svoje susede – moć da objavi rat. U suprotnom, gerilci će preuzeti političke aktivnosti i probaće da osnuju novi legitimitet. Ovakvom riziku se naročito izlažu birokratske države modernih liberalnih društvenih demokratija, u kojima se građanski rat sprečava samo iscrpljujućim uticajem potrošačkog društva.

Ove ideje predstavljene su u Konceptu političkog, Šmitovom najznačajnijem delu, objavljenom 1928, redigovanom 1932, a zatim pojašnjenom 1963. u Theory of the Partisan (Teorija gerilaca).8 Tu se političko delovanje definiše kao proizvod polarizacije oko neprijateljskog odnosa. Jedan od osnovnih kriterijuma političkog delovanja jeste njegova sposobnost da mobiliše stanovništvo ukazujući mu na neprijatelja, što se može primeniti i na partiju i na državu. Propuštanje takvog ukazivanja, naročito kroz idealizam, predstavlja odricanje od političkog. Tako je zadatak ozbiljne države da spreči gerilce da preuzmu moć stvaranja neprijatelja unutar zajednice, čak i same države. Politika se ni pod kakvim uslovima ne može zasnivati na administriranju stvari ili na odbacivanju njene polemičke dimenzije. Svaka vladavina, kao i svaka vlast, prinuđena je da stvara neprijatelje da bi ostvarila svoje zamisli; ovde se Šmitove ideje susreću sa istraživanjima etologa o urođenom ljudskom ponašanju, naročito sa Konradom Lorencom.

Zbog svog „klasičnog” i makijavelističkog koncepta političkog, Šmit je doživeo progon i pretnje pod nacistima, za koje je političko zapravo oznaka za „sunarodnika”.

Šmitova definicija političkog omogućava shvatanje da su savremene političke debate depolitizovane i povezane sa izbornim predstavama. Ono što je zaista političko jeste vrednost za koju je čovek spreman da žrtvuje svoj život; to može biti i jezik ili kultura. Šmit u vezi sa tim piše da „sistem društvenih organizacija usmeren isključivo ka progresu civilizacije” nema „program, ideal, standard ili konačnost, koji mu daju pravo da raspolaže fizičkim životom drugih”. Liberalno društvo, zasnovano na masovnoj proizvodnji, ne može da zahteva da neko umre ili ubije za njega. Ono počiva na apolitičnoj formi vladavine. „Upravo onda kada je apolitična”, piše Šmit, „vladavina ljudi koja počiva na ekonomskim osnovama, izbegavanjem političkog pojavljivanja i odgovornosti, potvrđuje se kao strašna podvala.”

VARKA HUMANIZMA – SREDSTVO RAZORUŽAVANJA NEPRIJATELJA

Liberalni ekonomizam i „pluralizam” kamufliraju nemarnost države, dominaciju komercijalnih kasti i uništenje naroda utemeljenih u kulturi i istoriji. Uz Sorela, Šmit zagovara oblik moći koji se ne odriče pune izvršne vlasti i svoju političku vlast predstavlja normalnim sredstvima koja mu pripadaju: moć, ograničavanje i, u izuzetnim slučajevima, nasilje. Ignorisanjem ovih principa, Vajmarska Republika je dozvolila uspon Hitlera. Tehno-ekonomski totalitarizam modernog kapitalizma takođe počiva na ideološkom odbacivanju ideje državne moći; ovakav totalitarizam nemoguće je izbeći, jer je proglašen humanitarnim i zasnovan na dvostrukoj ideji društvenog pluralizma i individualizma, dok narodi padaju u nemilost tehnokratske vlasti.

Šmitova kritika unutrašnjeg pluralizma, čiji su začetnici Monteskje, Lok, Laski, Kol i cela anglo-saksonska liberalna škola, kao cilj ima odbranu političkog jedinstva naroda, što je jedina garancija građanske zaštite i sloboda. Unutrašnji pluralizam vodi latentnom ili otvorenom građanskom ratu, žestokoj konkurenciji ekonomskih interesnih grupa i frakcija, i (na kraju) ponovnom uvođenju razlikovanja prijatelja i neprijatelja unutar društva, što su evropske države, od Bodena i Hobsa, izmestile van svojih granica.

Takav sistem, da bi se oslobodio političkih saveza, prirodno se poziva na ideju „humanosti”. „Humanost nije politički koncept”, piše Šmit i dodaje:

U doktrinama zasnovanim na liberalnim i individualističkim shvatanjima prirodnog prava, ideja humanosti je idealna društvena konstrukcija univerzalne prirode, koja obuhvata sve ljude na zemlji... i neće se realizovati sve dok se ne odstrani svaka stvarna mogućnost borbe, čineći tako grupisanje na prijatelje i neprijatelje nemogućim. U takvom univerzalnom društvu narodi više neće postojati... Koncept humanosti je ideološki instrument naročito koristan za imperijalističku ekspanziju, a u svojoj etičkoj i ljudskoj formi predstavlja pokretač ekonomskog imperijalizma... Tako uzvišeno ime ima i određene posledice za onoga ko ga nosi. I zaista, govoriti u ime humanosti, pozivanje na humanost, njena monopolizacija, predstavlja šokantnu varku: poricanje humanosti neprijatelja, stavljanje neprijatelja izvan zakona i izvan humanosti, kao i guranje rata do ekstrema nehumanosti.9

Definisanje politike u smislu kategorije neprijatelja, odbijanje humanitarne jednakosti, ne vodi nužno rasizmu ili preziru prema čoveku. Upravo je suprotno. Prepoznavanje polemičke dimenzije ljudskih odnosa i čoveka kao „dinamičnog i opasnog bića” garantuje poštovanje prema svakom protivniku zamišljenom kao Drugi, čiji cilj nije ništa manje legitiman od našeg sopstvenog.

Ova ideja često se ponavlja u Šmitovoj misli: moderne ideologije koje se zasnivaju na univerzalnim istinama i sledstveno tome smatraju neprijatelja apsolutnim, „apsolutnom ne-vrednošću”, vode genocidu. One su, štaviše, inspirisane monoteizmom, iako je Šmit hrišćanski pacifista i preobraćenik. Šmit tvrdi, s dobrim razlogom, da su konvencionalne evropske ideje koje potvrđuju postojanje neprijatelja i priznaju legitimnost rata – ne samo u svrhu odbrane već i zbog „opravdanog” razloga, koji iziskuju ljudski odnosi – uzrokovale manje ratova i pobudile poštovanje prema neprijatelju, smatrajući ga protivnikom (hostisom umesto inimikusom).

PRED UDARIMA NEOČEKIVANOG

Šmitovi sledbenici, šireći i oplemenjujući njegovu misao, skovali su sa Ridigerom Altmanom koncept Ernstfall-a (hitnog slučaja), koji predstavlja još jedan osnovni kriterijum političkog. Politički suverenitet i kredibilitet nove političke vlasti zasnovan je na mogućnosti suočavanja sa hitnim slučajevima i njihovim rešavanjem. Dominantne političke ideologije, duboko ogrezle u hedonizam i želju za sigurnošću, ignorišu hitne slučajeve, udare sudbine, nepredviđeno. Politika vredna tog imena – a ova ideja pretvara u prah apstraktne ideološke kategorije „desnog” i „levog” – ona je koja tajno odgovara na izazove hitnih slučajeva, spasava zajednicu od nepredviđenih oluja i tako omogućava potpunu mobilizaciju ljudi i jačanje svojih vrednosti.

Liberalne koncepcije politike vide Ernstfall kao izuzetak, a „pravnu normalnost” kao pravilo. Ovakvo viđenje stvari, inspirisano Hegelovom teleološkom filozofijom istorije, odgovara dominaciji buržoazije, koja više voli udobnost od istorijske dinamike i sudbine naroda. Prema Šmitu, funkcija suverena je njegov kapacitet da odlučuje o stanju izuzimanja, što ni u kom slučaju ne predstavlja anomaliju, već stalno prisutnu mogućnost. Ovaj aspekt Šmitove misli odražava njegove francuske i španske inspiracije (Bonald, Donoso Kortes, Boden, De Mestr, itd.) i mogućnost njegovog lociranja, zajedno sa Makijavelijem, u bogatu rimsku tradiciju političke nauke.

U legalnosti i i legitimitetu (1932),10 Šmit, kao Hobsov učenik, predlaže da legitimitet prethodi apstraktnom konceptu legalnosti. Vlast je legitimna ako ima sposobnost da silom zaštiti zajednicu za koju je odgovorna. Šmit optužuje idealističku i pravnu koncepciju legalnosti za omogućavanje Hitlerovog uspona na vlast. Legalizam vodi odricanju od moći, što Šmit naziva „politikom nepolitike” (Politik des Unpolitischen), politikom koja ne ispunjava svoju odgovornost, ne formuliše izbor koji se tiče kolektivne sudbine. „Ko nema moć da zaštiti”, piše Šmit u Konceptu političkog, „nema ni pravo da zahteva poslušnost. I suprotno, onaj koji traži i prihvata moć nema pravo da odbije poslušnost.”

Ovu dijalektiku moći i poslušnosti poriče društveni dualizam koji se proizvoljno protivi društvu i funkciji suverena, i zamišlja, suprotno iskustvu, da su eksploatacija i dominacija politički efekti „moći”, iako se oni mnogo češće javljaju zbog ekonomske zavisnosti.

U VRTLOGU EVROPSKE DEKADENCIJE

Stoga Šmit iznosi kritiku dualističke države XIX veka, zasnovane na idejama Džona Loka i Monteskjea, sa ciljem razdvajanja sfera državnog i privatnog. U stvari, moderne tehnokratije, koje istorijski proističu iz institucija parlamentarnog predstavljanja, doživljavaju preplitanje i suprotstavljanje privatnog i javnog, kako je pokazao Jirgen Habermas. Takva situacija destabilizuje pojedinca i slabi državu. Prema Šmitu, ova slabost demokratije dozvolila je uspostavljanje jednopartijskih režima, kako objašnjava u Staat, Bewegung, Volk [Država, pokret, narod].11 Ovakav tip režima predstavlja osnovu institucionalne revolucije XX veka; u stvari, to je danas najrasprostranjeniji režim na svetu. Samo su Zapadna Evropa i Severna Amerika sačuvale pluralističku strukturu tradicionalne demokratije, ali tek kao fikciju, jer je stvarna moć ekonomska i tehnička. Jednopartijska država pokušava da ponovo uspostavi političko jedinstvo naroda na osnovu trostruke strukture: potpora države obuhvata državne službenike i vojsku; ljudi nisu statistička populacija, već politizovani entitet čvrsto organizovan u posredničke institucije; partija pokreće (Bewegung) ovaj orkestar i stvara portal za komunikaciju države i ljudi.

Šmit, koji se stalno vraća na nacizam, staljinizam, teokratije i humanitarne totalitarizme, očigledno ne odobrava jednopartijsku državu. On ne podržava nijedan „režim”. U skladu sa starom latinskom tradicijom realizma nasleđenom od Rima, Šmit traži izvršnu vlast koja je i moćna i legitimna, ne „ideologizuje” neprijatelja, i može, u određenim slučajevima, da iskoristi silu, da od države stvori „samoorganizaciju društva”.

Rat je tako postao predmet političke teorije. Tako je Šmit zainteresovan za geopolitiku kao prirodni nastavak politike. Prava, velika politika za njega je inostrana politika, koja svoj vrhunac doživljava u diplomatiji. UNomosu Zemlje (1951),12 on pokazuje da država od XVI veka prati evropsku koncepciju politike. Međutim, Evropa je postala dekadentna: birokratska država je depolitizovana i više ne dozvoljava čuvanje istorije evropskih naroda; jus publicum europaeum, koji je odlučio da međudržavni odnosi slabe u korist globalističkih i pacifističkih ideologija, nesposobnih da ustanove efikasno međunarodno pravo. Ideologija ljudskih prava i hvaljeni humanitarizam međunarodnih institucija, paradoksalno, pripremaju svet u kome sila ima primat nad pravom. Nasuprot tome, realistična koncepcija odnosa između država – koja dozvoljava i smatra normalnim konflikte, te prepoznaje legitimnost volje za moć – služi da odnose između naroda učini civilizovanim.

SLOBODA REDA I ZAKONA

Šmit je, pored Mao Cedunga, najveći moderni teoretičar revolucionarnog rata i zagonetne ličnosti gerilaca koji, u našem dobu depolitizacije država, preuzima odgovornost za političko, „ilegalno” određuje neprijatelje i briše razliku između rata i mira.13

„Lažni pacifizam” deo je sveta u kome se političke vlasti i nezavisne vladavine brišu svetskom civilizacijom, koja je otuđenija od svake tiranije. Šmit, koji je uticao na ustav Pete Francuske Republike – najinteligentniji, najpolitičkiji francuski ustav, najmanje inspirisan idealizmom prosvetiteljstva od svih dotadašnjih – šalje nam poruku: sloboda, humanost, mir, samo su himere koje vode nevidljivom ugnjetavanju. Jedine slobode vredne pažnje – u slučaju i naroda i pojedinaca – jesu one koje garantuje legitimna sila političke vlasti, koja stvara red i zakone.

Karl Šmit ne definiše vrednosti koje mobilišu političko i čine određenje neprijatelja legitimnim. Ove vrednosti se ne smeju definisati ideologijama – koje su uvek apstraktne i uvek predstavljaju prolaz ka totalitarizmu – već mitologijama. U ovom smislu, funkcionisanje vlasti, čisto političko, nije dovoljno. Neophodno je dodati „religioznu” dimenziju prve funkcije, kao što je definisano u indoevropskoj trodelnosti. Čini nam se da je ovo način za zaokruživanje Šmitove političke teorije. Jer, ako Šmit gradi most između antropologije i politike, potrebno je izgraditi još jedan: između politike i istorije.

______________ 

 1 Carl Schmitt, The Concept of the Political, trans. George Schwab (Chicago: University of Chicago Press, 1996) — trans.
2 Cf. Julien Freund, L’Essence du politique (Paris: Sirey, 1965), i La Fin de la Renaissance (Paris: PUF, 1980).
3 Carl Schmitt, Gesetz und Urteil. Eine Untersuchung zum Problem der Rechtspraxis [Pravo i rasuđivanje: Ispitivanje problema pravne prakse] [1912] (Munich: C. H. Beck, 1968) i Der Wert des Staates und die Bedeutung des Einzelnen [Vrednost države i značenje pojedinačnog] (Tübingen: J. C. B. Mohr [Paul Siebeck], 1914) — trans.
4 Carl Schmitt, Political Romanticism, trans. Guy Oakes (Cambridge, Mass.: The MIT Press, 1985). — trans.
5 Carl Schmitt, Die Diktatur: Von den Anfängen des modernen Souveränitätsgedankens bis zum proletarischen Klassenkampf [Diktator: Od početaka modernih teorija suvereniteta do proleterske klasne borbe] (Berlin: Duncker & Humblot, 1921) — trans.
6 U predgovoru za francusko izdanje Koncepta političkog: Carl Schmitt, La notion de politique (Paris: Calmann-Lévy, 1972).
7 Carl Schmitt, The Crisis of Parliamentary Democracy, trans. Ellen Kennedy (Cambridge, Mass.: The MIT Press, 1986). Videti i Carl Schmitt, Political Theology: Four Chapters on the Theory of Sovereignty [1922], trans. George Schwab (Cambridge, Mass.: The MIT Press, 1986) — trans.
8 Carl Schmitt, Theory of the Partisan: Intermediate Commentary on the Concept of the Political, trans. G. L. Ulmen (New York: Telos Press, 2007)—trans.
9 Cf. The Concept of the Political, 53–54 — trans.
10 Carl Schmitt, Legality and Legitimacy, trans. Jeffrey Seitzer (Durham, N.C.: Duke University Press, 2004) — trans.
11 Staat, Bewegung, Volk: Die Dreigleiderung der politischen Einheit [Država, pokret, ljudi: tri organa političkog jedinstva] (Hamburg: Hanseatische Verlagsanstalt, 1934) — trans. Odnosi se na seriju studija o jednopartijskim državama, uglavnom marksističkim, koje su se pojavile 1932.
12 Carl Schmitt, The Nomos of the Earth in the International Law of Jus Publicum Europaeum, trans. G. L. Ulmen (New York: Telos Press, 2006)—trans.
13 Cf. “The Era of Neutralizations and Depoliticizations” (1929), trans. Matthias Konzett and John P. McCormick, Telos no. 96 (Summer 1993) — trans.

Izvor