Priča o Wagner Grupi je uglavnom ispričana kao priča o jednom kritičnom ruskom oligarhu, Yvgeneyju Prigožinu. Online reference na Prigožina i njegove veze sa Vagner grupom sežu u desetinama hiljada, a mitovi Wagner-Prigožin su dobili svoju stranicu i na Wikipediji.
U svetlu najnovijih događanja postavlja se ključno pitanje kako je moglo doći do stvaranja tako jake vojne formacije? Nije teško doći do odgovora s obzirom da je reč o dužem vremenskom periodu i istraživanjima do koji je lako doći zahvaljujući internetu.
Da li su borci Wagnera patriotski dobrovoljci, plaćenici, vojnici na frontu ili korporativni ratnici ..itd? Podaci iz medija i drugi dokazi, sugerišu da su ponekad sve gore navedeno.
Ove grupe nisu ni dobrovoljci privatnici, niti potpuno ili čak prvenstveno finansijski motivisani plaćenici. Oni su delomično motivisani patriotizmom ali viće vlastitom ekonomskim interesom, osvajanjem novih tržišta. Problem je što Wagner i druge povezane podružnice ne potpadaju pod standardni lanac komande koji nadgledaju vojska ili drugi ustavom ovlašteni sigurnosni organi zbog nedostatku bilo kakvog zakonodavnog nadzora. Najnoviji zakonski uslov da se podvedu pod kontrolu bio je jedan od razloga pobune.
Korporativne armije
Ruske grupe ovog tipa su jedne od prvih organizovanih "oblika" uključenih u multipolarni svetski poredak. Wagner grupa i drugi ruski PVZK su proizvodi faza privatizacije, rekonsolidacije industrije i vojne modernizacije u poslednjih 30 godina što je podstaklo rast korporativnih bezbedonosnih grupa koje je podržala država. Najveći deo pripadnika potekao je iz kruga rezervista i veterana dobrovoljaca. Ova praksa nije započela sa Wagner grupom ili Wagnerovim titularnim šefom, Jevgenijem Prigožinom. Wagnerov narativ krije istoriju duže isprepletenosti državnih i privatnih mreža. Prighozin nije jedini moćni posrednik koji profitira od ruskih PMSC operacija. On je deo većeg skupa mreža.Istorija samog Wagnera je obična priča o bivšem prodavaču hot doga koji je perastao u restoranskog mogula koji je okupio na hiljade naoružanih ljudi po uzoru na druge grupacije u Rusiji i svetu.
Za razliku od zapadnih privatnih vojnih i bezbednosnih kompanija, poput Executive Outcomes, Sandline International, AEGIS, Blackwater, PMSC u Rusiji su ove grupe ilegalne na osnovu Člana 13. Ustava i Člana 208. Krivičnog zakona Ruske Federacije
Budući da ruski zakon tehnički zabranjuje svojim građanima da se bore za finansijsku dobit izvan granica zemlje, koji su pravni, birokratski i organizacioni okviri koji dozvoljavaju ovim grupama , kao što je Wagner, da deluju, naizgled nesmetano u Ukrajini, Siriji, Libiji i drugde u svetu? Ko su primarni klijenti Wagner grupe i drugih ruskih boraca. U kom stepenu se baza klijenata PMSC-a preklapa sa drugim insajderima Kremlja osim Prigožina?To su jedna od mnogih pitanja vezana za Wagner i druge slične ruske grupe, tj. kompanije.
2010 Nikolaj Makarov, načelnik štaba GRU je govorio potrebi korištenja privatnih vojnih kompanija “za delikatne misije u inostranstvu”. Argumenti za legalizaciju uglavnom se usredsređuju na široku međunarodnu praksu korišćenja PMC-a, što bi opravdalo Rusiju da čini isto. U aprilu 2012. godine, kada je tadašnji premijer Vladimir Putin upitan u ruskoj Dumi da li podržava ideju stvaranja mreže ruskih privatnih vojnih kompanija, on je pozitivno odgovorio i naglasio da PMC mogu biti oruđe uticaja u inostranstvu, omogućavajući ostvarivanje nacionalnih interesa bez direktnog učešća države. Kao primjer, naveo je da takve kompanije mogu obezbijediti zaštitu važnih objekata, kao i obuku stranog vojnog osoblja u inostranstvu.
Međutim, prema novinskim izveštajima, Ministarstvo odbrane, Ministarstvo vanjskih poslova i druge sigurnosne agencije oštro su protiv ukidanja ove zabrane.
Genealogija
Nakon donošenja prvog ruskog zakona o domaćim privatnim bezbednosnim kompanijama 1992. godine, veterani nekadašnjij snaga za specijalne operacije Alpha i Vympel postali su aktivni u legitimnim poslovima (kao što je privatna sigurnosna kompanija Alpha-B koju je suosnivač pukovnik Golovatov u avgustu 1993. ) najčešće poslovima obezbeđenja velikih banaka, ali isto tako i u sivoj zoni, čak u organizovanom kriminalu, kao i u politici. Značajan broj takvih PVZK kompanija čak je uzeo naziv svojih matičnih organa. 
U svetlu najnovijih događanja postavlja se ključno pitanje kako je moglo doći do stvaranja tako jake vojne formacije? Nije teško doći do odgovora s obzirom da je reč o dužem vremenskom periodu i istraživanjima do koji je lako doći zahvaljujući internetu.
Da li su borci Wagnera patriotski dobrovoljci, plaćenici, vojnici na frontu ili korporativni ratnici ..itd? Podaci iz medija i drugi dokazi, sugerišu da su ponekad sve gore navedeno.
Ove grupe nisu ni dobrovoljci privatnici, niti potpuno ili čak prvenstveno finansijski motivisani plaćenici. Oni su delomično motivisani patriotizmom ali viće vlastitom ekonomskim interesom, osvajanjem novih tržišta. Problem je što Wagner i druge povezane podružnice ne potpadaju pod standardni lanac komande koji nadgledaju vojska ili drugi ustavom ovlašteni sigurnosni organi zbog nedostatku bilo kakvog zakonodavnog nadzora. Najnoviji zakonski uslov da se podvedu pod kontrolu bio je jedan od razloga pobune.
Korporativne armije
Ruske grupe ovog tipa su jedne od prvih organizovanih "oblika" uključenih u multipolarni svetski poredak. Wagner grupa i drugi ruski PVZK su proizvodi faza privatizacije, rekonsolidacije industrije i vojne modernizacije u poslednjih 30 godina što je podstaklo rast korporativnih bezbedonosnih grupa koje je podržala država. Najveći deo pripadnika potekao je iz kruga rezervista i veterana dobrovoljaca. Ova praksa nije započela sa Wagner grupom ili Wagnerovim titularnim šefom, Jevgenijem Prigožinom. Wagnerov narativ krije istoriju duže isprepletenosti državnih i privatnih mreža. Prighozin nije jedini moćni posrednik koji profitira od ruskih PMSC operacija. On je deo većeg skupa mreža.Istorija samog Wagnera je obična priča o bivšem prodavaču hot doga koji je perastao u restoranskog mogula koji je okupio na hiljade naoružanih ljudi po uzoru na druge grupacije u Rusiji i svetu.
Za razliku od zapadnih privatnih vojnih i bezbednosnih kompanija, poput Executive Outcomes, Sandline International, AEGIS, Blackwater, PMSC u Rusiji su ove grupe ilegalne na osnovu Člana 13. Ustava i Člana 208. Krivičnog zakona Ruske Federacije
Budući da ruski zakon tehnički zabranjuje svojim građanima da se bore za finansijsku dobit izvan granica zemlje, koji su pravni, birokratski i organizacioni okviri koji dozvoljavaju ovim grupama , kao što je Wagner, da deluju, naizgled nesmetano u Ukrajini, Siriji, Libiji i drugde u svetu? Ko su primarni klijenti Wagner grupe i drugih ruskih boraca. U kom stepenu se baza klijenata PMSC-a preklapa sa drugim insajderima Kremlja osim Prigožina?To su jedna od mnogih pitanja vezana za Wagner i druge slične ruske grupe, tj. kompanije.
2010 Nikolaj Makarov, načelnik štaba GRU je govorio potrebi korištenja privatnih vojnih kompanija “za delikatne misije u inostranstvu”. Argumenti za legalizaciju uglavnom se usredsređuju na široku međunarodnu praksu korišćenja PMC-a, što bi opravdalo Rusiju da čini isto. U aprilu 2012. godine, kada je tadašnji premijer Vladimir Putin upitan u ruskoj Dumi da li podržava ideju stvaranja mreže ruskih privatnih vojnih kompanija, on je pozitivno odgovorio i naglasio da PMC mogu biti oruđe uticaja u inostranstvu, omogućavajući ostvarivanje nacionalnih interesa bez direktnog učešća države. Kao primjer, naveo je da takve kompanije mogu obezbijediti zaštitu važnih objekata, kao i obuku stranog vojnog osoblja u inostranstvu.
Međutim, prema novinskim izveštajima, Ministarstvo odbrane, Ministarstvo vanjskih poslova i druge sigurnosne agencije oštro su protiv ukidanja ove zabrane.
Genealogija
Nakon donošenja prvog ruskog zakona o domaćim privatnim bezbednosnim kompanijama 1992. godine, veterani nekadašnjij snaga za specijalne operacije Alpha i Vympel postali su aktivni u legitimnim poslovima (kao što je privatna sigurnosna kompanija Alpha-B koju je suosnivač pukovnik Golovatov u avgustu 1993. ) najčešće poslovima obezbeđenja velikih banaka, ali isto tako i u sivoj zoni, čak u organizovanom kriminalu, kao i u politici. Značajan broj takvih PVZK kompanija čak je uzeo naziv svojih matičnih organa.
Dok je jedan ogranak PMSC-a povezan s Alpha-om očigledno kupila američka Armor Group na vrhuncu privatizacijskog žara 1990-ih, drugi, pod nazivom Alpha-B, okupio je vlasnike sa s sedištem u Moskvi. Na svojoj web stranici oni navode da su mnogi njihovi članovi služili u Alpha pre nego što je kompanija formirana 1992. godine. Ipak čini se da su i druge vodili članovi Alfe.
Ne postoji poznata potpuna lista različitih kompanija koje su potekle iz Alpha i Vympel linije privatnih sigurnosnih kompanija, ali je do 1998. godine službena procena ruske vlade iznosila ukupan broj privatnih sigurnosnih kompanija koje posluju u Rusiji na oko 5.000. S obzirom na broj firmi koje su bile neregistrovane i često u sklopu sportskih klubova širom zemlje, ukupan broj je verovatno bio veći. Ovi prethodni klubovi će nastaviti da zauzimaju istaknuto mesto u evoluciji ruske privatne industrije obezbeđenja, služeći kao važni čvorovi za zapošljavanje, obuku i druge zadatke organizacionog upravljanja.
Tranzicija
Posthladnoratovska era je dovela do renesanse privatnih sigurnosnih kompanija, privatnih vojnih kompanija. I državni i nedržavni akteri često su se oslanjali na njihove usluge, jer su ove kompanije fleksibilnije, jeftinije, manje odgovorne, a često i mnogo sposobnije od redovnih vojske. Postsovjetska Rusija je relativno kasno uhvatila korak sa trendom privatizacije,otuda se tranzicija elitnih bezbednosnih kadrova iz državne službe u privatna obezbeđenja preklapala sa nekoliko faza privatizacije i reorganizacije državnih preduzeća od strateškog značaja za rusku izvoznu bazu.
Tranzicija
Posthladnoratovska era je dovela do renesanse privatnih sigurnosnih kompanija, privatnih vojnih kompanija. I državni i nedržavni akteri često su se oslanjali na njihove usluge, jer su ove kompanije fleksibilnije, jeftinije, manje odgovorne, a često i mnogo sposobnije od redovnih vojske. Postsovjetska Rusija je relativno kasno uhvatila korak sa trendom privatizacije,otuda se tranzicija elitnih bezbednosnih kadrova iz državne službe u privatna obezbeđenja preklapala sa nekoliko faza privatizacije i reorganizacije državnih preduzeća od strateškog značaja za rusku izvoznu bazu.
Energetske kompanije koje podržava država ubrzo su se pojavile kao ključni inkubator za ove grupacije. Nekoliko godina nakon raspada Sovjetskog Saveza, Jeljcin je izdao izvršni dekret koji je dozvolio Gazpromu i Transnjeftu da osnuju sopstvene grupe ( naoružane) za zaštitu novoizgrađene infrastrukture. Transnjeft i Gazprom su se kasnije pridružili talasu državnih firmi u finansijskom i energetskom sektoru koje su svoja specijalizovana bezbednosna odeljenja popunile nekadašnjeim vrhunskim oficirskim kadrovima.
Godine 1993., pokojni i legendarni dugogodišnji direktor Gazproma, Rem Vyakhirev, unajmio je dva odvojena tima predvođena bivšim oficirima Alpha-e da upravljaju obezbeđenjem Gazproma. Bez moći i bez posla, rezervni general-major Vladimir Medvedev zadužio je grupu bivših članova Alfa tima da upravljaju Vjahirevom ličnom zaštitom. Iste godine, osoblje bivšeg general-majora Viktora Ivanenka na KGB-ovoj Visokoj akademiji za obuku Crvene zastave – pre svega pukovnik Vladimir Maruščenko – preuzelo je vodstvo u osiguravanju infrastrukture i interesa kompanije Gazprom.
2002. godine procenjeno je da je Gaspromovo odeljenje bezbednosti imalo oko 13.000 zaposlenih sa 41 odvojenim pododeljenjem. Sa otprilike 300.000 ukupno zaposlenih u knjigama do 2006. godine, Gazprom je bio jedan od najvećih poslodavaca u Rusiji, dok su porezni prihodi koje je generisao plinski gigant činio otprilike 25 posto celokupnog ruskog državnog budžeta, prema studiji američke vojne analitičarke Cindy iz 2010. Hurst.
Do 2007. Gazprom je zapošljavao 20.000 ili više u svojoj službi sigurnosti.
Godine 1993., pokojni i legendarni dugogodišnji direktor Gazproma, Rem Vyakhirev, unajmio je dva odvojena tima predvođena bivšim oficirima Alpha-e da upravljaju obezbeđenjem Gazproma. Bez moći i bez posla, rezervni general-major Vladimir Medvedev zadužio je grupu bivših članova Alfa tima da upravljaju Vjahirevom ličnom zaštitom. Iste godine, osoblje bivšeg general-majora Viktora Ivanenka na KGB-ovoj Visokoj akademiji za obuku Crvene zastave – pre svega pukovnik Vladimir Maruščenko – preuzelo je vodstvo u osiguravanju infrastrukture i interesa kompanije Gazprom.
2002. godine procenjeno je da je Gaspromovo odeljenje bezbednosti imalo oko 13.000 zaposlenih sa 41 odvojenim pododeljenjem. Sa otprilike 300.000 ukupno zaposlenih u knjigama do 2006. godine, Gazprom je bio jedan od najvećih poslodavaca u Rusiji, dok su porezni prihodi koje je generisao plinski gigant činio otprilike 25 posto celokupnog ruskog državnog budžeta, prema studiji američke vojne analitičarke Cindy iz 2010. Hurst.
Do 2007. Gazprom je zapošljavao 20.000 ili više u svojoj službi sigurnosti.
Kada je ruski parlament, Duma, iste godine počeo da razmatra da li da zabrani privatnim kompanijama za obezbeđenje da naoružavaju svoje osoblje, Gasprom i drugi državni vodeći, poput Transnjefta, pružili su žestok otpor. Uspešan lobistički napor doveo je Dumu do toga da u savezni zakon o naoružanju na kraju uključi zaobilazno rešenje za strateška preduzeća i korporacije poput Gazproma i drugih energetskih kompanija u većinskom državnom vlasništvu.
Otprilike u to isto vreme — od 2005. do 2007. — Putin je predvodio napore da tiho privatizuje još veći deo ruske ekonomije. U skladu sa ovom šemom Putin je imenovao svoja dva bliska kolege Sergeja Ivanova i Igora Sečina na čelo prve od posebnih strateških državnih korporacija, Ujedinjene vazduhoplovne korporacije i Ujedinjene korporacije za brodogradnju. Ovakav pristup je omogućio ponovnu konsolidaciju državne imovine u akcionarska društva u kojima je ruska država većinski vlasnik.Imovina Rosboronexporta, giganta odbrambene industrije takođe je konsolidovana statutom iz 1999. godine, a kasnije će se formirati preduzeće u većinskom državnom vlasništvu poznato kao Rostec.
Već je Jeljcin izdao niz uredbi kojima je u suštini ponovo konsolidovan Kremljov nadzor nad Rosboroneksportom, glavnim izvoznikom oružja u zemlji. Deo paketa zakona iz 1990-ih koji je pokrenuo ogromnu reorganizaciju ruskog vojno-industrijskog kompleksa i stavio GRU na efikasnu odgovornost za upravljanje sporazumima o vojno-tehničkoj saradnji za inostrane trgovinske sporazume o trgovini oružjem, potezi za transformaciju delova strateških industrija nastavljeni su kroz prve godine Putinovog prvog predsedničkog mandata.
Iako su ove kompanije registrovane kao inostrane kompanije sa sedištima u Belizeu, Hongkongu ili Kipru, one su duboko isprepletane sa ruskom vojnom, političkom i obaveštajnom zajednicom.Npr.prema nekim izvorima Wagner grupa nije registrovana ni u Rusiji ni bilo gde drugde – de jure, kompanija ne postoji. Njena finansijska pozadina nije u potpunosti jasna, ali njene operacije i logistička podrška se ponekada direktno vežu sa Oružanim snagama Ruske Federacije. Ruska vojna infrastruktura stoji u velikoj meri na raspolaganju pripadnicima Vagnera, od upotrebe transportne infrastrukture ruskih oružanih snaga i ministarstva odbrane, lečenja u ruskim vojnim bolnicama, izdavanje sekvencijalnih pasoša, dozvola upotrebe baze GRU i sl.
Otprilike u to isto vreme — od 2005. do 2007. — Putin je predvodio napore da tiho privatizuje još veći deo ruske ekonomije. U skladu sa ovom šemom Putin je imenovao svoja dva bliska kolege Sergeja Ivanova i Igora Sečina na čelo prve od posebnih strateških državnih korporacija, Ujedinjene vazduhoplovne korporacije i Ujedinjene korporacije za brodogradnju. Ovakav pristup je omogućio ponovnu konsolidaciju državne imovine u akcionarska društva u kojima je ruska država većinski vlasnik.Imovina Rosboronexporta, giganta odbrambene industrije takođe je konsolidovana statutom iz 1999. godine, a kasnije će se formirati preduzeće u većinskom državnom vlasništvu poznato kao Rostec.
Već je Jeljcin izdao niz uredbi kojima je u suštini ponovo konsolidovan Kremljov nadzor nad Rosboroneksportom, glavnim izvoznikom oružja u zemlji. Deo paketa zakona iz 1990-ih koji je pokrenuo ogromnu reorganizaciju ruskog vojno-industrijskog kompleksa i stavio GRU na efikasnu odgovornost za upravljanje sporazumima o vojno-tehničkoj saradnji za inostrane trgovinske sporazume o trgovini oružjem, potezi za transformaciju delova strateških industrija nastavljeni su kroz prve godine Putinovog prvog predsedničkog mandata.
Iako su ove kompanije registrovane kao inostrane kompanije sa sedištima u Belizeu, Hongkongu ili Kipru, one su duboko isprepletane sa ruskom vojnom, političkom i obaveštajnom zajednicom.Npr.prema nekim izvorima Wagner grupa nije registrovana ni u Rusiji ni bilo gde drugde – de jure, kompanija ne postoji. Njena finansijska pozadina nije u potpunosti jasna, ali njene operacije i logistička podrška se ponekada direktno vežu sa Oružanim snagama Ruske Federacije. Ruska vojna infrastruktura stoji u velikoj meri na raspolaganju pripadnicima Vagnera, od upotrebe transportne infrastrukture ruskih oružanih snaga i ministarstva odbrane, lečenja u ruskim vojnim bolnicama, izdavanje sekvencijalnih pasoša, dozvola upotrebe baze GRU i sl.
Zna se da je Prigožinova kompanija Evro Polis potpisala sporazum sa sirijskom državnom kompanijom General Petroleum Corporation u januaru 2018. godine, na osnovu koga ona dobija dvadeset pet procenata od proizvodnje svakog osvojenog energetskog objekta. Tokom napada na Conoco postrojenje, u blizini Dajr ez Zaura u februaru 2018. godine, pripadnici Vagner grupe sukobili su se sa američkim trupama i njihovim partnerima koji su štitili ovaj objekat.Na osnovu izveštaja obaveštajnih službi SAD, Prigožin je direktno učestvovao u pripremanju napada na ovo postrojenje. Sama bitka bila je katastrofalna za obe strane, rezultirala je sa oko dvesta žrtava i izazvala je pogoršanje odnosa između SAD i Rusije. Nivo umešanosti Rusije u organizovanje ovog napada dovodi se u pitanje, nije poznato da li je ministarstvo odbrane bilo upoznato sa oružanim napadima,
Evo sta je sam Prigozin izjavio tim povodom:
Nikada nismo bili PMC. I nikada nismo ostvarili profit kao privatna vojna kompanija. Učestvovali smo u raznim sukobima, braneći interese Ruske Federacije, u nekim slučajevima štiteći i lokalno stanovništvo. U 99% slučajeva uradili smo to potpuno besplatno. Potrošio sam oko milijardu i po dolara sopstvenog novca, prema procenama na početku NVO. Upravo sam odlučio da izračunam koliko sam novca spalio u Africi, arapskim zemljama i tako dalje “, rekao je Evgenij Prigožin
Prema rečima šefa Vagnerovaca, jedini ugovor koji je trebalo da donese profit bio je ugovor o oslobađanju naftnih polja u Republici Siriji 2016. godine.
„Dogovorili smo se sa Asadom da ćemo dobiti dvadeset odsto od prodaje nafte koju ćemo im vratiti. Ali kao rezultat toga, nisu nam platili skoro ništa, u stvari, jednostavno su prevarili. Dakle, mi nismo privatna vojna kompanija. Izraz „privatna vojna kompanija“ skovao je novinar Korotkov sa Fontanke i Nove gazete da nas demonizuje. Kao, ovo su krvoločne pumpe, isisaju sva creva zemalja u koje dolaze “, uporedio je Prigožin.
Prema njegovim rečima, naziv „PMC Vagner”, koji je svuda ispisan, već je danak tradiciji. Kao i, na primer, ostali rekviziti. „Postoji ševron PMC Vagner grupe sa lobanjom, ceo svet to zna. Ali nikada ga zvanično nismo imali! Ali možete li to dokazati svetu? Pa ako vam se sviđa, neka ga nose, nemamo ništa protiv. Oni prodaju stvari sa ovim logotipima - nama je svejedno, sve dok su ljudi srećni. Ne treba nam ništa za ovo“, rekao je biznismen. ( izvor .)
Obojene revolucije
Arapsko proleće 2011. i evromajdanske pobune 2013-2014 u Ukrajini predstavljale su trostruku pretnju za Kremlj u pogledu njegovog pristupa moru glavnim tržištima oružja i energije. Putin je u oba slučaja video odjeke obojenih revolucija i „nevidljivu američku ruku“. Ustanak protiv režima Viktora Janukoviča u Ukrajini zapretio je da ugrozi dugogodišnji pristup Rusije važnim pomorskim i kopnenim rutama za trgovinu energentima i tranzit oružja.
WAGNER
Dmitrij Utkin je osnivač Wagner grupe. Veteran oba čečenska rata, Utkin je služio u GRU do 2013. godine, nakon čega je komandovao jedinicom Spetsnaza, dostigavši čin potpukovnika. Godine 2013. napustio je službu i pridružio se Sigurnosnoj grupi Moran, u čijim je redovima učestvovao u spomenutoj, propaloj operaciji Slavenskog korpusa u Siriji. Godine 2014. napustio je Moran i osnovao Wagner Group. Kompanija je dobila ime po njegovom starom pozivnom znaku "Vagner". Ne može se proveriti da li je Utkin inicirao osnivanje Wagner grupe ili je bio samo frontmen nekog drugog.
Glavna baza Wagner grupe nalazi se u gradu Molkino, u ruskom okrugu Krasnodar. ( izvor ) Ono što ovaj objekat čini veoma neobičnim je to što njime zajednički upravljaju 10. odvojena brigada specijalne namene ruske GRU i grupa Vagner. Nakon prolaska prvog kontrolnog punkta koji čuvaju vojnici GRU-a, ako se vozi levo, dolazi do objekta GRU-a, dok desno vodi put do kasarne Wagner. Istraživački izveštaj, objavljen u ruskom časopisu Znak u martu 2018. godine, otkrio je da se, uprkos fijasku u Deir ez-Zoru, baza stalno širila i gradile nove zgrade.
Nikada nismo bili PMC. I nikada nismo ostvarili profit kao privatna vojna kompanija. Učestvovali smo u raznim sukobima, braneći interese Ruske Federacije, u nekim slučajevima štiteći i lokalno stanovništvo. U 99% slučajeva uradili smo to potpuno besplatno. Potrošio sam oko milijardu i po dolara sopstvenog novca, prema procenama na početku NVO. Upravo sam odlučio da izračunam koliko sam novca spalio u Africi, arapskim zemljama i tako dalje “, rekao je Evgenij Prigožin
Prema rečima šefa Vagnerovaca, jedini ugovor koji je trebalo da donese profit bio je ugovor o oslobađanju naftnih polja u Republici Siriji 2016. godine.
„Dogovorili smo se sa Asadom da ćemo dobiti dvadeset odsto od prodaje nafte koju ćemo im vratiti. Ali kao rezultat toga, nisu nam platili skoro ništa, u stvari, jednostavno su prevarili. Dakle, mi nismo privatna vojna kompanija. Izraz „privatna vojna kompanija“ skovao je novinar Korotkov sa Fontanke i Nove gazete da nas demonizuje. Kao, ovo su krvoločne pumpe, isisaju sva creva zemalja u koje dolaze “, uporedio je Prigožin.
Prema njegovim rečima, naziv „PMC Vagner”, koji je svuda ispisan, već je danak tradiciji. Kao i, na primer, ostali rekviziti. „Postoji ševron PMC Vagner grupe sa lobanjom, ceo svet to zna. Ali nikada ga zvanično nismo imali! Ali možete li to dokazati svetu? Pa ako vam se sviđa, neka ga nose, nemamo ništa protiv. Oni prodaju stvari sa ovim logotipima - nama je svejedno, sve dok su ljudi srećni. Ne treba nam ništa za ovo“, rekao je biznismen. ( izvor .)
Obojene revolucije
Arapsko proleće 2011. i evromajdanske pobune 2013-2014 u Ukrajini predstavljale su trostruku pretnju za Kremlj u pogledu njegovog pristupa moru glavnim tržištima oružja i energije. Putin je u oba slučaja video odjeke obojenih revolucija i „nevidljivu američku ruku“. Ustanak protiv režima Viktora Janukoviča u Ukrajini zapretio je da ugrozi dugogodišnji pristup Rusije važnim pomorskim i kopnenim rutama za trgovinu energentima i tranzit oružja.
WAGNER
Dmitrij Utkin je osnivač Wagner grupe. Veteran oba čečenska rata, Utkin je služio u GRU do 2013. godine, nakon čega je komandovao jedinicom Spetsnaza, dostigavši čin potpukovnika. Godine 2013. napustio je službu i pridružio se Sigurnosnoj grupi Moran, u čijim je redovima učestvovao u spomenutoj, propaloj operaciji Slavenskog korpusa u Siriji. Godine 2014. napustio je Moran i osnovao Wagner Group. Kompanija je dobila ime po njegovom starom pozivnom znaku "Vagner". Ne može se proveriti da li je Utkin inicirao osnivanje Wagner grupe ili je bio samo frontmen nekog drugog.
Glavna baza Wagner grupe nalazi se u gradu Molkino, u ruskom okrugu Krasnodar. ( izvor ) Ono što ovaj objekat čini veoma neobičnim je to što njime zajednički upravljaju 10. odvojena brigada specijalne namene ruske GRU i grupa Vagner. Nakon prolaska prvog kontrolnog punkta koji čuvaju vojnici GRU-a, ako se vozi levo, dolazi do objekta GRU-a, dok desno vodi put do kasarne Wagner. Istraživački izveštaj, objavljen u ruskom časopisu Znak u martu 2018. godine, otkrio je da se, uprkos fijasku u Deir ez-Zoru, baza stalno širila i gradile nove zgrade.
Нема коментара:
Постави коментар