II
Koje su to političke ustanove koje su nužne da bi se demokracija afirmirala u slobodi i pravičnosti, a ne u ropstvu i nepravičnosti? Treba prije svega reći da je Tocquevilleov i Millov pristup toj problematici vrlo oprezan. Oba se autora suprotstavljaju naglim promjenama te se na sličan način postavljaju i prema problematici prihvaćanja demokratskih političkih ustanova. Sam Mili tvrdi, govoreći o Tocqevilleu da "Nitko se više od njega samoga ne protivi toj vrsti demokratskog radikalizma koja bi trenutno dala najviše političkog privilegija masama, neukim i jedva dozrelim za one najniže. Ipak, taj filozof smatra da je stalno rastuće sudjelovanje naroda u svim kategorijama vlastitih poslova osnovno pravilo modernog načina vladanja." 8
Koje su to političke ustanove koje su nužne da bi se demokracija afirmirala u slobodi i pravičnosti, a ne u ropstvu i nepravičnosti? Treba prije svega reći da je Tocquevilleov i Millov pristup toj problematici vrlo oprezan. Oba se autora suprotstavljaju naglim promjenama te se na sličan način postavljaju i prema problematici prihvaćanja demokratskih političkih ustanova. Sam Mili tvrdi, govoreći o Tocqevilleu da "Nitko se više od njega samoga ne protivi toj vrsti demokratskog radikalizma koja bi trenutno dala najviše političkog privilegija masama, neukim i jedva dozrelim za one najniže. Ipak, taj filozof smatra da je stalno rastuće sudjelovanje naroda u svim kategorijama vlastitih poslova osnovno pravilo modernog načina vladanja." 8
U skladu s takvim pristupom, Mili će predložiti neka konkretna rješenja za postupno uvođenje demokratskih ustanova, kao npr., oduzimanje prava glasa osobama kojima nedostaje najtemeljnije obrazovanje. Postoje i drugi prijedlozi, kako kod Tocquevillea, tako i kod Milla, usmjereni prema sužavanju demokracije. Najočitiji je takav primjer zasigurno prijedlog pluralnog glasa kojeg je formulirao Mili. Radi se o prijedlogu koji počiva na načelu "svatko ima pravo na barem jedan glas, a oni zaslužniji imaju pravo na više od jednoga glasa." Kriterij za određenje zaslužnijih jest intelektulni.9
U duhu postupnog i nepotpunog uvođenja demokratskih političkih ustanova, autori misle da je važan pristup organizovanju parlamentarnog sistema. Tocqueville npr. naglašava važnost konstituisanja gornjeg parlamentarnog doma, koji bi se izabirao na posredan način.
Neka se rešenja zasnivaju na pokušaju uticaja na civilno društvo, posebno preko zaštite određenih društvenih klasa koje bi trebale zagarantovati neophodni pluralizam. Po tom pitanju postoje određene razlike između dva autora. Mill se najviše pribojava trgovačke klase, koja bi, kao srednji stalež, mogla biti težište društveno pogubnog ujednačavanja i nepoštivanja pluralizma. Važno bi sredstvo za smanjenje mogućnosti degenerisanja demokratije bilo održavanje društvenih klasa koje bi se odupirale trgovačkom duhu, a to su poljoprivredna, imućna i intelektualna klasa. Ne vidim veliku ulogu za takav predlog u kontekstu Millove misli. Budući da je prihvatio Tocquevilleovu ideju o neminovnosti strukturisanja u civilnom društvu, nije jasno na koji način Mill misli da je moguće delovati u smeru održavanja određenih društvenih klasa.
Suprotno od Milla, Tocqueville veruje da upravo trgovački duh može pridoneti pozitivnom razvoju demokratije. Istina je da trgovački duh nosi sa sobom i negativne konotacije. Ali su one pozitivne svakako relevantnije. Za našu sadašnju raspravu najvažnija je od tih osobina činjenica da trgovački duh udaljava od ekstremizama te otvara mogućnost za kompromise u političkoj sferi, te za širu društvenu toleranciju.
Ipak, ono po čemu su Tocquevilleova i Millova analiza problema demokratije vredne pažnje su pre svega demokratski predlozi za rešavanje problema demokratije. Već sam preneo Tocquevilleove reči, po kojima se glavni lekovi za bolesti demokratije, kao društvene pojave, sastoje u afirmisanju demokratskih političkih ustanova. Temeljni lekovi koji se predlažu za bolesti demokratije su homeopatski. Takav stav u potpunosti prihvata i Mill.
Ideja koja stoji u pozadini takve tvrdnje je sledeća. Demokratsko društveno uređenje će degenerisati bude li politička vlast uništila inicijativu i individualnost pojedinaca. To će postići svaka centralizovana vlast. Da bi se to sprečilo, potrebno je organizovati političke ustanove koje će sprečiti upravo takvo delovanje političke vlasti. Potrebno je, dakle, omogućiti (i čak naterati) građane da sami brinu o sebi u što više mogućih situacija, da sami budu što više angažovani u javnom životu. Civilno društvo treba biti što je više moguće aktivirano, a država što je moguće više rasterećena. U tome se sastoji nužna decentralizacija. Da bi se ustanovilo kako to postići, i francuskom i engleskom su misliocu bile izrazito važne Tocquevilleove spoznaje o razvoju demokratije u Americi.
Prva je demokratska politička ustanova, koja pridonosi pravilnom razvoju demokratskog društvenog uređenja, demokratski izabrani parlament. Tocqueville primećuje da demokratsko glasanje za političke funkcije neće uvek pridoneti da upravo najvredniji budu izabrani, pa stoga niti tome da najbolja politika bude provedena. Međutim, građansko učestvovanje u političkim izborima pridonosi boljitku političkog građanskog odgoja. Učestvovanje u političkim izborima pridonosi širenju energije među građanima te se suprotstavlja upravo onome što je predstavljalo najveću opasnost za moguću degeneraciju demokratije: pasivizacija građana.
Osim toga, demokratsko izabiranje parlamenta sužava tendenciju vlasti da zloupotrebljava svoju moć. Svaki pripadnik vlasti zna da će na sledećim izborima moći da izgubi svoj položaj. On neće težiti koncentrisanju prevelike moći u vladi da bi izbegao neugodno stanje kad bi se on sam našao u političkoj manjini.
Ovoj bi se tvrdnji moglo replicirati. Moglo bi se reći da niti jedan političar u vladi time što poštuje autonomiju civilnog društva i načelo decentralizovane vlasti, nema garanciju da će isto činiti oni koji će nakon njega dobiti njegov politički položaj. Prigovor je delomično ispravan, ali ne i odlučujući. Kad bi određena vlast uspela uspostaviti veliku moć u centralnoj vladi, ona bi takvo stanje, koje bi bilo smatrano normalnim, predala vlasti koja bi je zamenila, i nova bi vlast mogla primiti takvo stanje bez posebnih poteškoća. Decentralizovana bi vlast, suprotno tome, naterala vladu koju bi zamenila, kad bi ova imala ambicije zloupotrebljavanja svoje moći, da promeni političko stanje, što je puno teže postići od zadržavanja postojećeg stanja.
Ipak, sama institucija glasanja neće biti dovoljna za obavljanje odgojne funkcije demokracije. To kaže i sam Mill.
U duhu postupnog i nepotpunog uvođenja demokratskih političkih ustanova, autori misle da je važan pristup organizovanju parlamentarnog sistema. Tocqueville npr. naglašava važnost konstituisanja gornjeg parlamentarnog doma, koji bi se izabirao na posredan način.
Neka se rešenja zasnivaju na pokušaju uticaja na civilno društvo, posebno preko zaštite određenih društvenih klasa koje bi trebale zagarantovati neophodni pluralizam. Po tom pitanju postoje određene razlike između dva autora. Mill se najviše pribojava trgovačke klase, koja bi, kao srednji stalež, mogla biti težište društveno pogubnog ujednačavanja i nepoštivanja pluralizma. Važno bi sredstvo za smanjenje mogućnosti degenerisanja demokratije bilo održavanje društvenih klasa koje bi se odupirale trgovačkom duhu, a to su poljoprivredna, imućna i intelektualna klasa. Ne vidim veliku ulogu za takav predlog u kontekstu Millove misli. Budući da je prihvatio Tocquevilleovu ideju o neminovnosti strukturisanja u civilnom društvu, nije jasno na koji način Mill misli da je moguće delovati u smeru održavanja određenih društvenih klasa.
Suprotno od Milla, Tocqueville veruje da upravo trgovački duh može pridoneti pozitivnom razvoju demokratije. Istina je da trgovački duh nosi sa sobom i negativne konotacije. Ali su one pozitivne svakako relevantnije. Za našu sadašnju raspravu najvažnija je od tih osobina činjenica da trgovački duh udaljava od ekstremizama te otvara mogućnost za kompromise u političkoj sferi, te za širu društvenu toleranciju.
Ipak, ono po čemu su Tocquevilleova i Millova analiza problema demokratije vredne pažnje su pre svega demokratski predlozi za rešavanje problema demokratije. Već sam preneo Tocquevilleove reči, po kojima se glavni lekovi za bolesti demokratije, kao društvene pojave, sastoje u afirmisanju demokratskih političkih ustanova. Temeljni lekovi koji se predlažu za bolesti demokratije su homeopatski. Takav stav u potpunosti prihvata i Mill.
Ideja koja stoji u pozadini takve tvrdnje je sledeća. Demokratsko društveno uređenje će degenerisati bude li politička vlast uništila inicijativu i individualnost pojedinaca. To će postići svaka centralizovana vlast. Da bi se to sprečilo, potrebno je organizovati političke ustanove koje će sprečiti upravo takvo delovanje političke vlasti. Potrebno je, dakle, omogućiti (i čak naterati) građane da sami brinu o sebi u što više mogućih situacija, da sami budu što više angažovani u javnom životu. Civilno društvo treba biti što je više moguće aktivirano, a država što je moguće više rasterećena. U tome se sastoji nužna decentralizacija. Da bi se ustanovilo kako to postići, i francuskom i engleskom su misliocu bile izrazito važne Tocquevilleove spoznaje o razvoju demokratije u Americi.
Prva je demokratska politička ustanova, koja pridonosi pravilnom razvoju demokratskog društvenog uređenja, demokratski izabrani parlament. Tocqueville primećuje da demokratsko glasanje za političke funkcije neće uvek pridoneti da upravo najvredniji budu izabrani, pa stoga niti tome da najbolja politika bude provedena. Međutim, građansko učestvovanje u političkim izborima pridonosi boljitku političkog građanskog odgoja. Učestvovanje u političkim izborima pridonosi širenju energije među građanima te se suprotstavlja upravo onome što je predstavljalo najveću opasnost za moguću degeneraciju demokratije: pasivizacija građana.
Osim toga, demokratsko izabiranje parlamenta sužava tendenciju vlasti da zloupotrebljava svoju moć. Svaki pripadnik vlasti zna da će na sledećim izborima moći da izgubi svoj položaj. On neće težiti koncentrisanju prevelike moći u vladi da bi izbegao neugodno stanje kad bi se on sam našao u političkoj manjini.
Ovoj bi se tvrdnji moglo replicirati. Moglo bi se reći da niti jedan političar u vladi time što poštuje autonomiju civilnog društva i načelo decentralizovane vlasti, nema garanciju da će isto činiti oni koji će nakon njega dobiti njegov politički položaj. Prigovor je delomično ispravan, ali ne i odlučujući. Kad bi određena vlast uspela uspostaviti veliku moć u centralnoj vladi, ona bi takvo stanje, koje bi bilo smatrano normalnim, predala vlasti koja bi je zamenila, i nova bi vlast mogla primiti takvo stanje bez posebnih poteškoća. Decentralizovana bi vlast, suprotno tome, naterala vladu koju bi zamenila, kad bi ova imala ambicije zloupotrebljavanja svoje moći, da promeni političko stanje, što je puno teže postići od zadržavanja postojećeg stanja.
Ipak, sama institucija glasanja neće biti dovoljna za obavljanje odgojne funkcije demokracije. To kaže i sam Mill.
"Samo glasanje nije bilo dovoljno. Politički čin koji se izvršava samo jednom u nekoliko godina i za koji se građanin nije iz dana u dan najmanje pripremao, zasigurno ne uzdiže njegov razum, niti njegove moralne kvalitete; dakle, ako se građane ne potiče na prihvatanje društvene aktivnosti kojom se pre bavila privilegovana klasa, centralna će vlada uzeti na sebe ne samo celokupno društveno upravljanje, već i mnoge od onih zadataka koje, u zemljama kao što je naša, izvršavaju pojedinci ili udruženja." 10
Slobodni izbori za parlament predstavljaju važan element razvoja demokracije, ali ne i odlučujući. Glasanje se odvija u udaljenim vremenskim razdobljima, što je ipak premalo za potpuni politički odgoj građana. Osim toga, ne postoji nikakva garancija da će demokratski izabran parlament garantovati i decentralizovanu političku vlast. Uz građane koji nisu naviknuti na nikakvu političku aktivnost osim one glasanja u udaljenim razdobljima, vlast će i dalje moći zadržati kontrolu i preterano upravljanje nad civilnim društvom. Potrebno je, stoga, pronaći češće oblike učestvovanja građana u javnom životu. Još će jednom Tocquevilleove spoznaje o Americi poslužiti cilju. Tocqueville je u Americi pronašao još dva vrlo važna rešenja za problem političkog odgoja građana i decentralizacije vlasti: učestvovanje u sudskim porotama i lokalnoj autonomiji.
Tocqueville uglavnom ocenjuje sudsku vlast kao način da se ograniči demokratska vlast: autonomija sudstva ima, uz ostalo, i cilj da se ograniči prevelika moć političkih većina. Ipak, i sudstvo poseduje važan element demokratičnosti, koji se manifestuje u učestvovanju građana u sudskim porotama. Za takvo učestvovanje može se reći isto što i za zasnivanje političke vlasti na narodnoj volji. Narodne porote neće zasigurno moći osigurati najkvalitetnije funkcionisanje sudskog sistema, ali ti će nedostaci uveliko biti kompenzovani narodnim odgojem. Građanin dobiva spoznaje o zakonu, uči se upravljati javnim poslovima i stiče navike da se ne bavi samo vlastitim egoističnim interesima, već i opštim dobrom.
Neki komentatori tvrde da tako optimističke nade nisu potpuno opravdane. Tako Stephen Holmes tvrdi da je participacija u sudskoj vlasti preko narodnih porota uvek ograničena sucem, čija je kontrola nad porotom, kao što i sam Tocqueville uočava, neograničena. Drugačije ne može biti, budući da je zakon isuviše komplikovan da bi ga sami građani mogli u potpunosti shvatiti i primeniti. Zaključuje, stoga, Holmes da je učestvovanje u narodnim porotama škola "u kojoj studentima nije nikada dopušteno da diplomiraju. Sudski sistem je zapravo primer pseudo - demokratije."11
Mislim da je takva kritika neopravdana. Istina je da je sudska vlast, kakvu je Tocqueville opisao sa svojih američkih iskustava, primer pseudo-demokratije; istina je isto tako da u takvoj školi učenicima nikada nije dopušteno da diplomiraju. Međutim, uticaj učestvovanja u narodnim porotama na narodni odgoj ostaje netaknut. Podsetimo se da je Tocquevilleov cilj odgajanje naroda za razvijanje aktivnosti duha koji bi se suprotstavljao bolestima demokratije. Mislim da takav cilj može biti postignut i samim učestvovanjem u narodnim porotama, bez ikakve potrebe da sudac i porotnici budu postavljeni u stanje čak i približne jednakosti. Za sprečavanje bolesti demokratije nije potrebno da građani postanu kompetentni u javnim poslovima koliko i stručnjaci. Dovoljno je da oni postanu kompetentni za praćenje rada stručnjaka i da steknu naviku kontrole stručnjaka, te da su zainteresovani za javne probleme. Svemu tome može pridonieti i ograničeno učestvovanje u porotama, kakvo je opisao Tocqueville.
Pogledajmo sada ustanovu kojoj Tocqueville i Mill pridaju posebnu važnost kako u svrsi decentralizacije države, tako i u svrsi narodnog odgoja. Radi se o lokalnoj autonomiji.
Slobodni izbori za parlament predstavljaju važan element razvoja demokracije, ali ne i odlučujući. Glasanje se odvija u udaljenim vremenskim razdobljima, što je ipak premalo za potpuni politički odgoj građana. Osim toga, ne postoji nikakva garancija da će demokratski izabran parlament garantovati i decentralizovanu političku vlast. Uz građane koji nisu naviknuti na nikakvu političku aktivnost osim one glasanja u udaljenim razdobljima, vlast će i dalje moći zadržati kontrolu i preterano upravljanje nad civilnim društvom. Potrebno je, stoga, pronaći češće oblike učestvovanja građana u javnom životu. Još će jednom Tocquevilleove spoznaje o Americi poslužiti cilju. Tocqueville je u Americi pronašao još dva vrlo važna rešenja za problem političkog odgoja građana i decentralizacije vlasti: učestvovanje u sudskim porotama i lokalnoj autonomiji.
Tocqueville uglavnom ocenjuje sudsku vlast kao način da se ograniči demokratska vlast: autonomija sudstva ima, uz ostalo, i cilj da se ograniči prevelika moć političkih većina. Ipak, i sudstvo poseduje važan element demokratičnosti, koji se manifestuje u učestvovanju građana u sudskim porotama. Za takvo učestvovanje može se reći isto što i za zasnivanje političke vlasti na narodnoj volji. Narodne porote neće zasigurno moći osigurati najkvalitetnije funkcionisanje sudskog sistema, ali ti će nedostaci uveliko biti kompenzovani narodnim odgojem. Građanin dobiva spoznaje o zakonu, uči se upravljati javnim poslovima i stiče navike da se ne bavi samo vlastitim egoističnim interesima, već i opštim dobrom.
Neki komentatori tvrde da tako optimističke nade nisu potpuno opravdane. Tako Stephen Holmes tvrdi da je participacija u sudskoj vlasti preko narodnih porota uvek ograničena sucem, čija je kontrola nad porotom, kao što i sam Tocqueville uočava, neograničena. Drugačije ne može biti, budući da je zakon isuviše komplikovan da bi ga sami građani mogli u potpunosti shvatiti i primeniti. Zaključuje, stoga, Holmes da je učestvovanje u narodnim porotama škola "u kojoj studentima nije nikada dopušteno da diplomiraju. Sudski sistem je zapravo primer pseudo - demokratije."11
Mislim da je takva kritika neopravdana. Istina je da je sudska vlast, kakvu je Tocqueville opisao sa svojih američkih iskustava, primer pseudo-demokratije; istina je isto tako da u takvoj školi učenicima nikada nije dopušteno da diplomiraju. Međutim, uticaj učestvovanja u narodnim porotama na narodni odgoj ostaje netaknut. Podsetimo se da je Tocquevilleov cilj odgajanje naroda za razvijanje aktivnosti duha koji bi se suprotstavljao bolestima demokratije. Mislim da takav cilj može biti postignut i samim učestvovanjem u narodnim porotama, bez ikakve potrebe da sudac i porotnici budu postavljeni u stanje čak i približne jednakosti. Za sprečavanje bolesti demokratije nije potrebno da građani postanu kompetentni u javnim poslovima koliko i stručnjaci. Dovoljno je da oni postanu kompetentni za praćenje rada stručnjaka i da steknu naviku kontrole stručnjaka, te da su zainteresovani za javne probleme. Svemu tome može pridonieti i ograničeno učestvovanje u porotama, kakvo je opisao Tocqueville.
Pogledajmo sada ustanovu kojoj Tocqueville i Mill pridaju posebnu važnost kako u svrsi decentralizacije države, tako i u svrsi narodnog odgoja. Radi se o lokalnoj autonomiji.
"Upravo se u komunama nalazi snaga slobodnog naroda. Komunalne institucije predstavljaju za slobodu ono što škole prvog stepena predstavljaju za nauku; pružaju je narodu, otkrivaju mu užitak koji pruža njeno apliciranje i navikavaju ga da se njome koristi. Bez komunalnih institucija neka nacija može čak dostići određeni oblik slobodne vladavine, ali ipak neće posedovati duh slobode. Vanjski oblici takve nacionalne nezavisnosti mogu biti izraženi kao prelazne strasti, kao neposredni interesi, ili kao splet okolnosti; ipak, despotizam pritajen unutar socijalnog korpusa mogao bi se u svakom trenutku pojaviti." 12
Lokalna autonomija, dakle, pridnosi odgajanju građana i razvijanju njihovog aktivnog duha. Štaviše, ona se smatra nužnim uslovom u te svrhe. Ona postiže dvostruko važan cilj. S jedne su strane često državni problemi isuviše daleki za građane, ili čak previše komplikovani; kao takvi mogu delovati demotivišuće. Lokalna se autonomija bavi problemima koji su bliži građanima, te kao takva lakše pobuđuje njihovo zanimanje. S druge strane, lokalna autonomija otvara šire mogućnosti ne samo za pasivno političko učestvovanje preko glasanja, već i aktivne mogućnosti obavljanja javnih funkcija za veći broj građana. Kao što smo videli u komentarima o učestvovanju u sudskoj vlasti, aktivno učestvovanje najviše pridonosi odgajanju građana.
Međutim, njena se važnost ne sastoji samo u odgajanju građana. Isto tako, lokalna je autonomija važna u procesu decentralizacije države. Lokalne vlasti mogu obavljati široku aktivnost upravljanja javnim poslovima i time sprečiti državnu centralizaciju koja je viđena kao jedna od velikih opasnosti za neslobodarski razvoj demokratije. Osim toga, država pokriva preveliku zajednicu (celokupno stanovništvo), što sačinjava problem za uspešno komuniciranje između građana i političkih tela. Lokalni organi pokrivaju manje delove stanovništva, kao takvi omogućavaju lakšu komunikaciju sa stanovništvom, te mogu služiti, po nekim pitanjima, i kao posrednici između države i građana.
Tocquevilleove je rasprave o lokalnoj samoupravi i Mill prihvatio, još jednom u saglasnosti sa stavovima francuskog mislioca. Mill smatra da država ne sme intervenisati prema lokalnim autonomijama autoritarno u pitanjima lokalne naravi. Središnja je vlast dobrodošla u ponudi saveta i informacija, a dopušteno joj je samo formulisati opšta pravila u državi. Mill čak smatra da bi država trebala lokalnim autonomijama dopustiti i aktivnosti od velikog državnog značenja. Političko je načelo u pozadini Millovih stavova najveće moguće razdvajanje vlasti koje ne šteti efikasnosti.
Na kraju, videćemo još jedan oblik političke participacije, koji Tocqueville i Mill predlažu na osnovu američkih iskustava francuskog mislioca. Radi se o osnivanju raznih udruženja, za koje Tocqueville tvrdi da u Americi nisu ničim zabranjena, a u kojima se građani sami povezuju da bi ostvarili zajedničke ciljeve ili promovisali zajedničke stavove. Pod tim udruženjima, Tocqueville misli na politička i na ekonomska udruženja. Takva udruženja imaju iste povoljne osobine koje su prisutne u lokalnoj samoupravi. S jedne strane unapređuju slobodnu inicijativu građana, te čine aktivnijim narodni duh. S druge strane mogu se postavljati kao posrednički organi između vlade i građana, što otežava masifikaciju kojom demokractija postaje novi oblik despotske vladavine.
Time zaključujemo prikaz Tocquevilleovih i Millovih predloga usmerenih na zaštitu slobode u demokratskom uređenju. Videli smo da je temeljno rešenje za taj problem formiranje aktivnog duha kod građana, koji trebaju sticati navike da brinu o javnim poslovima.Tocqueville smatra da je upravo Amerika najbolji pokazatelj za takvu pozitivnu pojavu. U Americi građani zauzimaju aktivan stav prema politici i spremni su se zauzeti u javnim pitanjima. Vrlo se jasno o tome izjašnjava Tocqueville i u sledećem citatu:
Lokalna autonomija, dakle, pridnosi odgajanju građana i razvijanju njihovog aktivnog duha. Štaviše, ona se smatra nužnim uslovom u te svrhe. Ona postiže dvostruko važan cilj. S jedne su strane često državni problemi isuviše daleki za građane, ili čak previše komplikovani; kao takvi mogu delovati demotivišuće. Lokalna se autonomija bavi problemima koji su bliži građanima, te kao takva lakše pobuđuje njihovo zanimanje. S druge strane, lokalna autonomija otvara šire mogućnosti ne samo za pasivno političko učestvovanje preko glasanja, već i aktivne mogućnosti obavljanja javnih funkcija za veći broj građana. Kao što smo videli u komentarima o učestvovanju u sudskoj vlasti, aktivno učestvovanje najviše pridonosi odgajanju građana.
Međutim, njena se važnost ne sastoji samo u odgajanju građana. Isto tako, lokalna je autonomija važna u procesu decentralizacije države. Lokalne vlasti mogu obavljati široku aktivnost upravljanja javnim poslovima i time sprečiti državnu centralizaciju koja je viđena kao jedna od velikih opasnosti za neslobodarski razvoj demokratije. Osim toga, država pokriva preveliku zajednicu (celokupno stanovništvo), što sačinjava problem za uspešno komuniciranje između građana i političkih tela. Lokalni organi pokrivaju manje delove stanovništva, kao takvi omogućavaju lakšu komunikaciju sa stanovništvom, te mogu služiti, po nekim pitanjima, i kao posrednici između države i građana.
Tocquevilleove je rasprave o lokalnoj samoupravi i Mill prihvatio, još jednom u saglasnosti sa stavovima francuskog mislioca. Mill smatra da država ne sme intervenisati prema lokalnim autonomijama autoritarno u pitanjima lokalne naravi. Središnja je vlast dobrodošla u ponudi saveta i informacija, a dopušteno joj je samo formulisati opšta pravila u državi. Mill čak smatra da bi država trebala lokalnim autonomijama dopustiti i aktivnosti od velikog državnog značenja. Političko je načelo u pozadini Millovih stavova najveće moguće razdvajanje vlasti koje ne šteti efikasnosti.
Na kraju, videćemo još jedan oblik političke participacije, koji Tocqueville i Mill predlažu na osnovu američkih iskustava francuskog mislioca. Radi se o osnivanju raznih udruženja, za koje Tocqueville tvrdi da u Americi nisu ničim zabranjena, a u kojima se građani sami povezuju da bi ostvarili zajedničke ciljeve ili promovisali zajedničke stavove. Pod tim udruženjima, Tocqueville misli na politička i na ekonomska udruženja. Takva udruženja imaju iste povoljne osobine koje su prisutne u lokalnoj samoupravi. S jedne strane unapređuju slobodnu inicijativu građana, te čine aktivnijim narodni duh. S druge strane mogu se postavljati kao posrednički organi između vlade i građana, što otežava masifikaciju kojom demokractija postaje novi oblik despotske vladavine.
Time zaključujemo prikaz Tocquevilleovih i Millovih predloga usmerenih na zaštitu slobode u demokratskom uređenju. Videli smo da je temeljno rešenje za taj problem formiranje aktivnog duha kod građana, koji trebaju sticati navike da brinu o javnim poslovima.Tocqueville smatra da je upravo Amerika najbolji pokazatelj za takvu pozitivnu pojavu. U Americi građani zauzimaju aktivan stav prema politici i spremni su se zauzeti u javnim pitanjima. Vrlo se jasno o tome izjašnjava Tocqueville i u sledećem citatu:
"Zašto se u SAD, gde su građani tek nedavno doselili na zemlju koju zauzimaju, a sa sobom nisu doneli ni svoje navike ni sećanja, gde se susreću po prvi put a da se ne poznaju, gde, jednom rečju, instinkt domovine jedva da postoji; zašto se u SAD svi brinu o problemima komune, opštine, države kao o svojim vlastitima? Zašto svako na svom području aktivno učestvuje u vladanju društvom? Prosečan čovek u Americi shvatio je uticaj koji generalna dobrobit vrši nad njegovim blagostanjem; štaviše, on obično prihvata taj prosperitet kao svoje vlastito delo. On, zbog toga, u opštoj sreći vidi svoju vlastitu i deluje u korist države ne samo iz nužnosti i ponosa, već i iz egoističnih pobuda." 13
Američka iskustva pomažu Tocquevilleu, pa neposredno i Millu, i u otkrivanju razloga takvog aktivnog duha. Amerika daje široke mogućnosti svojim građanima za aktivno učestvovanje u javnom životu. Upravo je to učestvovanje najbolje obrazovanje za unapređenje građanskog duha. Još ćemo jednom to pokazati Millovim rečima, kojima on objašnjava kako javno angažovanje pridonosi razvoju građana.
Američka iskustva pomažu Tocquevilleu, pa neposredno i Millu, i u otkrivanju razloga takvog aktivnog duha. Amerika daje široke mogućnosti svojim građanima za aktivno učestvovanje u javnom životu. Upravo je to učestvovanje najbolje obrazovanje za unapređenje građanskog duha. Još ćemo jednom to pokazati Millovim rečima, kojima on objašnjava kako javno angažovanje pridonosi razvoju građana.
"U tom angažmanu on je pozvan da prosuđuje interese što nisu njegovi vlastiti, da ga u slučaju sukobljenih tvrdnji vodi pravilo što se razlikuje od njegove pristranosti, da na svakom koraku primenjuje načela i maksime kojima je raison d'être opšte dobro. A u tom poslu s njim se udružuju ljudi kojima su te ideje i postupci bliskiji nego njemu, istraživanja kojih imaju njegovom razumevanju dati razumsku podlogu i potaknuti njegove osećaje za opšti interes. Tako on postaje pripadnikom te javnosti i shvata da je sve što je u njenom interesu ujedno i njegov interes." 14
III
Pokušajmo sada proceniti vrednost Tocquevilleovog i Millovog predloga. Očito je da je njihova temeljna pouka, koju smo prikazali u ovom tekstu, da se demokratija može razvijati kako u slobodi i pravičnosti, tako i u despotizmu i nepravičnosti, ostavila ogroman trag na ceo sledeći tok razvoja liberalne misli. Čini mi se, isto tako, da evropski događaji sredinom stoleća predstavljaju snažnu potvrdu njihove ideje. Mislim na fenomene totalitarizama koji su se razvijali u Nemačkoj, Italiji i Sovjetskom Savezu. Takvi su fenomeni tiranije tipični upravo za demokratsko društvo. Totalitarizam se ne suprotstavlja volji naroda. On manipuliše tom voljom, uobličuje ju i iskrivljuje, ali je široki narodni konsenzus nužan element totalitarne vladavine. Podsetimo se velikih mitinga velikih totalitarnih vođa. Mitinzi služe potvrdi da je konsenzus prisutan, ali predstavljaju i deo ceremonijala stvaranja samog konsenzusa.
Totalitarizmi predstavljaju još jednu potvrdu za Tocquevilleove i Millove tvrdnje. Oni su uistinu pokazali da su za pravilan razvoj demokratskog društva potrebne demokratske ustanove. Totalitarizam upravo predstavlja uređenje u kojem se demokratsko društvo razvija bez demokratskih institucija. U totalitarizmu postoji direktna veza između vođe i naroda; sve su ustanove nebitne, osim u svrsi kontrole postojećeg stanja. Ovako postavljen narod u direktnom odnosu s vođom vrlo je lako masificiran te postaje upravo ono što je Tocqueville predvideo u svojoj negativnoj utopiji koju smo prikazali u jednom od prethodnih citata.
Nastanak totalitarizama (barem onih u Nemačkoj i Italiji) potvrđuje još jednu od važnih Tocquevilleovih i Millovih tvrdnji. Sam parlamentarizam nije dovoljan za sprečavanje degeneracije demokratije. U emačkoj i Italiji totalitarizam se razvio unutar postojećeg parlamentarnog sistema.15 Tocquevilleu je prigovoreno da je njegova analiza rešenja problema slobode u demokratiji nepotpuna ili barem zastarela. Tako Debra Satz primećuje da Tocquevilleova analiza nema odgovore na pitanja koja se otvaraju u industrijalizovanom društvu, koga karakteriše čvrsta podela rada. Debra Satz smatra da takvo organizovanje rada otupljuje građane i čini ih nesposobnim za razvoj koji je neophodan za očuvanje slobode u demokratiji.16
Sličnog je problema bio svestan već i sam Mill, koji je, uz liberalno - demokratske predloge u političkoj domeni, pokušao razviti predloge za što širu participaciju radništva u upravljanju i u području proizvodnje. Takva su Millova zalaganja rezultiovala njegovim kooperativnim predlogom za reformu proizvodnog sistema u drugoj polovini prošlog stoleća.
Čini mi se da je moguće tvrditi da Millov predlog nije postigao uspeh. Ipak, mislim da je prigovor koji impersonifikuje Debra Satz preteran. Položaj radništva u procesima proizvodnje može otvarati dodatne probleme. Ali, to ne umanjuje vrednost Tocquevilleove i Millove analize problema demokratije, niti vrednost njihovih predloga za rešenje tog problema. Te predloge sigurno treba upotpuniti; bilo bi čudno da nije tako više od jednog stoleća nakon njih. Međutim, ono što su predložili zasigurno predstavlja i danas važan temelj liberalno - demokratske misli. Uostalom, teško je verovati da je puki slučaj što je u toku zadnjeg stoleća najstabilnija demokratska država bila upravo ona, koju je Tocqueville opisao sa svim demokratskim ustanovama, koje su on i Mill smatrali neophodnim za očuvanje slobode u demokraciji.17
Totalitarizmi predstavljaju još jednu potvrdu za Tocquevilleove i Millove tvrdnje. Oni su uistinu pokazali da su za pravilan razvoj demokratskog društva potrebne demokratske ustanove. Totalitarizam upravo predstavlja uređenje u kojem se demokratsko društvo razvija bez demokratskih institucija. U totalitarizmu postoji direktna veza između vođe i naroda; sve su ustanove nebitne, osim u svrsi kontrole postojećeg stanja. Ovako postavljen narod u direktnom odnosu s vođom vrlo je lako masificiran te postaje upravo ono što je Tocqueville predvideo u svojoj negativnoj utopiji koju smo prikazali u jednom od prethodnih citata.
Nastanak totalitarizama (barem onih u Nemačkoj i Italiji) potvrđuje još jednu od važnih Tocquevilleovih i Millovih tvrdnji. Sam parlamentarizam nije dovoljan za sprečavanje degeneracije demokratije. U emačkoj i Italiji totalitarizam se razvio unutar postojećeg parlamentarnog sistema.15 Tocquevilleu je prigovoreno da je njegova analiza rešenja problema slobode u demokratiji nepotpuna ili barem zastarela. Tako Debra Satz primećuje da Tocquevilleova analiza nema odgovore na pitanja koja se otvaraju u industrijalizovanom društvu, koga karakteriše čvrsta podela rada. Debra Satz smatra da takvo organizovanje rada otupljuje građane i čini ih nesposobnim za razvoj koji je neophodan za očuvanje slobode u demokratiji.16
Sličnog je problema bio svestan već i sam Mill, koji je, uz liberalno - demokratske predloge u političkoj domeni, pokušao razviti predloge za što širu participaciju radništva u upravljanju i u području proizvodnje. Takva su Millova zalaganja rezultiovala njegovim kooperativnim predlogom za reformu proizvodnog sistema u drugoj polovini prošlog stoleća.
Čini mi se da je moguće tvrditi da Millov predlog nije postigao uspeh. Ipak, mislim da je prigovor koji impersonifikuje Debra Satz preteran. Položaj radništva u procesima proizvodnje može otvarati dodatne probleme. Ali, to ne umanjuje vrednost Tocquevilleove i Millove analize problema demokratije, niti vrednost njihovih predloga za rešenje tog problema. Te predloge sigurno treba upotpuniti; bilo bi čudno da nije tako više od jednog stoleća nakon njih. Međutim, ono što su predložili zasigurno predstavlja i danas važan temelj liberalno - demokratske misli. Uostalom, teško je verovati da je puki slučaj što je u toku zadnjeg stoleća najstabilnija demokratska država bila upravo ona, koju je Tocqueville opisao sa svim demokratskim ustanovama, koje su on i Mill smatrali neophodnim za očuvanje slobode u demokraciji.17
_______________________
8 Mili, Sulla 'Democraziastr. 95-96.
9 J. S. Mill, "Razmatranje o predstavničkoj vladavini", u: Mill, Izabrani politički spisi, str. 92-106.
8 Mili, Sulla 'Democraziastr. 95-96.
9 J. S. Mill, "Razmatranje o predstavničkoj vladavini", u: Mill, Izabrani politički spisi, str. 92-106.
10 Mili, Sutla 'Democrazìa\ str. 110.
11 Holmes, "Tocqueville and Democracy", str. 48.
12 Tocqueville, La democrazia, str. 70.
11 Holmes, "Tocqueville and Democracy", str. 48.
12 Tocqueville, La democrazia, str. 70.
13 Tocqueville, La democrazia, str. 244.
14 Mill, "Razmatranja o predstavničkoj vladavaini", str. 41-42
15 Za opis nekih od osobina totalitarizma, vidi C. Senigallia, "La 'razionalità' specifica deli fenomeni totalitari", Esercizi filosofici, 1994.
16 Debra Satz, "Tocqueville, Commerce and Democracy", u: Copp (et al.), The Idea of Democracy, str. 64-70.
17 Ovaj tekst predstavlja doradu nekih delova trećeg dela prvog poglavlja i trećeg dela drugog poglavlja moje knjige Sloboda, demokratija, pravednost. Filozofija politike J. S. Milla (Rijeka, 1993.).izvor
15 Za opis nekih od osobina totalitarizma, vidi C. Senigallia, "La 'razionalità' specifica deli fenomeni totalitari", Esercizi filosofici, 1994.
16 Debra Satz, "Tocqueville, Commerce and Democracy", u: Copp (et al.), The Idea of Democracy, str. 64-70.
17 Ovaj tekst predstavlja doradu nekih delova trećeg dela prvog poglavlja i trećeg dela drugog poglavlja moje knjige Sloboda, demokratija, pravednost. Filozofija politike J. S. Milla (Rijeka, 1993.).izvor
Нема коментара:
Постави коментар