1.– Da li su psihološke teorije verovatne (verodostojne)?
Dok dele osnovnu terminologiju i koncepte Frojd i Jung se razlikuju u potpunosti. Frojdovo gledište na jedan ispunjen život materijalno se temelji na društvu i zdravim odnosima (novac i seks). Prema Jungu, ispunjen život postiže se ostvarenjem individuacije i pronalaženjem duhovnosti (ali ne nužno u religiji). Frojdova psihologija fokusira se na godine kada osobe dostižu svoju zrelost, znanje i uverenja, ostvaruju karijere i počinju porodični život. Nakon tog vremena, Jung se fokusira na unutrašnji rast i razvoj radi uspostavljanja celokupne ličnosti.
Kada se Jung 1907. godine pridružio psihoanalizi tvrdio je da je ona radikalno nova psihologija. Kasnije su Frojd i Jung postali igrači na svetskoj sceni, ali dok su Frojdov psihoanalitički pokret čuvali akademici i medijski sveštenici, petljajući se sa perifernim konceptima i temelnjim premisama seksualnosti detinjstva, originalnije i plodnije nove hipoteze razvili su praktičari poput Karla Gustava Junga, koji je na neki način smatran neobičnim.
Frojd je predstavio naučnu hipotezu o nesvesnom kao što je uvek tvrdio, a mnogi čak do danas ponavljaju. Frojd tvrdi da postoje dve urođene sile ili instinkta iza čovekovog ponašanja, životni instinkt (Eros–životna sila i seksualni nagon), te instinkt smrti (Tanatos–agresija prema sebi ili drugima). Frojdova teorija psihoanalize razvila se iz ovog pogleda na rani psihološki razvoj, a njen ugaoni kamen je hipoteza o nesvesnom kao odgovor na „mentalne probleme“. Eros i Tanatos čine Id. Niče je formulisao Id kao Das Es (njem. – „To“), a on deluje isključivo na tim instinktima života i smrti, odnosno tim porivima u nesvesnom umu, a oni zadovoljavaju želje i potrebe preživljavanja. Kasnije se razvija racionalni i logični Ego, što je svesni deo detetove ličnosti koji se bavi spoljašnjim svetom. U dobi od tri godine dete razvija i treću komponentu svoje ličnosti, tj. Super ego. Frojd je verovao da se Super ego deli na dva dela, naime: Savest (šta ne treba da radimo), i Ego Ideal (šta treba da radimo). Frojd i Jung se nisu slagali o tome šta čini nesvesnu psihu, šta je njen sadržaj. Frojd tvrdi da nesvesno (nesvesnu psihu) ne čini ništa drugo nego otpaci svesnog uma koji su postali potisnuti. Jednostavno rečeno, to znači da se vrednost psihe poistovećuje sa svešću, tačnije sa ego svešću. Frojd je nesvesno smatrao kao kolekciju slika, misli i iskustava koje je pojedinac odbio da obradi, a to vodi u neurozu. Nesvesno je za njega kontejner otpadaka svesti, svega onoga što nije uspelo da pređe prag svesti.
Pod Ničeovim uticajem Jung se nije slagao sa ovom tvrdnjom. Za razliku od Frojda Jung prepoznaje da nesvesno izlaže sadržaje koji su u potpunosti različiti od svesti, pa su neshvatljivi za ego. Značajna implikacija ove razlike je što u Frojdovom modelu nesvesno nema svoju autonomiju, jer je prosto proizvod svesti. S druge strane, u Jungovom modelu (a i Ničeovom) nesvesno je autonomni entitet koji može funkcionisati u suprotnosti sa svešću. Frojdovo razumevanje nesvesnog otkriva rigidni okvir racionalizma koji daje primat egu, a to je u suprotnosti sa Jungovim bogatijim okvirom koji prepoznaje i druge izvore znanja koji se smatraju iracionalnim, poput emocija, intuicije ili imaginacije. Jung je definisao kompleks i višeslojni koncept nesvesnog. Nesvesno čine lično i kolektivno nesvesno. Jung je kritikovao Frojdov koncept nesvesnog kao uzak, previše negativan i usmeren na seksualnost i motivišuću silu. Umesto da bude zli kontejner za potisnute misli i motivacije, kao što je verovao Frojd, Jung je tvrdio da je nesvesno jedna od glavnih energija za kreativnost. Razlika između Ničeove psihologije i Frojdove psihoanalize mnogo je dublja nego što se obično shvata. Ničeova koncepcija nesvesnog, kao posebna ideja autonomnog i kolektivno nesvesnog, uveliko je obeležila odvajanje Jungove „analitičke psihologije“ i „tradicionalne psihoanalize“.
Povećanjem granica „produktivne“ psihe, uključivanjem neracionalnih izvora saznanja, Jung je efikasno povećao kapacitet za lični rast. Pa, dok je Frojdovo razumevanje ličnosti u suštini „reduktivno“, sa svojom isključivom seksualnom motivacijom, a uz komunikaciju koja je filtrirana isključivo kroz znak, Jungovo razumevanje ličnosti je „konstruktivno“, sa naglaskom na njenom potencijalu – tačnije, njenom potencijalu da postane celokupna – te, tako potakne nesvesnu komunikaciju i simbolički jezik. Frojd insistira na znaku, a Jung na simbolu. Razlika između znaka i simbola u tome je što je znak svesna konstrukcija – određena (fiksna) naznaka koja skriva nešto što je saznatljivo – a, simbol delom je svestan, a delom nesvestan – dinamički živi entitet koji izražava nešto što u potpunosti nije shvatljivo. Simbol je konačni izraz nečeg beskonačnog. U frojdovskom modelu tumačenje znaka dovodi jednostavno do razobličavanja potisnutog konflikta ili želje; nasuprot tome, u jungovskom modelu simbol olakšava psihički rast uz prirodno spajanje svesti i nesvesnog.
Za Vitgenštajna teorija nesvesnog bila je nova forma mišljenja i govora, odnosno novi simbolički jezički kontekst, a za Junga izvor potencijalno pozitivne energije koja se može koristiti. Kao što ćemo kasnije videti, Vitgenštajn i Jung su videli snove kao poruku (koja je kodirana i simboličkog je konteksta) jezika.
2. – Da li su psihoanalitičke metode konzistentne?
Vitgenštajn je tvrdio da je Frojdova metodologija interpretacije snova posve pogrešna, ili u najboljem slučaju proizvoljno zasnovana na kontekstu izabranom simbolički. Vitgenštajn je kritikovao činjenicu da je Frojd tvrdio da je prava interpretacija snova ona koju pružaju analitičari, a u neko drugo vreme zalaže se za najbolji rezultat za pacijenta. Za Vitgenštajna koji je imao matematički um to je bilo neprihvatljivo. Vitgenštajnov Teorijski pozitivizam ili filosofski metod zasnovan je na njegovoj teoriji značenja koja kaže da značenje reči nikada nije potpuno dato, odnosno uvek postoji neki neotkriveni aspekat u smislu reči, jer korišćenje značenja reči povezano je sa njenom upotrebom.Na isti način za Vitgenštajna značenje snova zavisi od toga kako se san priseća ili kako o njemu izveštava subjekat – od subjektovog izbora i korišćenja reči koje utiču na značenje sna koje nije dato sve odjednom, nego je nešto što se razvija tokom pripovesti. Vitgenštajn takođe razume da nema ništa skriveno u snovima, sve iz sna je u načelu dostupno snivaču koji već sve zna što treba da zna o snu. Vitgenštajn kaže: „Kad se tumači san možemo reći da je ugrađen u kontekst u kojem prestaje biti zbunjujući.“ Slično tome, Jung prvi kontekstuizira snove u ovom postupku (metodu), šta je stvarni kontekst osobe, ili (u slučaju individuacije) sa arhetipskom kulturnom pozadinom kolektivno nesvesnog. Kolektivno nesvesno, grupa zajedničkih slika i arhetipova svojstvenih svim ljudima često se pojavljuje na površini lično nesvesnog. Individuacioni snovi mogu se bolje protumačiti razumevanjem simboličkih referentnih tačaka univerzalno zajedničkih simbola. Sličnost njihovih osnovnih mišljenja ovde je izrazita. Vitgenštajnova i Jungova kritika Frojda u potpunosti se ne može ignorisati, a oni optužuje Frojdovu metodologiju interpretacije snova da je nešto proizvoljno (i stereotipno), te da je sasvim vrsta lične mitologije koja se nudi pacijentu, te se ne može prevideti. Kontekstualizacija je upotreba tumačenja snova, unutar Vitgenštajnovih ograničenja, odnosno samo ukoliko je izvestio ili ga se prisetio pacijent (tj. njegov ili njen izbor reči će zadirati u značenje, a značenje sna je nešto što se odvija za vreme toka pripovesti). Prema Jungu, cilj terapeuta je da pomogne osobi da prepozna delovanje nesvesnog, a na taj način pomogne pacijentu kako bolje da teži individuaciji koja će stvoriti „celovitu“ ličnost.
U razgovoru sa filosofom Oetsom Kolkom Bouvsmom, 1949. godine, Vitgenštajn je izjavio da su „sve njegove godine predavanja bile više loše nego dobre“. Pa ih je uporedio sa Frojdovim učenjem. „Učenja su poput vina, čine ljude pijanim. Oni ne znaju kako trezveno da ih koriste. Da li sam razumeo? Tačno“;(Razgovori, 1949–1951, str. 11–12). Značajno je reći da je Vitgenštajnova misao bila kritična, a kako on kaže, „trezna“ upotreba vlastitog učenja mogla bi biti sasvim teška i malo verovatna.
3. – Psihoanalitička korist – Da li psihoanaliza koristi ili šteti?
Vitgenštajn je takođe kritikovao Frojdovu tehniku „slobodnih asocijacija“, jer je sveobuhvatna, sve ima objašnjenje i značenje. Psihoanaliza zadovoljava pacijente pružajući jednostavno objašnjenje zbog čega pacijenti žive lakše, baš kao što je mitologija (a, i religija) činila u prošlosti, ili još uvek to radi, i danas u nekim delovima sveta. On kaže: „Verovatno je da će analiza činiti štetu, jer iako se u toku nje mogu otkriti razne stvari o sebi mora postojati vrlo jaka... kritika, kako bi se raspoznalo i videlo kroz mitologiju koja se nudi, i nameće. Snažnu mitologiju“, (Vitgenštajn, 1966, str. 51, 52). On je video psihoanalitičke vežbe kao opasne za vreme koje dolazi: „Proći će mnogo vremena pre nego što prestanemo da im se potčinjavamo“. Da bi naučili nešto o psihoanalizi, Vitgenštajn primećuje, neophodan je kritički stav. Kao što istorija čitavog psihoanalitičkog pokreta potvrđuje teorije poput Frojdove neugodne su jer između ostalog izazivaju različite oblike odanosti koja kritiku čini teškom, ako ne i nemogućom.
Karl Gustav Jung je slično doveo u pitanje Frojdov terapeutski pristup. „Smem li ozbiljno reći nekoliko reči?... Međutim, istakao bih da je vaša tehnika tretiranja vaših učenika poput pacijenata pogrešna. Na taj način stvarate ropske sinove ili bezobrazne učenike Adler–Stekel i čitavu drsku družinu koja se sada razbacuje po Beču. Dovoljno sam objektivan da vidim kroz vašu malu prevaru. Vi kružite uokolo tražeći sve simptomatske akcije u vašoj blizini, na taj način svodeći svakoga na nivo sinova i kćeri koji crveneći priznaju svoje greške. U međuvremenu, vi ostajete na vrhu prijatno se osećajući. Zbog običnog ulizivanja niko se ne usuđuje da povuče proroka za bradu i raspita se, bar jednom, šta bi vi rekli pacijentu sa namerom da on analizira analitičara umesto sebe. Vi bi ga sasvim sigurno pitali: „Ko ima neurozu“? (McGuire, 1974, str. 534–535).
Jungov napad na Frojdovu teoriju i praksu bio je frontalan. Frojd se nikad nije pomirio sa svojom neurozom. Za Junga Frojdove metode su jednostrano seksualne. Njegovo razumevanje sebe je nedovoljno. Kada je to najvažnije on je terapeut svoje nedostatke projektuje na svoje učenike.
4. – Psihoanalitička naučna tvrdnja
Najzanimljivija kritika koju je Vitgenštajn izrekao protiv frojdovske psihoanalize je da je ona vrsta mita. Deo Vitgenštajnove slave u savremenom dobu duguje se činjenici da je on tvrdio da je pronašao terapeutski proces analogan psihoanalizi. Taj terapeutski postupak kod nas se često nazivao „terapeutski pozitivizam“ u godinama neposredno posle Drugog svetskog rata. Treba napomenuti da je reč pozitivizam najnesretnije određena za izvorne pozitiviste koji su tvrdili da celokupno mišljenje treba slediti obrasce nauke, dok je Vitgenštajn pokušao pokazati da postoje područja čovekovog saznanja koja nisu dostupna putem nauke. Vitgenštajn kritikuje Frojda da daje nova značenja događajima koji bi se normalno videli kao obični. Slično Jungu, Vitgenštajn tvrdi da Frojd nudi pacijentu svoju vlastitu mitologiju – mitologiju bez kulturnog, istorijskog i empirijskog utemeljenja. Moglo bi se reći, a i rečeno je, samo na vrednostima i tumačenju muškog u uskom istorijskom i klasnom kontekstu. Dok je Frojd imao malo koristi od grčke mitologije (Edipov kompleks i korespondirajući Elektrin kompleks), Jungov koncept kolektivno nesvesnog široko je i duboko utemeljen na mitologiji, te istorijskom i antropološkom kontekstu.
5. – Filosofija religije
Zbog odnosa prema religiji Vitgenštajn se smatra nekom vrstom antirealiste. On se usprotivio interpretacijama religije koje naglašavaju doktrine ili filosofske argumente koji nameravaju dokazati postojanje Boga, već je izjednačavao sa religioznim ritualima i simbolima. Iako je o religiji napisao veoma malo Vitgenštajn je razvio osobit način razumevanja religijskog uverenja koji privlači mnoge čitaoce, pogotovu one koji ne vide teističku religiju samo kao oblik praznoverja i iracionalnosti. Vodeći Vitgenštajnovi učenici imaju različite stavove o ispravnom tumačenju i prihvatanju Vitgenštajnovih spisa o religiji. Vitgenštajnovi komentari o religiji (i mistici) naglašavaju prepoznatljiv karakter religioznog govora. On ističe, kako pogrešno možemo razumeti prirodu verskih tvrdnji ako se posmatraju kao suprotni onim naučnim. Ako se Vitgenštajnovi stavovi o stvaranju, magiji i slobodnoj volji uporede sa Kjerkegardovim i Jungovim, to baca novo svetlo na raspravu između vere i razuma. Ona ističe neslaganje između Vitgenštajna i verskih skeptika Frojda i Bertranda Rasela. Frojd je smatrao da je religija bekstvo od stvarnosti i zabluda koju ne bi trebalo propagirati. Njegov odnos prema religiji podseća na odnos materijalista. Za religiozne slike (ovce, koze, heruvimi, anđeli) Frojd je često tvrdio da su stanje svesti čiji je temelj judeo-hrišćanske eshatologije.
U smislu davanja odgovora na pitanje puritanizma, katoličkog ili protestantskog, Vitgenštajn je optužio Frojda da je imao malo razumevanja za pitanja morala i religije. Kad je pročitao Frojdovu Budućnost jedne iluzije reagovao je kako je to učinio i na Frejzerovo objašnjenje magične i religiozne vere primitivaca i porekao da takve stvari ne mogu biti tretirane kao greške ili iluzije koje superiorno znanje („naučno saznanje“) otkriva kao takve.
Frojd je delio ljude na one koji su osetljivi na psihoanalitičku terapiju i one koji to nisu – kojima u stvari „nema pomoći“. Ljude kojima psihoanaliza može pomoći video je kao moralno značajne – dostojne društva samog Frojda. Međutim, većina ljudi ne pripada ovoj kategoriji psihoanalitičke dostojnosti i na njih je gledao drugačije. Pišući o nekom homoseksualcu Frojd je rekao da „u najnepovoljnijim slučajevima takve ljude treba jedan brod... preko okeana sa nešto novca, recimo u Južnu Ameriku, te da tamo traže i nađu svoju sudbinu“. Na drugom mestu, u pismu za Lu Anders Salome, Frojd je čak eksplicitno priznao da je jedan od njegovih najgorih kvaliteta „određena ravnodušnost prema svetu... u dubinama mog srca ne mogu ništa drugo nego biti uveren da su meni dragi ljudi, osim nekoliko izuzetaka, sasvim bezvredni“.
Kroz sva stoleća hrišćanske istorije funkcionisalo je ono što je francuski istoričar Leon Poljakov zvao „strašni mehanizam projekcije koji se sastoji u pripisivanju omraženim ljudima sopstvenih bogohulnih želja i nesvesnih izliva“. Razni pokreti u srednjem veku, veliki evropski lov na veštice, savremeni antiseminizam i Staljinove čistke podjednako su obeležene kolektivnim fantazijama u kojima razne grupe prepoznaju sebe kao „čiste“ u nastojanju da unište čitave klase ljudi zamišljenih kao „zlo“ ili „nečiste“. Ipak, kada se okrenemo psihoanalizi stičemo uvid u fundamentalni proces koji sramoti lice hrišćanske istorije.
Suprotno tome, Jung je verovao da je religija važna i da čuva pojedinca u procesu individuacije, radi upoznavanja i prihvatanja svih delova Sopstva (sebe). Religija je sredstvo komunikacije između svih vrsta ljudi, jer je zasnovana na zajedničkim arhetipovima i nudi potrebne simbole. Jung naglašava pozitivan uticaj ispovedi i njenu sličnost sa psihoanalitičkom sesijom: „Možete oduzeti čoveku bogove samo ukoliko mu date druge u zamenu“.
Vitgenštajn je poznat po svom radu iz filosofije logike, jezika i uma, ali je bio kultna figura na Kembridžu kada je tamo predavao, u prvoj polovini dvadesetog veka. Možda to ima veze sa njegovim ekscentričnim ali ustrajnim pogledima o etici i religiji. Duboko je bio dirnut romantikom u romanu Braća Karamazovi Dostojevskog. Jednom je napisao svom prijatelju Morisu O’Druriju: „Ja nsam religiozan čovek, ali ne mogu ništa drugo učiniti osim da vidim svaki problem sa religiozne tačke posmatranja“. To je zanimljivo jer Vitgenštajn, poput Junga, nije bio religiozan u tradicionalnom smislu. Oboje su bili duboki mislioci, strastveni u svom vlastitom stavu prema životu i duhovnim ljudima. Pa, tu je i poznata Jungova rečenica:
„Ne mogu dokazati da Bog postoji, ali je moj rad empirijski dokazao da postoji obrazac Boga u svakom čoveku, te da taj obrazac u svakom pojedincu ima na raspolaganju najveću transformacionu energiju koja je potrebna za život. Pronalaženjem uzorka u vlastitoj individui ličnost i život se transformišu“.
Na isti način, Vitgenštajn je poremetio i osudio svaki pokušaj dokazivanja postojanja Boga, tvrdeći da se čak nijedan od uobičajenih dokaza ne može izvesti o veri: „A dokaz o postojanju Boga treba biti nešto sa čim će neko uveriti sebe da Bog postoji. Ali, ja mislim da ti vernici koji daju takve dokaze treba da žele da daju svoju ʻveruʼ na intelektualnu analizu i utemeljenje, jer oni sami nikad ne bi poverovali u takve dokaze. Možda se neko može ‘uveriti u postojanje Boga’ kroz neku vrstu odgoja, oblikujući svoj život na taj i taj način. Život može vaspitati nekog da veruje u Boga. A, to može učiniti i iskustvo; ne vizije i različite vrste čulnog iskustva koje nam pokazuju postojanje takvog bića – već, na primer, patnja raznih vrsta. To nam ne pokazuje Boga na način čulne impresije koja nam pokazuje predmet, niti dovodi do nagađanja o njemu. Iskustvo, mišljenje – život nas može prisiliti na ovaj koncept“.
Vitgenštaj, kršten i odrastao kao katolik posle Prvog svetskog rata postao je, na svoj vlastiti način, duhovan i religiozan. Bio je vrlo jedinstven čovek, a sumnjam da bilo ko može znati kakav je bio. Baš kao što je on bio i Karl Gustav Jung je bio, mada je Vitgenštajn bio oslonjen na katoličku stranu. Vitgenštajn je radio kao pomoćnik vrtlara u benediktinskom manastiru u blizini Beča nakon što je napustio školu, a više nego jednom je razmišljao da postane monah ili sveštenik:
„Religiozna vera i praznoverje su različiti. Jedna od njih proizilazi iz straha i vrsta je lažne nauke. A, druga je verovanje“. Vitgenštajnov prijatelj, dominikanski sveštenik, izrekao je molitve pokraj Vitgenštajnove samrtne postelje i na njegovom grobu, a po Vitgenštajnovoj želji pogreb je obavljen po katoličkim obredima. Kao i Jung religiozne simbole Vitgenštajn je zvao „religiozne slike“, a poštovanje za iskrenu religioznu veru bilo je šire nego za samu katoličku veru. Jednom je rekao Druriju: „Sve religije su divne... način na koji ljudi izražavaju svoja verska osećanja enormno se razlikuju“. Vitgenštajnova vlastita vera nije bila institucionalizovana (ili, koristeći njegovu reč „asketska“), bila je bez dogme, sa mitologijom koja služi jedino kao vođenju života pomoću slika. Jednom je rekao prijatelju: „Simbolizam katoličanstva je predivan, s onu stranu je reči. Ali svaki pokušaj da se od njega napravi filosofski sistem je uvredljiv“. Međutim, Vitgenštajnova vera mora biti da je bila duboka jer je trajala do kraja njegovog života.
On ne pristupa religiji prvenstveno kao sistemu predstava (reprezentacija) čija pogrešnost ili iluzioni karakter može se dokazati, a pošto ne veruje u važnost razloga i argumenata, braneći religiozne doktrine, Vitgenštajn je sasvim naivno verovao u ideju da će čovečanstvo kao celina pod uticajem naučnog mišljenja konačno shvatiti da su te doktrine potpuno neadekvatne, nepostojeće i prihvatiti logične posledice. No, u tom pogledu Frojd svakako nije naivan. On je i sam verovao da je njegov poduhvat „sasvim bezopasan“. Priznao je da nema opasnosti da pobožni vernici budu pobeđeni njegovim argumentima i odreknu se svoje vere. Predlažući filosofske ili psihološke teorije o poreklu religiozne vere (što sadrži naučno objašnjenje) Frojd je takođe počinio grešku tipičnu za „moderniste“, što je po Vitgenštajnovom mišljenju kompletno nerazumevanje prirode, tj. funkcije religioznog simbolizma i simbolizma uopšte. Karl Gustav Jung veoma se interesovao za hrišćanske sakramente, posebno za euharistiju. Više puta je izjavio da smatra katoličansvo daleko kompletnijim nego što su to njegovi protestanski antipodi, iako je poticao iz protestantske porodice (otac mu je bio protestantski pastor). Misterija sakramenta, kaže Jung ima veliku vrednost i proizvodi stepen psihološkog zdravlja među katolicima koji nije pronašao među protestantima i ateistima. Dao je istu izjavu i o drugim post-vatikanskim ritualima. Jung je tvrdio da euharistijska žrtva sadrži vitalnu misteriju: „Ritualni čin (euharistije) posvećuje oboje dar i daritelja. Ona podseća i predstavlja Poslednju večeru koju je naš Gospod imao sa svojim učenicima, čitavu inkarnaciju, patnju, smrt i vaskrsnuće Hrista. No, sa tačke gledanja božanskog antropomorfno delovanje samo je spoljašnja ljuska u kojoj ono što se stvarno događa nije uopšte čovekovo delovanje već božanski događaj“. Vratimo se magijskoj terminologiji. Prema Jungu, kada se euharistija ispravno shvati najbolje se tretira kao čin „visoke magije“, (tu reč je za nju koristio i Vitgenštajn).
Zaključak
Savremena filosofija i psihologija imaju zajedničku tradiciju. Obe proističu iz starije discipline klasične (predkantovske) filosofije. Klasična filosofija uključivala je u sebe i psihologiju, te bila motivisana doživotnom potragom za samospoznajom, a to je izražavala maksima „spoznaj samog sebe“. Danas se filosofija i psihologija smatraju posebnim disciplinama, a često je savremena filosofija ograničena i sažeta. Ponekad su te granice između filosofije i psihologije nejasne. Ljudi su vođeni potrebom da dostignu individuaciju, celokupnost ili potpuno znanje o sebi. Mnoge emocije teraju ljude da deluju na psihički pogrešne načine, ali svi ti načini su čežnja i želja da se osećaju kompletni.
Dok dele osnovnu terminologiju i koncepte Frojd i Jung se razlikuju u potpunosti. Frojdovo gledište na jedan ispunjen život materijalno se temelji na društvu i zdravim odnosima (novac i seks). Prema Jungu, ispunjen život postiže se ostvarenjem individuacije i pronalaženjem duhovnosti (ali ne nužno u religiji). Frojdova psihologija fokusira se na godine kada osobe dostižu svoju zrelost, znanje i uverenja, ostvaruju karijere i počinju porodični život. Nakon tog vremena, Jung se fokusira na unutrašnji rast i razvoj radi uspostavljanja celokupne ličnosti.
Kada se Jung 1907. godine pridružio psihoanalizi tvrdio je da je ona radikalno nova psihologija. Kasnije su Frojd i Jung postali igrači na svetskoj sceni, ali dok su Frojdov psihoanalitički pokret čuvali akademici i medijski sveštenici, petljajući se sa perifernim konceptima i temelnjim premisama seksualnosti detinjstva, originalnije i plodnije nove hipoteze razvili su praktičari poput Karla Gustava Junga, koji je na neki način smatran neobičnim.
Frojd je predstavio naučnu hipotezu o nesvesnom kao što je uvek tvrdio, a mnogi čak do danas ponavljaju. Frojd tvrdi da postoje dve urođene sile ili instinkta iza čovekovog ponašanja, životni instinkt (Eros–životna sila i seksualni nagon), te instinkt smrti (Tanatos–agresija prema sebi ili drugima). Frojdova teorija psihoanalize razvila se iz ovog pogleda na rani psihološki razvoj, a njen ugaoni kamen je hipoteza o nesvesnom kao odgovor na „mentalne probleme“. Eros i Tanatos čine Id. Niče je formulisao Id kao Das Es (njem. – „To“), a on deluje isključivo na tim instinktima života i smrti, odnosno tim porivima u nesvesnom umu, a oni zadovoljavaju želje i potrebe preživljavanja. Kasnije se razvija racionalni i logični Ego, što je svesni deo detetove ličnosti koji se bavi spoljašnjim svetom. U dobi od tri godine dete razvija i treću komponentu svoje ličnosti, tj. Super ego. Frojd je verovao da se Super ego deli na dva dela, naime: Savest (šta ne treba da radimo), i Ego Ideal (šta treba da radimo). Frojd i Jung se nisu slagali o tome šta čini nesvesnu psihu, šta je njen sadržaj. Frojd tvrdi da nesvesno (nesvesnu psihu) ne čini ništa drugo nego otpaci svesnog uma koji su postali potisnuti. Jednostavno rečeno, to znači da se vrednost psihe poistovećuje sa svešću, tačnije sa ego svešću. Frojd je nesvesno smatrao kao kolekciju slika, misli i iskustava koje je pojedinac odbio da obradi, a to vodi u neurozu. Nesvesno je za njega kontejner otpadaka svesti, svega onoga što nije uspelo da pređe prag svesti.
Pod Ničeovim uticajem Jung se nije slagao sa ovom tvrdnjom. Za razliku od Frojda Jung prepoznaje da nesvesno izlaže sadržaje koji su u potpunosti različiti od svesti, pa su neshvatljivi za ego. Značajna implikacija ove razlike je što u Frojdovom modelu nesvesno nema svoju autonomiju, jer je prosto proizvod svesti. S druge strane, u Jungovom modelu (a i Ničeovom) nesvesno je autonomni entitet koji može funkcionisati u suprotnosti sa svešću. Frojdovo razumevanje nesvesnog otkriva rigidni okvir racionalizma koji daje primat egu, a to je u suprotnosti sa Jungovim bogatijim okvirom koji prepoznaje i druge izvore znanja koji se smatraju iracionalnim, poput emocija, intuicije ili imaginacije. Jung je definisao kompleks i višeslojni koncept nesvesnog. Nesvesno čine lično i kolektivno nesvesno. Jung je kritikovao Frojdov koncept nesvesnog kao uzak, previše negativan i usmeren na seksualnost i motivišuću silu. Umesto da bude zli kontejner za potisnute misli i motivacije, kao što je verovao Frojd, Jung je tvrdio da je nesvesno jedna od glavnih energija za kreativnost. Razlika između Ničeove psihologije i Frojdove psihoanalize mnogo je dublja nego što se obično shvata. Ničeova koncepcija nesvesnog, kao posebna ideja autonomnog i kolektivno nesvesnog, uveliko je obeležila odvajanje Jungove „analitičke psihologije“ i „tradicionalne psihoanalize“.
Povećanjem granica „produktivne“ psihe, uključivanjem neracionalnih izvora saznanja, Jung je efikasno povećao kapacitet za lični rast. Pa, dok je Frojdovo razumevanje ličnosti u suštini „reduktivno“, sa svojom isključivom seksualnom motivacijom, a uz komunikaciju koja je filtrirana isključivo kroz znak, Jungovo razumevanje ličnosti je „konstruktivno“, sa naglaskom na njenom potencijalu – tačnije, njenom potencijalu da postane celokupna – te, tako potakne nesvesnu komunikaciju i simbolički jezik. Frojd insistira na znaku, a Jung na simbolu. Razlika između znaka i simbola u tome je što je znak svesna konstrukcija – određena (fiksna) naznaka koja skriva nešto što je saznatljivo – a, simbol delom je svestan, a delom nesvestan – dinamički živi entitet koji izražava nešto što u potpunosti nije shvatljivo. Simbol je konačni izraz nečeg beskonačnog. U frojdovskom modelu tumačenje znaka dovodi jednostavno do razobličavanja potisnutog konflikta ili želje; nasuprot tome, u jungovskom modelu simbol olakšava psihički rast uz prirodno spajanje svesti i nesvesnog.
Za Vitgenštajna teorija nesvesnog bila je nova forma mišljenja i govora, odnosno novi simbolički jezički kontekst, a za Junga izvor potencijalno pozitivne energije koja se može koristiti. Kao što ćemo kasnije videti, Vitgenštajn i Jung su videli snove kao poruku (koja je kodirana i simboličkog je konteksta) jezika.
2. – Da li su psihoanalitičke metode konzistentne?
Vitgenštajn je tvrdio da je Frojdova metodologija interpretacije snova posve pogrešna, ili u najboljem slučaju proizvoljno zasnovana na kontekstu izabranom simbolički. Vitgenštajn je kritikovao činjenicu da je Frojd tvrdio da je prava interpretacija snova ona koju pružaju analitičari, a u neko drugo vreme zalaže se za najbolji rezultat za pacijenta. Za Vitgenštajna koji je imao matematički um to je bilo neprihvatljivo. Vitgenštajnov Teorijski pozitivizam ili filosofski metod zasnovan je na njegovoj teoriji značenja koja kaže da značenje reči nikada nije potpuno dato, odnosno uvek postoji neki neotkriveni aspekat u smislu reči, jer korišćenje značenja reči povezano je sa njenom upotrebom.Na isti način za Vitgenštajna značenje snova zavisi od toga kako se san priseća ili kako o njemu izveštava subjekat – od subjektovog izbora i korišćenja reči koje utiču na značenje sna koje nije dato sve odjednom, nego je nešto što se razvija tokom pripovesti. Vitgenštajn takođe razume da nema ništa skriveno u snovima, sve iz sna je u načelu dostupno snivaču koji već sve zna što treba da zna o snu. Vitgenštajn kaže: „Kad se tumači san možemo reći da je ugrađen u kontekst u kojem prestaje biti zbunjujući.“ Slično tome, Jung prvi kontekstuizira snove u ovom postupku (metodu), šta je stvarni kontekst osobe, ili (u slučaju individuacije) sa arhetipskom kulturnom pozadinom kolektivno nesvesnog. Kolektivno nesvesno, grupa zajedničkih slika i arhetipova svojstvenih svim ljudima često se pojavljuje na površini lično nesvesnog. Individuacioni snovi mogu se bolje protumačiti razumevanjem simboličkih referentnih tačaka univerzalno zajedničkih simbola. Sličnost njihovih osnovnih mišljenja ovde je izrazita. Vitgenštajnova i Jungova kritika Frojda u potpunosti se ne može ignorisati, a oni optužuje Frojdovu metodologiju interpretacije snova da je nešto proizvoljno (i stereotipno), te da je sasvim vrsta lične mitologije koja se nudi pacijentu, te se ne može prevideti. Kontekstualizacija je upotreba tumačenja snova, unutar Vitgenštajnovih ograničenja, odnosno samo ukoliko je izvestio ili ga se prisetio pacijent (tj. njegov ili njen izbor reči će zadirati u značenje, a značenje sna je nešto što se odvija za vreme toka pripovesti). Prema Jungu, cilj terapeuta je da pomogne osobi da prepozna delovanje nesvesnog, a na taj način pomogne pacijentu kako bolje da teži individuaciji koja će stvoriti „celovitu“ ličnost.
U razgovoru sa filosofom Oetsom Kolkom Bouvsmom, 1949. godine, Vitgenštajn je izjavio da su „sve njegove godine predavanja bile više loše nego dobre“. Pa ih je uporedio sa Frojdovim učenjem. „Učenja su poput vina, čine ljude pijanim. Oni ne znaju kako trezveno da ih koriste. Da li sam razumeo? Tačno“;(Razgovori, 1949–1951, str. 11–12). Značajno je reći da je Vitgenštajnova misao bila kritična, a kako on kaže, „trezna“ upotreba vlastitog učenja mogla bi biti sasvim teška i malo verovatna.
3. – Psihoanalitička korist – Da li psihoanaliza koristi ili šteti?
Vitgenštajn je takođe kritikovao Frojdovu tehniku „slobodnih asocijacija“, jer je sveobuhvatna, sve ima objašnjenje i značenje. Psihoanaliza zadovoljava pacijente pružajući jednostavno objašnjenje zbog čega pacijenti žive lakše, baš kao što je mitologija (a, i religija) činila u prošlosti, ili još uvek to radi, i danas u nekim delovima sveta. On kaže: „Verovatno je da će analiza činiti štetu, jer iako se u toku nje mogu otkriti razne stvari o sebi mora postojati vrlo jaka... kritika, kako bi se raspoznalo i videlo kroz mitologiju koja se nudi, i nameće. Snažnu mitologiju“, (Vitgenštajn, 1966, str. 51, 52). On je video psihoanalitičke vežbe kao opasne za vreme koje dolazi: „Proći će mnogo vremena pre nego što prestanemo da im se potčinjavamo“. Da bi naučili nešto o psihoanalizi, Vitgenštajn primećuje, neophodan je kritički stav. Kao što istorija čitavog psihoanalitičkog pokreta potvrđuje teorije poput Frojdove neugodne su jer između ostalog izazivaju različite oblike odanosti koja kritiku čini teškom, ako ne i nemogućom.
Karl Gustav Jung je slično doveo u pitanje Frojdov terapeutski pristup. „Smem li ozbiljno reći nekoliko reči?... Međutim, istakao bih da je vaša tehnika tretiranja vaših učenika poput pacijenata pogrešna. Na taj način stvarate ropske sinove ili bezobrazne učenike Adler–Stekel i čitavu drsku družinu koja se sada razbacuje po Beču. Dovoljno sam objektivan da vidim kroz vašu malu prevaru. Vi kružite uokolo tražeći sve simptomatske akcije u vašoj blizini, na taj način svodeći svakoga na nivo sinova i kćeri koji crveneći priznaju svoje greške. U međuvremenu, vi ostajete na vrhu prijatno se osećajući. Zbog običnog ulizivanja niko se ne usuđuje da povuče proroka za bradu i raspita se, bar jednom, šta bi vi rekli pacijentu sa namerom da on analizira analitičara umesto sebe. Vi bi ga sasvim sigurno pitali: „Ko ima neurozu“? (McGuire, 1974, str. 534–535).
Jungov napad na Frojdovu teoriju i praksu bio je frontalan. Frojd se nikad nije pomirio sa svojom neurozom. Za Junga Frojdove metode su jednostrano seksualne. Njegovo razumevanje sebe je nedovoljno. Kada je to najvažnije on je terapeut svoje nedostatke projektuje na svoje učenike.
4. – Psihoanalitička naučna tvrdnja
Najzanimljivija kritika koju je Vitgenštajn izrekao protiv frojdovske psihoanalize je da je ona vrsta mita. Deo Vitgenštajnove slave u savremenom dobu duguje se činjenici da je on tvrdio da je pronašao terapeutski proces analogan psihoanalizi. Taj terapeutski postupak kod nas se često nazivao „terapeutski pozitivizam“ u godinama neposredno posle Drugog svetskog rata. Treba napomenuti da je reč pozitivizam najnesretnije određena za izvorne pozitiviste koji su tvrdili da celokupno mišljenje treba slediti obrasce nauke, dok je Vitgenštajn pokušao pokazati da postoje područja čovekovog saznanja koja nisu dostupna putem nauke. Vitgenštajn kritikuje Frojda da daje nova značenja događajima koji bi se normalno videli kao obični. Slično Jungu, Vitgenštajn tvrdi da Frojd nudi pacijentu svoju vlastitu mitologiju – mitologiju bez kulturnog, istorijskog i empirijskog utemeljenja. Moglo bi se reći, a i rečeno je, samo na vrednostima i tumačenju muškog u uskom istorijskom i klasnom kontekstu. Dok je Frojd imao malo koristi od grčke mitologije (Edipov kompleks i korespondirajući Elektrin kompleks), Jungov koncept kolektivno nesvesnog široko je i duboko utemeljen na mitologiji, te istorijskom i antropološkom kontekstu.
5. – Filosofija religije
Zbog odnosa prema religiji Vitgenštajn se smatra nekom vrstom antirealiste. On se usprotivio interpretacijama religije koje naglašavaju doktrine ili filosofske argumente koji nameravaju dokazati postojanje Boga, već je izjednačavao sa religioznim ritualima i simbolima. Iako je o religiji napisao veoma malo Vitgenštajn je razvio osobit način razumevanja religijskog uverenja koji privlači mnoge čitaoce, pogotovu one koji ne vide teističku religiju samo kao oblik praznoverja i iracionalnosti. Vodeći Vitgenštajnovi učenici imaju različite stavove o ispravnom tumačenju i prihvatanju Vitgenštajnovih spisa o religiji. Vitgenštajnovi komentari o religiji (i mistici) naglašavaju prepoznatljiv karakter religioznog govora. On ističe, kako pogrešno možemo razumeti prirodu verskih tvrdnji ako se posmatraju kao suprotni onim naučnim. Ako se Vitgenštajnovi stavovi o stvaranju, magiji i slobodnoj volji uporede sa Kjerkegardovim i Jungovim, to baca novo svetlo na raspravu između vere i razuma. Ona ističe neslaganje između Vitgenštajna i verskih skeptika Frojda i Bertranda Rasela. Frojd je smatrao da je religija bekstvo od stvarnosti i zabluda koju ne bi trebalo propagirati. Njegov odnos prema religiji podseća na odnos materijalista. Za religiozne slike (ovce, koze, heruvimi, anđeli) Frojd je često tvrdio da su stanje svesti čiji je temelj judeo-hrišćanske eshatologije.
U smislu davanja odgovora na pitanje puritanizma, katoličkog ili protestantskog, Vitgenštajn je optužio Frojda da je imao malo razumevanja za pitanja morala i religije. Kad je pročitao Frojdovu Budućnost jedne iluzije reagovao je kako je to učinio i na Frejzerovo objašnjenje magične i religiozne vere primitivaca i porekao da takve stvari ne mogu biti tretirane kao greške ili iluzije koje superiorno znanje („naučno saznanje“) otkriva kao takve.
Frojd je delio ljude na one koji su osetljivi na psihoanalitičku terapiju i one koji to nisu – kojima u stvari „nema pomoći“. Ljude kojima psihoanaliza može pomoći video je kao moralno značajne – dostojne društva samog Frojda. Međutim, većina ljudi ne pripada ovoj kategoriji psihoanalitičke dostojnosti i na njih je gledao drugačije. Pišući o nekom homoseksualcu Frojd je rekao da „u najnepovoljnijim slučajevima takve ljude treba jedan brod... preko okeana sa nešto novca, recimo u Južnu Ameriku, te da tamo traže i nađu svoju sudbinu“. Na drugom mestu, u pismu za Lu Anders Salome, Frojd je čak eksplicitno priznao da je jedan od njegovih najgorih kvaliteta „određena ravnodušnost prema svetu... u dubinama mog srca ne mogu ništa drugo nego biti uveren da su meni dragi ljudi, osim nekoliko izuzetaka, sasvim bezvredni“.
Kroz sva stoleća hrišćanske istorije funkcionisalo je ono što je francuski istoričar Leon Poljakov zvao „strašni mehanizam projekcije koji se sastoji u pripisivanju omraženim ljudima sopstvenih bogohulnih želja i nesvesnih izliva“. Razni pokreti u srednjem veku, veliki evropski lov na veštice, savremeni antiseminizam i Staljinove čistke podjednako su obeležene kolektivnim fantazijama u kojima razne grupe prepoznaju sebe kao „čiste“ u nastojanju da unište čitave klase ljudi zamišljenih kao „zlo“ ili „nečiste“. Ipak, kada se okrenemo psihoanalizi stičemo uvid u fundamentalni proces koji sramoti lice hrišćanske istorije.
Suprotno tome, Jung je verovao da je religija važna i da čuva pojedinca u procesu individuacije, radi upoznavanja i prihvatanja svih delova Sopstva (sebe). Religija je sredstvo komunikacije između svih vrsta ljudi, jer je zasnovana na zajedničkim arhetipovima i nudi potrebne simbole. Jung naglašava pozitivan uticaj ispovedi i njenu sličnost sa psihoanalitičkom sesijom: „Možete oduzeti čoveku bogove samo ukoliko mu date druge u zamenu“.
Vitgenštajn je poznat po svom radu iz filosofije logike, jezika i uma, ali je bio kultna figura na Kembridžu kada je tamo predavao, u prvoj polovini dvadesetog veka. Možda to ima veze sa njegovim ekscentričnim ali ustrajnim pogledima o etici i religiji. Duboko je bio dirnut romantikom u romanu Braća Karamazovi Dostojevskog. Jednom je napisao svom prijatelju Morisu O’Druriju: „Ja nsam religiozan čovek, ali ne mogu ništa drugo učiniti osim da vidim svaki problem sa religiozne tačke posmatranja“. To je zanimljivo jer Vitgenštajn, poput Junga, nije bio religiozan u tradicionalnom smislu. Oboje su bili duboki mislioci, strastveni u svom vlastitom stavu prema životu i duhovnim ljudima. Pa, tu je i poznata Jungova rečenica:
„Ne mogu dokazati da Bog postoji, ali je moj rad empirijski dokazao da postoji obrazac Boga u svakom čoveku, te da taj obrazac u svakom pojedincu ima na raspolaganju najveću transformacionu energiju koja je potrebna za život. Pronalaženjem uzorka u vlastitoj individui ličnost i život se transformišu“.
Na isti način, Vitgenštajn je poremetio i osudio svaki pokušaj dokazivanja postojanja Boga, tvrdeći da se čak nijedan od uobičajenih dokaza ne može izvesti o veri: „A dokaz o postojanju Boga treba biti nešto sa čim će neko uveriti sebe da Bog postoji. Ali, ja mislim da ti vernici koji daju takve dokaze treba da žele da daju svoju ʻveruʼ na intelektualnu analizu i utemeljenje, jer oni sami nikad ne bi poverovali u takve dokaze. Možda se neko može ‘uveriti u postojanje Boga’ kroz neku vrstu odgoja, oblikujući svoj život na taj i taj način. Život može vaspitati nekog da veruje u Boga. A, to može učiniti i iskustvo; ne vizije i različite vrste čulnog iskustva koje nam pokazuju postojanje takvog bića – već, na primer, patnja raznih vrsta. To nam ne pokazuje Boga na način čulne impresije koja nam pokazuje predmet, niti dovodi do nagađanja o njemu. Iskustvo, mišljenje – život nas može prisiliti na ovaj koncept“.
Vitgenštaj, kršten i odrastao kao katolik posle Prvog svetskog rata postao je, na svoj vlastiti način, duhovan i religiozan. Bio je vrlo jedinstven čovek, a sumnjam da bilo ko može znati kakav je bio. Baš kao što je on bio i Karl Gustav Jung je bio, mada je Vitgenštajn bio oslonjen na katoličku stranu. Vitgenštajn je radio kao pomoćnik vrtlara u benediktinskom manastiru u blizini Beča nakon što je napustio školu, a više nego jednom je razmišljao da postane monah ili sveštenik:
„Religiozna vera i praznoverje su različiti. Jedna od njih proizilazi iz straha i vrsta je lažne nauke. A, druga je verovanje“. Vitgenštajnov prijatelj, dominikanski sveštenik, izrekao je molitve pokraj Vitgenštajnove samrtne postelje i na njegovom grobu, a po Vitgenštajnovoj želji pogreb je obavljen po katoličkim obredima. Kao i Jung religiozne simbole Vitgenštajn je zvao „religiozne slike“, a poštovanje za iskrenu religioznu veru bilo je šire nego za samu katoličku veru. Jednom je rekao Druriju: „Sve religije su divne... način na koji ljudi izražavaju svoja verska osećanja enormno se razlikuju“. Vitgenštajnova vlastita vera nije bila institucionalizovana (ili, koristeći njegovu reč „asketska“), bila je bez dogme, sa mitologijom koja služi jedino kao vođenju života pomoću slika. Jednom je rekao prijatelju: „Simbolizam katoličanstva je predivan, s onu stranu je reči. Ali svaki pokušaj da se od njega napravi filosofski sistem je uvredljiv“. Međutim, Vitgenštajnova vera mora biti da je bila duboka jer je trajala do kraja njegovog života.
On ne pristupa religiji prvenstveno kao sistemu predstava (reprezentacija) čija pogrešnost ili iluzioni karakter može se dokazati, a pošto ne veruje u važnost razloga i argumenata, braneći religiozne doktrine, Vitgenštajn je sasvim naivno verovao u ideju da će čovečanstvo kao celina pod uticajem naučnog mišljenja konačno shvatiti da su te doktrine potpuno neadekvatne, nepostojeće i prihvatiti logične posledice. No, u tom pogledu Frojd svakako nije naivan. On je i sam verovao da je njegov poduhvat „sasvim bezopasan“. Priznao je da nema opasnosti da pobožni vernici budu pobeđeni njegovim argumentima i odreknu se svoje vere. Predlažući filosofske ili psihološke teorije o poreklu religiozne vere (što sadrži naučno objašnjenje) Frojd je takođe počinio grešku tipičnu za „moderniste“, što je po Vitgenštajnovom mišljenju kompletno nerazumevanje prirode, tj. funkcije religioznog simbolizma i simbolizma uopšte. Karl Gustav Jung veoma se interesovao za hrišćanske sakramente, posebno za euharistiju. Više puta je izjavio da smatra katoličansvo daleko kompletnijim nego što su to njegovi protestanski antipodi, iako je poticao iz protestantske porodice (otac mu je bio protestantski pastor). Misterija sakramenta, kaže Jung ima veliku vrednost i proizvodi stepen psihološkog zdravlja među katolicima koji nije pronašao među protestantima i ateistima. Dao je istu izjavu i o drugim post-vatikanskim ritualima. Jung je tvrdio da euharistijska žrtva sadrži vitalnu misteriju: „Ritualni čin (euharistije) posvećuje oboje dar i daritelja. Ona podseća i predstavlja Poslednju večeru koju je naš Gospod imao sa svojim učenicima, čitavu inkarnaciju, patnju, smrt i vaskrsnuće Hrista. No, sa tačke gledanja božanskog antropomorfno delovanje samo je spoljašnja ljuska u kojoj ono što se stvarno događa nije uopšte čovekovo delovanje već božanski događaj“. Vratimo se magijskoj terminologiji. Prema Jungu, kada se euharistija ispravno shvati najbolje se tretira kao čin „visoke magije“, (tu reč je za nju koristio i Vitgenštajn).
Zaključak
Savremena filosofija i psihologija imaju zajedničku tradiciju. Obe proističu iz starije discipline klasične (predkantovske) filosofije. Klasična filosofija uključivala je u sebe i psihologiju, te bila motivisana doživotnom potragom za samospoznajom, a to je izražavala maksima „spoznaj samog sebe“. Danas se filosofija i psihologija smatraju posebnim disciplinama, a često je savremena filosofija ograničena i sažeta. Ponekad su te granice između filosofije i psihologije nejasne. Ljudi su vođeni potrebom da dostignu individuaciju, celokupnost ili potpuno znanje o sebi. Mnoge emocije teraju ljude da deluju na psihički pogrešne načine, ali svi ti načini su čežnja i želja da se osećaju kompletni.
Нема коментара:
Постави коментар