Vojni direktor Projekta, general Leslie Groves, imao je svoj plan, koji nikako nije isključivao korištenje bombe nakon što je napravljena. Otvoreno je rekao da je "Rusija bila naš neprijatelj i da je projekat vođen na toj osnovi" - uprkos činjenici da se Rusija borila i protiv Nemačke.
Józef Rotblat rođen je u Varšavi, glavnom gradu tada ruske Poljske(1908) u poljsko-jevrejskoj porodici. Bio je jedno od sedmoro dece, od kojih je dvoje umrlo u detinjstvu. Njegov otac, Zygmunt Rotblat, izgradio je i vodio nacionalnu firmu s konjskim zapregama, posedovao je zemlju i uzgajao konje. Józef je u ranim godinama proveo u bogatom domaćinstvu, ali su se okolnosti promenile nakon izbijanja Prvog svetskog rata. Granice su zatvorene, a konji porodice rekvirirani, što je dovelo do propasti poslovanja i siromaštva porodice.
Diplomirao je na Univerzitetu u Varšavi i do 1939. godine radio na tom univerzitetu, Institutu za radijum u Varšavi i drugim naučnim institucijama.
Britanski fizičar James Chadwick je u međuvremenu otkrio neutron. (Za ovo delo dobio je Nobelovu nagradu 1935.) Chadwick je radio na Univerzitetu u Liverpoolu; Kada je čuo za Josepha Rotblata, pozvao ga je da se pridruži tamošnjem timu fizike 1939. Rotblat je bio oduševljen: oprema u Liverpoolu bila je daleko bolja od bilo čega u Varšavi. Posebno ga je zanimao ciklotron laboratorija za fiziku (mašina za ubrzavanje čestica) i sanjao je da ga jednog dana napravi u Varšavi. Otišao je u Liverpool - prvi put da je putovao van Poljske - s velikim nadama.
1939. dva su nemačka naučnika razdvojila atom uranijuma što je imalo velikog odjeka među naučnicima. Započeta su istraživanja o nuklearnoj fisiji i vrednom energijom koju bi ona oslobodila. Joseph Rotblat je među prvima shvatio da ova reakcija može biti vrlo brza i eksplozivna, te da se može iskoristiti za izradu ogromne bombe. 'Čim sam dobio ovu ideju, pokušao sam da je izbacim iz glave. Ali imao sam osećaj da drugi naučnici možda nemaju iste moralne skrupule.'
Ali u septembru 1939. nemačke trupe su napale Poljsku. Joseph Rotblat je u avgustu posetio Poljsku kako bi dogovorio prebacivanje supruge u Englesku. Kada se Rotblat vratio na posao u Liverpool, nije imao pojma da je njegov voz jedan od poslednjih koji je napustio Poljsku. Nakon septembarske invazije, koju je pratilo brutalno gušenje poljskog otpora, on je više puta pokušavao da izvuče svoju ženu iz zemlje, ali svaki put su granice bile zatvorene pred njom. Kasnije je saznao da je ona bila među mnogim Poljacima koji su izgubili živote tokom nemačke okupacije.
Upravo je invazija na Poljsku naterala Josepha Rotblata da predloži Jamesu Chadwicku da počnu raditi na razvoju atomske bombe. Tada je shvatio razmere vojne snage i brutalnosti Nemačke. Plašio se da bi šačica fizičara koji su ostali u Nemačkoj mogla razviti takvu bombu, koju bi Hitler onda iskoristio. 'Bilo je to užasno vreme za mene, možda i najgora dilema koju je naučnik mogao da doživi. Rad na oružju za masovno uništenje bio je protiv svih mojih ideja - svih mojih ideja o tome šta bi nauka trebala učiniti - ali te ideje su bile u opasnosti da budu iskorenjene ako Hitler nabavi bombu.' Rotblat je verovao da bomba nikada neće biti upotrebljena. Mislio je da će biti stvorena samo iz jednog razloga: da odvrati Nemačku. '
Projekat atomske bombe započet je odmah u Velikoj Britaniji. Radovi su obavljeni u tajnosti, pod zaštitom drugih projekata. 'Već smo imali dobru ideju o razornoj moći bombe. Znali smo za efekat eksplozije. Znali smo i za radioaktivne padavine. Ali čak i tako, nismo verovali da bi atomska bomba mogla dovesti do kraja ljudske rase. Izračunali smo da će za to biti potrebno do 100.000 nuklearnih bombi. Čak ni u našim najpesimističnijim scenarijima nismo mogli zamisliti da bi ljudsko društvo bilo tako glupo. Ali pokazalo se da mogu.'
Prekretnica
1942. godine između vlada Britanije i Amerike dogovoreno je da se rad na razvoju bombe kombinuje i izvede u Americi, daleko od poprišta rata. Početkom 1944. Joseph Rotblat je otišao u Novi Meksiko da radi na projektu Manhattan u Los Alamosu. Projekat, međutim, nisu vodili naučnici, već američka vojska. Kako je kasnije Rotblat rekao, 'možda je najgora greška koju smo napravili je verovanje vojsci'.
Vojni direktor Projekta, general Leslie Groves, imao je svoj plan, koji nikako nije isključivao korištenje bombe nakon što je napravljena. Otvoreno je rekao da je "Rusija bila naš neprijatelj i da je projekat vođen na toj osnovi" - uprkos činjenici da se Rusija borila i protiv Nemačke. Groves je bio taj koji je naredio da se projekat izgradnje bombe nastavi čak i kada je bilo jasno da nema nemačke bombe. Što se američke vojske tiče, atomska bomba bi bila korisno oružje - i sada bi se mogla koristiti protiv Japanaca.
NE! Čim je Joseph Rotblat krajem 1944. čuo potvrdu da su nemački naučnici odustali od svog programa atomske bombe, dostavljenu izveštajima naučne obaveštajne službe, napustio je projekt Menhetn i vratio se u Britaniju. Kao što je jedan kolega naučnik rekao, to je "njegova večna zasluga".
Rotblatje pokušao da navede svoje kolege naučnike da razmisle o nastavku projekta. Neki od njih su se složili sa njim, i pokušali da pokrenu to pitanje sa predsednikom. Ali drugi nisu mogli odoleti da ne vide da li se bomba može napraviti i kolika je njena snaga. A američki fizičar Robert Oppenheimer, naučni šef Manhattan projekta, beskompromisno je napisao Grovesu u oktobru 1944.: 'laboratorija deluje prema direktivi za proizvodnju oružja; ova direktiva je rigorozno poštovana i biće rigorozno poštovana.
I drugi, koji su se isprva slagali sa Josephom Rotblatom, promenili su mišljenje kada je Japan ušao u rat i kada su stigle vesti o okrutnom postupanju prema ratnim zarobljenicima. 'To je psihologija rata', rekao je Joseph Rotblat. 'Kada uđemo u rat, naše moralne vrednosti su bačene u more. Ohrabreni smo da ubijamo ljude. Čak su i ljudi koji su u prošlosti bili prijatelji postaju, u našim mislima, naši smrtni neprijatelji.'
Vojne vlasti Los Alamosa zapretile su Josephu Rotblatu hapšenjuem ako oda razlog odlaska, šta više uslov da napusti Ameriku i projekat bio je prekid kontakta sa ostalim naučnicima. U Liverpul se vratio početkom 1945. (koja je bila i godina kada se prijavio da postane britanski državljanin, a njegova majka i sestra i jedan od njegove braće koji su preživeli rat, kasnije su mu se mogli pridružiti).
U avgustu su bačene atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki, i tada više nije hteo da ćuti.
'Nisam ništa znao sve dok nisam čuo najavu BBC-a 6. avgusta. To je bio užasan šok. Moja ideja je bila da napravim bombu da sprečim njeno korištenje, a ona je upotrebljena odmah nakon što je napravljena i to protiv civilnog stanovništva.'
Istupi u javnost
Nakon strašnog čina Rotblat je shvatio da su atomske bombe samo prvi korak na potencijalno strašnom putu. Ljudi bi sada tražili još moćnije bombe - ideja o hidrogenskoj bombi je već bila začeta; počela bi trka u naoružanju. Odmah je započeo svoju doživotnu kampanju protiv nuklearnog oružja - i protiv rata.
Počeo je tako što je držao predavanja po celoj Britaniji, pokušavajući uveriti kolege fizičare da zaustave nuklearna istraživanja. Godine 1946. bio je suosnivač Atomic Scientists Association of Britain, čiji su se članovi protivili vojnoj upotrebi nuklearne energije. Ova asocijacija je radila s novoformiranom Federacijom atomskih naučnika (sada Federacija američkih naučnika) na uvođenju svjetske politike za nuklearnu energiju i oružje. Pod uticajem naučnika, prva rezolucija Generalne skupštine Ujedinjenih nacija bila je osnivanje komisije koja će se baviti ovim pitanjem; nažalost, neprijateljstvo između SAD-a i SSSR-a sprečilo je osnivanje bilo kakve komisije.
'Kada smo podbacili na nivou vlade, mislio sam da idemo u UN.'
Godine 1947. Joseph Rotblat je organizovao izložbu 'Voz Atom' (dva železnička vagona puna eksponata i demonstracionih eksperimenata)) koja je imala za cilj edukaciju javnosti o nuklearnoj energiji i njenim rizicima, bilo da se koristi vojno kao oružje ili mirno kao izvor energije. 'Naučnici poput mene, koji veruju u pravilan razvoj i primenu nauke, smatrali su da je veliko otkriće nuklearne energije prvo bilo poznato javnosti kao nešto destruktivno i da je nauci nanelo loš glas. Na početku smo naporno radili da pokažemo korisne aspekte nuklearne energije, a to su preuzeli industrijalci.'
Josepha Rotblata je zatim promenio pravac delovanja. Počeo je proučavati zračenje i njegovu primenu na zdravlje, a od 1950. do 1976. bio je vrlo cenjen profesor fizike u bolnici St Bartholomew u Londonu. Ovde su njegova istraživanja doprinela daljem razumevanju nuklearnih opasnosti: uspeo je pokazati da su padavine hidrogenskih bombi (za koje se smatralo da su 'čiste') u stvari bile visoko radioaktivne, te da je radijacija bila direktan uzrok raka kod žrtava padavina.
Izjava o nuklearnom oružju
Prvu probnu eksploziju hidrogenske bombe izvele su SAD 1952. godine, godine kada je Britanija izvela svoju prvu probu atomske bombe. Sovjetski Savez je svoju probu hidrogenske bombe izvršio 1953. godine.
Joseph Rotblat je prvi put upoznao matematičara i filozofa Bertranda Russell-a 1954. godine, kada su se obojica pojavili u jednom od najranijih BBC-jevih 'Panorama' programa. Radilo se o hidrogenskoj bombi. Bertrand Russell je bio jako uznemiren informacijama koje mu je dao Joseph Rotblat, te je za Božić dao radio emisiju pod nazivom 'Čovekova opasnost', o posledicama nuklearnog rata.
Budući su naučnici stvorili nuklearnu bombu, naučnici bi trebali pokušati da spreče nuklearni rat,Russell je stupio u kontakt s Albertom Einsteinom i zatražio - i dobio - njegovu podršku. Russell je sastavio 'Izjavu o nuklearnom oružju'; a potpisao ga je Ajnštajn samo nekoliko dana pre njegove smrti. Potpisalo ga je i deset drugih naučnika, od kojih je jedan bio Joseph Rotblat. Izjava je objavljena u julu 1955. godine i postala je poznata kao Russell-Einsteinov manifest.
To je bilo više od opredjelenja za ukidanje nuklearnog oružja. Bila je to 'titanska borbu između komunizma i antikomunizma' i koja je nosila rizik rata. U tom trenutku je prepoznata razorna moć H-bombe, užasne i trajne posledice velikih količina radijacije, priznalo se da je trka u naoružanju već počela. Manifest je postavio pitanje: 'Hoćemo li stati na kraj ljudskom rodu ili će se čovečanstvo odreći rata?' i pozvao svetske naučnike da se 'okupe na konferenciji da procene opasnosti koje su nastale kao rezultat razvoja oružja za masovno uništenje'.
Dana 9. jula 1955. Bertrand Russell i Joseph Rotblat održali su konferenciju za štampu u Londonu kako bi objavili Manifest, kojoj su prisustvovali mediji iz celog sveta. "Russell je to lepo rešio", rekao je Joseph Rotblat, koji je predsedavao konferencijom na Russellov zahtev. "Postepeno smo mogli videti da su čak i okoreli ljudi postali uvereni da postoji smisao." Kao što su Rasel i Ajnštajn rekli, 'u nuklearnom ratu ne može biti pobednika'.
Sakupljanje na konferenciji'
Na poziv naučnicima da se sastanu i konstruktivno razgovaraju o opasnostima nuklearnog oružja i rata je odgovoreno. Jedan sastanak je održan u Londonu manje od mesec dana nakon konferencije za štampu. Pozivi su upućeni čelnicima svetskih univerziteta i atomskim fizičarima; ali nije bilo sredstava za troškove, bilo je vrlo kratko, a organizacija minimalna i neiskusna. Iz Amerike je došao samo jedan fizičar, ali je, neočekivano, stigla četvoročlana delegacija iz SSSR-a. Trodnevna konferencija je nastavljena i uspešno je završila svoj dnevni red tema za diskusiju.
Ali budućnost takvih sastanaka bila je neizvesna – sve dok nije stigao drugi odgovor. Kanadski industrijalac po imenu Cyrus Eaton, koji se divio Bertrandu Russellu i podržavao globalni mir, javio se s ponudom. On je hteo da obezbedi potrebna sredstva za međunarodnu konferenciju naučnika na kojoj bi se raspravljalo o nuklearnom pitanju. Zauzvrat je tražio jednu stvar: da se konferencija održi u selu njegovih predaka i na mestu njegove letne kuće. To selo je bilo u Novoj Škotskoj, zvalo se Pugwash, i dalo bi ime onome što je postalo novi i uticajni pokret za mir.
Prva od mnogih Pugwash konferencija o nauci i svetskim poslovima održana je u julu 1957. Organizirao ju je Joseph Rotblat, koji je bio generalni sekretar organizacije Pugwash do 1973; 1988. imenovan je za njenog predsednika. On je opisao Pugwash pokret kao "svest o društvenoj i moralnoj dužnosti naučnika da pomognu u sprečavanju i prevazilaženju stvarnih i potencijalno štetnih efekata naučnih i tehnoloških inovacija", i dodao: "Mi ovo shvatamo veoma ozbiljno." On je govorio 1997. godine, kada je takođe rekao da veruje da je proteklih 40 godina Pugwash konferencija (i povezanih manjih sastanaka, održanih na mestima širom sveta) pomoglo da se spreči opasnost od nuklearnog rata tokom tih decenija. [Više informacija na službenoj web stranici Pugwash Internationala.
Prvom skupu prisustvovala su 22 eminentna naučnika: 7 iz SAD, 3 iz Sovjetskog Saveza, 3 iz Japana, 2 iz Velike Britanije, 2 iz Kanade i po jedan iz Australije, Austrije, Kine, Francuske i Poljske. Hladni rat je bio na vrhuncu, ali naučnici su i dalje mogli mirno da razgovaraju o stvarima: na kraju krajeva, „mi smo kao naučnici obučeni da razgovaramo jedni s drugima na način zasnovan na rasuđivanju, a ne na predrasudama“.
Iako su sami naučnici mogli da se sastanu na ovaj civilizovan način, i dalje je bilo problema u spoljnom svetu, koji je pokušao politički da utiče na Pugvoški program. 'Ljudi bi organizovalidruge konferencije s, recimo, organizacijama komunističkog fronta, i rekli "radimo za iste ciljeve, zašto nam se ne pridružite?" Ali da smo to uradili, naš kredibilitet bi nestao. Čak i tako, bili smo sumnjičavi: u jednom trenutku svako ko je bio voljan razgovarati sa Sovjetima o miru bio je odmah žigosan kao komunistički saputnik. Oni naučnici koji su pristali da dođu pokazali su veliku hrabrost - to je moglo uticati na njihove karijere....Kasnije su Britanija i Amerika shvatile važnost Pugwasha, i pokušale da preuzmu....Ali tokom godina smo uspeli da se etabliramo kao istinski i istinski nezavisno telo.
Pugwash sastanci su neformalni i privatni, uvek se održavaju u atmosferi u kojoj ljudi mogu slobodno govoriti. Na kraju se prisutni dogovaraju o rezimeu postignutog, a medijima se daje saopštenje. Zatim naučnici odlaze kući, a pošto su eminentni u svojim oblastima, ljudi u njihovim vladama slušaju šta imaju da kažu. Ponekad su delegati iz Pugwasha uspeli postići dogovor pre zvaničnih političkih pregovora. 'Osećali smo, razgovarajući jedni s drugima kao naučnici, da dajemo doprinos uspostavljanju neke vrste mira u svetu.'
Ovo dostignuće nije ostalo nepriznato: 1995. godine Nobelova nagrada za mir dodieljena je zajedničkim Pagwash konferencijama i Joseph Rotblatu. Na dodeli Nobelove nagrade, predsedavajući je pohvalio Pugwasha i Josepha Rotblata: 'Dok su slikali jasnu sliku velikih opasnosti, oni su u isto vrieme insistirali da postoji izlaz. Oni su održali viziju sveta bez nuklearnog oružja živom, dok neumorno rade na specifičnim merama ograničenja naoružanja u kratkom roku'. Karakteristično je da je Joseph Rotblat podelio svoj deo nagrade s organizacijom Pugwash.
Naučnici i odgovornost
Godine 1997. Joseph Rotblat je održao svoj poslednji govor kao predsednik Pugwasha pre nego što je otišao u penziju u 89. godini života. Nije bilo ničeg samozadovoljnog u onome što je rekao. 'Da li je bilo potrebe da se učini više? Jesmo li trebali učiniti više? Ne mogu a da ne osećam da je odgovor na oba pitanja Da... Mnogi naučnici još uvek nisu voljni da se suoče sa stvarnošću. Mnogi obeshrabruju ili aktivno ometaju mlade naučnike da se bave društvenim uticajem nauke.'
Rotbal je bio jasan u pogledu odgovornosti naučnika. Prirodno oduševljenje koje naučnici osećaju kada istražuju nove ideje navelo je grupu njih da učestvuju u izradi oružja za masovno uništenje koje je dovelo ceo svet u opasnost. „Mi naučnici moramo da shvatimo da ono što radimo ima uticaj ne samo na život svakog pojedinca, već i na celokupnu sudbinu čovečanstva.
'Svi mi koji želimo da sačuvamo ljudski rod dugujemo odanost čovečanstvu; a to je posebno posao naučnika, jer većina opasnosti po svet proizlazi iz rada naučnika.'
Glavna svrha Pugwash konferencija je 'da se osigura da rad naučnika ne nanosi štetu ljudskom društvu i životnoj sredini'. Ali zbog načina na koji Pugwash radi, postoji samo oko 3.000 'Pugwashita' od nekoliko miliona svetskih naučnika. 'Koliko smo ostalih proželi našim idejama? Koliko njih je sada svesno svoje društvene odgovornosti? Moj osećaj je da bi odgovor bio: ne puno.'
Ipak, naučnici su dobro kvalifikovani da preuzmu vodeću ulogu u obrazovanju za svetsko građanstvo. Etika i logika nauke su univerzalne. Oni nadilaze geografske granice i ideološke podele. Poštovanje činjenica i odbojnost prema predrasudama inherentni su moralu naučnika. Sve to čini naučnu zajednicu uzorom svetske zajednice nacija.'
Osećaj odgovornosti i posvećenosti Josepha Rotblata dovelo je do povlačenje iz Manhattan projekta i stvaranjea Pugwash pokreta. Bio je suosnivač Britanske kampanje za nuklearno razoružanje 1958. godine; od 1966. do 1971. bio je suosnivač i član upravnog odbora Stokholmskog međunarodnog instituta za istraživanje mira (SIPRI). Pomogao je da se uspostavi profesorska zvanje mirovnih studija na Univerzitetu Bradford.
Svet bez rata
'Zadatak ne samo za naučnike nego za sve.' Tako je Joseph Rotblat opisao borbu za mir, na javnom predavanju 1997. godine. Objašnjavao je kako čak ni eliminacija nuklearnog oružja nije potpuni odgovor. 'Ne možemo izbrisati iz naših sećanja kako ih napraviti. Naciji ne bi trebalo dugo da obnovi nuklearne arsenale.' Ali, rekao je, postoji dugoročno rešenje: nikada ne stvarati situaciju u kojoj se koristi čak i konvencionalno oružje. Ukratko, potpuno eliminisanje rata.
Tokom vekova smo se pripremali za ratove, ono što smo imali bili su ratovi, a ne mir. Moramo nešto učiniti po tom pitanju. Svet bez rata nije tako luda ideja. Već postepeno dolazimo do toga. Pogledajte kakva je situacija u Evropi, njenim zemljama u ratu vekovima.'
'Postepeno shvatamo uzaludnost rata.... Sada moramo početi razmišljati o sigurnosti u globalnom, a ne nacionalnom smislu. Moramo se naviknuti na ideju da smo članovi svetske zajednice... Moramo razviti u svakome od nas osećaj odanosti čovečanstvu koji će biti produžetak naše sadašnje lojalnosti porodici, gradu, naciji.' I nauka - 'ista ljudska aktivnost koja može dovesti do kraja čitavo čovečanstvo' - može pomoći; zaista, naučnici, koji su već građani sveta, mogu voditi naše napore da naučimo živeti bez rata. Tehnologija, komunikacija, transport mogu i često povezuju svet. 'Ako želite mir, pripremite se za mir.'
Ovako je Joseph Rotblat završio svoj govor, rečima koje je upotrebio kada je dobio Nobelovu nagradu za mir:'Potraga za svetom bez rata ima osnovnu svrhu: opstanak. Ali ako u tom procesu naučimo da to postignemo ljubavlju, a ne strahom, ljubaznošću, a ne prisilom; ako u tom procesu naučimo spojiti bitno s ugodnim, svrsishodno s dobronamernim, praktično s lepim, to će biti odličan poticaj da se upustimo u ovaj veliki zadatak. Ali pre svega zapamtite svoju ljudskost.'
izvor
Нема коментара:
Постави коментар