Javne osobe teško se više mogu brinuti za jezik politike. Umesto da se ljudima obraćaju s njihovim uverenjima, principima ili doktrinama, oni tek skromno govore o "temama" ili "projektima". Autori govora i oni koji političarima govore šta da kažu često puta dolaze do takvih fraza poput one Georgea Busha o "viziji" i neprestano ponavljaju neku "Veliku Ideju". Na njihovu nesreću, politički život se pretvorio u područje u kojem više nema mesta za vizije. Značajno je da su političari postali veoma privrženi terminu "vizija". Čak ni Bushevi suparnici više ne osporavaju ovaj termin kao proizvod intelektualno prizemne imaginacije. Od novembra 2004, velik broj Demokrata svoj poraz doživeo je kao kaznu jer nisu koristili fraze poput "vizije".
George Orwell u svojem poznatom eseju iz 1946 godine "Politika i engleski jezik" iznimno je bio zabrinut zbog propasti uobičajene političke retorike njegovog vremena. Takođe ga je uznemirio način na koji je korišten žargon da bi se prikrila stvarnost. "U naše doba, politički govori i pisanje u velikoj meri predstavljaju odbranu onog neodbranjivog", kazao je Orwell, zapazivši kako su britanska politika upravljanja Indijom, staljinističke čistke ili bacanje atomske bombe na Hirošimu bili opravdani korištenjem eufemizama i besmislene frazeologije. Nema sumnje da politička retorika i danas nastavlja opravdavati ono neodbranjivo. Termini poput "onemoćalosti" i "podrške" i dalje predstavljaju otvoren teren za ulazak birokracije. Reč "izbor", posebno kad se veže uz pojmove zdravstva i obrazovanja, označava nedostatak alternativa. Fraza "kolateralna šteta" služi odvraćanju pažnje od brutalnih posledica ratnog delovanja na civile. U Iraku ljudi nisu ubijani nego degradirani. No, odbrana onog neodbranjivog nipošto ne predstavlja tipičnu odliku suvremenog političkog vokabulara. Čini se da je politika danas zaokupljena opravdanjem svoje vlastite egzistencije. Retorika koju su političari usvojili ostaje i dalje puka retorika. Čak i neki od najraširenijih slogana i termina zapravo su tek reči koje su u potrazi za svojim značenjem.
Teško je oteti se utisku da je ključna funkcija današnjeg političkog vokabulara odvlačenje pažnje od posvemašnje nestašice ideja koja se nalazi u njegovoj podlozi. Njegova je uloga omogućiti javnim osobama da za vreme izgovaranja fraza smisle šta će iduće kazati. U pozadini reči pomalja se nada da bi se iza njih mogla nalaziti nekakva iskra novih ideja. Uzmimo za primer Treći put. Nesumnjivo je taj pojam morao značiti nešto veoma važno; jer inače zašto bi se oko toga odvijale tolike brojne rasprave i konferencije posvećene tome što se zapravo mislilo s krilaticom Novih Laburista "Treći put"? Postoji brojna literatura posvećena upravo otkrivanju pravog smisla te fraze. Mnogi politolozi i dalje se ne mogu pomiriti s mogućnošću da Treći put zapravo ne znači mnogo, te da se nema mnogo toga za reći o njegovom skrivenom značenju. Akademicima koji se bave analizom koncepata često puta je veoma teško prihvatiti istinu "car je go". No, neki su ipak počeli razmišljati na drugi način. Prema jednom shvatanju, iza te fraze se ne skriva neka "velika ideja"; dapače, "velika ideja je u tome da nema velike ideje". Kad britanski zamenik premijera John Prescott kaže da se "čitava naša filozofija sastoji u osnaživanju lokalne odgovornosti i pristupa koji bi polazio od dna, a ne s vrha", nisu li to onda umesto ideja o kojima se raspravlja ipak samo prazne reči? Ili bismo možda trebali organizovati čitav niz radionica na kojima bismo dekonstruisali značenje fraze "pristup koji bi polazio od dna, a ne s vrha"?
Retorika koju su usvojile političke elite sve više se koristi da bi prikrila činjenicu kako ne samo da one nemaju neku veliku ideju, nego im nedostaje čak i onih malih. S vremena na vreme neki političar izađe iz tog kruga i javno obznani isprazni karakter takvog savremenog javnog diskursa. Malo pre Božića 2004 godine, Tessa Jowell, državni sekretar za kulturu u vladi britanskih Novih Laburista kazala je da na sastancima beleži "apsurdni jezik kog koristimo" i "zapisuje ga u svoju malu beležnicu koja je prepuna takvih budalaština". Besmisleno i nerazumljivo trućanje političara o kojem je govorila odnosilo se termine kao što su "ponovno isticanje troškova", "održivi obroci u školama", "povratni izveštaj o podacima u regionalnoj kulturi" ili "strateški ciljevi evaluacije". Naravno da se možemo samo sprdati s takvim orwellovskim upraviteljskim žargonom koji u potpunosti prožima političke rasprave s obe strane Atlantika. Međutim, političari kao što je Jowell i dalje će teško priznati činjenicu kako je takvo poređenje korištenja žargona postala norma. Zaista, većina pompeznih političkih termina koje koristi ona i njene kolege u vladi takođe su neprecizni i lišeni sadržaja. Uzmimo na primer neke od "sjajnih" reči kojih su puna usta javnih osoba. Svi su za raznolikost, transparentnost, društvenu koheziju, uključivanje, najbolju praksu, dodanu vrednost, tržište deonicama ili za održivi razvoj. Ali šta zapravo znače ove reči? Kad se termin kao što je "održiv" koristi kao pridev imenicama poput razvoja, cilja, partnerstva, zajednice, financiranja, strategije ili obrazovanja, onda je posve jasno kako mu je svrha naprosto u tome da podrži ono što je sadržano u imenici. Tako izgleda da je sve ono što je održivo dobro, jer je svakome jasno da "neodrživost" označava nešto loše. Dakle, kad političari ostanu bez teksta, njihov instinkt im govori da je najbolje glasno govoriti o "održivom nečem", ma šta to bilo.
Usvajanje takve prazne frazeologije ne odnosi se samo na politički establišment, nego i na mnoge njegove kritičare. Nakon objavljivanja knjige Imperij Hardta i Negrija, taj pojam postao je koncept koji se mogao koristiti u sve svrhe i pridružen je onim snagama i institucijama koje su radikalni kritičari smatrali predmetom kritike. Ali, šta je zapravo taj Imperij kom u engleskom jeziku čak ne treba ni određeni član da bi podržao njegovo značenje? Prema autorima knjige, "to je decentralizovan deteritorijalizovan aparat vladavine koji u sebi sadrži celokupnu globalnu domenu unutar svojih otvorenih granica koje se šire". On je ovde, onde i posvuda, a ako vas to i dalje zbunjuje, autori će vam vrlo rado dodatno pojasniti njegovo značenje: "Imperij upravlja hibridnim identitetima, fleksibilnim hijerarhijama i pluralnim razmenama putem uspostavljanja mreža nadzora". Takva "subverzivna" frazeologija koju zastupaju radikalni kritičari kojima dominira postmoderna imaginacija zapravo je naličje upraviteljskog žargona zapadnjačke političke klase. Njihov depolitizovan jezik odražava dubok osećaj otuđenja od sveta politike kakvu smo poznavali u njenom klasičnom obliku.
Osiromašenje jezika u javnoj sferi, odnosno ono što australijski teoretičar društva Don Watson naziva "raspadom javnog jezika", govori o tome da, kad se radi o politici, nismo u stanju naći prikladne reči. Komentatori i dalje govore o strankama, ali oni koji znaju, svesni su toga da one veoma nalikuju organizacijama koje su dominirale politikom prethodnog veka. Više skoro niko nije član neke stranke. Mnogi pripadnici te vrste koja izumire tek su "spavači", ljudi koji više nisu ni svesni da su članovi neke stranke, a ima ih sve veći broj koji su potpuno neaktivni. Televizijski producenti često nailaze na poteškoće kad moraju napraviti prilog o stranačkim konvencijama ili sastancima. Zbog praznih sedala i osećaja dosade i jednoličnosti koji dominiraju tim događanjima, oni često izgledaju izveštačeni, što nije baš prikladno za televizijsko emitovanje. Stoga ne čudi da bi velike političke stranke s dugom istorijskom tradicijom (poput naprednih konzervativaca u Kanadi ili hrišćanskih demokrata u Italiji) uskoro doslovno mogle da iščeznu.
Aktivistima je teško prihvatiti činjenicu da su se njihove organizacije pretvorile u stranke laskavaca i karijerista. "Jesu li stranke stvar prošlosti?", pita se autor pamfleta Fabian Society. Uprkos svim postojećim dokazima, on se još uvek hvata za slamku spasa nade. Izgleda da lokalne Laburističke stranke mogu oživeti ponovno naglašavajući ono "socijalno" u socijalizmu i pružajući svojim članovima dobar društveni život.
Beznačajnost političkog vokabulara protekla dva veka najupadljivija je kad je reč o tradicionalnoj razlici između levice i desnice. Nekada su te dve reči označavale važnu razliku između progresivnog i reakcionarnog. Preciznije rečeno, levica je želela društvenu promenu i zahtevala emancipaciju čoveka. Suprotno tome, desnica je strepila od promene i snažno branila ono što je smatrala tradicionalnim načinom vođenja poslova. Danas su ljudi koji se smatraju desničarima (a ima ih vrlo malo) manje-više odustali od očuvanja tradicije. Sporadične inicijative konzervativaca za "povratkom temeljima" ubrzano se povlače pred pragmatičnim kompromisima. Povremeni pokušaji kojima je cilj ponovno uspostaviti konzervativni projekat često puta završe sa zahtevom za odbacivanjem tereta stare ideološke prtljage. Jedan nedavni dobro argumentovani slučaj odbrane konzervativizma ukazuje da taj pokret "mora biti spreman utemeljiti se na malobrojnim ali i nekontroverznim pretpostavkama da bi mogao izdržati njihovu težinu". U SAD-u "gorljivi konzervativizam" igra sličnu ulogu kao i Treći put Novih Laburista. Čak i takozvana regijska desnica koju se često predstavlja kao dogmatsku fundamentalističku snagu, ustvari mnogo manje ustaje u odbranu starih tradicija, a više je sklona uspostaviti neke nove tradicije. Zagovaranje apstinencije ili inteligentnog oblikovanja predstavlja preventivnu akciju naspram ovog nepredvidljivog sveta.
U martu 2005. godine objavljeno je kako se britanska Konzervativna stranka nadala da će uveriti medije da prestanu njene članove nazivati Torijevcima. Ispostavilo se da je odbacivanje četiri veka stare tradicije vrlo mala cena koju treba platiti da bi se u javnosti prikazali kao moderni. Tradicija je posvuda prisiljena na povlačenje. Lovci na lisice, državne škole i elitni univerziteti – svi se oni bune da ih krivo shvataju, te da su oni zapravo veoma moderni i normalni. Ruralna Britanija nije odgovorila na napade izvršene na njene tradicije time što je polagala pravo da se i dalje drži prastarih rituala, nego time što je rekla da je lov sa psima zapravo efikasan način kontrole štetočina. Čak se ni Crkva ne može odlučiti o fundamentalnim pitanjima koja se tiču doktrine i rituala. Čini se da oklevanje i zbunjenost idu u korist modernizatorima i njihovoj borbi s tradicionalistima koji se uvek povlače.
Baš kao što desnica više ne ustaje u odbranu tradicije, tako ni levica više ne prihvata promenu. Oni koji se nazivaju levičarima pripadaju među najglasnije protivnike promene u današnjem svetu. Vera u mogućnost napretka već je ionako oslabljena u društvima s početka dvadeset i prvog veka. Međutim, njene najgorljivije kritičare moguće je naći upravo na strani kulturalne levice. Oznaka "napredan" ne pristaje uz pokret koji je veoma sumnjičav spram nauke i eksperimentisanja, te koji sa strahom i zebnjom gleda na novu tehnologiju. Nekada su se levičarski mislioci ponosili time što se bore protiv svih oblika praznoverja. Današnja samooblikovana levica utelovljuje praznoverje spram visoke tehnologije, koristeći Internet da bi širila glasine o rizicima i zaverama povezanim sa širenjem nove tehnologije. Često je razlika koja naizgled deli levicu i desnicu usredotočena na pitanje koju bi inovaciju trebalo zabraniti. Na primer, jedan deo desničara želi zabraniti istraživanje ćelija, dok se mnogi levičari žele rešiti genetski modifikovanih proizvoda.
Teško je ne oteti se utisku kako politički vokabular odražava tešku zbrku oko toga na koji način trebamo gledati u budućnost. Društvo nije zadovoljno samim sobom i bezuslovno doživljava svaku promenu kao destruktivan proces. Istovremeno, društvo se oseća otuđenim od vlastite prošlosti i nije sigurno što treba prihvatiti a što odbaciti. Takvo se osećanje širi kulturom koja potiče skepticizam, relativizam i cinizam – temeljnim vrlinama svetonazora koji se ponosi njima i tome što im nije posvećen. Politički izraz za takvu kulturu predstavlja nesuvisla doktrina koju možemo nazvati konzervativizam straha.
Konzervativizam straha malo toga ima zajedničko s njegovim klasičnim dvojnikom. Šta god mislili o klasičnom konzervativizmu, on je barem bio uveren u jedinstveni karakter ljudskog bića. Nasuprot tome, konzervativizam straha pokreće duboka mizantropija. Šta više, za razliku od starog konzervativizma, on više nema tradiciju koju treba sačuvati i odbraniti. Njegove stavove podjednako dele bivši levičari i desničari, a odlikuje ga nelagoda u vezi snažnih uverenja i vrlina. Nijedna od njih nije mu sveta i svagda mora biti spremna na "modernizaciju" i "kompromis". Konzervativizam straha izgubio je svoje uporište u prošlosti. Tradicionalna težnja za kontinuitetom dovela je do novog, u većoj meri relativističkog stava kojeg najčešće artikulišu oni koji nisu tradicionalno povezani sa snagama desnice. Najsuvislije zagovornike konzervativizma straha naći ćemo među onim ljudima koji su na ulicama Seattlea, Genove, Quebeca i Londona protestovali "protiv kapitalizma". Govori koji su održani u Porto Alegreu i ostalim skupovima anti-kapitalističkog Svetskog socijalnog foruma, mnogo bi se više svideli Edmundu Burku negoli Thomasu Paineu ili Karlu Marxu. Istina je, oni su radikalni, ali njihov je radikalizam u potpunosti usmeren protiv bilo kakve promene. Taj pokret zaokuplja i pokreće strah od budućnosti i posledice koje može doneti promena. Etos održivosti, dogma o merama opreza koje treba preduzeti, idealizacija prirode i svega "organskog", sve je to izraz jednog mizantropskog nepoverenja u ljudske mogućnosti i eksperimentisanje s njima. Anti-kapitalistički protesti i na ulicama Seattlea i Londona ne utjelovljuju stari san o ljudskoj slobodi, nego strah od budućnosti i odlučnost da se utočište potraži u statičnom i predvidljivom postojanju. Spomenuti anti-kapitalisti mnogo više vole (barem u intelektualnom smislu) onakav način života kakav se očuvao u vreme kad su ljudi živeli u statičnim seoskim sredinama kojima su upravljali zakoni prirode.
Politika će ostati na mrtvoj tačci sve dok se društvo bude i dalje osećalo nespremno suočiti se s promenama, jer takav oblik otuđenja od budućnosti potkopava sposobnost generisanja ideja o tome šta treba učiniti. Bez takvih ideja neće se moći oblikovati vizija napretka u budućnosti i neće se moći doneti stvarne odluke. Politici trebaju perspektiva i izbor usmeren prema budućnosti. Najmanje što ona može učiniti je da odabere između toga da ostavi stvari takvima kakve jesu ili da ponudi alternativan način njihova poboljšanja u sadašnjosti. Bez takve alternative preostaće nam jedino parodija politike. Sve ono što sada vidimo jest poricanje izbora koji potiče fenomen kojeg se sve češće običava nazvati politikom straha.
Teško je oteti se utisku da je ključna funkcija današnjeg političkog vokabulara odvlačenje pažnje od posvemašnje nestašice ideja koja se nalazi u njegovoj podlozi. Njegova je uloga omogućiti javnim osobama da za vreme izgovaranja fraza smisle šta će iduće kazati. U pozadini reči pomalja se nada da bi se iza njih mogla nalaziti nekakva iskra novih ideja. Uzmimo za primer Treći put. Nesumnjivo je taj pojam morao značiti nešto veoma važno; jer inače zašto bi se oko toga odvijale tolike brojne rasprave i konferencije posvećene tome što se zapravo mislilo s krilaticom Novih Laburista "Treći put"? Postoji brojna literatura posvećena upravo otkrivanju pravog smisla te fraze. Mnogi politolozi i dalje se ne mogu pomiriti s mogućnošću da Treći put zapravo ne znači mnogo, te da se nema mnogo toga za reći o njegovom skrivenom značenju. Akademicima koji se bave analizom koncepata često puta je veoma teško prihvatiti istinu "car je go". No, neki su ipak počeli razmišljati na drugi način. Prema jednom shvatanju, iza te fraze se ne skriva neka "velika ideja"; dapače, "velika ideja je u tome da nema velike ideje". Kad britanski zamenik premijera John Prescott kaže da se "čitava naša filozofija sastoji u osnaživanju lokalne odgovornosti i pristupa koji bi polazio od dna, a ne s vrha", nisu li to onda umesto ideja o kojima se raspravlja ipak samo prazne reči? Ili bismo možda trebali organizovati čitav niz radionica na kojima bismo dekonstruisali značenje fraze "pristup koji bi polazio od dna, a ne s vrha"?
Retorika koju su usvojile političke elite sve više se koristi da bi prikrila činjenicu kako ne samo da one nemaju neku veliku ideju, nego im nedostaje čak i onih malih. S vremena na vreme neki političar izađe iz tog kruga i javno obznani isprazni karakter takvog savremenog javnog diskursa. Malo pre Božića 2004 godine, Tessa Jowell, državni sekretar za kulturu u vladi britanskih Novih Laburista kazala je da na sastancima beleži "apsurdni jezik kog koristimo" i "zapisuje ga u svoju malu beležnicu koja je prepuna takvih budalaština". Besmisleno i nerazumljivo trućanje političara o kojem je govorila odnosilo se termine kao što su "ponovno isticanje troškova", "održivi obroci u školama", "povratni izveštaj o podacima u regionalnoj kulturi" ili "strateški ciljevi evaluacije". Naravno da se možemo samo sprdati s takvim orwellovskim upraviteljskim žargonom koji u potpunosti prožima političke rasprave s obe strane Atlantika. Međutim, političari kao što je Jowell i dalje će teško priznati činjenicu kako je takvo poređenje korištenja žargona postala norma. Zaista, većina pompeznih političkih termina koje koristi ona i njene kolege u vladi takođe su neprecizni i lišeni sadržaja. Uzmimo na primer neke od "sjajnih" reči kojih su puna usta javnih osoba. Svi su za raznolikost, transparentnost, društvenu koheziju, uključivanje, najbolju praksu, dodanu vrednost, tržište deonicama ili za održivi razvoj. Ali šta zapravo znače ove reči? Kad se termin kao što je "održiv" koristi kao pridev imenicama poput razvoja, cilja, partnerstva, zajednice, financiranja, strategije ili obrazovanja, onda je posve jasno kako mu je svrha naprosto u tome da podrži ono što je sadržano u imenici. Tako izgleda da je sve ono što je održivo dobro, jer je svakome jasno da "neodrživost" označava nešto loše. Dakle, kad političari ostanu bez teksta, njihov instinkt im govori da je najbolje glasno govoriti o "održivom nečem", ma šta to bilo.
Usvajanje takve prazne frazeologije ne odnosi se samo na politički establišment, nego i na mnoge njegove kritičare. Nakon objavljivanja knjige Imperij Hardta i Negrija, taj pojam postao je koncept koji se mogao koristiti u sve svrhe i pridružen je onim snagama i institucijama koje su radikalni kritičari smatrali predmetom kritike. Ali, šta je zapravo taj Imperij kom u engleskom jeziku čak ne treba ni određeni član da bi podržao njegovo značenje? Prema autorima knjige, "to je decentralizovan deteritorijalizovan aparat vladavine koji u sebi sadrži celokupnu globalnu domenu unutar svojih otvorenih granica koje se šire". On je ovde, onde i posvuda, a ako vas to i dalje zbunjuje, autori će vam vrlo rado dodatno pojasniti njegovo značenje: "Imperij upravlja hibridnim identitetima, fleksibilnim hijerarhijama i pluralnim razmenama putem uspostavljanja mreža nadzora". Takva "subverzivna" frazeologija koju zastupaju radikalni kritičari kojima dominira postmoderna imaginacija zapravo je naličje upraviteljskog žargona zapadnjačke političke klase. Njihov depolitizovan jezik odražava dubok osećaj otuđenja od sveta politike kakvu smo poznavali u njenom klasičnom obliku.
Osiromašenje jezika u javnoj sferi, odnosno ono što australijski teoretičar društva Don Watson naziva "raspadom javnog jezika", govori o tome da, kad se radi o politici, nismo u stanju naći prikladne reči. Komentatori i dalje govore o strankama, ali oni koji znaju, svesni su toga da one veoma nalikuju organizacijama koje su dominirale politikom prethodnog veka. Više skoro niko nije član neke stranke. Mnogi pripadnici te vrste koja izumire tek su "spavači", ljudi koji više nisu ni svesni da su članovi neke stranke, a ima ih sve veći broj koji su potpuno neaktivni. Televizijski producenti često nailaze na poteškoće kad moraju napraviti prilog o stranačkim konvencijama ili sastancima. Zbog praznih sedala i osećaja dosade i jednoličnosti koji dominiraju tim događanjima, oni često izgledaju izveštačeni, što nije baš prikladno za televizijsko emitovanje. Stoga ne čudi da bi velike političke stranke s dugom istorijskom tradicijom (poput naprednih konzervativaca u Kanadi ili hrišćanskih demokrata u Italiji) uskoro doslovno mogle da iščeznu.
Aktivistima je teško prihvatiti činjenicu da su se njihove organizacije pretvorile u stranke laskavaca i karijerista. "Jesu li stranke stvar prošlosti?", pita se autor pamfleta Fabian Society. Uprkos svim postojećim dokazima, on se još uvek hvata za slamku spasa nade. Izgleda da lokalne Laburističke stranke mogu oživeti ponovno naglašavajući ono "socijalno" u socijalizmu i pružajući svojim članovima dobar društveni život.
Beznačajnost političkog vokabulara protekla dva veka najupadljivija je kad je reč o tradicionalnoj razlici između levice i desnice. Nekada su te dve reči označavale važnu razliku između progresivnog i reakcionarnog. Preciznije rečeno, levica je želela društvenu promenu i zahtevala emancipaciju čoveka. Suprotno tome, desnica je strepila od promene i snažno branila ono što je smatrala tradicionalnim načinom vođenja poslova. Danas su ljudi koji se smatraju desničarima (a ima ih vrlo malo) manje-više odustali od očuvanja tradicije. Sporadične inicijative konzervativaca za "povratkom temeljima" ubrzano se povlače pred pragmatičnim kompromisima. Povremeni pokušaji kojima je cilj ponovno uspostaviti konzervativni projekat često puta završe sa zahtevom za odbacivanjem tereta stare ideološke prtljage. Jedan nedavni dobro argumentovani slučaj odbrane konzervativizma ukazuje da taj pokret "mora biti spreman utemeljiti se na malobrojnim ali i nekontroverznim pretpostavkama da bi mogao izdržati njihovu težinu". U SAD-u "gorljivi konzervativizam" igra sličnu ulogu kao i Treći put Novih Laburista. Čak i takozvana regijska desnica koju se često predstavlja kao dogmatsku fundamentalističku snagu, ustvari mnogo manje ustaje u odbranu starih tradicija, a više je sklona uspostaviti neke nove tradicije. Zagovaranje apstinencije ili inteligentnog oblikovanja predstavlja preventivnu akciju naspram ovog nepredvidljivog sveta.
U martu 2005. godine objavljeno je kako se britanska Konzervativna stranka nadala da će uveriti medije da prestanu njene članove nazivati Torijevcima. Ispostavilo se da je odbacivanje četiri veka stare tradicije vrlo mala cena koju treba platiti da bi se u javnosti prikazali kao moderni. Tradicija je posvuda prisiljena na povlačenje. Lovci na lisice, državne škole i elitni univerziteti – svi se oni bune da ih krivo shvataju, te da su oni zapravo veoma moderni i normalni. Ruralna Britanija nije odgovorila na napade izvršene na njene tradicije time što je polagala pravo da se i dalje drži prastarih rituala, nego time što je rekla da je lov sa psima zapravo efikasan način kontrole štetočina. Čak se ni Crkva ne može odlučiti o fundamentalnim pitanjima koja se tiču doktrine i rituala. Čini se da oklevanje i zbunjenost idu u korist modernizatorima i njihovoj borbi s tradicionalistima koji se uvek povlače.
Baš kao što desnica više ne ustaje u odbranu tradicije, tako ni levica više ne prihvata promenu. Oni koji se nazivaju levičarima pripadaju među najglasnije protivnike promene u današnjem svetu. Vera u mogućnost napretka već je ionako oslabljena u društvima s početka dvadeset i prvog veka. Međutim, njene najgorljivije kritičare moguće je naći upravo na strani kulturalne levice. Oznaka "napredan" ne pristaje uz pokret koji je veoma sumnjičav spram nauke i eksperimentisanja, te koji sa strahom i zebnjom gleda na novu tehnologiju. Nekada su se levičarski mislioci ponosili time što se bore protiv svih oblika praznoverja. Današnja samooblikovana levica utelovljuje praznoverje spram visoke tehnologije, koristeći Internet da bi širila glasine o rizicima i zaverama povezanim sa širenjem nove tehnologije. Često je razlika koja naizgled deli levicu i desnicu usredotočena na pitanje koju bi inovaciju trebalo zabraniti. Na primer, jedan deo desničara želi zabraniti istraživanje ćelija, dok se mnogi levičari žele rešiti genetski modifikovanih proizvoda.
Teško je ne oteti se utisku kako politički vokabular odražava tešku zbrku oko toga na koji način trebamo gledati u budućnost. Društvo nije zadovoljno samim sobom i bezuslovno doživljava svaku promenu kao destruktivan proces. Istovremeno, društvo se oseća otuđenim od vlastite prošlosti i nije sigurno što treba prihvatiti a što odbaciti. Takvo se osećanje širi kulturom koja potiče skepticizam, relativizam i cinizam – temeljnim vrlinama svetonazora koji se ponosi njima i tome što im nije posvećen. Politički izraz za takvu kulturu predstavlja nesuvisla doktrina koju možemo nazvati konzervativizam straha.
Konzervativizam straha malo toga ima zajedničko s njegovim klasičnim dvojnikom. Šta god mislili o klasičnom konzervativizmu, on je barem bio uveren u jedinstveni karakter ljudskog bića. Nasuprot tome, konzervativizam straha pokreće duboka mizantropija. Šta više, za razliku od starog konzervativizma, on više nema tradiciju koju treba sačuvati i odbraniti. Njegove stavove podjednako dele bivši levičari i desničari, a odlikuje ga nelagoda u vezi snažnih uverenja i vrlina. Nijedna od njih nije mu sveta i svagda mora biti spremna na "modernizaciju" i "kompromis". Konzervativizam straha izgubio je svoje uporište u prošlosti. Tradicionalna težnja za kontinuitetom dovela je do novog, u većoj meri relativističkog stava kojeg najčešće artikulišu oni koji nisu tradicionalno povezani sa snagama desnice. Najsuvislije zagovornike konzervativizma straha naći ćemo među onim ljudima koji su na ulicama Seattlea, Genove, Quebeca i Londona protestovali "protiv kapitalizma". Govori koji su održani u Porto Alegreu i ostalim skupovima anti-kapitalističkog Svetskog socijalnog foruma, mnogo bi se više svideli Edmundu Burku negoli Thomasu Paineu ili Karlu Marxu. Istina je, oni su radikalni, ali njihov je radikalizam u potpunosti usmeren protiv bilo kakve promene. Taj pokret zaokuplja i pokreće strah od budućnosti i posledice koje može doneti promena. Etos održivosti, dogma o merama opreza koje treba preduzeti, idealizacija prirode i svega "organskog", sve je to izraz jednog mizantropskog nepoverenja u ljudske mogućnosti i eksperimentisanje s njima. Anti-kapitalistički protesti i na ulicama Seattlea i Londona ne utjelovljuju stari san o ljudskoj slobodi, nego strah od budućnosti i odlučnost da se utočište potraži u statičnom i predvidljivom postojanju. Spomenuti anti-kapitalisti mnogo više vole (barem u intelektualnom smislu) onakav način života kakav se očuvao u vreme kad su ljudi živeli u statičnim seoskim sredinama kojima su upravljali zakoni prirode.
Politika će ostati na mrtvoj tačci sve dok se društvo bude i dalje osećalo nespremno suočiti se s promenama, jer takav oblik otuđenja od budućnosti potkopava sposobnost generisanja ideja o tome šta treba učiniti. Bez takvih ideja neće se moći oblikovati vizija napretka u budućnosti i neće se moći doneti stvarne odluke. Politici trebaju perspektiva i izbor usmeren prema budućnosti. Najmanje što ona može učiniti je da odabere između toga da ostavi stvari takvima kakve jesu ili da ponudi alternativan način njihova poboljšanja u sadašnjosti. Bez takve alternative preostaće nam jedino parodija politike. Sve ono što sada vidimo jest poricanje izbora koji potiče fenomen kojeg se sve češće običava nazvati politikom straha.
Нема коментара:
Постави коментар