Šta nam istorija može reži o prirodi ratova? Nije suvislo reći: zavisi od autora koji pišu ili tumače istoriju. Evo primera filozofskog osvrta na pisanje istoričara. U pitanju su dva poznata imena, Leo Strauss jedan od najuticajnijih, ali i najkontroverznijih političkih filozofa 20. veka i Tukidid koji se smatra najvećim istoričarem antike.
U jednom od eseja Strauss se bavi " Tukididovim opisom Peloponeskog rata, ( i ) pruža nam uvid u najekstremniji oblik očitovanja ljudske prirode. Strauss nas odmah upozorava da se više ne nalazimo na polju političke filozofije, u smislu potrage za najboljim političkim uređenjem, nego smo uronjeni “u najintenzivniji politički život”, u polje “borbe na život i smrt.” Ipak, na neki način, nalazimo se na području fundamentalnih i nepromenljivih pitanja, jer Peloponeski rat nije bio običan rat, niti je Tukidid običan
istoričar, koji nam daje samo hronološki ili istoriografski opis ratnih zbivanja. Peloponeski je rat “prvi rat koji prema svom poreklu i toku pokazuje crte političkog rata”. On predstavlja najveće kretanje nakon naduljeg razdoblja mirovanja i Tukidid ga smatra najvećim ratom dotad, ratom svih ratova. Zbog toga se u njemu očituje priroda rata, a time i priroda mira, s obzirom na to da se “sav ljudski život kreće ... između polova rata i mira.”35 Uz to, on se dogodio na vrhuncu Grštine, koja je vrhunac dotad poznate civilizacije te je “odveo u propast svet grčkog polisa.”36 Prikazujući ga, Tukidid nam prikazuje prirodu ili granicu svega ljudskog.
Peloponeski rat (431.-404. pr. Kr.) vodile su pomorska sila Atena i kopnena sila Sparta, svaka uz pomoć svojih saveznika. Najpriznatiji i najčešće spominjani uzrok rata je Spartina provala u Atiku, čime je prekršen tridesetogodišnji ugovor između
atičkog i peloponeskog saveza. No najistinitijim, ali i najmanje spominjanim uzrokom rata Tukidid drži sve veću moć Atenjana koja je u Spartanaca izazvala strah od političke beznačajnosti i naterala ih u rat. Taj uzrok izostaje iz govora, kako atenskog izaslanstva u Sparti, koje želi izbeći rat i zbog toga opravdava atensko carstvo strahom (od Perzijanaca), čašću i interesom, ali ne spominje njegovu moć te umanjuje razliku između Atene i Sparte i uverava Spartance da ona nije opasna po njih,tako i spartanskog izaslanstva u Ateni, koje skriva svoj strah od sebe i od Atenjana,jer bi njegovo očitovanje već značilo mirenje s političkom beznačajnošću i priznavanje atenske premoći. S druge strane, Atena je bila prisiljena povesti taj rat, odnosno bila je “prisiljena prisiliti Spartu da s njom zarati”37 jer je jedini način da sačuva svoje carstvo da ga širi, a svoju premoć da je neprestano potvrđuje. Tako se pokazuje
da se najistinitiji uzrok rata nalazi u samoj logici moći koja neprestano ostaje skrivena samim akterima. No, je li to sve?
Tukidid neprestano ističe razliku između atenskog i spartanskog “načina”. Spartansku je vladavinu obeležavala republikanska jednostavnost, red, sloboda, umerenost, poštovanje božanskog zakona, stabilan i dugovječan poredak, dok su Atenjani bili drski, inovativni, verzatilni i odgajali najbolje pojedince (Tukidid ne skriva svoju sklonost spartanskom načinu). “Sparta je možda bila bolji grad od Atene; Atena ju je pak daleko nadmašivala po prirodnim darovima, te po svojim pojedincima.” Atena je bila “zajednica ljubavnika”, njezini su građani bili “ljubavnici (erastai) svoga grada”39, njihov ih je eros terao da svoju dragu okite uvek novim biserom, bez obzira na njegovu cenu i prepreke koje im stoje na putu (poput nepotrebnog i politički nesvrhovitog pohoda na Siciliju, nakon kojeg je započeo pad Atene). Ako, dakle, grad dostiže svoj vrhunac u erosu, grad je nužno tragedija par excellence, a atenski
poraz u ratu njezina je najveća pobeda40.
Tragedija Atene i njezina pobeda u porazu očituju se u još jednom pogledu. Njezina sklonost novini, lepome, plemenitom, njezina želja za večnom slavom i erotičnost njezinih građana, koja je jedan od uzroka njezine propasti, omogućila je procvat ljudskog mišljenja i “istinski univerzalizam spoznaje.”41 Tukidid, prvi filozofični istoričar, koji je, prikazujući jedan poseban događaj, omogućio uvid u opšte i nepromenljive stvari, ipak je bio Atenjanin. Tako spoj univerzalizma grada i univerzalizma spoznaje dobiva tragično obelježje. “Ta je ‘sinteza’ dvaju univerzalizama u biti nemoguća. Najvažnije je shvatiti tu nemogućnost. Samo ako je shvatimo, moći ćemo shvatiti veličinu pokušaja da se ona nadiđe, te ćemo mu se moći razumno diviti.”42
"Poštenje vašeg državnog i društvenog života, Lakedemonjani, čini vas dosta nepoverljivim, ako stanemo da nešto govorimo protiv drugih. I u tome ste razboriti, ali u spoljnim ste poslovima dosta neuki. Premda smo vam često unapred govorili, u čemu bi nam Atinjani mogli škoditi, niste svagda istraživali ono, o čemu smo vas obaveštavali, nego ste radije sumnjičili govornike, da govore radi svojih vlastitih zađevica. I zbog toga niste pre nego smo počeli da trpimo zlo, nego kad smo već u nevolji, sazvali ove saveznike, među kojima posebno dolikuje nama da progovorimo, jer imamo i najveće optužbe: Atinjani nas vređaju, a vi zanemarujete.
Tome ste vi krivi, što ste u početku dopustili, da oni posle Medskih ratova utvrde svoj grad i da kasnije podignu duge zidove, i što ste dosad neprestano lišavali slobode ne samo one, koje su oni podjarmili, nego zaista i svoje saveznike. Uistinu ne čini to onaj, koji je nekoga podjarmio, nego onaj, koji je kadar to sprečiti, ali zanemaruje iako se diči čašću, da svojom hrabrošću oslobađa Heladu. Jedva smo se sad istom sastali, pa ni sada u jasnom položaju. Ne bi trebalo više ispitivati, da li nam se čini nepravda, nego kako ćemo se braniti. Oni su odlučeni na delo i bez oklevanja idu već protiv nas, koji se još nismo odlučili. Znamo, na koji način kao i to, da Atinjani pomalo napreduju protiv svojih suseda. I dok misle, da vi to ne znate zbog vaše neosetljivosti, nisu toliko drski, ali, ako saznaju, da vi znate, a ne marite, žestoko će nas pritisnuti. Vi, Lakedemonjani, mirujete jedini od Helena i ne branite druge svojom snagom, nego zatezanjem i jedini ne uništavate moć neprijatelja u početku, nego kad se ona udvostruči. Pa ipak se govorilo, da ste sigurni, ali delo je teralo u laž govor o tom. Za Međanina sami znamo da je s granica sveta pre došao u Peloponez nego što ste mu dostojno stali na put. I sad ne marite za Atinjane, koji nisu daleko kao onaj, nego blizu. Mesto da sami na njih navalite, radije hoćete da se branite od njihove navale i izvrgavate sreći boreći se sa njima daleko moćnijima. Znate, da je i varvarin bio savladan više zbog vlastite krivice, a i Atinjane smo već mnogo puta nadvladali više zbog njihovih grešaka nego vašom pomoći, jer je velika nada u vas neke negde već i uništila kao nepripravne, kad su vama poverovali. I neka niko od vas ne pomisli, da mi ovo govorimo više iz neprijateljstva nego zbog prigovaranja, jer se prigovara ljudima prijateljima, ako greše, a optužujemo neprijatelje, ako nam čine krivo.
Ujedno držimo, da ako iko drugi, a ono mi smemo izneti prekor protiv svojih bližnjih, pogotovo kad se radi o velikim sporovima, koje čini se, vi ne opažate, niti ste ikad pomislili, a kakvim ćete se Atinjanima boriti i kolika će biti razlika između njih i vas. Oni su novatori i oštroumni u prosuđivanju i sprovođenju u delo svojih odluka, a vi čuvate ono, što imate, i ništa ne znate da smislite i u delo ne sprovodite ni nužno. Oni su opet i preko svoje snage smeoni i bez razmišljanja izvrgavaju se pogibeljima i u opasnostima nadaju se dobrom. Vaš je običaj da izvršavate manje nego što imate snage, da se u odluci ne pouzdajete ni u sigurno i da mislite, da se opasnosti nećete nikada rešiti. Zaista oni su i brzi prema vama oklevaocima i rado su izvan svoje zemlje, dok ste vi najradije u svojoj zemlji. Oni misle, da svojim izbivanjem iz zemlje mogu nešto steći, a vi mislite, ako izađete iz zemlje, da ćete izgubiti i ono, što imate. Pobeđujući neprijatelje progone ih što više, a ako su pobeđeni, uzmiču što manje. Za svoj grad služe se svojim telom kao sasvim tuđim predmetom, a duhom kao sasvim vlastitim, da bi na korist grada delovali. Ako šta preduzmu pa ne uspeju, misle, da se lišavaju vlastitoga, a ako postignu ono, što preduzmu, drže, da su tek malo uspeli učiniti za budućnost. Ako se i prevare u nekom pokušaju, počnu se suprotno tome nadati drugom uspehu i tako nadoknade štetu. Oni su jedini, kod kojih je posedovanje i nada u ono, čega se prihvate, ista stvar radi toga, što brzo preduzimaju ono, što odluče. I oko toga se svagda trude uz napore i pogibelji kroz čitav život. Vrlo malo uživaju od onoga, što imaju, jer uvek nešto osvajaju. I svetkovinu ne drže nečim drugim nego izvršenjem dužnosti, a nesrećom isto tako besposleno mirovanje kao i rad prepun napora. Ako bi stoga ko ukratko rekao, da su se rodili zato, da niti sami miruju niti ostale ljude puštaju na miru, pravo bi kazao.
Ta upravo takva država digla se protiv vas, Lakedemonjani, a vi još uvek krzmate i ne uviđate, da mir uživaju vrlo dugo oni ljudi, koji spremajući se na rat rade opravdano i koji, ako im se nanosi nepravda, svojom odlukom jasno pokazuju, da je neće dopuštati. Vi naprotiv držite pravednim ne vređati ostale i samo se braniti, da vam se ne nanosi šteta. Jedva biste to postizavali, da stanujete uz grad sličan vašem. A ovako, što smo upravo pokazali, vaš je način života u poređenju s njima starinski. Ipak je nužno, da uvek kao u umetnosti prevlada ono, što je novo. Za državu, koja miruje, nepromenjeni je ustav najbolji, ali onima, koji su prisiljeni da se laćaju mnogih poslova, treba i mnogo usavršavanja. Zato se atinski ustav nakon mnogo iskustava više obnovio od vašeg.
Ali sada neka bude kraj vašoj sporosti. Sad pomozite ostalima i Potidejanima, kako ste im obećali, brzo provalivši u Atiku, da ne izručite svoje prijatelje i sunarodnike njihovim najljućim neprijateljima i da nas ostale malodušnošću ne naterate u neko drugo savezništvo. Time ne bismo činili nepravdu ni prema bogovima, ni prema ljudima, koji imaju razumnog osećaja, jer ugovor ne krše oni, koji se napušteni obraćaju drugima, nego oni, koji ne pomažu onima, s kojima su se zaverili. Ako hoćete da budete odlučni, čekaćemo, jer ne bismo radili bogu milo odmećući se niti bismo našli druge pouzdanije saveznike. Prema tome zaključujte razumno i ne pokušavajte da vodite Peloponez lošije nego što su vam ga ostavili vaši očevi.“
Tako su govorili Korinćani. Atinsko poslanstvo slučajno je od ranije bilo u Lakedemonu u drugim poslovima, pa čim su čuli za te govore, odluče, da im treba stupiti pred Lakedemonjane, ne da se brane u čemu od optužbi, kojima su ih gradovi okrivljavali, nego da im s obzirom na sve to razlože, da se ne bi smeli brzo odlučiti, nego da moraju duže vremena razmišljati. Ujedno su im hteli predočiti, kolika je moć njihovog grada, i podsetiti starije na ono, što su znali, a mlađima razjasniti, što im je bilo nepoznato, držeći, da će se nakon njihovog govora radije odlučiti za mir nego za rat. Stupivši dakle pred Lakedemonjane, rekoše, da žele i sami progovoriti njihovom puku, ako nema kakve zapreke. Oni ih pozovu, da pristupe, i Atinjani su pristupivši govorili ovako:
"Naše poslanstvo nije došlo zato, da pobija vaše saveznike, nego zbog onoga, za šta nas je poslao grad. Ali kad smo čuli ne malu viku na nas, stupili smo pred vas, ne da pobijamo optužbe tih gradova (jer ne bismo hteli da ni naše ni njihove reči budu izrečene pred vama kao sudijama), nego da ne zaključite olako nešto štetno u važnim stvarima slušajući saveznike. Ujedno želimo vam za svaku njihovu tvrdnju izrečenu protiv nas dokazati, da nemamo s nepravom ono, što smo stekli, i da je naš grad vredan poštovanja.
Čemu treba navoditi ono prastaro, što se više potvrđuje slušanjem tuđih reči negoli vlastitim gledanjem naših slušatelja? Ipak je nužno spomenuti Medske ratove i ono, što sami znate, premda će vam biti dosta dosadno, jer vam to uvek spominjemo. Kad smo ih vodili, srtali smo u opasnost radi koristi, u kojoj ste vi stvarno učestvovali, i da ne budemo lišeni svake slave, ako nam to šta vredi. A pomenućemo to, ne toliko radi kakve molbe, koliko da vam dokažemo i pokažemo, s kakvom ćete državom imati borbu, ako ne budete promišljeno zaključivali. Kažemo, da smo kod Maratona mi jedini bili prvoborci protiv varvarina, a kad je poslednji put napao, nismo bili dosta jaki da se branimo na kopnu, nego se ukrcasmo na lađe svi od jednoga, da se pobijemo na moru kod Salamine. To ga je sprečilo, da ploveći od grada do grada pustoši Peloponez, a Peloponežanima bi bilo nemoguće, da jedni drugima priskaču u pomoć protiv mnoštva lađa. Najveći dokaz dao je sam varvarin, jer, kad je bio pobeđen brodovima, kako mu moć nije bila jednaka našoj, brzo je s većim delom vojske uzmakao.
To se dakle tako dogodilo i jasno se pokazalo, da je spas Helena bio u lađama. Za to smo dali tri vrlo korisne stvari: najveći broj lađa, vrlo razboritog vojskovođu i vrlo požrtvovanu revnost. Lađa smo dali čitiri stotine, malo manje od dve trećine, i Temistokla kao zapovednika, čija je najveća zasluga, da smo se pobilu u morskom tesnacu, što je sasvim jasno spasilo našu državu. Njega ste vi zbog toga najviše počastili kao stranca od stranaca, koji su k vama došli. Pokazali smo odrešitost kadikamo najsmeoniju, jer, kad nam na kopnu niko nije dolazio u pomoć, budući da su ostali osim nas bili već podjarmljeni, odlučismo da ostavimo grad i da žrtvujemo svoj imetak. Ali ni tako nismo hteli da napustimo zajednice preostalih saveznika niti da se raspršimo i budemo im beskorisni, nego smo se ukrcali u lađe, da se izvrgnemo opasnosti, ne razljutivši se, što nam pre niste priskočili u pomoć. Stoga tvrdimo, da smo ne manje koristili vama nego što smo se sami okoristili. Vi ste nam priskočili u pomoć, dok su vaši gradovi bili nastanjeni, i zato, da biste ih i u buduće nastanjivali, jer ste se pobojali više za sebe nego za nas (dok smo mi dakle bili još jaki, niste nam pomogli), a mi smo polazili na neprijatelja iz grada, koga više nije bilo, i izlagali se opasnosti za grad, za koji je preostalo malo nade, i spasili smo delimično i vas i sebe. A da smo se pre predali Međaninu preplašivši se za svoju zemlju kao i drugi ili da se nismo kasnije usudili ukrcati se u lađe kao već uništeni, ništa vam više ne bi trebalo da se borite na moru, jer ne biste imali dovoljno lađa, nego bi Međaninu neometano uspeli poduhvati, kako je žele.
Zar nismo zavredneli, Lakedemonjani, i radi tadašnje požrtvovanosti i razumnog prosuđivanja, da nam za vlast, koju imamo, Heleni ne budu tako premnogo zavidni? Nju nismo stekli na silu, nego zato, što vi niste hteli da ustrajete u preostalim borbama s varvarinom i što su k nama prišli saveznici i zamolili nas, da preuzmemo vođstvo. Prema samoj prirodi stvari bili smo odmah u početku prisiljeni podići tu vlast dovle, ponajviše zbog straha, zatim i radi časti, a kasnije i radi koristi. Činilo nam se, da više nismo sigurni, jer smo se većini omrznuli (neki su već bili i otpali, ali smo ih pokorili) i jer nam vi niste više bili prijatelji kao pre, nego ste nas sumnjičili, pa je došlo do razmirica, tako da nismo mogli da prestanemo da se borimo (jer bi se saveznici odmetali k vama). A nikome se ne može zameriti, što se u najvećim opasnostima pomno brine za svoje probitke.
Vi ste dakle, Lakedemonjani, na čelu gradova u Peloponezu i uredili ste ih prema svojoj koristi. A da ste tada do kraja ustrajali u vođstvu i omrznuli se kao mi, dobro znamo, da biste isto tako postali mrski saveznicima i bili prisiljeni ili da snažno vladate ili da se sami izvrgnete opasnosti. Tako i mi nismo učinili ništa čudno ni oprečno ljudskoj prirodi, ako smo datu vlast prihvatili i nismo je pustili savladani trima najvećim stvarima: čašću, strahom i korišću. I nismo opet prvi tako započeli, nego oduvek vredi zakon, da jači slabijega kvači. Ujedno smo držali, da smo vredni te vlasti, a i vama se tako činilo, dok se, misleći na svoju korist, niste sada počeli pozivati na razlog pravednosti, koji niko nikada nije izneo, ako je slučajno svojom moći šta osvojio, niti se dao odvratiti, da još više ne poseduje. Pohvalu zaslužuju oni, koji ljudskom sklonošću potstaknuti da vladaju drugima, postaju pravedniji nego što traži njihova moć. Mislimo dakle, da bi drugi, preuzevši našu ulogu, najbolje pokazali, da li smo u čemu umereni. Zbog naše obzirnosti o nama se neopravdano proširio više zao glas nego pohvalan.
Ako smo naime oštećeni kod ravnopravnog sudskog postupka sa saveznicima i ako sami za sebe po sličnim zakonima stvorimo presudu, čini se, da smo svadljivi. Niko ne pazi na one, koji imaju i drugde gde vlast i koji su manje od nas umereni prema svojim podanicima, pa ih poradi toga ne psuje. Kome je god moguće da upotrebljava silu, taj ne traži nikakav sudski postupak. Oni su navikli da raspravljaju s nama kao s jednakima, pa ako mimo svojeg mišljenja budu bilo kako prisiljeni da prihvate šta ili prema sudskoj odluci ili zbog naše državne moći, nisu nam zahvalni, što su lišeni većeg dobra, već taj gubitak snose teže nego da smo odmah od početka, odbacivši zakon, očito tražili svoju korist. U tom slučaju ne bi ni sami prigovarali kako ne dolikuje, da slabiji popušta jačem. Ljudi se, kako se čini, više ljute, ako im se nanosi nepravda nego nasilje. Prvo se smatra traženjem koristi od sebi jednakog, a drugo prisilnom nuždom od jačeg.
Od Međana su, prirodno, strpljivo podnosili veće strahote od ovih, a naša im se vlast čini tegobna, jer je sadašnje stanje potčinjenima uvek teško. Kad biste dakle, oborivši nas, vi zavladali, brzo biste izgubili naklonost, koju ste stekli zbog straha od nas, ako imate i sada slično mišljenje, kakvo ste pokazali i tada, kad ste kratko vreme imali vođstvo protiv Međanina. Imate naime posebne zakone, koji nemaju veze s ostalima, i kraj toga se svaki pojedini od vas, kada izlazi iz zemlje, ne služi ni tim zakonima ni onima, koje priznaje ostala Helada.
Zaključujte dakle polako, jer se ne radi o kratkotrajnim stvarima, i nemojte, nagovoreni tuđim mišljenjima i optužbama, dodati vlastitu nevolju. Prosudite unapred, koliko iznenađenja ima u ratu, pre nego se u njega zapletete. A kad se rat stane produžavati, često mnogi događaji zavise od sreće, od koje smo i jedni i drugi jednako udaljeni, i ne zna se sigurno, kako će završiti. Ljudi se, polazeći u ratove, drže najpre dela, koja bi trebalo kasnije činiti, a kad već trpe zlo, tad počinju da razmišljaju. Kako nikada nismo učinili takve greške ni sami niti vas videli kako ih činite, mi vas pozivamo, dok još sami, jedni i drugi, biramo pametnu odluku, da ne kršite ugovor i ne gazite zakletve, a da svoje razmirice rešavamo sudskim putem prema ugovoru. Inače ćemo zvati za svedoke bogove zaštitnike zakletava i probati da se tako branimo od začetka rata, kako nas god budete vi svojom voljom silili.“
Atinjani su tako govorili. Kad su Lakedemonjani saslušali tužbe svojih saveznika protiv Atine i ono, što su rekli Atinjani, uklone ih sve i većali su sami za sebe o tadašnjem stanju. Većina ih je jednodušno mislila, da Atinjani već čine nepravdu i da se treba s njima zaratiti što pre. Ali pred njih stupi njihov kralj Arhidam, čovek za koga se činilo da je bistrog uma i razborit, te reče ovako:
"I ja sam imam već iskustva u mnogim ratovima, Lakedemonjani, kao i oni od vas, koje vidim u istoj dobi, tako da neće niko u neiskustvu, što bi se inače moglo desiti mnoštvu, poželeti taj poduhvat i držati ga dobrim i sigurnim. Našli biste, da je ovj rat, o kojem sad većate, vrlo važan, ako bi ko o njemu zrelo prosuđivao. Protiv Peloponežana i naših suseda naša je snaga približno jednaka, i možemo brzo stići na svako njihovo mesto. Ali s ljudima, čija je zemlja daleko i pride su vrlo vešti na moru i veoma dobro opremljeni svim ostalim – bogatstvom ličnim i državnim brodovima, konjima, oružjem i mnoštvom ljudi, koliko ih nema ni u kojem drugom kraju helenskom – a još imaju mnoge saveznike, koji im plaćaju danak, kako smemo, kažem, s tim ljudima lakoumno zapodenuti rat i u šta se možemo pouzdati, da bi se požurili nepripravni? Zar u lađe? Ta slabiji smo. A ako se budemo vežbali i spremali protiv njih, trebaće vremena. Ili u novac? Ali u tome još mnogo više zaostajemo i nemamo ga ni u državnoj blagajni niti smo spremni prinositi iz vlastitog imetka.
Možda bi se ko oslonio na to, što smo im nadmoćni oružjem i mnoštvom ljudi, tako da možemo napadati i pustošiti njihovu zemlju. Ali oni imaju mnogo druge zemlje, kojom vladaju, i po moru će sebi pribaviti šta trebaju. A ako opet pokušamo odmetnuti im saveznike, trebaće i njima pomoći brodovima, jer su većinom ostrvljani. Kakav će dakle biti taj rat za nas? Ako ih ne pobedimo brodovima ili im ne oduzmemo sredstva, kojima podržavaju mornaricu pretrpećemo većinom štetu. I u takvom položaju neće više biti časno sklopiti mir, posebno ako se učini, da smo prvi započeli svađu. Ne oslanjajmo se baš ni na tu nadu, da će rat brzo prestati, ako opustošimo njihovu zemlju. A više se bojim, da ćemo ga ostaviti kao baštinu i svojoj deci. Tako je verovatno, da Atinjani zbog svog ponosa neće hteti da postanu robovi svojoj zemlji niti će se kao neiskusni prepasti rata.
Ne predlažem dakle niti da mirne duše pustimo, neka škode našim saveznicima, niti to, da ih ne raskrinkamo kao zasedače, ali se još ne hvatajmo oružja, nego šaljimo poslanike i tužimo se ne preteći previše ratom, nego pokazujući, da im nećemo ni popustiti. Međutim predlažem, da podižemo svoju snagu prikupljanjem saveznika, i Helena i varvara, ako uzmognemo odakle pribaviti kakvu ili pomorsku moć ili novčanu (a ne može se zameriti onima, na koje, kao i na nas, vrebaju Atinjani, ako za svoj spas pridobiju ne samo Helene, nego i varvare), i ujedno vršimo svoje priprave. Ako oni budu hteli da slušaju naše poslanike, to je najbolje, a ako ne, nakon dve pa i tri godine, udarićemo na njih već bolje opremljeni, bude li takav zaključak. A možda će, gledajući već našu pripremu i govore, koji nagoveštavaju slično njoj, radije popuštati, dok još imaju neopustošenu zemlju i dok mogu većati kod sadašnjih još neuništenih dobara. Nemojte držati njihovu zemlju čim drugim, nego smatrajte, da je imate kao zalog, i to više, što je bolje obrađena. Nju treba što više štedeti i njih ne naterati u očaj, da nam ne bi bilo teže savladati ih. Ako nepripravni prenaglimo zbog optužbi saveznika i opustošimo je, pazite, da ne učinimo Peloponezu sramotnije delo i još većih neprilika. Optužbe i država i pojedinaca moguće je ukloniti, ali rat, koji jednodušno započnemo radi vlastitog probitka, za koji nije moguće znati kako će se okončati, nije lako časno završiti.
I nikome neka se ne čini kukavština, da mnogobrojni saveznici ne napadnu odmah jednu državu. Imaju i oni ne manje saveznika, koji im donose novaca, a rat ne zavisi više o oružju nego o novčanim sredstvima, koja pomažu oružje, posebno rat kopnenih stanovnika protiv pomoraca. Pribavimo dakle sebi najpre novčana sredstva i ne dajmo se pre podjariti govorima saveznika. Mi, koji ćemo snositi i veći dao krivice za ratne posledice u oba smera, razmotrimo mirno unapred nešto od toga.
Ne stidite se sporosti i oklevanja, radi čega nas najviše prekorevaju. Ako biste se naime žurili, onda biste kasnije prestali ratovati, jer nepripravni navaljujete. Međutim još uvek uživamo slobodu i najveću slavu svoje države. Razlog tome može biti ponajviše svesna razboritost. Jedini se radi toga ne oholimo zbog uspehâ i u nesrećama klonemo manje od drugih; ne damo se namamiti nasladom zbog pohvale onih, koji nas protiv našeg mišljenja nagone u opasnosti; ako nas ko izaziva optuživanjem, isto tako se ne rasrdimo i ne damo skloniti. Postajemo ratoborni i zrelo zaključujemo radi sređenosti: ono prvo, jer je s razboritošću ponajviše vezan stid, a sa stidom hrabrost; zrelo pak zaključujemo, jer smo odgojeni tako, da slabo znamo za prezir zakona, a zakoni nas odgojiše u strogosti previše razborito, a da ih ne bismo slušali. Budući da nismo premudri u beskorisnim stvarima, ne prekorevamo kićenim govorom priprave neprijateljske, pa da onda na delu drugačije navaljujemo. Držimo, da naši bližnji imaju slično mišljenje našem, i da se udes, koji nas snalazi, ne uklanja rečima. Uvek se delotvorno spremamo protiv svojih protivnika kao protiv onih koji zrelo promišljaju. Ne treba polagati nade u to, da će oni pogrešiti, nego u to, što mi sigurno unapred promišljamo. Ne treba držati, da se čovek od čoveka mnogo razlikuje, nego da je onaj najjači, koji je odgojen u onom, što je najnužnije.
Ne napustimo dakle ta načela, koja nam zavetovaše očevi i kojih se uvek sami držimo na svoju korist, ne prenaglimo se i ne stvorimo odluke u kratkom deliću dana o mnogim ljudima, blagu, gradovima i slavi, nego se odlučujmo mirno. Moguće nam je to više nego drugima radi naše moći. Pošaljite Atinjanima poslanike zbog Potideje, a pošaljite i zbog onoga, što saveznici kažu da im se čini krivica, posebno kad su oni spremni podvrći se sudu. Na onoga, koji se podvrgava sudu, nije zakonito udariti kao na izazivača. Ali se istovremeno spremajte za rat. Tako ćete najbolje zaključiti i za protivnike najstrašnije.“
I Arhidam je tako rekao. Na kraju ustade Stenelaida, jedan od tadšnjih efora (3), i progovori Lakedemonjanima ovako:
" Duge govore Atinjana ne razumem. Pohvalivši sebe prekomerno, nikako nisu opovrgli, da ne čine nepravde našim saveznicima i Peloponezu. Ako su ipak protiv Međana bili tad valjani, a protiv nas sad opaki, zaslužuju dvostruku kaznu, što su od valjanih postali opaki. A mi smo jednaki i tada i sada i nećemo dopustiti, ako budemo razboriti, da se saveznicima nanosi nepravda, niti ćemo oklevati da im pomognemo. Oni više nisu voljni da snose zlo. Drugi imaju novaca, brodova i konja, a mi vrsne saveznike, koje ne smemo izdati Atinjanima niti ih razvađati parnicama i govorima, kad ni oni nisu povređeni rečima nego ih treba osvetiti brzo i iz svih sila. I neka nas niko ne upućuje, kako nama, kojima se čini nepravda, dolikuje većati, nego radije dolikuje dugo vremena većati onima, koji kane činiti krivo. Zaključite dakle, Lakedemonjani, dostojno Sparte rat i ne dopuštajte, da Atinjani postanu moćniji. Ne izdajmo saveznikâ, nego uz pomoć božju udarimo na tlačitelje.“
Tako rekavši, dade sam kao efor lakedemonskoj skupštini da glasa. On reče, da ne razlučuje, koja je vika veća (jer glasaju vikom, a ne kamenčićima), nego hoteći, da oni jasno izjave svoje mišljenje i da ih jače podstakne na ratovanje reče: „Ko od vas, Lakedemonjani, misli, da je ugovor prekršen i da Atinjani čine nepravdu, neka stane na ono mesto“, pokazavši im neko mesto, „a ko ne misli, neka stane na drugo“. I ustavši razdvoje se i daleko više bude onih, koji su mislili, da je ugovor prekršen. Nato dozovu saveznike i reknu, da oni misle da Atinjani čine nepravdu, ali žele sazvati i sve saveznike i dati im na glasanje, da bi po zajedničkom zaključku vodili rat, ako tako odluče. Saveznici izvršivši to odu kući, a atinski polanici nešto kasnije, pošto su obavili ono, radi čega su došli.
Ta odluka skupštine (da je ugovor prekršen) dogodila se četrnaeste godine nakon zaključenog ugovora na trideset godina posle eubejskog rata.
Lakedemonjani su ustanovili, da je ugovor prekršen i da treba zaratiti, ne toliko pod uticajem savezničkih govora, koliko bojeći se Atinjana, da još više ne ojačaju, jer su videli da im je već velik deo Helade podložan.
______________________
1) Potideja je bila kolonija Korinta, saveznika Sparte, koju su preoteli Atinjani (prim. prir.)
(2) Kerkira je današnji Krf (prim. prir.)
(3) Sva upravna vlast u Sparti bila je u rukama petorice efora, državnih nadzornika, biranih svake godine. Isprva su pazili na strogo izvršavanje Likurgovih zakona, a kasnije im se vlast protegla na sve državne poslove, pa su vršili nadzor i nad samim kraljevima.
IZVOD IZ TUKIDOVE ISTORIJE
- deo u kome se objašnjava proces odluke-
TUŽBE KORIĆANA
Kad je Potideja (1) bila opsedana, Korinćani nisu mirovali, jer je u njoj bilo njihovih ljudi i ujedno jer su se bojali za samo mesto. Sazvali su odmah saveznike u Lakedemon i, kad su došli, uzviču se na Atinjane, da su prekršili ugovor i čine nepravdu Peloponezu. Eginjani nisu javno slali poslanike bojeći se Atinjana, ali potajno su itekako radili s Peloponežanima o ratu govoreći, da nisu samostalni prema ugovoru s njima. A Lakedemonjani, pozvavši saveznike i druge, koji su tvrdili, da su im Atinjani naneli kakvu nepravdu, sazovu svoju redovnu skupštinu i tu su nalagali saveznicima da govore. I drugi su pristupajući iznosili optužbe kako koji, posebno Megarani, navodeći i druge ne male razmirice, no najviše to, da im se suprotno ugovoru zatvaraju luke, što stoje pod atinskom vlašću, i atički trg. Na kraju ustanu Korinćani, poštu su pustili najpre ostale da podjare Lakedemonjane, i dometnu ovo:
"Poštenje vašeg državnog i društvenog života, Lakedemonjani, čini vas dosta nepoverljivim, ako stanemo da nešto govorimo protiv drugih. I u tome ste razboriti, ali u spoljnim ste poslovima dosta neuki. Premda smo vam često unapred govorili, u čemu bi nam Atinjani mogli škoditi, niste svagda istraživali ono, o čemu smo vas obaveštavali, nego ste radije sumnjičili govornike, da govore radi svojih vlastitih zađevica. I zbog toga niste pre nego smo počeli da trpimo zlo, nego kad smo već u nevolji, sazvali ove saveznike, među kojima posebno dolikuje nama da progovorimo, jer imamo i najveće optužbe: Atinjani nas vređaju, a vi zanemarujete.
Da oni potajno nekako čine nepravdu Heladi, trebalo bi vam pouke, jer to ne znate. A šta treba sada nadugo govoriti, kad vidite, kako su jedne već podjarmili, a na druge vrebaju, i to baš na naše saveznike, i kako su već dugo spremni za slučaj da dođe do rata? Inače ne bi imali Kerkiru (2), silom nam je otevši, ne bi opsedali Potideju. Od tih je ova najzgodnije mesto, da se njim poslužite protiv tračke obale, a ona bi Peloponežanima dala najjaču mornaricu.
Tome ste vi krivi, što ste u početku dopustili, da oni posle Medskih ratova utvrde svoj grad i da kasnije podignu duge zidove, i što ste dosad neprestano lišavali slobode ne samo one, koje su oni podjarmili, nego zaista i svoje saveznike. Uistinu ne čini to onaj, koji je nekoga podjarmio, nego onaj, koji je kadar to sprečiti, ali zanemaruje iako se diči čašću, da svojom hrabrošću oslobađa Heladu. Jedva smo se sad istom sastali, pa ni sada u jasnom položaju. Ne bi trebalo više ispitivati, da li nam se čini nepravda, nego kako ćemo se braniti. Oni su odlučeni na delo i bez oklevanja idu već protiv nas, koji se još nismo odlučili. Znamo, na koji način kao i to, da Atinjani pomalo napreduju protiv svojih suseda. I dok misle, da vi to ne znate zbog vaše neosetljivosti, nisu toliko drski, ali, ako saznaju, da vi znate, a ne marite, žestoko će nas pritisnuti. Vi, Lakedemonjani, mirujete jedini od Helena i ne branite druge svojom snagom, nego zatezanjem i jedini ne uništavate moć neprijatelja u početku, nego kad se ona udvostruči. Pa ipak se govorilo, da ste sigurni, ali delo je teralo u laž govor o tom. Za Međanina sami znamo da je s granica sveta pre došao u Peloponez nego što ste mu dostojno stali na put. I sad ne marite za Atinjane, koji nisu daleko kao onaj, nego blizu. Mesto da sami na njih navalite, radije hoćete da se branite od njihove navale i izvrgavate sreći boreći se sa njima daleko moćnijima. Znate, da je i varvarin bio savladan više zbog vlastite krivice, a i Atinjane smo već mnogo puta nadvladali više zbog njihovih grešaka nego vašom pomoći, jer je velika nada u vas neke negde već i uništila kao nepripravne, kad su vama poverovali. I neka niko od vas ne pomisli, da mi ovo govorimo više iz neprijateljstva nego zbog prigovaranja, jer se prigovara ljudima prijateljima, ako greše, a optužujemo neprijatelje, ako nam čine krivo.
Ujedno držimo, da ako iko drugi, a ono mi smemo izneti prekor protiv svojih bližnjih, pogotovo kad se radi o velikim sporovima, koje čini se, vi ne opažate, niti ste ikad pomislili, a kakvim ćete se Atinjanima boriti i kolika će biti razlika između njih i vas. Oni su novatori i oštroumni u prosuđivanju i sprovođenju u delo svojih odluka, a vi čuvate ono, što imate, i ništa ne znate da smislite i u delo ne sprovodite ni nužno. Oni su opet i preko svoje snage smeoni i bez razmišljanja izvrgavaju se pogibeljima i u opasnostima nadaju se dobrom. Vaš je običaj da izvršavate manje nego što imate snage, da se u odluci ne pouzdajete ni u sigurno i da mislite, da se opasnosti nećete nikada rešiti. Zaista oni su i brzi prema vama oklevaocima i rado su izvan svoje zemlje, dok ste vi najradije u svojoj zemlji. Oni misle, da svojim izbivanjem iz zemlje mogu nešto steći, a vi mislite, ako izađete iz zemlje, da ćete izgubiti i ono, što imate. Pobeđujući neprijatelje progone ih što više, a ako su pobeđeni, uzmiču što manje. Za svoj grad služe se svojim telom kao sasvim tuđim predmetom, a duhom kao sasvim vlastitim, da bi na korist grada delovali. Ako šta preduzmu pa ne uspeju, misle, da se lišavaju vlastitoga, a ako postignu ono, što preduzmu, drže, da su tek malo uspeli učiniti za budućnost. Ako se i prevare u nekom pokušaju, počnu se suprotno tome nadati drugom uspehu i tako nadoknade štetu. Oni su jedini, kod kojih je posedovanje i nada u ono, čega se prihvate, ista stvar radi toga, što brzo preduzimaju ono, što odluče. I oko toga se svagda trude uz napore i pogibelji kroz čitav život. Vrlo malo uživaju od onoga, što imaju, jer uvek nešto osvajaju. I svetkovinu ne drže nečim drugim nego izvršenjem dužnosti, a nesrećom isto tako besposleno mirovanje kao i rad prepun napora. Ako bi stoga ko ukratko rekao, da su se rodili zato, da niti sami miruju niti ostale ljude puštaju na miru, pravo bi kazao.
Ta upravo takva država digla se protiv vas, Lakedemonjani, a vi još uvek krzmate i ne uviđate, da mir uživaju vrlo dugo oni ljudi, koji spremajući se na rat rade opravdano i koji, ako im se nanosi nepravda, svojom odlukom jasno pokazuju, da je neće dopuštati. Vi naprotiv držite pravednim ne vređati ostale i samo se braniti, da vam se ne nanosi šteta. Jedva biste to postizavali, da stanujete uz grad sličan vašem. A ovako, što smo upravo pokazali, vaš je način života u poređenju s njima starinski. Ipak je nužno, da uvek kao u umetnosti prevlada ono, što je novo. Za državu, koja miruje, nepromenjeni je ustav najbolji, ali onima, koji su prisiljeni da se laćaju mnogih poslova, treba i mnogo usavršavanja. Zato se atinski ustav nakon mnogo iskustava više obnovio od vašeg.
Ali sada neka bude kraj vašoj sporosti. Sad pomozite ostalima i Potidejanima, kako ste im obećali, brzo provalivši u Atiku, da ne izručite svoje prijatelje i sunarodnike njihovim najljućim neprijateljima i da nas ostale malodušnošću ne naterate u neko drugo savezništvo. Time ne bismo činili nepravdu ni prema bogovima, ni prema ljudima, koji imaju razumnog osećaja, jer ugovor ne krše oni, koji se napušteni obraćaju drugima, nego oni, koji ne pomažu onima, s kojima su se zaverili. Ako hoćete da budete odlučni, čekaćemo, jer ne bismo radili bogu milo odmećući se niti bismo našli druge pouzdanije saveznike. Prema tome zaključujte razumno i ne pokušavajte da vodite Peloponez lošije nego što su vam ga ostavili vaši očevi.“
Tako su govorili Korinćani. Atinsko poslanstvo slučajno je od ranije bilo u Lakedemonu u drugim poslovima, pa čim su čuli za te govore, odluče, da im treba stupiti pred Lakedemonjane, ne da se brane u čemu od optužbi, kojima su ih gradovi okrivljavali, nego da im s obzirom na sve to razlože, da se ne bi smeli brzo odlučiti, nego da moraju duže vremena razmišljati. Ujedno su im hteli predočiti, kolika je moć njihovog grada, i podsetiti starije na ono, što su znali, a mlađima razjasniti, što im je bilo nepoznato, držeći, da će se nakon njihovog govora radije odlučiti za mir nego za rat. Stupivši dakle pred Lakedemonjane, rekoše, da žele i sami progovoriti njihovom puku, ako nema kakve zapreke. Oni ih pozovu, da pristupe, i Atinjani su pristupivši govorili ovako:
TUŽBE ATINJANA
"Naše poslanstvo nije došlo zato, da pobija vaše saveznike, nego zbog onoga, za šta nas je poslao grad. Ali kad smo čuli ne malu viku na nas, stupili smo pred vas, ne da pobijamo optužbe tih gradova (jer ne bismo hteli da ni naše ni njihove reči budu izrečene pred vama kao sudijama), nego da ne zaključite olako nešto štetno u važnim stvarima slušajući saveznike. Ujedno želimo vam za svaku njihovu tvrdnju izrečenu protiv nas dokazati, da nemamo s nepravom ono, što smo stekli, i da je naš grad vredan poštovanja.
Čemu treba navoditi ono prastaro, što se više potvrđuje slušanjem tuđih reči negoli vlastitim gledanjem naših slušatelja? Ipak je nužno spomenuti Medske ratove i ono, što sami znate, premda će vam biti dosta dosadno, jer vam to uvek spominjemo. Kad smo ih vodili, srtali smo u opasnost radi koristi, u kojoj ste vi stvarno učestvovali, i da ne budemo lišeni svake slave, ako nam to šta vredi. A pomenućemo to, ne toliko radi kakve molbe, koliko da vam dokažemo i pokažemo, s kakvom ćete državom imati borbu, ako ne budete promišljeno zaključivali. Kažemo, da smo kod Maratona mi jedini bili prvoborci protiv varvarina, a kad je poslednji put napao, nismo bili dosta jaki da se branimo na kopnu, nego se ukrcasmo na lađe svi od jednoga, da se pobijemo na moru kod Salamine. To ga je sprečilo, da ploveći od grada do grada pustoši Peloponez, a Peloponežanima bi bilo nemoguće, da jedni drugima priskaču u pomoć protiv mnoštva lađa. Najveći dokaz dao je sam varvarin, jer, kad je bio pobeđen brodovima, kako mu moć nije bila jednaka našoj, brzo je s većim delom vojske uzmakao.
To se dakle tako dogodilo i jasno se pokazalo, da je spas Helena bio u lađama. Za to smo dali tri vrlo korisne stvari: najveći broj lađa, vrlo razboritog vojskovođu i vrlo požrtvovanu revnost. Lađa smo dali čitiri stotine, malo manje od dve trećine, i Temistokla kao zapovednika, čija je najveća zasluga, da smo se pobilu u morskom tesnacu, što je sasvim jasno spasilo našu državu. Njega ste vi zbog toga najviše počastili kao stranca od stranaca, koji su k vama došli. Pokazali smo odrešitost kadikamo najsmeoniju, jer, kad nam na kopnu niko nije dolazio u pomoć, budući da su ostali osim nas bili već podjarmljeni, odlučismo da ostavimo grad i da žrtvujemo svoj imetak. Ali ni tako nismo hteli da napustimo zajednice preostalih saveznika niti da se raspršimo i budemo im beskorisni, nego smo se ukrcali u lađe, da se izvrgnemo opasnosti, ne razljutivši se, što nam pre niste priskočili u pomoć. Stoga tvrdimo, da smo ne manje koristili vama nego što smo se sami okoristili. Vi ste nam priskočili u pomoć, dok su vaši gradovi bili nastanjeni, i zato, da biste ih i u buduće nastanjivali, jer ste se pobojali više za sebe nego za nas (dok smo mi dakle bili još jaki, niste nam pomogli), a mi smo polazili na neprijatelja iz grada, koga više nije bilo, i izlagali se opasnosti za grad, za koji je preostalo malo nade, i spasili smo delimično i vas i sebe. A da smo se pre predali Međaninu preplašivši se za svoju zemlju kao i drugi ili da se nismo kasnije usudili ukrcati se u lađe kao već uništeni, ništa vam više ne bi trebalo da se borite na moru, jer ne biste imali dovoljno lađa, nego bi Međaninu neometano uspeli poduhvati, kako je žele.
Zar nismo zavredneli, Lakedemonjani, i radi tadašnje požrtvovanosti i razumnog prosuđivanja, da nam za vlast, koju imamo, Heleni ne budu tako premnogo zavidni? Nju nismo stekli na silu, nego zato, što vi niste hteli da ustrajete u preostalim borbama s varvarinom i što su k nama prišli saveznici i zamolili nas, da preuzmemo vođstvo. Prema samoj prirodi stvari bili smo odmah u početku prisiljeni podići tu vlast dovle, ponajviše zbog straha, zatim i radi časti, a kasnije i radi koristi. Činilo nam se, da više nismo sigurni, jer smo se većini omrznuli (neki su već bili i otpali, ali smo ih pokorili) i jer nam vi niste više bili prijatelji kao pre, nego ste nas sumnjičili, pa je došlo do razmirica, tako da nismo mogli da prestanemo da se borimo (jer bi se saveznici odmetali k vama). A nikome se ne može zameriti, što se u najvećim opasnostima pomno brine za svoje probitke.
Vi ste dakle, Lakedemonjani, na čelu gradova u Peloponezu i uredili ste ih prema svojoj koristi. A da ste tada do kraja ustrajali u vođstvu i omrznuli se kao mi, dobro znamo, da biste isto tako postali mrski saveznicima i bili prisiljeni ili da snažno vladate ili da se sami izvrgnete opasnosti. Tako i mi nismo učinili ništa čudno ni oprečno ljudskoj prirodi, ako smo datu vlast prihvatili i nismo je pustili savladani trima najvećim stvarima: čašću, strahom i korišću. I nismo opet prvi tako započeli, nego oduvek vredi zakon, da jači slabijega kvači. Ujedno smo držali, da smo vredni te vlasti, a i vama se tako činilo, dok se, misleći na svoju korist, niste sada počeli pozivati na razlog pravednosti, koji niko nikada nije izneo, ako je slučajno svojom moći šta osvojio, niti se dao odvratiti, da još više ne poseduje. Pohvalu zaslužuju oni, koji ljudskom sklonošću potstaknuti da vladaju drugima, postaju pravedniji nego što traži njihova moć. Mislimo dakle, da bi drugi, preuzevši našu ulogu, najbolje pokazali, da li smo u čemu umereni. Zbog naše obzirnosti o nama se neopravdano proširio više zao glas nego pohvalan.
Ako smo naime oštećeni kod ravnopravnog sudskog postupka sa saveznicima i ako sami za sebe po sličnim zakonima stvorimo presudu, čini se, da smo svadljivi. Niko ne pazi na one, koji imaju i drugde gde vlast i koji su manje od nas umereni prema svojim podanicima, pa ih poradi toga ne psuje. Kome je god moguće da upotrebljava silu, taj ne traži nikakav sudski postupak. Oni su navikli da raspravljaju s nama kao s jednakima, pa ako mimo svojeg mišljenja budu bilo kako prisiljeni da prihvate šta ili prema sudskoj odluci ili zbog naše državne moći, nisu nam zahvalni, što su lišeni većeg dobra, već taj gubitak snose teže nego da smo odmah od početka, odbacivši zakon, očito tražili svoju korist. U tom slučaju ne bi ni sami prigovarali kako ne dolikuje, da slabiji popušta jačem. Ljudi se, kako se čini, više ljute, ako im se nanosi nepravda nego nasilje. Prvo se smatra traženjem koristi od sebi jednakog, a drugo prisilnom nuždom od jačeg.
Od Međana su, prirodno, strpljivo podnosili veće strahote od ovih, a naša im se vlast čini tegobna, jer je sadašnje stanje potčinjenima uvek teško. Kad biste dakle, oborivši nas, vi zavladali, brzo biste izgubili naklonost, koju ste stekli zbog straha od nas, ako imate i sada slično mišljenje, kakvo ste pokazali i tada, kad ste kratko vreme imali vođstvo protiv Međanina. Imate naime posebne zakone, koji nemaju veze s ostalima, i kraj toga se svaki pojedini od vas, kada izlazi iz zemlje, ne služi ni tim zakonima ni onima, koje priznaje ostala Helada.
Zaključujte dakle polako, jer se ne radi o kratkotrajnim stvarima, i nemojte, nagovoreni tuđim mišljenjima i optužbama, dodati vlastitu nevolju. Prosudite unapred, koliko iznenađenja ima u ratu, pre nego se u njega zapletete. A kad se rat stane produžavati, često mnogi događaji zavise od sreće, od koje smo i jedni i drugi jednako udaljeni, i ne zna se sigurno, kako će završiti. Ljudi se, polazeći u ratove, drže najpre dela, koja bi trebalo kasnije činiti, a kad već trpe zlo, tad počinju da razmišljaju. Kako nikada nismo učinili takve greške ni sami niti vas videli kako ih činite, mi vas pozivamo, dok još sami, jedni i drugi, biramo pametnu odluku, da ne kršite ugovor i ne gazite zakletve, a da svoje razmirice rešavamo sudskim putem prema ugovoru. Inače ćemo zvati za svedoke bogove zaštitnike zakletava i probati da se tako branimo od začetka rata, kako nas god budete vi svojom voljom silili.“
REČ ARHIDAMA kralja Lakedemonjana
Atinjani su tako govorili. Kad su Lakedemonjani saslušali tužbe svojih saveznika protiv Atine i ono, što su rekli Atinjani, uklone ih sve i većali su sami za sebe o tadašnjem stanju. Većina ih je jednodušno mislila, da Atinjani već čine nepravdu i da se treba s njima zaratiti što pre. Ali pred njih stupi njihov kralj Arhidam, čovek za koga se činilo da je bistrog uma i razborit, te reče ovako:
"I ja sam imam već iskustva u mnogim ratovima, Lakedemonjani, kao i oni od vas, koje vidim u istoj dobi, tako da neće niko u neiskustvu, što bi se inače moglo desiti mnoštvu, poželeti taj poduhvat i držati ga dobrim i sigurnim. Našli biste, da je ovj rat, o kojem sad većate, vrlo važan, ako bi ko o njemu zrelo prosuđivao. Protiv Peloponežana i naših suseda naša je snaga približno jednaka, i možemo brzo stići na svako njihovo mesto. Ali s ljudima, čija je zemlja daleko i pride su vrlo vešti na moru i veoma dobro opremljeni svim ostalim – bogatstvom ličnim i državnim brodovima, konjima, oružjem i mnoštvom ljudi, koliko ih nema ni u kojem drugom kraju helenskom – a još imaju mnoge saveznike, koji im plaćaju danak, kako smemo, kažem, s tim ljudima lakoumno zapodenuti rat i u šta se možemo pouzdati, da bi se požurili nepripravni? Zar u lađe? Ta slabiji smo. A ako se budemo vežbali i spremali protiv njih, trebaće vremena. Ili u novac? Ali u tome još mnogo više zaostajemo i nemamo ga ni u državnoj blagajni niti smo spremni prinositi iz vlastitog imetka.
Možda bi se ko oslonio na to, što smo im nadmoćni oružjem i mnoštvom ljudi, tako da možemo napadati i pustošiti njihovu zemlju. Ali oni imaju mnogo druge zemlje, kojom vladaju, i po moru će sebi pribaviti šta trebaju. A ako opet pokušamo odmetnuti im saveznike, trebaće i njima pomoći brodovima, jer su većinom ostrvljani. Kakav će dakle biti taj rat za nas? Ako ih ne pobedimo brodovima ili im ne oduzmemo sredstva, kojima podržavaju mornaricu pretrpećemo većinom štetu. I u takvom položaju neće više biti časno sklopiti mir, posebno ako se učini, da smo prvi započeli svađu. Ne oslanjajmo se baš ni na tu nadu, da će rat brzo prestati, ako opustošimo njihovu zemlju. A više se bojim, da ćemo ga ostaviti kao baštinu i svojoj deci. Tako je verovatno, da Atinjani zbog svog ponosa neće hteti da postanu robovi svojoj zemlji niti će se kao neiskusni prepasti rata.
Ne predlažem dakle niti da mirne duše pustimo, neka škode našim saveznicima, niti to, da ih ne raskrinkamo kao zasedače, ali se još ne hvatajmo oružja, nego šaljimo poslanike i tužimo se ne preteći previše ratom, nego pokazujući, da im nećemo ni popustiti. Međutim predlažem, da podižemo svoju snagu prikupljanjem saveznika, i Helena i varvara, ako uzmognemo odakle pribaviti kakvu ili pomorsku moć ili novčanu (a ne može se zameriti onima, na koje, kao i na nas, vrebaju Atinjani, ako za svoj spas pridobiju ne samo Helene, nego i varvare), i ujedno vršimo svoje priprave. Ako oni budu hteli da slušaju naše poslanike, to je najbolje, a ako ne, nakon dve pa i tri godine, udarićemo na njih već bolje opremljeni, bude li takav zaključak. A možda će, gledajući već našu pripremu i govore, koji nagoveštavaju slično njoj, radije popuštati, dok još imaju neopustošenu zemlju i dok mogu većati kod sadašnjih još neuništenih dobara. Nemojte držati njihovu zemlju čim drugim, nego smatrajte, da je imate kao zalog, i to više, što je bolje obrađena. Nju treba što više štedeti i njih ne naterati u očaj, da nam ne bi bilo teže savladati ih. Ako nepripravni prenaglimo zbog optužbi saveznika i opustošimo je, pazite, da ne učinimo Peloponezu sramotnije delo i još većih neprilika. Optužbe i država i pojedinaca moguće je ukloniti, ali rat, koji jednodušno započnemo radi vlastitog probitka, za koji nije moguće znati kako će se okončati, nije lako časno završiti.
I nikome neka se ne čini kukavština, da mnogobrojni saveznici ne napadnu odmah jednu državu. Imaju i oni ne manje saveznika, koji im donose novaca, a rat ne zavisi više o oružju nego o novčanim sredstvima, koja pomažu oružje, posebno rat kopnenih stanovnika protiv pomoraca. Pribavimo dakle sebi najpre novčana sredstva i ne dajmo se pre podjariti govorima saveznika. Mi, koji ćemo snositi i veći dao krivice za ratne posledice u oba smera, razmotrimo mirno unapred nešto od toga.
Ne stidite se sporosti i oklevanja, radi čega nas najviše prekorevaju. Ako biste se naime žurili, onda biste kasnije prestali ratovati, jer nepripravni navaljujete. Međutim još uvek uživamo slobodu i najveću slavu svoje države. Razlog tome može biti ponajviše svesna razboritost. Jedini se radi toga ne oholimo zbog uspehâ i u nesrećama klonemo manje od drugih; ne damo se namamiti nasladom zbog pohvale onih, koji nas protiv našeg mišljenja nagone u opasnosti; ako nas ko izaziva optuživanjem, isto tako se ne rasrdimo i ne damo skloniti. Postajemo ratoborni i zrelo zaključujemo radi sređenosti: ono prvo, jer je s razboritošću ponajviše vezan stid, a sa stidom hrabrost; zrelo pak zaključujemo, jer smo odgojeni tako, da slabo znamo za prezir zakona, a zakoni nas odgojiše u strogosti previše razborito, a da ih ne bismo slušali. Budući da nismo premudri u beskorisnim stvarima, ne prekorevamo kićenim govorom priprave neprijateljske, pa da onda na delu drugačije navaljujemo. Držimo, da naši bližnji imaju slično mišljenje našem, i da se udes, koji nas snalazi, ne uklanja rečima. Uvek se delotvorno spremamo protiv svojih protivnika kao protiv onih koji zrelo promišljaju. Ne treba polagati nade u to, da će oni pogrešiti, nego u to, što mi sigurno unapred promišljamo. Ne treba držati, da se čovek od čoveka mnogo razlikuje, nego da je onaj najjači, koji je odgojen u onom, što je najnužnije.
Ne napustimo dakle ta načela, koja nam zavetovaše očevi i kojih se uvek sami držimo na svoju korist, ne prenaglimo se i ne stvorimo odluke u kratkom deliću dana o mnogim ljudima, blagu, gradovima i slavi, nego se odlučujmo mirno. Moguće nam je to više nego drugima radi naše moći. Pošaljite Atinjanima poslanike zbog Potideje, a pošaljite i zbog onoga, što saveznici kažu da im se čini krivica, posebno kad su oni spremni podvrći se sudu. Na onoga, koji se podvrgava sudu, nije zakonito udariti kao na izazivača. Ali se istovremeno spremajte za rat. Tako ćete najbolje zaključiti i za protivnike najstrašnije.“
I Arhidam je tako rekao. Na kraju ustade Stenelaida, jedan od tadšnjih efora (3), i progovori Lakedemonjanima ovako:
REČ STENELAIDA
" Duge govore Atinjana ne razumem. Pohvalivši sebe prekomerno, nikako nisu opovrgli, da ne čine nepravde našim saveznicima i Peloponezu. Ako su ipak protiv Međana bili tad valjani, a protiv nas sad opaki, zaslužuju dvostruku kaznu, što su od valjanih postali opaki. A mi smo jednaki i tada i sada i nećemo dopustiti, ako budemo razboriti, da se saveznicima nanosi nepravda, niti ćemo oklevati da im pomognemo. Oni više nisu voljni da snose zlo. Drugi imaju novaca, brodova i konja, a mi vrsne saveznike, koje ne smemo izdati Atinjanima niti ih razvađati parnicama i govorima, kad ni oni nisu povređeni rečima nego ih treba osvetiti brzo i iz svih sila. I neka nas niko ne upućuje, kako nama, kojima se čini nepravda, dolikuje većati, nego radije dolikuje dugo vremena većati onima, koji kane činiti krivo. Zaključite dakle, Lakedemonjani, dostojno Sparte rat i ne dopuštajte, da Atinjani postanu moćniji. Ne izdajmo saveznikâ, nego uz pomoć božju udarimo na tlačitelje.“
Tako rekavši, dade sam kao efor lakedemonskoj skupštini da glasa. On reče, da ne razlučuje, koja je vika veća (jer glasaju vikom, a ne kamenčićima), nego hoteći, da oni jasno izjave svoje mišljenje i da ih jače podstakne na ratovanje reče: „Ko od vas, Lakedemonjani, misli, da je ugovor prekršen i da Atinjani čine nepravdu, neka stane na ono mesto“, pokazavši im neko mesto, „a ko ne misli, neka stane na drugo“. I ustavši razdvoje se i daleko više bude onih, koji su mislili, da je ugovor prekršen. Nato dozovu saveznike i reknu, da oni misle da Atinjani čine nepravdu, ali žele sazvati i sve saveznike i dati im na glasanje, da bi po zajedničkom zaključku vodili rat, ako tako odluče. Saveznici izvršivši to odu kući, a atinski polanici nešto kasnije, pošto su obavili ono, radi čega su došli.
Ta odluka skupštine (da je ugovor prekršen) dogodila se četrnaeste godine nakon zaključenog ugovora na trideset godina posle eubejskog rata.
Lakedemonjani su ustanovili, da je ugovor prekršen i da treba zaratiti, ne toliko pod uticajem savezničkih govora, koliko bojeći se Atinjana, da još više ne ojačaju, jer su videli da im je već velik deo Helade podložan.
______________________
1) Potideja je bila kolonija Korinta, saveznika Sparte, koju su preoteli Atinjani (prim. prir.)
(2) Kerkira je današnji Krf (prim. prir.)
(3) Sva upravna vlast u Sparti bila je u rukama petorice efora, državnih nadzornika, biranih svake godine. Isprva su pazili na strogo izvršavanje Likurgovih zakona, a kasnije im se vlast protegla na sve državne poslove, pa su vršili nadzor i nad samim kraljevima.
Izvor: Tukidid, Povest peloponeskog rata, Dereta, Beograd, 1991.
Нема коментара:
Постави коментар