Guillaume Sibertin-Blanc,
- hipoteza “ratne mašine” Žila Deleza i Feliksa Gatarija1
___________________
Termin uveden u prikazu nomadologije Gillesa Deleuzea i Félixa Guattarija u Mille Plateaux (1980), preveden kao Hiljadu visoravni (1987), imenuje i teoretski objašnjava umetničku i političku disidentnost i kreativnost. To je, međutim, vrlo dvosmislen koncept. Deleuze i Guattari ga uvode kao istorijski koncept, ali ga potom razvijaju u estetski koncept i nije uvek jasno kako se od ide od prvoga do drugog. Kao istorijski koncept, izvođenje ratne mašinerije je kontra-intuitivan, ali antropološki prihvatljiv argument da ratna mašina nije vlasništvo države, već je u stvari nastala u direktnoj suprotnosti sa državom. Ratna mašina nije isto što i stajaća vojska, koja je u nadležnosti države, a njen primarni cilj nije rat. Ali ratna mašina je također podložna hvatanju, a pljačkaške horde koje dolaze iz pustinje bivaju odvedene u državu i njihov cilj se menja. Kao estetski koncept, ratna mašina je linija devijacije svojstvena svakom obliku koji mu omogućava da se transformiše – to je, u stvari, čisti potencijal za promenu.
__________________
1. UVOD
Ovde ćemo razmatrati način na koji se Delez i Gatari (Gilles Deleuze i Félix Guattari) bave odnosima između rata i države u svetlu pojma “ratne mašine”, koji oni konstruišu 1980., u dvanaestoj od Hiljadu ravni 2
S jedne prosto nominalne tačke gledišta, za društvene formacije koje mogu da budu veoma različite kako po svojoj strukturi i ciljevima (banda, tajno društvo, religijsko bratstvo, stručno udruženje, trgovačka organizacija, itd.), tako i po činiocima koje povezuju (tehničkim, naučnim, umetničkim, jezičkim, ekološkim, ekonomskim, religijskim, itd.), ovaj pojam označava odnos spoljašnosti u odnosu na državnu organizaciju datog društva.
Bilo koja grupa “sačinjava” ratnu mašinu, ne kada uzme rat za cilj, nego kad postane heterogena u odnosu na državne aparate i njihove procedure administracije i kontrole društvenog polja. Pod ovim polaritetom, državni aparati/ spoljašnjost država, Delez je od 1973. uveo izraz ratne mašine da bi izrazio “direktan politički problem”: problem načina sastavljanja grupa potrebnih za revolucionarnu akciju, koji ne podražava zvaničnu formu jedne partije, koji ne oponaša organizaciju državnog aparata 3 . Ali interes dvanaeste “ravni” je da pređe s parole na teorijski pojam pojmovnom izradom koja podrazumeva obnavljanje marksističkog shvatanja moći i “represivnih aparata” države. Preciznije, reč je o proizvođenju jedne teorije rata kao manifestacije vlasti države, koja ne pretpostavlja “lokalizaciju” represivne vlasti države u institucionalizovanim telima (policija, vojska),4 nego shvata stvaranje takve vlasti putem interakcija između države i društvenih sila koje joj izmiču ili teže da se okrenu protiv nje. Pojam “ratne mašine” se tako upisuje u okvir genealogije rata koja je istovremeno heterogeneza državne moći.
Da bismo učinili jasnijim očekivanja jedne takve problematike, videćemo najpre kako su Delez i Gatari dovedeni do toga da formulišu hipotezu ratne mašine pošavši od dovođenja u pitanje odnosa između rata i države. Originalnost njihovog pristupa je u tome što u svoju filozofsku teoriju države uvode zaokret koji prave društvene nauke. Taj zaokret im dozvoljava da uklone pretpostavku prema kojoj bi rat bio unutrašnja stvar države (o njemu odlučuju i vode ga države, on međusobno suprotstavlja države...) i koja nas izlaže riziku oslanjanja na jednu genealošku problematizaciju rata koja je od početka obaveštena u alternativnim rešenjima: šta je prvo, država ili rat? Da li rat proizvodi državu? Ili da li država stvara rat?
Protiv toga Delez i Gatari upotrebljavaju tri domena analize, etnologiju, istoriju mitova i istoriju antike, čime žele da pokažu nesvodivost rata na monopol države na fizičku prinudu, čak antinomiju između rata i njegove monopolizacije od strane aparata vlasti koji se razlikuje od društvenog polja. Ova tri diskurzivna režima im na taj način dozvoljavaju da postave problem jedne genealogije rata kao specifičnog načina državnog delovanja, ali i da razmotre mogućnost “autonomizacije” ratnih sila u odnosu na državnu organizaciju društvenog polja, to jest mogućnost raspoređivanja ovih sila u formacije koje su spoljašnje u odnosu na državu. Videćemo na drugom mestu kako Delez i Gatari razmatraju procedure kojima države konstituišu svoju vojnu moć tako što prisvajaju spoljašnje sile - procedure prisvajanja koje prividno nisu represivne jer bi represivna moć, naprotiv, morala da proističe iz njih. Delez i Gatari ovde zadržavaju upravo ničeansko značenje genealogije, ne kao evolutivnog razvoja jedne forme, nego kao procesa zarobljavanja heterogenih sila. Kada ponovo definišu državne aparate kao “aparate zarobljavanja”, reč je o tome da se opiše način na koji države produkuju i reprodukuju svoju konkretnu moć represije u unutrašnjem organizovanju društvenog polja i društvenih praksi. Genealogija rata i heterogeneza represivne moći države moraju onda biti artikulisane s obzirom na razvoj državnog kapitalizma da bi učinile da se pojavi, kao što ćemo videti, isprepletenost industrijskog razvoja i modernog zamaha ekonomija rata.
2.
RATNI MEHANIZMI, NJIHOVA NESVODIVOST NA DRŽAVNU VLAST,
NJIHOVA MOGUĆA AUTONOMIZACIJA U “RATNIM MAŠINAMA”
Delez i Gatari se oslanjaju, na prvom mestu, na čuvene teze Pijera Klastra (Pierre Clastres) o “društvu protiv države”, tvrdeći da rat u primitivnim društvima američkih Indijanaca daleko od toga da proizvodi državu, nego neprestano sprečava njeno pojavljivanje 5 . Polazeći od veoma stare tvrdnje o paradoksalnoj sveprisutnosti rata u društvima koja ipak sprovode oštru kontrolu nad svim oblicima nasilja i koja obuzdavaju njegove destruktivne učinke mehanizmima kodifi kovanja i ritualizacije 6 , Klastr nastoji da pokaže da primitivni rat među rivalskim grupama nije nesavršen ili loše diferenciran nacrt spoljašnje politike. Kodiran “rasutim kolektivnim mehanizmima” rat preuzima preciznu funkciju koja direktno učestvuje u očuvanju i unutrašnjoj povezanosti socijalne grupe. U stvari, daleko od toga da zahteva ili da povlači koncentraciju moći, rat “održava rasutost i segmentiranost grupa”7 . Daleko od toga da je izazvan rasparčavanjem grupa, on teži da proizvede ili da reprodukuje ovo rasparčavanje. On mu je isto tako uzrok kao i posledica i otkriva na taj način, prema Klastru, jednu “sociološku intecionalnost” primitivnih društava 8 : održavajući centripetalnu logiku, stalno obnavljajući pucanje i distancu među socijalnim grupama, ratovi koje one započinju sprečavaju formiranje jednog aparata vlasti državnog tipa, jednog “organa odvojenog od političke vlasti”9 koji bi se nametnuo mnoštvu zajednica koje su inicijalno različite i autonomne. Iz ove nesvodivosti ratnih mehanizama na vlast državnog tipa, iz ove antinomije između formiranja
vlasti koja rapolaže monopolom legitimne fizičke sile i primitivnih mehanizama vrednovanja rata, kodifi kacije i ritualizacije njegovog preduzimanja, Delez i Gatari izvlače posledicu s gledišta teorije države: veza države i rata nije analitička; rat kao način državnog delovanja rezultat je koji treba da se objasni.
Ali njima izgleda da ova konstatacija može da se uopšti na osnovu drugih materijala. Sledeći put koji je već predložio Fransoa Šatle (François Châtelet) oni ukrštaju etnološko i istorijsko proučavanje da bi izvukli prvu nesvodivost ratnih mehanizama u odnosu na forme suverenosti klasične Grčke i istorijsku nužnost jednog prisvajanja ovih mehanizama prema pravilima polisa 10. Ovu tezu pre svega potvrđuju studije Žan-Pjer Vernana (Jean-Pierre Vernant) i Marsela Detjena (Marcel Détienne) o globalnom nestanku specijalizovanih ratnih tela, njihovih odgovarajućih tehnika, njihovih rituala koji su pod Periklom asimilovani u opštije obrazovanje - paideia i sisteme ispita i zakletvi čija vrednost je u osnovi građanska a ne ratnička 11. Ovi radovi pokazuju, u vojnoj politici grčkih polisa, pokušaj da se “negira svaki oblik vojne specijalizacije, da se učini da nestane svako sećanje ili svaki pokušaj autonomije ratničke funkcije”12, da bi se ratnički mehanizmi upisali u najstriktniji produžetak građanske organizacije koja mora da konstituiše njihov jedinstveni plan referencije i, sve u svemu, da bi se poništila ova činjenica koju je konstatovao Fransis Vian (Francis Vian) u jednoj sintetičkoj formuli: ratnik “nije...organski vezan za državu”.
Ali ovaj pokušaj potpune političke integracije ratničkih mehanizama vodi brzo u neuspeh; a kada ga grčki polisi napuštaju od IV veka, ponovo nailaze na problem koji se postavljao već u predklasičnom periodu i koji susreću istoričari, još dalje, u minojskim i mikejskim monarhijama i u velikim carstvima Male Azije i Mesopotamije. Onoliko daleko koliko se vraćamo u istoriju prvih oblikovanja država, čak pre svakog traga diferencirane vojne organizacije, srećemo, prema Žaku Armanu (Jacques Harmand), ratničke fenomene koji uznemiruju carstva i ponekad ih uništavaju, fenomene koje možemo da objasnimo samo demografskim i ekološkim, ali ne političkim činiocima 13. No dve tačke naročito zadržavaju pažnju Deleza i Gatarija: jedna koja se odnosi na konfliktnu formu ovih fenomena a druga na njihovu institucionalnu formu. S jedne strane, ako definišemo rat kao poduhvat koji “sebi stavlja u zadatak potpuno uništenje ili kapitulaciju neprijateljskih snaga”, onda ovi ratnički fenomeni nemaju, pravo govoreći, za predmet rat, nego uzimaju različite oblike pljačke ili otimačine 14. S druge strane, ako carstva očigledno ne prestaju da se sukobljavaju i da vode jedna protiv drugih osvajačke ratove, onda se nužno postavljaju problemi vezani za ove “apatride lišene svih građanskih prava” kao što su plaćenici, za njihovo potčinjavanje, za njihovu naknadu i, uopšte, za teritorijalnu kontrolu ovih ratničkih grupa koje države mogu da izbegnu samo privremeno a da ne svedu opasnost od prolaska na neprijatelja, upade u sela i male gradove, itd 15. Problemi koje je postavilo plaćeništvo i dalje su tu, za Deleza i Gatarija, da bi skrenuli pažnju na veliku jedinstvenost ratničke funkcije u stalnoj napetosti prema suverenosti koja teži da je prisvoji kako bi vodila
sopstvene ratove.
U Klastrovim tezama, kao i u studijama istoričara, Delez i Gatari pronalaze pozitivnu potvrdu ideoloških datosti sakupljenih u indo-evropskim mitološkim tradicijama 16. Prema Žoržu Dimezilu (Georges Dumézil) pojmovna struktura indo-evropskih mitova artikuliše tri pola, kao tri osnovne funkcije čitavog društva: na prvom mestu, funkciju suverenosti (koja je i sama dvostruka, pod različitim ali komplementarnim figurama, s jedne strane, jednog svemoćnog suverena koji sprovodi svoju vlast “magičnom vezom”, neposrednim zarobljavanjem ili, kako kaže Dimezil, “čvorom” i, s druge strane, jednog suverena zakonodavca koji sprovodi svoju vlast putem saveza, a ne više vezom, paktom i ugovorom, ne više zarobljavanjem; na drugom mestu, ratničku funkciju i, konačno, ekonomsku funkciju (koja je zavisna od klime i plodnosti tla, od zdravlja i plodnosti žena, od trgovine i izgradnje)17. Ali od Dimezilovih analiza Delez i Gatari zadržavaju jedinstvenu heterogenost druge funkcije u funkcionalnom sistemu i njenu nesvodivost na funkciju suverenosti. Od dva pola suverenosti, despotskog i zakonodavnog, Varuna i Mitra u tradiciji Veda, Uran i Zevs u grčkoj mitologiji, Romul i Numa u rimskoj analistici, ni jedan ne vodi rat. Božanstva prvog pola se pojavljuju kao ratnička bića, ali se ovo ispoljava samo preko čistog nekontrolisanog slobodnog nasilja. Drugi su, nasuprot tome, suvereni koji su umireni i mirotvorci, koji ne vode rat nego prisvajaju vojsku “stavljajući je pod institucionalna i pravna pravila koji od nje ne čine ništa više do deo državnog aparata”18. Figure ratničke funkcije i same naročito zahtevaju ovu nesvodivost i jedno trajno nepokoravanje. Vedske himne svedoče s postojanošću o uvredama koje Indra upućuje Varuni i njegovim pretenzijama da ukine moć despotskog suverena. Isto tako, postvedski sveštenici zaratustrijanske reforme neće prestati da osuđuju njegovu upornost da prekine veze boga zakonodavca, Mitrine ugovore 19. Tulus, treći preetrurski kralj, se takođe pojavljuje kao “živi skandal”, “kralj bogohulnik” čija se priča završava u “strašnoj osveti koju Jupiter, gospodar velikih magija, sprovodi protiv ovog kralja previše ratobornog, koji ga je tako dugo ignorisao”20. Izdajnik, spletkaroš, koji potvrđuje apsolutnu nezavisnost, prelazi svaku meru, ne poštuje nikakvo pravo, odbija suverene veze, uništitelj u meri same svoje moći, ratnik, pod različitim ideološkim figurama, izgleda svaki put nesvodiv na suverenu vlast, nije potčinjen njenoj kontroli i ciljevima.
Iz slaganja između ova tri režima govora, Delez i Gatari izvlače jedinstven problem, problem moguće autonomizacije ratničkih mehanizama 21 u izvornim društvenim tvorevinama koje ne izražavaju više samo nesklad ratničke funkcije u odnosu na funkciju suverenosti, nego potvrđuju njihovu radikalnu
heterogenost u odnosu na državne tvorevine. Ovaj problem nalazi svoju najopštiju formulaciju u Dimezilovom radu. U stvari, pozicija jedne pojmovne strukture koja artikuliše i usklađuje tri funkcije počiva na potčinjavanju dve poslednje funkcije prvoj. Upravo dvostruka funkcija suvereniteta nalaže strukturalnu formu celine, to jest određuje samu funkcionalnost druga dva elementa. Ali ceo problem koji postavlja ratnička funkcija, videli smo, jeste izmicati bez prestanka polovima suverenosti i odatle izmaći svojoj sopstvenoj funkcionalnosti u isto vreme kao u Dimezilovom teorijskom okviru. Problem autonomije ratničkih mehanizama tako se postavlja na ovaj način: kako pozitivno definisati ratničke grupe s obzirom da izmiču ovoj funkcionalnosti koju im nameće funkcija suverenosti? Kako prevazići negativnu karakterizaciju (neposlušnost, izdaju, oholost) koju im dajemo s tačke gledišta strukturalne koherencije koja je, u isto vreme, tačka gledišta suverenosti, jednim pozitivnim shvatanjem društvenih uređenja koje oni aktuelizuju?
Ali, Delez i Gatari pronalaze sličan problem na poslednjim stranicama knjige “Društvo protiv države”, dok Klastr, suočen s problemom porekla države, predlaže određeni broj hipoteza u zavisnosti od demografske evolucije ili izopačenja institucija, koja se odnose na rat i na poglavarstvo (chefferie) 22 On tako opisuje poslednji mehanizam koji omogućuje da se spreči pojavljivanje jednog organa odvojenog od vlasti: prorokovanje, “vatreno propovedanje određenih ljudi koji su od grupe do grupe pozivali Indijance da napuste sve da bi se otisnuli u potragu za Zemljom bez zla, za rajem na zemlji”, koje pokreće hiljade Indijanaca u “lude migracije u potrazi za domovinom bogova”23. Ali ovo prorokovanje koje Klastr shvata kao herojski pokušaj prvobitnog društva da ukine nesreću u radikalnom odbijanju Jednog kao univerzalne suštine države, ne može da se pojavi kao “društveni mehanizam” sprečavanja u prethodno shvaćenom smislu. Jer ako bi on doveo do sprečavanja formiranja države to bi odvelo prvobitno društvo u njegovu sopstvenu propast. On nadoknađuje izopačenje poglavarstva samo “po cenu kolektivnog kvazi-samoubistva”, osuđujući “na smrt strukture i sistem normi društva”24. Stoga je potrebno drugo ime za ovu novu pojavu koje bi svedočilo o ovoj autonomizaciji ratnih mehanizama u odnosu na društveno polje: ono što Klastr zove “proročka mašina”25. Ali ako nam Klastrov tekst ostavlja viziju jedne takve mašine i širokih migracija koje ona izaziva, to nipošto nije slučajno, nego iz razloga koji su sadržani u samom diskursu etnologa: kako pozitivno opisati ovu autonomizaciju ratnih mehanizama u odnosu na njihovu društvenu potporu. Promena predmeta odmah nameće razvijanje novih oruđa analize kako bi se zahvatile formacije koje se konstituišu u ovom istom migracionom pokretu, a koje izmiču strukturalističkim rekvizitima razumevanja prvobitne društvene povezanosti.
3.
DRŽAVNI APARATI KAO “APARATI ZAROBLJAVANJA” I
PROBLEM PRVOBITNOG GOMILANJA VOJNE MOĆI
Ove dve teze, da postoje ratnički mehanizmi nesvodivi na poredak suverenosti i da ovi mehanizmi mogu da se autonomizuju u okviru ratne mašine, dozvoljavaju da se predmet “rat” problematizuje istovremeno na dva plana. S jedne strane, uz pomoć ove dve teze, Delez i Gatari dovode u pitanje prikladnost rata za definisanje formacija ratne mašine. One, dakle, postavljaju problem opisa sklopova (“agencements”) svojstvenih ovim formacijama, nezavisno od rata koji se pojavljuje samo kao cilj koji im država pripisuje kada ih prisvoji i kada ih potčini. Ali, s druge strane, one od rata čine egzogeni faktor samih državnih tvorevina; one tada postavljaju problem pod kojim uslovima se rat upliće kao činilac konstituisanja i razvijanja državnih tvorevina u istoriji.
Ratna mašina ništa ne objašnjava, jer je ili spoljašnja u odnosu na državu i vođena protiv nje ili joj već pripada “zatvorena u kastu” (“encastée”) ili prisvojena i pretpostavlja je. Ako se ona uplete u evoluciju države to je, dakle, nužno u vezi s drugim unutrašnjim činiocima; organizacija rata je činilac države samo ako joj ona pripada. Ili pak država ne sadrži ratnu mašinu (ima policajce ili tamničare pre nego vojnike) ili je sadrži, ali u obliku vojne institucije ili javne funkcije.26
Ideja autonomnih ratnih mašina nameće potčinjavanje uloge egzogenog činioca rata endogenim ili “unutrašnjim” činiocima od kojih zavise i prisvajanje ratne mašine i konstituisanje državne ratne moći. No, činioci mogu da budu određeni kao unutrašnji samo u funkciji jedne “sredine unutrašnjosti” ili nekog “jedinstva sklopa uprkos svim razlikama u organizaciji i razvoju država.” Ovo jedinstvo sklopa nije shvaćeno kao apstraktna suština. Ono se defi niše polazeći od kritičkog preuzimanja problema porekla države, pomoću operacije “zarobljavanja” koju pretpostavljaju kako različite forme organizacije tako i njihovo povezivanje u jedinstvu “razvoja”. U stvari, ono što treba da se objasni, prema Delezu i Gatariju, nije hipotetičko poreklo države nego, naprotiv, činjenica da se čini da je država bez porekla, da pretpostavlja sebe samu bez prestanka, odnosno, drugim rečima, da bi njeni unutrašnji činioci bili mogući samo ako se već pretpostavi njeno postojanje.27 Shvatiti “jedinstvo sklopa država” ne znači sastaviti listu njihovih suštinskih svojstava, njihovih neistorijskih atributa; to znači činiti razumljivim ovo kretanje samo pretpostavljanja kojim, s jedne strane, svojstva mogu da se razumeju upravo kao “suštinska”, što će reći da se odnose na državu kao suštinu ili prethodnu “sredinu unutrašnjosti” a, s druge strane, jedna istorija država postaje misliva kao razvoj i unutrašnji razvitak njihovih formi ili “momenata”.
Kao što je govorio Hegel, ne samo da svaka država implicira “suštinske momente svog postojanja kao države”, nego postoji jedinstven momenat u smislu povezivanja sila, a ovaj momenat države je zarobljavanje, veza, čvor, nexum, magično zarobljavanje. (str. 575)
Ako ovu unutrašnju suštinu ili ovo jedinstvo države zovemo “zarobljavanje”, moramo da kažemo da reči “magično zarobljavanje” dobro opisuju ovu situaciju, pošto se ona uvek pojavljuje kao već učinjena i kao ona koja se pretpostavlja. (str. 532)
Preuzet iz Dimezilovih analiza o funkciji suverenosti u indo-evropskim mitologijama, pojam “zarobljavanja” proističe iz “vanvremenog” diskursa koji odgovara ovoj kretnji pretpostavke po sebi, posredstvom koje se čini da je država oduvek već tu, već zahtevana svojim sopstvenim početkom i evolucijom u istoriji. Ona označava nasilje svojstveno “Bogu koji vezuje”, ili jednom “užasnom caru i čarobnjaku” koji u istom trenutku kada se pojavi na bojnom polju parališe jednim jedinim skamenjujućim pogledom svoje protivnike i jednim potezom potčinjava sebi sve ratne sile koje su tu (str. 528-530). Ipak, Delez i Gatari ne odustaju od toga da pozitivno tematizuju ovu operaciju zarobljavanja. Na prvom mestu, oni preuzimaju marksistički opis azijskog načina proizvodnje iz koga izvlače glavne unutrašnje faktore države sadržane u paradigmi “despotske” države. Prema arheološkim radovima Gordona Čajlda (Gordon Childe) i studiji Karla Vitfogela (Karl Wittfogel) o “hidrauličkim državama”, takvi faktori su porez, organizacija viška rada i renta u meri u kojoj fiksiraju osnovne korelate konstitucije jedne rezerve od koje zavise obrazovanje državne administracije i diferencijacija javnih funkcija, održavanje činovništva i specijalizovanih tela (metalurške zanatlije, trgovci).28
Ali, na drugom mestu Delez i Gatari problematizuju ovaj lanac integrišući studije Maršala Salinsa (Marshall Sahlins) i Pjera Klastra o privredi društava bez države 29. Oni od njih preuzimaju osnovnu tezu prema kojoj pojavljivanje potencijalnog viška i stvaranje rezerve države ne mogu da se objasne
razvojem snaga i sredstava proizvodnje tamo gde dispozitivi sprečavaju autonomizaciju proizvodne delatnosti s obzirom na društvene potrebe i tako čine nemogućom apstraktnu kvantitativnu procenu proizvodnje uopšte, pojavu viška rada i viška proizvoda od koga može da se napravi rezerva (str. 612-613). Ako je tačno da rezerva implicira jedan oblik rente, on implicira, sa svoje strane, mogućnost diferencijalnog vrednovanja prinosa zemlje s obzirom na “koegzistenciju teritorija koje se eksploatišu simultano” (ekstenzivna poljoprivreda), odnosno s obzirom na “sukcesivnu eksploataciju na jednoj i istoj teriroriji” (intenzivna poljoprivreda)30. Ali ukrštanje teritorijalnih segmentarnosti i segmentarnosti porekla održava kvalitativnu heterogenost teritorija koja sprečava mogućnost jednog takvog poređenja (str. 548- 551). Na isti način rezerva, njeno očuvanje ili njeno obnavljanje impliciraju procenu kvantiteta društvenog rada, što sprečava kodiranje delatnosti s obzirom na režim kvalitativne varijacije koji sprečava njihovo poređenje i njihovo merenje preko produktivnosti (str. 551-552, 612-614).
Rešenje predloženo u trinaestoj od Hiljadu ravni sastoji se u podređivanju perspektive posmatranja načina azijske proizvodnje semiotičkim operacijama koje je uslovljavaju, što se u trećem poglavlju Anti-Edipa već izvlači kao pojam “nadkodiranja” (“surcodage”). Tri osnovna aparata države su moguća samo ako impliciraju jedan specifičan način upisivanja razdvajanja ili diferenciranja teritorijalnih sadržaja, teritorijalizacije zemlje, ljudi i njihovih delatnosti, dobara i njihovog kruženja. Ova operacija “nadkodiranja” je dvostruka: s jedne strane ona se sastoji iz homogenizovanja svih sadržaja, to jest iz uništavanja primitivnih segmentarnih obeležja koja su kvalitativno razdvajala delatnosti i teritorije, razmene i društvene odnose a, s druge strane, ona se sastoji iz uzdizanja autonomne površine upisivanja, koje semiotički i tehnički sklop ostvaruje u metričkom aparatu (geometrijsk i aritmetičke nauke) i skripturarnom aparatu koji omogućuje upravljanje stanovništvom (popis stanovništva), zemljom (merenje zemlje, renta, korišćenje zemljišta), delatnostima (teški poslovi, veliki radovi), dobrima i razmenom (porez, cenzus, danak).
Ovoj dvostrukoj operaciji Delez i Gatari nalaze apstraktni model u kritičkoj analizi “hilemorfičke sheme” Žilbera Simondona (Gilbert Simondon), prema kojoj bi obrazovanje bilo kakvog bića bilo rezultat primene čiste, apsolutno određujuće forme na homogenu, pasivnu i neodređenu materiju 31.
Ali oni ga koriste na originalan način da bi opisali semiotičku operaciju kojom državni aparati proizvode ono što zarobljavaju pa se, prema tome, čini nužnim da ih pretpostavlja ono što ih, međutim, čini mogućim s gledišta načina proizvodnje. Na taj način, zemljišna renta zarobljava višak produktivnosti zemljišta u odnosu na ono koje je najmanje produktivno i u isto vreme kada ga donosi vlasniku zemlje, ona konstituiše homogenu površinu ekvivalencije, izjednačavanja i poređenja teritorija, gde su ukinuta segmentarna razdvajanja koja održavaju njihovu kvalitativnu heterogenost. Na isti način profi t funkcioniše kao aparat zarobljavanja utoliko što izvlači iz delatnosti višak rada i donosi ga poslodavcu, ali i zbog toga što radeći to on modifi kuje samu formu ovih delatnosti. Upisujući radnje na površinu homogenizacije njihovih kvalitativnih varijacija, aparat profita im daje formu rada, to jest čini mogućim njihovu kvantifi kaciju i njihovo poređenje (“kvantitet rada”), njihovo činjenje ekvivalentnim s određenim segmentima proizvodnje, sa segmentima snage u rezervi ili utrošene snage (“radna snaga”), sa segmentima vremena koji mogu da se kvantifi kuju (“radno
vreme”), dobara (plaćanje u naturi) ili novca (plata), itd.31
Teorija zarobljavanja ne definiše državne aparate njihovom ideološkom funkcijom, niti načinom proizvodnje, nego njihovim načinom delovanja. “Fundamentalni aspekti državnog aparata: teritorijalnost, rad (odnosno javni radovi), poreski sistem” (str. 522) su fi ksirani rentom, viškom rada i porezom u meri u kojoj ovi poslednji funkcionišu kao “aparati zarobljavanja” koji konstituišu
domene objekta koji prisvajaju (teritorije, delatnosti, razmene). Ali ova teorija “aparata zarobljavanja” ima jednu ključnu posledicu za teoriju države: Delez i Gatari u njoj nalaze mogućnost da na svaki državni sklop prošire proces prvobitne akumulacije koju je opisao Karl Marks i da pristupe analizi izvorne akumulacije ratnog nasilja, to jest uloge državnog zarobljavanja teritorija, delatnosti i razmena u konstituisanju i evoluciji vojne moći država.
Otuda i poseban karakter državnog nasilja: teško je odrediti ovo nasilje zato što se ono stalno predstavlja kao već učinjeno. Nije dovoljno čak ni reć da nasilje upućuje na način proizvodnje. Marks je to zapazio za kapitalizam: postoji nasilje koje nužno prolazi kroz državu, koje prethodi kapitalističkom načinu proizvodnje, koje konstituiše “izvornu akumulaciju” i čini mogućim ovaj način proizvodnje. Ako se smestimo u kapitalistički način proizvodnje teško je reći ko je lopov a ko je pokraden, pa čak i gde je nasilje. Tu se radnik rađa objektivno potpuno go, a kapitalista objektivno “obučen”, nezavisan vlasnik. Ono što je tako formiralo radnika i kapitalizam nam izmiče zato što deluje u drugim načinima proizvodnje. Nasilje se postavlja kao već učinjeno, iako se svakodnevno ponovo čini. Ali potrebno je proširiti ove Marksove analize. Jer nema manje izvorne imperijalne akumulacije koja prethodi zemljoradničkom načinu proizvodnje, a daleko od toga da iz njega proističe. Po opštem pravilu, izvorna akumulacija postoji svaki put kada postoji montiranje aparata zarobljavanja, s ovim posebnim nasiljem koje stvara ili doprinosi stvaranju onoga na čemu se izvršava i otuda pretpostavlja samo sebe. (str. 558-559)
Genealogija rata nije ratnička, niti vojna. Ona proizilazi iz procesa zarobljavanja koji se odnosi na prostor i na delatnosti, na cirkulisanje ljudi i znakova, stvari i kapitala. Ovi procesi su u tom smislu putevi prvobitne akumulacije državne moći kao čiste raspoloživosti, ili izvornog kapitalizovanja
vojne moći. 32 O sklopu “rente” i Delez i Gatari se ovde pozivaju na istorijske datosti koje od pozne antike potvrđuju zajedničko funkcionisanje aparata zarobljavanja (poreskog sistema, rente i rada) u poduhvatu teritorijalizacije ratnih mašina. Institucije kao što je kléros u Grčkoj u V veku, sveštenstvo (clerouquie) u Egiptu lagida ili hatru u Vavilonu Ahemenida 33, imaju za cilj da fi ksiraju ratnike
plaćenike ustupajući zemlju kao nadoknadu za vojnički doprinos, ali u takvim uslovima da ova teritorijalizacija koristi razvoju javnog poreskog sistema i državnog zarobljavanja monetarne politike. S jedne strane, u stvari, sistem zarade nadoknađuje usluge ratnika ustupanjem zemlje prema tadašnjem načinu naknade koncesijom korišćenja zemljištnog poseda koja postoji od pre nekoliko hiljada godina u Mesopotamiji i na celom Bliskom istoku (“prehrambena polja” Sumera, ilku Vavilonaca i drugih susednih naroda 34). Ali se, s druge strane, vezivanje za teritoriju udvostručuje fi nansijskom zavisnošću. Tako kléros ostaje pravno vlasništvo kralja (potvrđujući Marksovu tezu odsustva privatnog prisvajanja zemlje u azijskim despotskim uređenjima), čiji vojnik-kolonista ima samo pravo uživanja zemljišta, a koje ga obavezuje da plaća porez monarhu 35. Tako još u sistemu hatru porez koji se duguje u novcu povlači automatski u jednom periodu u kome je metalni novac bio rezervisan prvenstveno za kralja u cilju spoljašnje razmene, dug za ratnika vazala, koji tako mora da pribegne korišćenju usluga bankara, Murasû, koje izdržava novac koji car izdaje. Tako je teritorijalizacija ratnika istovremeno moćno sredstvo za apsorbovanje carskog viška i direktno učestvuje u razvoju javnog poreskog sistema i monetarizaciji ekonomije, ali upravo zbog toga što ova monetarizacija zavisi direktno od poreza, kao državni aparat zarobljavanja.
Edvard Vil (Edouard Will) je pokazao kako novac nije došao prvo iz razmene, niti iz robe ili iz potreba trgovine, nego iz poreza koji prvi uvodi mogućnost jedne ekvivalencije, novac = dobra ili usluge, i koji čini od novca opšti ekvivalent; aparat vlasti uvek raspoređuje novac i u uslovima čuvanja, prometa, obrtanja, koji su takvi da ekvivalencija dobra-usluge-novac nalazi mogućnost da bude ustanovljena. Prema opštem pravilu, porez monetarizuje ekonomiju, on stvara novac, i stvara ga nužno u pokretu, u prometu, u obrtanju, a i nužno ga stvara u saglasnosti sa uslugama i dobrima
u toku ovog prometa. 36
Delez i Gatari, međutim, ne svode prvobitnu akumulaciju vojne sile na arhaičnu prošlost. U istorijski diferenciranim uslovima aparati države ponavljaju u svakom trenutku svog razvoja zarobljavanje teritorija, delatnosti i kapitala. Budući da je zarobljavanje shvaćeno kao proces reprodukcije konkretne moći državnih aparata, možemo da vidimo kako ponovo funkcioniše sistem “feuda bez sinjorije” koji analizira Gijom Kardasija (Guillaume Cardascia), njegovo uparivanje teritorijalnog i fiskalnog zarobljavanja u određenim germanskim društvima poznog srednjeg veka, na primer onih lombardskih arimanija gde fiksiranje liberi homines na kraljevskoj zemlji povlači dužnosti vojne službe i ekonomski dug 37. Isto tako, dok se na pragu moderne istorije države suočavaju s rasparčavanjima feudalizma i sa slobodnim gradovima da bi uspostavile teritorijalno ujedinjenje svoje dominacije, rešenje koje je smislila francuska monarhija deluje kao način da se teritorijalizuje stara ratnička aristokratija igrajući direktno na niz ekonomskih i finansijskih faktora: uništenje prezaduženog feudalnog plemstva na kraju religijskih ratova koje su poverioci lišili njihove zemlje, državna promocija buržoazije u punom zamahu, korelativni razvoj monetarne ekonomije i javnih finansija omogućavaju fi nansijsko porobljavanje plemstva pod oružjem u odnosu na suverena i supstitutivno postavljanje regrutovanja, koje je uskoro prošireno na sve slojeve stanovništva.38
Prema tome, analiza aparata zarobljavanja i prvobitna akumulacija vojne moći nalazi način da se artikuliše u istoriji kapitalističkog razvoja. Implikacija javnog poreskog sistema, uređivanja teritorije i državne organizacije rada u prisvajanju ratne mašine dozvoljava Delezu i Gatariju da povežu ustanovljenje vojnih institucija evropskih nacionalnih država i formiranje kapitalizma države. Analize Fernanda Brodela (Fernand Braudel) o rivalstvu između država i italijanskih trgovačkih i bankarskih gradova u XV veku u tom pogledu zadržavaju njihovu pažnju, zato što im ono dozvoljava da pokažu važnost jednog nerazdvojivo vojnog i ekonomskog, a istovremeno i finansijskog, industrijskog, stanovničkog faktora za pobedu “država nad gradovima”. S jedne strane, akumulacija vojne moći prisiljava na stalnu “investiciju kapitala u opremu, industriju i ekonomiju rata” koju samo države mogu da preuzmu. S druge strane, ove finansijske i industrijske komponente omogućavaju jednu “promenljivu investiciju kapitala u fi zičko i moralno stanovništvo (kao onaj ko istovremeno vodi i koji trpi rat)” (str. 524). Zarobljavanje kapitala od strane javnog poreskog sistema koji se razvija i stvaranja monopola, teritorijalizacija stalnih vojski, državna organizacija rada u eksploataciji rudnika gvožđa i u izradi naoružanja, proizvode jednu moć koja čini nemoćnim utvrđenje gradova, civilne milicije i skupe trupe plaćenika 39. Kao što to pišu Delez i Gatari, ako države prevagnu nad gradovima od XV veka “samo država ima sposobnost da potpuno sebi prisvoji ratnu mašinu: teritorijalnim regrutovanjem ljudi, materijalnom investicijom, industrijalizacijom rata. Trgovački gradovi, naprotiv, imaju potrebu za brzim ratovima, pribegavaju plaćenicima i mogu ratnu mašinu samo da zatvore u kastu “ (str. 542)40.
Brodelova analiza dozvoljava Delezu i Gatariju da vežu prvobitnu akumulaciju vojne moći za prvobitnu akumulaciju kapitala koju je razvio Marks. Ona im dozvoljava da upišu pokret državnog prisvajanja ratne mašine u istorijski proces koji vezuje zamah industrijskog kapitalizma za razvoj jedne potpune ekonomije rata, nezavisno od još ograničenog karaktera političkih ciljeva koje države daju svojim ratnim poduhvatima. Iz ove perspektive možemo da razmotrimo globalnu ekonomiju rata koju Engleska pokreće na prelazu iz XVIII u XIX vek. S jedne strane, ratno nastojanje i politika izvoza vojnog materijala kontinentalnim saveznicima stimulišu direktno industrijsku revoluciju,ne samo u metalurškoj proizvodnji (razvoj železnice, umnožavanje visokih peći na koks, itd.) nego i, na indirektan način, u zemljoradničkom, trgovačkom i fi nansijskom sektoru. S druge strane, oni implikuju ustanovljavanje upravljanja stanovništvom koje je sposobno da fi ksira značajnu radnu snagu ne samo u vojnim prostorima (kasarnama, vojnim pristaništima) nego i za aparate proizvodnje ratne industrije i izvedenih industrija i da odatle svede i kanališe nepoželjne unutrašnje migracije izazvane osiromašenjem sela i snažnim demografskim ukrštanjem 41.
Ali iz tako uređenog susreta između Brodelove analize i marksovskih teza, Delez i Gatari izvlače drugu posledicu, odlučujuću za shvatanje skretanja koje teorija ratne mašine nameće razumevanju državnih aparata. Shvatiti ratničku funkciju s pozicije procesa njenog monopolističkog prisvajanja,vratiti vojnu moć pokretu njene primitivne akumulacije, znači dati da se sagleda investicija ove moći, ne kroz ove ratne poduhvate, nego neposredno, u organizaciji državne dominacije unutrašnjeg društvenog polja. To je jedan od interesa kojima se bave analize Mišela Fukoa (Michel Foucault) u trećem delu Nadziranja i kažnjavanja, odakle on izvodi tri tačke koje su osnovne za Deleza. S jedne strane, konkretizacija disciplinskih dispozitiva na prelazu iz XVIII u XIX vek je direktno vezana za problem prvobitne akumulacije kapitala i fi ksiranja radne snage za aparate industrijske proizvodnje.Ona odgovara cilju da “mnoštvo ljudi podesi prema umnožavanju aparata za proizvodnju” prema jednom “dobro poznatom istorijskom sticaju prilika” s jedne strane “veliki demografski porast XVIII veka: uvećanje kolebljive populacije (jedan od prvih ciljeva discipline je da fiksira - ona je postupak anti-nomadizma), promena kvantitativne skale grupa, bilo da se radi o kontroli ili manipulaciji”. S druge strane, “ukrštanje aparata proizvodnje, sve šireg i složenijeg, kao i sve skupljeg, gde je reč o tome da se poveća rentabilnost”42 ove discipline se najpre sistematizuju u kasarnama i fabrikama oružja (ne u zatvorima) a fukoovska analiza ovde priključuje zapažanja Brodela i Pola Virila o konvergenciji evolucije industrijskog kapitalizma i vojne politike u formiranju proleterijata, dajući jak smisao Marksovom izrazu “rezervne industrijske vojske”43. Konačno, zarobljavanje ratne mašine i akumulacija vojne moći zahtevaju opštije uspostavljanje “procedura za individualnu i kolektivnu prinudu tela”, mehanizama kontrole i upravljanja snagama i “raspoređivanja mnoštva ljudi”.
Disciplina fiksira, ona zaustavlja ili uređuje pokrete, rešava pometnju, zgusnuta naselja na nesigurnim putevima proračunate raspodele. Ona mora da vlada i svim silama koje se formiraju počevši od samog konstituisanja organizovanog mnoštva; ona mora da neutrališe efekte kontra-moći koji se iz nje rađaju i formiraju otpor vlasti koja želi njome da dominira: pobune, ustanke, spontana organizovanja, udruženja - sve što može da zavisi od horizontalnih veza. Otuda činjenica da discipline koriste procedure pregrađivanja i vertikalnosti, da među različite elemente istog plana uvode pregrade onoliko nepropustive koliko je to moguće, da defi nišu guste hijerarhijske mreže, ukratko, da suprotstavljaju unutrašnjoj i protivničkoj sili mnoštva postupak neprekinute i individualizujuće piramide.44
Fuko izvlači iz svoje analize disciplina jednu posledicu suštinsku za Deleza: disciplinske tehnike koje se konkretizuju od XVII do XIX veka pojavljuju se na prvom mestu kao projekcija na društveno telo “vojne sheme” kao skupa taktika kontrole i organizacije mnoštva snaga koje sačinjavaju tela, njihove pokrete i ponašanja.45 Institucija rata se u klasično doba tako diferencira, ne samo “u velikoj političkoj i vojnoj strategiji prema kojoj nacije suočavaju svoje ekonomske i demografske sile” nego, pre svega, “u podrobnoj vojnoj i političkoj taktici kojom se u državama vrši kontrola individualnih tela i sila”, drugim rečima, kojom se ove iste ekonomske i demografske sile konstituišu u procesu akumulacije državne moći.
Posle Fukoa, reč je, dakle, o tome da se produži analiza aparata zarobljavanja ispitivanjem sklopova kojima se ovi aparati ostvaruju u mnoštvu konkretnih sila koje čine potku društvenog polja. Ali, Delez i Gatari menjaju pravac fukoovske analize identifi kujući “dispozitive znanja - moći” s jednim tipom sklopa ili jednim polom sklopa koji se razlikuje od pola raslojavanja ili mutacije određene njihovim linijama toka.
Sledeći prvi smer možemo da razlikujemo u sklopovima želje stanja stvari i iskazivanje (koje bi odgovaralo razlici dva tipa obrazovanja ili mnoštva (diskurzivni i ne-diskurzivni) prema Mišelu Fukou. Idući u drugom smeru razlikovaćemo teritorijalnost ili ponovnu teritorijalizaciju i pokrete deteritorijalizacije koji povlače sklop. Dispozitivi vlasti pojavili bi se svuda gde bi se izvršile ponovne teritorijalizacije, čak i apstraktne. Dispozitivi vlasti bi, dakle, bili sastavni deo sklopa. Ali sklopovi bi sadržali elemente deteritorijalizacije.46
Analizirati zarobljavanje u sklopovima koji ga ostvaruju znači shvatiti procedure integracije sila koje su spoljašnje i heterogene u odnosu na državu, u određenom spajanju semiotičkih i materijalnih ili “mašinskih” odnosa (prethodno smo videli o tome opšti “hilemorfički” model). Isto kao i fukoovski dispozitivi ovi sklopovi su produktivni; oni proizvode ono što zarobljavaju – postupke spacijalizacije, oblike delovanja, moći kapitalističkih, ljudskih, materijalnih i fi nansijskih ulaganja. Ali to takođe znači preduzeti opis specifičnih odnosa koji uređuju linije toka društvenog polja, proizvodeći oblike spacijalizacije i delovanja heterogene u odnosu na prve. Delez će se u “Traktatu o nomadologiji” vratiti da ih eksplicira i da tako unapredi pozitivan opis “unutrašnjih i protivničkih sila mnoštva” koje je Fuko suprotstavio disciplinama, ali koje su ostale kod njega relativno neodređene (“zabuna”, “spontano organizovanje” i “koalicija”, “nered”47). Diferencijalna analiza sklopova ratne mašine (“nomadskih sklopova”) i sklopova zarobljavanja dozvoliće Delezu i Gatariju da zauzmu za svoj račun nivo mikrofi zičke analize ne odustajući, međutim, od kritičke teorije države koja tu, naprotiv, nalazi, videli smo, svoj vodeći princip.
Spoljašnjost i unutrašnjost, ratne mašine u preobražajima i aparate identiteta države, ne treba misliti s obzirom na nezavisnost, nego na koegzistenciju i konkurenciju u trajnom polju interakcije. Isto polje ograničava svoju unutrašnjost u državama, ali opisuje svoju spoljašnjost u onom što izmiče državama ili im se suprotstavlja (str. 446). Važno je, da zaključimo, podvući da je pojam “ratne mašine” neodvojiv od analize operacija kojima aparati države konstituišu svoju sopstvenu moć delovanja, organizacije i kontrole društvenog polja u imanentnosti ovog polja. Razjašnjavajući analitičku vezu državnog pojma rata (rat nije unutrašnji cilj ratne mašine; ratna mašina nije analitički predmet aparata države), on dozvoljava da se rat problematizuje genealoški. Način državnog delovanja na međunarodnoj sceni, model unutrašnjih nemira ili shema organizacije društva, rat nije negativan momenat gde se državna moć nalazi izložena opasnosti. On je, naprotiv, jedan od osnovnih argumenata zarobljavanja društvenih sila, višestrukih, kontingentnih i stvaralačkih. Ova zarobljavanja a ne rat konstituišu istorijski konkretnu moć država i njihovom reprodukcijom, koja se ponovo odigrava bez prestanka, države sebi daju istoriju i pojavu nužnosti.
S francuskog prevela: Jovana Ćirić
izvor
1. UVOD
Ovde ćemo razmatrati način na koji se Delez i Gatari (Gilles Deleuze i Félix Guattari) bave odnosima između rata i države u svetlu pojma “ratne mašine”, koji oni konstruišu 1980., u dvanaestoj od Hiljadu ravni 2
S jedne prosto nominalne tačke gledišta, za društvene formacije koje mogu da budu veoma različite kako po svojoj strukturi i ciljevima (banda, tajno društvo, religijsko bratstvo, stručno udruženje, trgovačka organizacija, itd.), tako i po činiocima koje povezuju (tehničkim, naučnim, umetničkim, jezičkim, ekološkim, ekonomskim, religijskim, itd.), ovaj pojam označava odnos spoljašnosti u odnosu na državnu organizaciju datog društva.
Bilo koja grupa “sačinjava” ratnu mašinu, ne kada uzme rat za cilj, nego kad postane heterogena u odnosu na državne aparate i njihove procedure administracije i kontrole društvenog polja. Pod ovim polaritetom, državni aparati/ spoljašnjost država, Delez je od 1973. uveo izraz ratne mašine da bi izrazio “direktan politički problem”: problem načina sastavljanja grupa potrebnih za revolucionarnu akciju, koji ne podražava zvaničnu formu jedne partije, koji ne oponaša organizaciju državnog aparata 3 . Ali interes dvanaeste “ravni” je da pređe s parole na teorijski pojam pojmovnom izradom koja podrazumeva obnavljanje marksističkog shvatanja moći i “represivnih aparata” države. Preciznije, reč je o proizvođenju jedne teorije rata kao manifestacije vlasti države, koja ne pretpostavlja “lokalizaciju” represivne vlasti države u institucionalizovanim telima (policija, vojska),4 nego shvata stvaranje takve vlasti putem interakcija između države i društvenih sila koje joj izmiču ili teže da se okrenu protiv nje. Pojam “ratne mašine” se tako upisuje u okvir genealogije rata koja je istovremeno heterogeneza državne moći.
Da bismo učinili jasnijim očekivanja jedne takve problematike, videćemo najpre kako su Delez i Gatari dovedeni do toga da formulišu hipotezu ratne mašine pošavši od dovođenja u pitanje odnosa između rata i države. Originalnost njihovog pristupa je u tome što u svoju filozofsku teoriju države uvode zaokret koji prave društvene nauke. Taj zaokret im dozvoljava da uklone pretpostavku prema kojoj bi rat bio unutrašnja stvar države (o njemu odlučuju i vode ga države, on međusobno suprotstavlja države...) i koja nas izlaže riziku oslanjanja na jednu genealošku problematizaciju rata koja je od početka obaveštena u alternativnim rešenjima: šta je prvo, država ili rat? Da li rat proizvodi državu? Ili da li država stvara rat?
Protiv toga Delez i Gatari upotrebljavaju tri domena analize, etnologiju, istoriju mitova i istoriju antike, čime žele da pokažu nesvodivost rata na monopol države na fizičku prinudu, čak antinomiju između rata i njegove monopolizacije od strane aparata vlasti koji se razlikuje od društvenog polja. Ova tri diskurzivna režima im na taj način dozvoljavaju da postave problem jedne genealogije rata kao specifičnog načina državnog delovanja, ali i da razmotre mogućnost “autonomizacije” ratnih sila u odnosu na državnu organizaciju društvenog polja, to jest mogućnost raspoređivanja ovih sila u formacije koje su spoljašnje u odnosu na državu. Videćemo na drugom mestu kako Delez i Gatari razmatraju procedure kojima države konstituišu svoju vojnu moć tako što prisvajaju spoljašnje sile - procedure prisvajanja koje prividno nisu represivne jer bi represivna moć, naprotiv, morala da proističe iz njih. Delez i Gatari ovde zadržavaju upravo ničeansko značenje genealogije, ne kao evolutivnog razvoja jedne forme, nego kao procesa zarobljavanja heterogenih sila. Kada ponovo definišu državne aparate kao “aparate zarobljavanja”, reč je o tome da se opiše način na koji države produkuju i reprodukuju svoju konkretnu moć represije u unutrašnjem organizovanju društvenog polja i društvenih praksi. Genealogija rata i heterogeneza represivne moći države moraju onda biti artikulisane s obzirom na razvoj državnog kapitalizma da bi učinile da se pojavi, kao što ćemo videti, isprepletenost industrijskog razvoja i modernog zamaha ekonomija rata.
2.
RATNI MEHANIZMI, NJIHOVA NESVODIVOST NA DRŽAVNU VLAST,
NJIHOVA MOGUĆA AUTONOMIZACIJA U “RATNIM MAŠINAMA”
Delez i Gatari se oslanjaju, na prvom mestu, na čuvene teze Pijera Klastra (Pierre Clastres) o “društvu protiv države”, tvrdeći da rat u primitivnim društvima američkih Indijanaca daleko od toga da proizvodi državu, nego neprestano sprečava njeno pojavljivanje 5 . Polazeći od veoma stare tvrdnje o paradoksalnoj sveprisutnosti rata u društvima koja ipak sprovode oštru kontrolu nad svim oblicima nasilja i koja obuzdavaju njegove destruktivne učinke mehanizmima kodifi kovanja i ritualizacije 6 , Klastr nastoji da pokaže da primitivni rat među rivalskim grupama nije nesavršen ili loše diferenciran nacrt spoljašnje politike. Kodiran “rasutim kolektivnim mehanizmima” rat preuzima preciznu funkciju koja direktno učestvuje u očuvanju i unutrašnjoj povezanosti socijalne grupe. U stvari, daleko od toga da zahteva ili da povlači koncentraciju moći, rat “održava rasutost i segmentiranost grupa”7 . Daleko od toga da je izazvan rasparčavanjem grupa, on teži da proizvede ili da reprodukuje ovo rasparčavanje. On mu je isto tako uzrok kao i posledica i otkriva na taj način, prema Klastru, jednu “sociološku intecionalnost” primitivnih društava 8 : održavajući centripetalnu logiku, stalno obnavljajući pucanje i distancu među socijalnim grupama, ratovi koje one započinju sprečavaju formiranje jednog aparata vlasti državnog tipa, jednog “organa odvojenog od političke vlasti”9 koji bi se nametnuo mnoštvu zajednica koje su inicijalno različite i autonomne. Iz ove nesvodivosti ratnih mehanizama na vlast državnog tipa, iz ove antinomije između formiranja
vlasti koja rapolaže monopolom legitimne fizičke sile i primitivnih mehanizama vrednovanja rata, kodifi kacije i ritualizacije njegovog preduzimanja, Delez i Gatari izvlače posledicu s gledišta teorije države: veza države i rata nije analitička; rat kao način državnog delovanja rezultat je koji treba da se objasni.
Ali njima izgleda da ova konstatacija može da se uopšti na osnovu drugih materijala. Sledeći put koji je već predložio Fransoa Šatle (François Châtelet) oni ukrštaju etnološko i istorijsko proučavanje da bi izvukli prvu nesvodivost ratnih mehanizama u odnosu na forme suverenosti klasične Grčke i istorijsku nužnost jednog prisvajanja ovih mehanizama prema pravilima polisa 10. Ovu tezu pre svega potvrđuju studije Žan-Pjer Vernana (Jean-Pierre Vernant) i Marsela Detjena (Marcel Détienne) o globalnom nestanku specijalizovanih ratnih tela, njihovih odgovarajućih tehnika, njihovih rituala koji su pod Periklom asimilovani u opštije obrazovanje - paideia i sisteme ispita i zakletvi čija vrednost je u osnovi građanska a ne ratnička 11. Ovi radovi pokazuju, u vojnoj politici grčkih polisa, pokušaj da se “negira svaki oblik vojne specijalizacije, da se učini da nestane svako sećanje ili svaki pokušaj autonomije ratničke funkcije”12, da bi se ratnički mehanizmi upisali u najstriktniji produžetak građanske organizacije koja mora da konstituiše njihov jedinstveni plan referencije i, sve u svemu, da bi se poništila ova činjenica koju je konstatovao Fransis Vian (Francis Vian) u jednoj sintetičkoj formuli: ratnik “nije...organski vezan za državu”.
Ali ovaj pokušaj potpune političke integracije ratničkih mehanizama vodi brzo u neuspeh; a kada ga grčki polisi napuštaju od IV veka, ponovo nailaze na problem koji se postavljao već u predklasičnom periodu i koji susreću istoričari, još dalje, u minojskim i mikejskim monarhijama i u velikim carstvima Male Azije i Mesopotamije. Onoliko daleko koliko se vraćamo u istoriju prvih oblikovanja država, čak pre svakog traga diferencirane vojne organizacije, srećemo, prema Žaku Armanu (Jacques Harmand), ratničke fenomene koji uznemiruju carstva i ponekad ih uništavaju, fenomene koje možemo da objasnimo samo demografskim i ekološkim, ali ne političkim činiocima 13. No dve tačke naročito zadržavaju pažnju Deleza i Gatarija: jedna koja se odnosi na konfliktnu formu ovih fenomena a druga na njihovu institucionalnu formu. S jedne strane, ako definišemo rat kao poduhvat koji “sebi stavlja u zadatak potpuno uništenje ili kapitulaciju neprijateljskih snaga”, onda ovi ratnički fenomeni nemaju, pravo govoreći, za predmet rat, nego uzimaju različite oblike pljačke ili otimačine 14. S druge strane, ako carstva očigledno ne prestaju da se sukobljavaju i da vode jedna protiv drugih osvajačke ratove, onda se nužno postavljaju problemi vezani za ove “apatride lišene svih građanskih prava” kao što su plaćenici, za njihovo potčinjavanje, za njihovu naknadu i, uopšte, za teritorijalnu kontrolu ovih ratničkih grupa koje države mogu da izbegnu samo privremeno a da ne svedu opasnost od prolaska na neprijatelja, upade u sela i male gradove, itd 15. Problemi koje je postavilo plaćeništvo i dalje su tu, za Deleza i Gatarija, da bi skrenuli pažnju na veliku jedinstvenost ratničke funkcije u stalnoj napetosti prema suverenosti koja teži da je prisvoji kako bi vodila
sopstvene ratove.
U Klastrovim tezama, kao i u studijama istoričara, Delez i Gatari pronalaze pozitivnu potvrdu ideoloških datosti sakupljenih u indo-evropskim mitološkim tradicijama 16. Prema Žoržu Dimezilu (Georges Dumézil) pojmovna struktura indo-evropskih mitova artikuliše tri pola, kao tri osnovne funkcije čitavog društva: na prvom mestu, funkciju suverenosti (koja je i sama dvostruka, pod različitim ali komplementarnim figurama, s jedne strane, jednog svemoćnog suverena koji sprovodi svoju vlast “magičnom vezom”, neposrednim zarobljavanjem ili, kako kaže Dimezil, “čvorom” i, s druge strane, jednog suverena zakonodavca koji sprovodi svoju vlast putem saveza, a ne više vezom, paktom i ugovorom, ne više zarobljavanjem; na drugom mestu, ratničku funkciju i, konačno, ekonomsku funkciju (koja je zavisna od klime i plodnosti tla, od zdravlja i plodnosti žena, od trgovine i izgradnje)17. Ali od Dimezilovih analiza Delez i Gatari zadržavaju jedinstvenu heterogenost druge funkcije u funkcionalnom sistemu i njenu nesvodivost na funkciju suverenosti. Od dva pola suverenosti, despotskog i zakonodavnog, Varuna i Mitra u tradiciji Veda, Uran i Zevs u grčkoj mitologiji, Romul i Numa u rimskoj analistici, ni jedan ne vodi rat. Božanstva prvog pola se pojavljuju kao ratnička bića, ali se ovo ispoljava samo preko čistog nekontrolisanog slobodnog nasilja. Drugi su, nasuprot tome, suvereni koji su umireni i mirotvorci, koji ne vode rat nego prisvajaju vojsku “stavljajući je pod institucionalna i pravna pravila koji od nje ne čine ništa više do deo državnog aparata”18. Figure ratničke funkcije i same naročito zahtevaju ovu nesvodivost i jedno trajno nepokoravanje. Vedske himne svedoče s postojanošću o uvredama koje Indra upućuje Varuni i njegovim pretenzijama da ukine moć despotskog suverena. Isto tako, postvedski sveštenici zaratustrijanske reforme neće prestati da osuđuju njegovu upornost da prekine veze boga zakonodavca, Mitrine ugovore 19. Tulus, treći preetrurski kralj, se takođe pojavljuje kao “živi skandal”, “kralj bogohulnik” čija se priča završava u “strašnoj osveti koju Jupiter, gospodar velikih magija, sprovodi protiv ovog kralja previše ratobornog, koji ga je tako dugo ignorisao”20. Izdajnik, spletkaroš, koji potvrđuje apsolutnu nezavisnost, prelazi svaku meru, ne poštuje nikakvo pravo, odbija suverene veze, uništitelj u meri same svoje moći, ratnik, pod različitim ideološkim figurama, izgleda svaki put nesvodiv na suverenu vlast, nije potčinjen njenoj kontroli i ciljevima.
Iz slaganja između ova tri režima govora, Delez i Gatari izvlače jedinstven problem, problem moguće autonomizacije ratničkih mehanizama 21 u izvornim društvenim tvorevinama koje ne izražavaju više samo nesklad ratničke funkcije u odnosu na funkciju suverenosti, nego potvrđuju njihovu radikalnu
heterogenost u odnosu na državne tvorevine. Ovaj problem nalazi svoju najopštiju formulaciju u Dimezilovom radu. U stvari, pozicija jedne pojmovne strukture koja artikuliše i usklađuje tri funkcije počiva na potčinjavanju dve poslednje funkcije prvoj. Upravo dvostruka funkcija suvereniteta nalaže strukturalnu formu celine, to jest određuje samu funkcionalnost druga dva elementa. Ali ceo problem koji postavlja ratnička funkcija, videli smo, jeste izmicati bez prestanka polovima suverenosti i odatle izmaći svojoj sopstvenoj funkcionalnosti u isto vreme kao u Dimezilovom teorijskom okviru. Problem autonomije ratničkih mehanizama tako se postavlja na ovaj način: kako pozitivno definisati ratničke grupe s obzirom da izmiču ovoj funkcionalnosti koju im nameće funkcija suverenosti? Kako prevazići negativnu karakterizaciju (neposlušnost, izdaju, oholost) koju im dajemo s tačke gledišta strukturalne koherencije koja je, u isto vreme, tačka gledišta suverenosti, jednim pozitivnim shvatanjem društvenih uređenja koje oni aktuelizuju?
Ali, Delez i Gatari pronalaze sličan problem na poslednjim stranicama knjige “Društvo protiv države”, dok Klastr, suočen s problemom porekla države, predlaže određeni broj hipoteza u zavisnosti od demografske evolucije ili izopačenja institucija, koja se odnose na rat i na poglavarstvo (chefferie) 22 On tako opisuje poslednji mehanizam koji omogućuje da se spreči pojavljivanje jednog organa odvojenog od vlasti: prorokovanje, “vatreno propovedanje određenih ljudi koji su od grupe do grupe pozivali Indijance da napuste sve da bi se otisnuli u potragu za Zemljom bez zla, za rajem na zemlji”, koje pokreće hiljade Indijanaca u “lude migracije u potrazi za domovinom bogova”23. Ali ovo prorokovanje koje Klastr shvata kao herojski pokušaj prvobitnog društva da ukine nesreću u radikalnom odbijanju Jednog kao univerzalne suštine države, ne može da se pojavi kao “društveni mehanizam” sprečavanja u prethodno shvaćenom smislu. Jer ako bi on doveo do sprečavanja formiranja države to bi odvelo prvobitno društvo u njegovu sopstvenu propast. On nadoknađuje izopačenje poglavarstva samo “po cenu kolektivnog kvazi-samoubistva”, osuđujući “na smrt strukture i sistem normi društva”24. Stoga je potrebno drugo ime za ovu novu pojavu koje bi svedočilo o ovoj autonomizaciji ratnih mehanizama u odnosu na društveno polje: ono što Klastr zove “proročka mašina”25. Ali ako nam Klastrov tekst ostavlja viziju jedne takve mašine i širokih migracija koje ona izaziva, to nipošto nije slučajno, nego iz razloga koji su sadržani u samom diskursu etnologa: kako pozitivno opisati ovu autonomizaciju ratnih mehanizama u odnosu na njihovu društvenu potporu. Promena predmeta odmah nameće razvijanje novih oruđa analize kako bi se zahvatile formacije koje se konstituišu u ovom istom migracionom pokretu, a koje izmiču strukturalističkim rekvizitima razumevanja prvobitne društvene povezanosti.
3.
DRŽAVNI APARATI KAO “APARATI ZAROBLJAVANJA” I
PROBLEM PRVOBITNOG GOMILANJA VOJNE MOĆI
Ove dve teze, da postoje ratnički mehanizmi nesvodivi na poredak suverenosti i da ovi mehanizmi mogu da se autonomizuju u okviru ratne mašine, dozvoljavaju da se predmet “rat” problematizuje istovremeno na dva plana. S jedne strane, uz pomoć ove dve teze, Delez i Gatari dovode u pitanje prikladnost rata za definisanje formacija ratne mašine. One, dakle, postavljaju problem opisa sklopova (“agencements”) svojstvenih ovim formacijama, nezavisno od rata koji se pojavljuje samo kao cilj koji im država pripisuje kada ih prisvoji i kada ih potčini. Ali, s druge strane, one od rata čine egzogeni faktor samih državnih tvorevina; one tada postavljaju problem pod kojim uslovima se rat upliće kao činilac konstituisanja i razvijanja državnih tvorevina u istoriji.
Ratna mašina ništa ne objašnjava, jer je ili spoljašnja u odnosu na državu i vođena protiv nje ili joj već pripada “zatvorena u kastu” (“encastée”) ili prisvojena i pretpostavlja je. Ako se ona uplete u evoluciju države to je, dakle, nužno u vezi s drugim unutrašnjim činiocima; organizacija rata je činilac države samo ako joj ona pripada. Ili pak država ne sadrži ratnu mašinu (ima policajce ili tamničare pre nego vojnike) ili je sadrži, ali u obliku vojne institucije ili javne funkcije.26
Ideja autonomnih ratnih mašina nameće potčinjavanje uloge egzogenog činioca rata endogenim ili “unutrašnjim” činiocima od kojih zavise i prisvajanje ratne mašine i konstituisanje državne ratne moći. No, činioci mogu da budu određeni kao unutrašnji samo u funkciji jedne “sredine unutrašnjosti” ili nekog “jedinstva sklopa uprkos svim razlikama u organizaciji i razvoju država.” Ovo jedinstvo sklopa nije shvaćeno kao apstraktna suština. Ono se defi niše polazeći od kritičkog preuzimanja problema porekla države, pomoću operacije “zarobljavanja” koju pretpostavljaju kako različite forme organizacije tako i njihovo povezivanje u jedinstvu “razvoja”. U stvari, ono što treba da se objasni, prema Delezu i Gatariju, nije hipotetičko poreklo države nego, naprotiv, činjenica da se čini da je država bez porekla, da pretpostavlja sebe samu bez prestanka, odnosno, drugim rečima, da bi njeni unutrašnji činioci bili mogući samo ako se već pretpostavi njeno postojanje.27 Shvatiti “jedinstvo sklopa država” ne znači sastaviti listu njihovih suštinskih svojstava, njihovih neistorijskih atributa; to znači činiti razumljivim ovo kretanje samo pretpostavljanja kojim, s jedne strane, svojstva mogu da se razumeju upravo kao “suštinska”, što će reći da se odnose na državu kao suštinu ili prethodnu “sredinu unutrašnjosti” a, s druge strane, jedna istorija država postaje misliva kao razvoj i unutrašnji razvitak njihovih formi ili “momenata”.
Kao što je govorio Hegel, ne samo da svaka država implicira “suštinske momente svog postojanja kao države”, nego postoji jedinstven momenat u smislu povezivanja sila, a ovaj momenat države je zarobljavanje, veza, čvor, nexum, magično zarobljavanje. (str. 575)
Ako ovu unutrašnju suštinu ili ovo jedinstvo države zovemo “zarobljavanje”, moramo da kažemo da reči “magično zarobljavanje” dobro opisuju ovu situaciju, pošto se ona uvek pojavljuje kao već učinjena i kao ona koja se pretpostavlja. (str. 532)
Preuzet iz Dimezilovih analiza o funkciji suverenosti u indo-evropskim mitologijama, pojam “zarobljavanja” proističe iz “vanvremenog” diskursa koji odgovara ovoj kretnji pretpostavke po sebi, posredstvom koje se čini da je država oduvek već tu, već zahtevana svojim sopstvenim početkom i evolucijom u istoriji. Ona označava nasilje svojstveno “Bogu koji vezuje”, ili jednom “užasnom caru i čarobnjaku” koji u istom trenutku kada se pojavi na bojnom polju parališe jednim jedinim skamenjujućim pogledom svoje protivnike i jednim potezom potčinjava sebi sve ratne sile koje su tu (str. 528-530). Ipak, Delez i Gatari ne odustaju od toga da pozitivno tematizuju ovu operaciju zarobljavanja. Na prvom mestu, oni preuzimaju marksistički opis azijskog načina proizvodnje iz koga izvlače glavne unutrašnje faktore države sadržane u paradigmi “despotske” države. Prema arheološkim radovima Gordona Čajlda (Gordon Childe) i studiji Karla Vitfogela (Karl Wittfogel) o “hidrauličkim državama”, takvi faktori su porez, organizacija viška rada i renta u meri u kojoj fiksiraju osnovne korelate konstitucije jedne rezerve od koje zavise obrazovanje državne administracije i diferencijacija javnih funkcija, održavanje činovništva i specijalizovanih tela (metalurške zanatlije, trgovci).28
Ali, na drugom mestu Delez i Gatari problematizuju ovaj lanac integrišući studije Maršala Salinsa (Marshall Sahlins) i Pjera Klastra o privredi društava bez države 29. Oni od njih preuzimaju osnovnu tezu prema kojoj pojavljivanje potencijalnog viška i stvaranje rezerve države ne mogu da se objasne
razvojem snaga i sredstava proizvodnje tamo gde dispozitivi sprečavaju autonomizaciju proizvodne delatnosti s obzirom na društvene potrebe i tako čine nemogućom apstraktnu kvantitativnu procenu proizvodnje uopšte, pojavu viška rada i viška proizvoda od koga može da se napravi rezerva (str. 612-613). Ako je tačno da rezerva implicira jedan oblik rente, on implicira, sa svoje strane, mogućnost diferencijalnog vrednovanja prinosa zemlje s obzirom na “koegzistenciju teritorija koje se eksploatišu simultano” (ekstenzivna poljoprivreda), odnosno s obzirom na “sukcesivnu eksploataciju na jednoj i istoj teriroriji” (intenzivna poljoprivreda)30. Ali ukrštanje teritorijalnih segmentarnosti i segmentarnosti porekla održava kvalitativnu heterogenost teritorija koja sprečava mogućnost jednog takvog poređenja (str. 548- 551). Na isti način rezerva, njeno očuvanje ili njeno obnavljanje impliciraju procenu kvantiteta društvenog rada, što sprečava kodiranje delatnosti s obzirom na režim kvalitativne varijacije koji sprečava njihovo poređenje i njihovo merenje preko produktivnosti (str. 551-552, 612-614).
Rešenje predloženo u trinaestoj od Hiljadu ravni sastoji se u podređivanju perspektive posmatranja načina azijske proizvodnje semiotičkim operacijama koje je uslovljavaju, što se u trećem poglavlju Anti-Edipa već izvlači kao pojam “nadkodiranja” (“surcodage”). Tri osnovna aparata države su moguća samo ako impliciraju jedan specifičan način upisivanja razdvajanja ili diferenciranja teritorijalnih sadržaja, teritorijalizacije zemlje, ljudi i njihovih delatnosti, dobara i njihovog kruženja. Ova operacija “nadkodiranja” je dvostruka: s jedne strane ona se sastoji iz homogenizovanja svih sadržaja, to jest iz uništavanja primitivnih segmentarnih obeležja koja su kvalitativno razdvajala delatnosti i teritorije, razmene i društvene odnose a, s druge strane, ona se sastoji iz uzdizanja autonomne površine upisivanja, koje semiotički i tehnički sklop ostvaruje u metričkom aparatu (geometrijsk i aritmetičke nauke) i skripturarnom aparatu koji omogućuje upravljanje stanovništvom (popis stanovništva), zemljom (merenje zemlje, renta, korišćenje zemljišta), delatnostima (teški poslovi, veliki radovi), dobrima i razmenom (porez, cenzus, danak).
Ovoj dvostrukoj operaciji Delez i Gatari nalaze apstraktni model u kritičkoj analizi “hilemorfičke sheme” Žilbera Simondona (Gilbert Simondon), prema kojoj bi obrazovanje bilo kakvog bića bilo rezultat primene čiste, apsolutno određujuće forme na homogenu, pasivnu i neodređenu materiju 31.
Ali oni ga koriste na originalan način da bi opisali semiotičku operaciju kojom državni aparati proizvode ono što zarobljavaju pa se, prema tome, čini nužnim da ih pretpostavlja ono što ih, međutim, čini mogućim s gledišta načina proizvodnje. Na taj način, zemljišna renta zarobljava višak produktivnosti zemljišta u odnosu na ono koje je najmanje produktivno i u isto vreme kada ga donosi vlasniku zemlje, ona konstituiše homogenu površinu ekvivalencije, izjednačavanja i poređenja teritorija, gde su ukinuta segmentarna razdvajanja koja održavaju njihovu kvalitativnu heterogenost. Na isti način profi t funkcioniše kao aparat zarobljavanja utoliko što izvlači iz delatnosti višak rada i donosi ga poslodavcu, ali i zbog toga što radeći to on modifi kuje samu formu ovih delatnosti. Upisujući radnje na površinu homogenizacije njihovih kvalitativnih varijacija, aparat profita im daje formu rada, to jest čini mogućim njihovu kvantifi kaciju i njihovo poređenje (“kvantitet rada”), njihovo činjenje ekvivalentnim s određenim segmentima proizvodnje, sa segmentima snage u rezervi ili utrošene snage (“radna snaga”), sa segmentima vremena koji mogu da se kvantifi kuju (“radno
vreme”), dobara (plaćanje u naturi) ili novca (plata), itd.31
Teorija zarobljavanja ne definiše državne aparate njihovom ideološkom funkcijom, niti načinom proizvodnje, nego njihovim načinom delovanja. “Fundamentalni aspekti državnog aparata: teritorijalnost, rad (odnosno javni radovi), poreski sistem” (str. 522) su fi ksirani rentom, viškom rada i porezom u meri u kojoj ovi poslednji funkcionišu kao “aparati zarobljavanja” koji konstituišu
domene objekta koji prisvajaju (teritorije, delatnosti, razmene). Ali ova teorija “aparata zarobljavanja” ima jednu ključnu posledicu za teoriju države: Delez i Gatari u njoj nalaze mogućnost da na svaki državni sklop prošire proces prvobitne akumulacije koju je opisao Karl Marks i da pristupe analizi izvorne akumulacije ratnog nasilja, to jest uloge državnog zarobljavanja teritorija, delatnosti i razmena u konstituisanju i evoluciji vojne moći država.
Otuda i poseban karakter državnog nasilja: teško je odrediti ovo nasilje zato što se ono stalno predstavlja kao već učinjeno. Nije dovoljno čak ni reć da nasilje upućuje na način proizvodnje. Marks je to zapazio za kapitalizam: postoji nasilje koje nužno prolazi kroz državu, koje prethodi kapitalističkom načinu proizvodnje, koje konstituiše “izvornu akumulaciju” i čini mogućim ovaj način proizvodnje. Ako se smestimo u kapitalistički način proizvodnje teško je reći ko je lopov a ko je pokraden, pa čak i gde je nasilje. Tu se radnik rađa objektivno potpuno go, a kapitalista objektivno “obučen”, nezavisan vlasnik. Ono što je tako formiralo radnika i kapitalizam nam izmiče zato što deluje u drugim načinima proizvodnje. Nasilje se postavlja kao već učinjeno, iako se svakodnevno ponovo čini. Ali potrebno je proširiti ove Marksove analize. Jer nema manje izvorne imperijalne akumulacije koja prethodi zemljoradničkom načinu proizvodnje, a daleko od toga da iz njega proističe. Po opštem pravilu, izvorna akumulacija postoji svaki put kada postoji montiranje aparata zarobljavanja, s ovim posebnim nasiljem koje stvara ili doprinosi stvaranju onoga na čemu se izvršava i otuda pretpostavlja samo sebe. (str. 558-559)
Genealogija rata nije ratnička, niti vojna. Ona proizilazi iz procesa zarobljavanja koji se odnosi na prostor i na delatnosti, na cirkulisanje ljudi i znakova, stvari i kapitala. Ovi procesi su u tom smislu putevi prvobitne akumulacije državne moći kao čiste raspoloživosti, ili izvornog kapitalizovanja
vojne moći. 32 O sklopu “rente” i Delez i Gatari se ovde pozivaju na istorijske datosti koje od pozne antike potvrđuju zajedničko funkcionisanje aparata zarobljavanja (poreskog sistema, rente i rada) u poduhvatu teritorijalizacije ratnih mašina. Institucije kao što je kléros u Grčkoj u V veku, sveštenstvo (clerouquie) u Egiptu lagida ili hatru u Vavilonu Ahemenida 33, imaju za cilj da fi ksiraju ratnike
plaćenike ustupajući zemlju kao nadoknadu za vojnički doprinos, ali u takvim uslovima da ova teritorijalizacija koristi razvoju javnog poreskog sistema i državnog zarobljavanja monetarne politike. S jedne strane, u stvari, sistem zarade nadoknađuje usluge ratnika ustupanjem zemlje prema tadašnjem načinu naknade koncesijom korišćenja zemljištnog poseda koja postoji od pre nekoliko hiljada godina u Mesopotamiji i na celom Bliskom istoku (“prehrambena polja” Sumera, ilku Vavilonaca i drugih susednih naroda 34). Ali se, s druge strane, vezivanje za teritoriju udvostručuje fi nansijskom zavisnošću. Tako kléros ostaje pravno vlasništvo kralja (potvrđujući Marksovu tezu odsustva privatnog prisvajanja zemlje u azijskim despotskim uređenjima), čiji vojnik-kolonista ima samo pravo uživanja zemljišta, a koje ga obavezuje da plaća porez monarhu 35. Tako još u sistemu hatru porez koji se duguje u novcu povlači automatski u jednom periodu u kome je metalni novac bio rezervisan prvenstveno za kralja u cilju spoljašnje razmene, dug za ratnika vazala, koji tako mora da pribegne korišćenju usluga bankara, Murasû, koje izdržava novac koji car izdaje. Tako je teritorijalizacija ratnika istovremeno moćno sredstvo za apsorbovanje carskog viška i direktno učestvuje u razvoju javnog poreskog sistema i monetarizaciji ekonomije, ali upravo zbog toga što ova monetarizacija zavisi direktno od poreza, kao državni aparat zarobljavanja.
Edvard Vil (Edouard Will) je pokazao kako novac nije došao prvo iz razmene, niti iz robe ili iz potreba trgovine, nego iz poreza koji prvi uvodi mogućnost jedne ekvivalencije, novac = dobra ili usluge, i koji čini od novca opšti ekvivalent; aparat vlasti uvek raspoređuje novac i u uslovima čuvanja, prometa, obrtanja, koji su takvi da ekvivalencija dobra-usluge-novac nalazi mogućnost da bude ustanovljena. Prema opštem pravilu, porez monetarizuje ekonomiju, on stvara novac, i stvara ga nužno u pokretu, u prometu, u obrtanju, a i nužno ga stvara u saglasnosti sa uslugama i dobrima
u toku ovog prometa. 36
Delez i Gatari, međutim, ne svode prvobitnu akumulaciju vojne sile na arhaičnu prošlost. U istorijski diferenciranim uslovima aparati države ponavljaju u svakom trenutku svog razvoja zarobljavanje teritorija, delatnosti i kapitala. Budući da je zarobljavanje shvaćeno kao proces reprodukcije konkretne moći državnih aparata, možemo da vidimo kako ponovo funkcioniše sistem “feuda bez sinjorije” koji analizira Gijom Kardasija (Guillaume Cardascia), njegovo uparivanje teritorijalnog i fiskalnog zarobljavanja u određenim germanskim društvima poznog srednjeg veka, na primer onih lombardskih arimanija gde fiksiranje liberi homines na kraljevskoj zemlji povlači dužnosti vojne službe i ekonomski dug 37. Isto tako, dok se na pragu moderne istorije države suočavaju s rasparčavanjima feudalizma i sa slobodnim gradovima da bi uspostavile teritorijalno ujedinjenje svoje dominacije, rešenje koje je smislila francuska monarhija deluje kao način da se teritorijalizuje stara ratnička aristokratija igrajući direktno na niz ekonomskih i finansijskih faktora: uništenje prezaduženog feudalnog plemstva na kraju religijskih ratova koje su poverioci lišili njihove zemlje, državna promocija buržoazije u punom zamahu, korelativni razvoj monetarne ekonomije i javnih finansija omogućavaju fi nansijsko porobljavanje plemstva pod oružjem u odnosu na suverena i supstitutivno postavljanje regrutovanja, koje je uskoro prošireno na sve slojeve stanovništva.38
Prema tome, analiza aparata zarobljavanja i prvobitna akumulacija vojne moći nalazi način da se artikuliše u istoriji kapitalističkog razvoja. Implikacija javnog poreskog sistema, uređivanja teritorije i državne organizacije rada u prisvajanju ratne mašine dozvoljava Delezu i Gatariju da povežu ustanovljenje vojnih institucija evropskih nacionalnih država i formiranje kapitalizma države. Analize Fernanda Brodela (Fernand Braudel) o rivalstvu između država i italijanskih trgovačkih i bankarskih gradova u XV veku u tom pogledu zadržavaju njihovu pažnju, zato što im ono dozvoljava da pokažu važnost jednog nerazdvojivo vojnog i ekonomskog, a istovremeno i finansijskog, industrijskog, stanovničkog faktora za pobedu “država nad gradovima”. S jedne strane, akumulacija vojne moći prisiljava na stalnu “investiciju kapitala u opremu, industriju i ekonomiju rata” koju samo države mogu da preuzmu. S druge strane, ove finansijske i industrijske komponente omogućavaju jednu “promenljivu investiciju kapitala u fi zičko i moralno stanovništvo (kao onaj ko istovremeno vodi i koji trpi rat)” (str. 524). Zarobljavanje kapitala od strane javnog poreskog sistema koji se razvija i stvaranja monopola, teritorijalizacija stalnih vojski, državna organizacija rada u eksploataciji rudnika gvožđa i u izradi naoružanja, proizvode jednu moć koja čini nemoćnim utvrđenje gradova, civilne milicije i skupe trupe plaćenika 39. Kao što to pišu Delez i Gatari, ako države prevagnu nad gradovima od XV veka “samo država ima sposobnost da potpuno sebi prisvoji ratnu mašinu: teritorijalnim regrutovanjem ljudi, materijalnom investicijom, industrijalizacijom rata. Trgovački gradovi, naprotiv, imaju potrebu za brzim ratovima, pribegavaju plaćenicima i mogu ratnu mašinu samo da zatvore u kastu “ (str. 542)40.
Brodelova analiza dozvoljava Delezu i Gatariju da vežu prvobitnu akumulaciju vojne moći za prvobitnu akumulaciju kapitala koju je razvio Marks. Ona im dozvoljava da upišu pokret državnog prisvajanja ratne mašine u istorijski proces koji vezuje zamah industrijskog kapitalizma za razvoj jedne potpune ekonomije rata, nezavisno od još ograničenog karaktera političkih ciljeva koje države daju svojim ratnim poduhvatima. Iz ove perspektive možemo da razmotrimo globalnu ekonomiju rata koju Engleska pokreće na prelazu iz XVIII u XIX vek. S jedne strane, ratno nastojanje i politika izvoza vojnog materijala kontinentalnim saveznicima stimulišu direktno industrijsku revoluciju,ne samo u metalurškoj proizvodnji (razvoj železnice, umnožavanje visokih peći na koks, itd.) nego i, na indirektan način, u zemljoradničkom, trgovačkom i fi nansijskom sektoru. S druge strane, oni implikuju ustanovljavanje upravljanja stanovništvom koje je sposobno da fi ksira značajnu radnu snagu ne samo u vojnim prostorima (kasarnama, vojnim pristaništima) nego i za aparate proizvodnje ratne industrije i izvedenih industrija i da odatle svede i kanališe nepoželjne unutrašnje migracije izazvane osiromašenjem sela i snažnim demografskim ukrštanjem 41.
Ali iz tako uređenog susreta između Brodelove analize i marksovskih teza, Delez i Gatari izvlače drugu posledicu, odlučujuću za shvatanje skretanja koje teorija ratne mašine nameće razumevanju državnih aparata. Shvatiti ratničku funkciju s pozicije procesa njenog monopolističkog prisvajanja,vratiti vojnu moć pokretu njene primitivne akumulacije, znači dati da se sagleda investicija ove moći, ne kroz ove ratne poduhvate, nego neposredno, u organizaciji državne dominacije unutrašnjeg društvenog polja. To je jedan od interesa kojima se bave analize Mišela Fukoa (Michel Foucault) u trećem delu Nadziranja i kažnjavanja, odakle on izvodi tri tačke koje su osnovne za Deleza. S jedne strane, konkretizacija disciplinskih dispozitiva na prelazu iz XVIII u XIX vek je direktno vezana za problem prvobitne akumulacije kapitala i fi ksiranja radne snage za aparate industrijske proizvodnje.Ona odgovara cilju da “mnoštvo ljudi podesi prema umnožavanju aparata za proizvodnju” prema jednom “dobro poznatom istorijskom sticaju prilika” s jedne strane “veliki demografski porast XVIII veka: uvećanje kolebljive populacije (jedan od prvih ciljeva discipline je da fiksira - ona je postupak anti-nomadizma), promena kvantitativne skale grupa, bilo da se radi o kontroli ili manipulaciji”. S druge strane, “ukrštanje aparata proizvodnje, sve šireg i složenijeg, kao i sve skupljeg, gde je reč o tome da se poveća rentabilnost”42 ove discipline se najpre sistematizuju u kasarnama i fabrikama oružja (ne u zatvorima) a fukoovska analiza ovde priključuje zapažanja Brodela i Pola Virila o konvergenciji evolucije industrijskog kapitalizma i vojne politike u formiranju proleterijata, dajući jak smisao Marksovom izrazu “rezervne industrijske vojske”43. Konačno, zarobljavanje ratne mašine i akumulacija vojne moći zahtevaju opštije uspostavljanje “procedura za individualnu i kolektivnu prinudu tela”, mehanizama kontrole i upravljanja snagama i “raspoređivanja mnoštva ljudi”.
Disciplina fiksira, ona zaustavlja ili uređuje pokrete, rešava pometnju, zgusnuta naselja na nesigurnim putevima proračunate raspodele. Ona mora da vlada i svim silama koje se formiraju počevši od samog konstituisanja organizovanog mnoštva; ona mora da neutrališe efekte kontra-moći koji se iz nje rađaju i formiraju otpor vlasti koja želi njome da dominira: pobune, ustanke, spontana organizovanja, udruženja - sve što može da zavisi od horizontalnih veza. Otuda činjenica da discipline koriste procedure pregrađivanja i vertikalnosti, da među različite elemente istog plana uvode pregrade onoliko nepropustive koliko je to moguće, da defi nišu guste hijerarhijske mreže, ukratko, da suprotstavljaju unutrašnjoj i protivničkoj sili mnoštva postupak neprekinute i individualizujuće piramide.44
Fuko izvlači iz svoje analize disciplina jednu posledicu suštinsku za Deleza: disciplinske tehnike koje se konkretizuju od XVII do XIX veka pojavljuju se na prvom mestu kao projekcija na društveno telo “vojne sheme” kao skupa taktika kontrole i organizacije mnoštva snaga koje sačinjavaju tela, njihove pokrete i ponašanja.45 Institucija rata se u klasično doba tako diferencira, ne samo “u velikoj političkoj i vojnoj strategiji prema kojoj nacije suočavaju svoje ekonomske i demografske sile” nego, pre svega, “u podrobnoj vojnoj i političkoj taktici kojom se u državama vrši kontrola individualnih tela i sila”, drugim rečima, kojom se ove iste ekonomske i demografske sile konstituišu u procesu akumulacije državne moći.
Posle Fukoa, reč je, dakle, o tome da se produži analiza aparata zarobljavanja ispitivanjem sklopova kojima se ovi aparati ostvaruju u mnoštvu konkretnih sila koje čine potku društvenog polja. Ali, Delez i Gatari menjaju pravac fukoovske analize identifi kujući “dispozitive znanja - moći” s jednim tipom sklopa ili jednim polom sklopa koji se razlikuje od pola raslojavanja ili mutacije određene njihovim linijama toka.
Sledeći prvi smer možemo da razlikujemo u sklopovima želje stanja stvari i iskazivanje (koje bi odgovaralo razlici dva tipa obrazovanja ili mnoštva (diskurzivni i ne-diskurzivni) prema Mišelu Fukou. Idući u drugom smeru razlikovaćemo teritorijalnost ili ponovnu teritorijalizaciju i pokrete deteritorijalizacije koji povlače sklop. Dispozitivi vlasti pojavili bi se svuda gde bi se izvršile ponovne teritorijalizacije, čak i apstraktne. Dispozitivi vlasti bi, dakle, bili sastavni deo sklopa. Ali sklopovi bi sadržali elemente deteritorijalizacije.46
Analizirati zarobljavanje u sklopovima koji ga ostvaruju znači shvatiti procedure integracije sila koje su spoljašnje i heterogene u odnosu na državu, u određenom spajanju semiotičkih i materijalnih ili “mašinskih” odnosa (prethodno smo videli o tome opšti “hilemorfički” model). Isto kao i fukoovski dispozitivi ovi sklopovi su produktivni; oni proizvode ono što zarobljavaju – postupke spacijalizacije, oblike delovanja, moći kapitalističkih, ljudskih, materijalnih i fi nansijskih ulaganja. Ali to takođe znači preduzeti opis specifičnih odnosa koji uređuju linije toka društvenog polja, proizvodeći oblike spacijalizacije i delovanja heterogene u odnosu na prve. Delez će se u “Traktatu o nomadologiji” vratiti da ih eksplicira i da tako unapredi pozitivan opis “unutrašnjih i protivničkih sila mnoštva” koje je Fuko suprotstavio disciplinama, ali koje su ostale kod njega relativno neodređene (“zabuna”, “spontano organizovanje” i “koalicija”, “nered”47). Diferencijalna analiza sklopova ratne mašine (“nomadskih sklopova”) i sklopova zarobljavanja dozvoliće Delezu i Gatariju da zauzmu za svoj račun nivo mikrofi zičke analize ne odustajući, međutim, od kritičke teorije države koja tu, naprotiv, nalazi, videli smo, svoj vodeći princip.
Spoljašnjost i unutrašnjost, ratne mašine u preobražajima i aparate identiteta države, ne treba misliti s obzirom na nezavisnost, nego na koegzistenciju i konkurenciju u trajnom polju interakcije. Isto polje ograničava svoju unutrašnjost u državama, ali opisuje svoju spoljašnjost u onom što izmiče državama ili im se suprotstavlja (str. 446). Važno je, da zaključimo, podvući da je pojam “ratne mašine” neodvojiv od analize operacija kojima aparati države konstituišu svoju sopstvenu moć delovanja, organizacije i kontrole društvenog polja u imanentnosti ovog polja. Razjašnjavajući analitičku vezu državnog pojma rata (rat nije unutrašnji cilj ratne mašine; ratna mašina nije analitički predmet aparata države), on dozvoljava da se rat problematizuje genealoški. Način državnog delovanja na međunarodnoj sceni, model unutrašnjih nemira ili shema organizacije društva, rat nije negativan momenat gde se državna moć nalazi izložena opasnosti. On je, naprotiv, jedan od osnovnih argumenata zarobljavanja društvenih sila, višestrukih, kontingentnih i stvaralačkih. Ova zarobljavanja a ne rat konstituišu istorijski konkretnu moć država i njihovom reprodukcijom, koja se ponovo odigrava bez prestanka, države sebi daju istoriju i pojavu nužnosti.
S francuskog prevela: Jovana Ćirić
izvor
original
_______________________
1 Guillaume Sibertin-Blanc, “État et généalogie de la guerre: l’hypothèse de la ‘machine de guerre’ de Gilles Deleuze et Félix Guattari”, Astérion, Numéro 3, septembre 2005, http:// asterion.revues.org/document425.html
2 G. Deleuze, F. Guattari, Mille plateaux, Paris, Minuit, 1980 (abrégé MP), “12. 1227 – traité de nomadologie: la machine de guerre”, str. 434.-527.
3 G. Deleuze, “Cinq propositions sur la psychanalyse”, L’île déserte et autres textes, Paris, Minuit, 2002, ste. 389.-390.: “Dovde [...]su se revolucionarne partije konstituisale kao zameci državnih aparata, umesto da formiraju ratne mašine nesvodive na takve aparate.
4 Delez i Gatari žele da daju za pravo fukoovskoj kritici “postulata lokalizacije” prema kome “bi vlast bila vlast države, bila bi sama lokalizovana u aparatu, tako da bi čak i “privatne” vlasti bile samo prividnuo rasute i bile bi, osim toga, specijalni aparati države” (G. Deleuze, “Écrivain non: un nouveau cartographe”, Critique, t. XXXI, n° 343, déc. 1975, str. 1209.).
5 P. Clastres posvećuje dve studije ovim ratničkim mehanizmima: “Archéologie de la violence:la guerre dans les sociétés primitives” (1977) i “Malheur du guerrier sauvage” (1977), Recherches d’anthropologie politique, Paris, Seuil, 1980.
6 “Archéologie de la violence...”, str. 171.-173.
7 MP, str. 442.
8 “Archéologie de la violence...”, p. 188: “Rat je istovremeno uzrok i sredstvo posledice traženog cilja, rasparčavanje primitivnog društva.”
9 Ibid., str. 206.
10 F. Châtelet u stvari predlaže da se prouči politička organizacija atinskog polisa u V i IV veku, u svetlu teza P. Klastra o primitivnim društvima. Kritikujući tezu prema kojoj bi moderna država pronašla svoje poreklo u atinskom polisu, on pokazuje kako atinske institucije, naprotiv, teže da spreče formiranje jednog aparata vlasti državnog tipa. Videti: F. Châtelet, “La Grèce classique, la raison, l’État”, En marge. L’Occident et ses autres (collectif), Paris,
Aubier Montaigne, 1978, p. 197-213. Videti takođe: MP, str. 539.
11 U Atini, na primer, o ritualu «obilaženja hrama”, ili zakletvi efeba Hestiji, simbolu polisa, i o “Granicama domovine”, videti: M. Détienne, “La phalange: problèmes et controverses”, in J.-P. Vernant (dir.), Problèmes de la guerre en Grèce ancienne, Paris, Seuil/EHESS, 1999, str. 168.
12 Ibid., str. 170.
13 J. Harmand, La guerre antique de Sumer à Rome, Paris, PUF, 1973, str. 11-47.
14 MP, p. 519. To je već bilo tačno o ratnim mehanizmima primitivnih društava prema Klastru, o kojima smo videli da nisu težila kapitulaciji i dominaciji, nego, naprotiv, jednom društvenom odstojanju koje se neprekidno ponovo potvrđuje.
15 “Za plaćenike i najamnike koje vidimo potpuno spremne da se stave bilo kome u službu, nema opasnosti da učestvuju u kraljevskoj funkciji” (Platon, Politique, 290 a). O plaćeništvu u helenističkom periodu, videti: M. Launey, Recherches sur les armées hellénistiques, Paris, de Boccard, 1949-1950, 2 tomes; i P. Lévêque, “La guerre à l’époque hellénistique”, Problèmes de la guerre…, naročito p. 341-348. O ovom problemu u prethodnim periodima, videti: A. Aymard,
“Mercenariat et histoire grecque”, Études d’histoire ancienne, Paris, PUF, 1967, str. 487-498.
16 Za pitanje ratničke funkcije i njenih odnosa prema suverenosti, videti: G. Dumézil, MitraVaruna, Paris, Gallimard, 1948 (2e
édition); i Heur et malheur du guerrier, Paris, Flammarion, 1985 (2e édition augmentée).
17 O ovoj ideologiji s tri funkcije indoevropske misli, videti, na primer: Mythe et Épopée I, Paris, Gallimard (Quarto), 1995, str. 274.
18 MP, p. 435. Tako Numa sebi postavlja zadatak da ratni sukob zameni ugovornim sporazumom, “da odvikne Rimljane od rata” namećući pravila i propise koji sprečavaju ili ograničavaju nasilje” (Mythe et Épopée I, p. 275), i instituišući sveštenike (fetiales) kako bi pazili na poštovanje ovih propisa. Isto tako, Mars nije bog ratnik, nego bog “pravnik rata”.
19 Heur et malheur du guerrier, str. 44.-53.
20 Mythe et Épopée I, p. 280, i Heur et malheur du guerrier, str. 47-58.
21 Videti: MP, str. 535-536.
22 Prema etnografi ma plemena Tupi-Guarani, u XV veku, “neosporno se razvijao, u ovim društvima, bez sumnje od davnih vremena, jedan proces konstitucije poglavarstva čija politička moć nij bila zanemarljiva” (P. Clastres, La société contre l’État, Paris, Minuit, 1974, str. 182).
23 Ibid., str. 183.
24 Ibid., str. 185.
25 O približavanju “proročke mašine” i ratne mašine, videti: MP, str. 444. i 476.
26 MP, str. 531.-532. O razlici između “zatvaranja u kastu” ratne mašine i njenog “prisvajanja”, videti str. 522. i 529.
27 “Zato su teze o poreklu države uvek tautologije” (str. 532)
28 MP, str. 534. i 561. Videti: G. Childe, L’Europe préhistorique, les premières sociétés européennes, S.-M. Guillemin (trad.), Paris, Payot, 1962; K. Wittfogel, Le despotisme oriental, Paris, Minuit, 1957.
29 M. Sahlins, Âge de pierre, âge d’abondance, T. Jolas (trad.), Paris, Gallimard, 1976; Predgovor P. Clastres, “L’économie primitive” (1976), ponovo izdato u Recherches d’anthropologie politique.
30 MP, str. 548.-549. Deleuze i Guattari preuzimaju ovde “opšti pojam diferencijalne rente” koji je razvio K. Marks u odeljku 6 knjiga III, Le Capital, Œuvres complètes, Paris, Gallimard (Pléiade), t. II, str. 1310-1317.
31 G. Simondon, L’individu et sa genèse physico-biologique (1964), Grenoble, J. Million, 1995, str. 37.-49.
32 O sklopu “rente” i zarobljavanju teritorija, videti: MP, str. 549.-551. O sklopu “rada”, zarobljavanju delatnosti i ponovnoj defi niciji odnosa između rada i viška rada (Delez i Gatari čine od prvog posledicu drugog), videti: str. 551-552, 612-614
33 O kléros u klasičnoj Atini, videti: M. Détienne, art. cité, str. 167-168. O clérouquie, C. Préaux, L’économie royale des Lagides, Bruxelles, Éditions de la fondation égyptologique Reine Élisabeth, 1939, str. 400. i dalje; i E. Van’t Dack, “Sur l’évolution des institutions militaires lagides”, Problèmes de la guerre…, str. 77-105. O hatru, G. Cardascia, “Armée et fi scalité dans la Babylonie achéménide”, Armées et fi scalité dans le monde antique, Paris, CNRS, 1977, str. 1-11. videti: MP, str. 522.
34 G. Cardascia, art. cité, str. 9.
35 Ibid., str. 7.
36 MP, str. 552-553. Autori se ovde oslanjaju na É. Will, Korinthiaka: recherches sur l’histoire et la civilisation de Corinthe des origines aux guerres médiques, Paris, de Boccard, 1955. i G. Ardant, Histoire fi nancière de l’Antiquité à nos jours, Paris, Gallimard, 1976.
37 Ovaj odnos između antičkih institucija i zapadnog feudalnog poretka je sugerisan u MP, str. 522.
38 Videti: N. Elias, La société de cour, Paris, Flammarion, 1985, str. 160-164.
39 Videti: F. Braudel, Civilisation matérielle. Économie et capitalisme, t. I: Les structures du quotidien, Paris, Armand Colin, 1979, str. 391-400. i dalje.
40 O zameni, o postupcima zatvaranja u kastu, o postupcima prisvajanja u pravom smislu, videti: str. 522. Za primer zatvaranja u kastu, trgovački i bankarski italijanski gradovi pribegavaju, pod pritiskom “velikih kompanija” u XIV veku, ugovornom obliku condotta koji dozvoljava da se iznajme plaćenici, prema klauzulama koje defi nišu trajanje i cilj ugovora. Videti: P. Contamine, La guerre au Moyen Âge, Paris, PUF, 1980, str. 192. i dalje.
41 W. McNeill, La recherche de la puissance. Technique, force armée et société depuis l’an mil (1982), Paris, Economica, 1992, str. 235-240. 1814. g. u Francuskoj se zbog mobilizacije, procenjuje na pola miliona broj osoba angažovanih u vojsci i mornarici, siromašnih, skitnica i nezaposlenih. W. McNeill daje istu procenu za Englesku.
42 M. Foucault, Surveiller et punir, Paris, Gallimard, 1975 (abrégé SP), str. 254-255. (“Razvoj disciplinskih postupaka odgovara ovima dvema procesima ili više bez sumnje nužnosti da podesi njihovu korelaciju…”). Ova teza je uopštena u MP, nezavisno od ovog sticaja okolnosti koji joj pojačava samo domet: “Fiksirati, učiniti nepokretnom radnu snagu, regulisati pokret toka rada, dodeliti mu kanale i upravljanje, napraviti korporacije u smislu organizama, a za ostalo pozvati prinudnu radnu snagu, regrutovanu među kulacima ili siromašnima – to je uvek bio jedan od glavnih poslova države, čiji je zadatak istovremeno bio da pobedi skitanje bande i nomadizam tela” (str. 456).
43 Videti: P. Virilio, Vitesse et politique, Paris, Galilée, 1977, str. 50-51, 86-87; MP, str. 524; SP, str. 190-199.
44 SP, str. 255-256.
45 “Politika” je bila shvaćena kao produžetak, ako ne tačno i direktno rata, bar vojnog modela kao osnovnog načina da se spreči građanski nemir. Politika kao tehnika unutrašnjeg reda i mira je nastojala da upotrebi dispozitiv savršene vojske, disciplinovane mase, poslušne i korisne trupe, vojske, gomile u logoru i na poljima, na manevru i na vežbi” (SP, str. 197-198).
46 Videti: G. Deleuze, “Désir et plaisir” (1977), Deux régimes de fou, textes et entretiens, 1975-1995, Paris, Minuit, 2002, str. 114-115.
47 SP, str. 231, 254-256.
_______________________
1 Guillaume Sibertin-Blanc, “État et généalogie de la guerre: l’hypothèse de la ‘machine de guerre’ de Gilles Deleuze et Félix Guattari”, Astérion, Numéro 3, septembre 2005, http:// asterion.revues.org/document425.html
2 G. Deleuze, F. Guattari, Mille plateaux, Paris, Minuit, 1980 (abrégé MP), “12. 1227 – traité de nomadologie: la machine de guerre”, str. 434.-527.
3 G. Deleuze, “Cinq propositions sur la psychanalyse”, L’île déserte et autres textes, Paris, Minuit, 2002, ste. 389.-390.: “Dovde [...]su se revolucionarne partije konstituisale kao zameci državnih aparata, umesto da formiraju ratne mašine nesvodive na takve aparate.
4 Delez i Gatari žele da daju za pravo fukoovskoj kritici “postulata lokalizacije” prema kome “bi vlast bila vlast države, bila bi sama lokalizovana u aparatu, tako da bi čak i “privatne” vlasti bile samo prividnuo rasute i bile bi, osim toga, specijalni aparati države” (G. Deleuze, “Écrivain non: un nouveau cartographe”, Critique, t. XXXI, n° 343, déc. 1975, str. 1209.).
5 P. Clastres posvećuje dve studije ovim ratničkim mehanizmima: “Archéologie de la violence:la guerre dans les sociétés primitives” (1977) i “Malheur du guerrier sauvage” (1977), Recherches d’anthropologie politique, Paris, Seuil, 1980.
6 “Archéologie de la violence...”, str. 171.-173.
7 MP, str. 442.
8 “Archéologie de la violence...”, p. 188: “Rat je istovremeno uzrok i sredstvo posledice traženog cilja, rasparčavanje primitivnog društva.”
9 Ibid., str. 206.
10 F. Châtelet u stvari predlaže da se prouči politička organizacija atinskog polisa u V i IV veku, u svetlu teza P. Klastra o primitivnim društvima. Kritikujući tezu prema kojoj bi moderna država pronašla svoje poreklo u atinskom polisu, on pokazuje kako atinske institucije, naprotiv, teže da spreče formiranje jednog aparata vlasti državnog tipa. Videti: F. Châtelet, “La Grèce classique, la raison, l’État”, En marge. L’Occident et ses autres (collectif), Paris,
Aubier Montaigne, 1978, p. 197-213. Videti takođe: MP, str. 539.
11 U Atini, na primer, o ritualu «obilaženja hrama”, ili zakletvi efeba Hestiji, simbolu polisa, i o “Granicama domovine”, videti: M. Détienne, “La phalange: problèmes et controverses”, in J.-P. Vernant (dir.), Problèmes de la guerre en Grèce ancienne, Paris, Seuil/EHESS, 1999, str. 168.
12 Ibid., str. 170.
13 J. Harmand, La guerre antique de Sumer à Rome, Paris, PUF, 1973, str. 11-47.
14 MP, p. 519. To je već bilo tačno o ratnim mehanizmima primitivnih društava prema Klastru, o kojima smo videli da nisu težila kapitulaciji i dominaciji, nego, naprotiv, jednom društvenom odstojanju koje se neprekidno ponovo potvrđuje.
15 “Za plaćenike i najamnike koje vidimo potpuno spremne da se stave bilo kome u službu, nema opasnosti da učestvuju u kraljevskoj funkciji” (Platon, Politique, 290 a). O plaćeništvu u helenističkom periodu, videti: M. Launey, Recherches sur les armées hellénistiques, Paris, de Boccard, 1949-1950, 2 tomes; i P. Lévêque, “La guerre à l’époque hellénistique”, Problèmes de la guerre…, naročito p. 341-348. O ovom problemu u prethodnim periodima, videti: A. Aymard,
“Mercenariat et histoire grecque”, Études d’histoire ancienne, Paris, PUF, 1967, str. 487-498.
16 Za pitanje ratničke funkcije i njenih odnosa prema suverenosti, videti: G. Dumézil, MitraVaruna, Paris, Gallimard, 1948 (2e
édition); i Heur et malheur du guerrier, Paris, Flammarion, 1985 (2e édition augmentée).
17 O ovoj ideologiji s tri funkcije indoevropske misli, videti, na primer: Mythe et Épopée I, Paris, Gallimard (Quarto), 1995, str. 274.
18 MP, p. 435. Tako Numa sebi postavlja zadatak da ratni sukob zameni ugovornim sporazumom, “da odvikne Rimljane od rata” namećući pravila i propise koji sprečavaju ili ograničavaju nasilje” (Mythe et Épopée I, p. 275), i instituišući sveštenike (fetiales) kako bi pazili na poštovanje ovih propisa. Isto tako, Mars nije bog ratnik, nego bog “pravnik rata”.
19 Heur et malheur du guerrier, str. 44.-53.
20 Mythe et Épopée I, p. 280, i Heur et malheur du guerrier, str. 47-58.
21 Videti: MP, str. 535-536.
22 Prema etnografi ma plemena Tupi-Guarani, u XV veku, “neosporno se razvijao, u ovim društvima, bez sumnje od davnih vremena, jedan proces konstitucije poglavarstva čija politička moć nij bila zanemarljiva” (P. Clastres, La société contre l’État, Paris, Minuit, 1974, str. 182).
23 Ibid., str. 183.
24 Ibid., str. 185.
25 O približavanju “proročke mašine” i ratne mašine, videti: MP, str. 444. i 476.
26 MP, str. 531.-532. O razlici između “zatvaranja u kastu” ratne mašine i njenog “prisvajanja”, videti str. 522. i 529.
27 “Zato su teze o poreklu države uvek tautologije” (str. 532)
28 MP, str. 534. i 561. Videti: G. Childe, L’Europe préhistorique, les premières sociétés européennes, S.-M. Guillemin (trad.), Paris, Payot, 1962; K. Wittfogel, Le despotisme oriental, Paris, Minuit, 1957.
29 M. Sahlins, Âge de pierre, âge d’abondance, T. Jolas (trad.), Paris, Gallimard, 1976; Predgovor P. Clastres, “L’économie primitive” (1976), ponovo izdato u Recherches d’anthropologie politique.
30 MP, str. 548.-549. Deleuze i Guattari preuzimaju ovde “opšti pojam diferencijalne rente” koji je razvio K. Marks u odeljku 6 knjiga III, Le Capital, Œuvres complètes, Paris, Gallimard (Pléiade), t. II, str. 1310-1317.
31 G. Simondon, L’individu et sa genèse physico-biologique (1964), Grenoble, J. Million, 1995, str. 37.-49.
32 O sklopu “rente” i zarobljavanju teritorija, videti: MP, str. 549.-551. O sklopu “rada”, zarobljavanju delatnosti i ponovnoj defi niciji odnosa između rada i viška rada (Delez i Gatari čine od prvog posledicu drugog), videti: str. 551-552, 612-614
33 O kléros u klasičnoj Atini, videti: M. Détienne, art. cité, str. 167-168. O clérouquie, C. Préaux, L’économie royale des Lagides, Bruxelles, Éditions de la fondation égyptologique Reine Élisabeth, 1939, str. 400. i dalje; i E. Van’t Dack, “Sur l’évolution des institutions militaires lagides”, Problèmes de la guerre…, str. 77-105. O hatru, G. Cardascia, “Armée et fi scalité dans la Babylonie achéménide”, Armées et fi scalité dans le monde antique, Paris, CNRS, 1977, str. 1-11. videti: MP, str. 522.
34 G. Cardascia, art. cité, str. 9.
35 Ibid., str. 7.
36 MP, str. 552-553. Autori se ovde oslanjaju na É. Will, Korinthiaka: recherches sur l’histoire et la civilisation de Corinthe des origines aux guerres médiques, Paris, de Boccard, 1955. i G. Ardant, Histoire fi nancière de l’Antiquité à nos jours, Paris, Gallimard, 1976.
37 Ovaj odnos između antičkih institucija i zapadnog feudalnog poretka je sugerisan u MP, str. 522.
38 Videti: N. Elias, La société de cour, Paris, Flammarion, 1985, str. 160-164.
39 Videti: F. Braudel, Civilisation matérielle. Économie et capitalisme, t. I: Les structures du quotidien, Paris, Armand Colin, 1979, str. 391-400. i dalje.
40 O zameni, o postupcima zatvaranja u kastu, o postupcima prisvajanja u pravom smislu, videti: str. 522. Za primer zatvaranja u kastu, trgovački i bankarski italijanski gradovi pribegavaju, pod pritiskom “velikih kompanija” u XIV veku, ugovornom obliku condotta koji dozvoljava da se iznajme plaćenici, prema klauzulama koje defi nišu trajanje i cilj ugovora. Videti: P. Contamine, La guerre au Moyen Âge, Paris, PUF, 1980, str. 192. i dalje.
41 W. McNeill, La recherche de la puissance. Technique, force armée et société depuis l’an mil (1982), Paris, Economica, 1992, str. 235-240. 1814. g. u Francuskoj se zbog mobilizacije, procenjuje na pola miliona broj osoba angažovanih u vojsci i mornarici, siromašnih, skitnica i nezaposlenih. W. McNeill daje istu procenu za Englesku.
42 M. Foucault, Surveiller et punir, Paris, Gallimard, 1975 (abrégé SP), str. 254-255. (“Razvoj disciplinskih postupaka odgovara ovima dvema procesima ili više bez sumnje nužnosti da podesi njihovu korelaciju…”). Ova teza je uopštena u MP, nezavisno od ovog sticaja okolnosti koji joj pojačava samo domet: “Fiksirati, učiniti nepokretnom radnu snagu, regulisati pokret toka rada, dodeliti mu kanale i upravljanje, napraviti korporacije u smislu organizama, a za ostalo pozvati prinudnu radnu snagu, regrutovanu među kulacima ili siromašnima – to je uvek bio jedan od glavnih poslova države, čiji je zadatak istovremeno bio da pobedi skitanje bande i nomadizam tela” (str. 456).
43 Videti: P. Virilio, Vitesse et politique, Paris, Galilée, 1977, str. 50-51, 86-87; MP, str. 524; SP, str. 190-199.
44 SP, str. 255-256.
45 “Politika” je bila shvaćena kao produžetak, ako ne tačno i direktno rata, bar vojnog modela kao osnovnog načina da se spreči građanski nemir. Politika kao tehnika unutrašnjeg reda i mira je nastojala da upotrebi dispozitiv savršene vojske, disciplinovane mase, poslušne i korisne trupe, vojske, gomile u logoru i na poljima, na manevru i na vežbi” (SP, str. 197-198).
46 Videti: G. Deleuze, “Désir et plaisir” (1977), Deux régimes de fou, textes et entretiens, 1975-1995, Paris, Minuit, 2002, str. 114-115.
47 SP, str. 231, 254-256.
Нема коментара:
Постави коментар