Boris Grojs, Benjaminova igra zavođenja

Benjaminova igra zavođenja

Uvek se iz­no­va go­vo­ri o gu­bit­ku au­re gle­da­ju­ći iz da­na­šnje per­spek­ti­ve re­tro­spek­tiv­no na de­lo Val­te­ra Be­nja­mi­na, na­sta­lo u pe­ri­o­du od 1935. do 1936: Ko­pi­je pra­ve ori­gi­nal, sta­vlja­ju se na nje­go­vo me­sto: pri to­me se pre­vi­đa da je Be­nja­min pru­žio mo­guć­nost da se raz­mi­šlja o pre­o­bra­ža­ju ko­pi­ja u au­rar­ne ori­gi­na­le

     Go­vo­ri­ti o Val­te­ru Be­nja­mi­nu isto­vre­me­no je i pri­ma­mlji­vo i te­ško. Be­nja­min osta­vlja mno­go slo­bod­nog pro­sto­ra za mo­guć­nost in­ter­pre­ta­ci­je svo­jih spi­sa. Nje­go­vi tek­sto­vi stal­no za­vo­de či­ta­o­ca ka slo­bod­noj, ima­gi­nar­noj igri. No, ta igra je opa­sna jer se če­sto pre­vi­đa da Be­nja­mi­no­va mi­sao, i po­red teč­ne je­zič­ke form­e, po­se­du­je unu­tra­šnju stro­go­ću i do­sled­nost. Že­leo bih od­mah na po­čet­ku da ogra­ni­čim svoj za­da­tak i da se kon­cen­tri­šem na kon­kret­no pi­ta­nje: ka­ko da­nas mo­že da se pri­me­ni Be­nja­mi­no­va in­ter­pre­ta­ci­ja o od­no­su ori­gi­na­la i ko­pi­je, a da bi se opi­sa­la sud­bi­na ko­pi­je u na­šoj kul­tu­ri? Ja ka­žem: sud­bi­na ko­pi­je, a ne sud­bi­na ori­gi­na­la, jer či­ni mi se da bi tre­ba­lo da smo da­nas vi­še za­in­te­re­so­va­ni za ko­pi­ju ne­go za ori­gi­nal – i či­nje­ni­ca je da je­smo. Mi, na­i­me, ži­vi­mo usred kul­tu­re u ko­joj su pro­ce­si re­pro­duk­ci­je odav­no nad­ma­ši­li pro­ce­se pro­duk­ci­je. Mi smo odav­no sa svih stra­na okru­že­ni ko­pi­ja­ma, naša mi­sao i na­ša ima­gi­na­ci­ja od­re­đu­ju se re­pro­duk­ci­jom kul­tur­nog kli­šea, a i na­ša te­la će ve­ro­vat­no usko­ro bi­ti klo­ni­ra­na.

     Po­zna­to je da je Be­nja­min bio je­dan od pr­vih ko­ji je te­o­rij­ski pro­ble­ma­ti­zo­vao tri­jumf pre­sli­ka­va­nja, re­pro­duk­ci­je nad pro­duk­ci­jom, u svom po­zna­tom ese­ju „Umet­nič­ko de­lo u ve­ku svo­je teh­nič­ke re­pro­duk­tiv­no­sti” (1935/36). Ovaj spis je pre sve­ga po­stao po­znat za­hva­lju­ju­ći poj­mu au­re, ko­ji je Be­nja­min ko­ri­stio da bi opi­sao raz­li­ku iz­me­đu ori­gi­na­la i ko­pi­je u uslo­vi­ma sa­vr­še­ne teh­nič­ke re­pro­duk­tiv­no­sti. Od ta­da je po­jam au­ra na­pra­vio ve­li­ku fi­lo­zof­sku ka­ri­je­ru – do­du­še pre­vas­hod­no kao deo po­zna­tog naslo­va „Gu­bi­tak au­re” ko­ji ka­rak­te­ri­še sud­bi­nu ori­gi­na­la u Mo­der­ni.

     Ovo na­gla­ša­va­nje gu­bit­ka au­re, s jed­ne stra­ne, pot­pu­no je le­gi­tim­no i si­gur­no od­go­va­ra in­ten­ci­ji Benja­mi­nov­skog tek­sta. S dru­ge stra­ne, na­gla­ša­va­nje gu­bit­ka au­re pre­na­gla­še­no sta­vlja ori­gi­nal i njegovu sud­bi­nu u cen­tar te­o­rij­skog in­te­re­so­va­nja. Me­ni se či­ni da se ti­me po­ti­sku­je pi­ta­nje ka­ko je au­ra uop­šte na­sta­la pre ne­go što je mo­gla ili mo­ra­la bi­ti iz­gu­blje­na. Ti­me ne mi­slim na au­ru u op­štem smi­slu, či­ji je po­jam pre sve­ga re­li­gi­o­zan ili re­ci­mo te­o­zof­ski, ne­go na au­ru ko­ja se pod­ra­zu­me­va u be­nja­mi­nov­skim spi­si­ma. Či­ni mi se da ta­kvo pi­ta­nje ne sa­mo o gu­bit­ku već pre sve­ga o po­re­klu au­re, pru­ža mo­guć­nost da se bo­lje raz­u­me­ju pro­ce­si u da­na­šnjoj umet­no­sti, ko­ji pre sve­ga ima­ju ve­ze s no­vim me­di­ji­ma i teh­ni­ka­ma za ko­pi­ra­nje, tj. da se bo­lje raz­u­me sud­bi­na ko­pi­je u na­šoj kul­tu­ri.


MA­TE­RI­JAL­NA IN­DI­FE­REN­CI­JA


   Mo­ja te­za po­la­zi od tvrd­nje da au­ra, ka­ko je opi­sa­na kod Be­nja­mi­na, na­sta­je tek uz po­moć mo­der­ne teh­ni­ke re­pro­duk­ci­je. To zna­či, ona na­sta­je upra­vo u tre­nut­ku u ko­jem se gu­bi. I na­sta­je iz istog raz­lo­ga zbog ko­jeg se gu­bi. U svom spi­su, Be­nja­min na­i­me po­la­zi od mo­guć­no­sti sa­vr­še­ne re­pro­duk­ci­je, ko­ja ni­ka­ko ne do­pu­šta ma­te­ri­jal­nu raz­li­ku iz­me­đu ori­gi­na­la i ko­pi­je. On go­vo­ri o teh­nič­koj re­pro­duk­ci­ji kao o „naj­u­pot­pu­nje­ni­joj re­pro­duk­ci­ji”, ko­ja do­pu­šta ne­tak­nu­to „po­sto­ja­nje umet­nič­kog de­la”. Ali, po­sta­vlja se pi­ta­nje da li je re­al­no po­sto­je­ća teh­ni­ka re­pro­duk­ci­je on­da, pa i da­nas, do­sti­gla ste­pen per­fek­ci­je kod ko­jeg se ne mo­že utvr­di­ti ma­te­ri­jal­na raz­li­ka iz­me­đu ori­gi­na­la i ko­pi­je?

     No, za Be­nja­mi­na je ide­al­ni slu­čaj ta­kve per­fekt­ne re­pro­duk­tiv­no­sti, ta­kvog per­fekt­nog klo­ni­ra­nja, va­žni­ji ne­go što su to re­al­ne teh­nič­ke mo­guć­no­sti nje­go­vog vre­me­na. Jer Be­nja­min že­li da za­mi­sli krajnju mo­guć­nost ap­so­lut­no per­fekt­ne teh­nič­ke re­pro­duk­ci­je, kod ko­je tra­di­ci­o­nal­ne umet­no­sti, kao što su sli­kar­stvo ili skulp­tu­ra, po­či­nju da funk­ci­o­ni­šu pod istim uslo­vi­ma pod ko­jim funk­ci­o­ni­šu fo­to­gra­fi­ja ili film – tj. pod uslo­vi­ma iz­vor­ne ne­raz­li­či­to­sti ori­gi­na­la i ko­pi­je. Pi­ta­nje, ko­je Be­nja­min pri tom po­stavlja, je­ste sle­de­će: Da li ne­sta­ja­nje ma­te­ri­jal­ne raz­li­ke iz­me­đu ori­gi­na­la i ko­pi­je zna­či i ne­sta­ja­nje ove raz­li­ke kao ta­kve (po se­bi)?

      Na ovo pi­ta­nje Be­nja­min od­go­va­ra: „Ne.” Po­ten­ci­jal­no ne­sta­ja­nje sva­ke ma­te­ri­jal­ne raz­li­ke iz­me­đu ori­gi­na­la i ko­pi­je ne bri­še dru­gu, ne­vi­dlji­vu, ali ne ma­nje re­al­nu raz­li­ku me­đu nji­ma. Ori­gi­nal ima au­ru ko­ju ko­pi­ja ne po­se­du­je. Au­ra nam je kao kri­te­ri­jum za raz­li­ko­va­nje po­treb­na tek on­da ka­da teh­ni­ka re­pro­duk­ci­je uči­ni ne­u­po­tre­blji­vim sve ma­te­ri­jal­ne kri­te­ri­ju­me za raz­li­ko­va­nje. Ta­kva per­fekt­na teh­nič­ka re­pro­duk­ci­ja po­sta­će za­mi­sli­va tek u Mo­der­ni. A to zna­či da po­jam au­re, i sa­ma au­ra, pri­pa­da­ju Moderni. Ne­vi­dlji­va raz­li­ka ko­ju stva­ra au­ra – du­šev­na raz­li­ka, ako ta­ko ho­će­mo da ka­že­mo, bi­će potreb­na tek on­da ka­da vi­še ne bu­de po­sto­ja­la te­le­sna, ma­te­ri­jal­na raz­li­ka.

     To­po­lo­gi­ja au­re, ka­ko ju je za­mi­slio Be­nja­min, bit­no se raz­li­ku­je od uo­bi­ča­je­ne to­po­lo­gi­je du­še. Aura je od­nos umet­nič­kog de­la pre­ma me­stu na ko­jem se ono na­la­zi – pre­ma nje­go­vom spo­lja­šnjem kon­tek­stu. Ne na­la­zi se du­ša umet­nič­kog de­la u nje­go­vom te­lu, ne­go se te­lo umet­nič­kog de­la na­la­zi u au­ri, u du­ši. Ova dru­ga to­po­lo­gi­ja od­no­sa iz­me­đu du­še i te­la ima svo­ju tra­di­ci­ju u spo­zna­ji, u te­o­zo­fi­ji itd. Ov­de se, me­đu­tim, ni­je po­šlo od to­ga. Va­žno je sa­mo da Be­nja­min tvr­di ka­ko raz­li­ka iz­me­đu ori­gi­na­la i ko­pi­je pro­iz­la­zi iz sa­mog kon­tek­sta po­ja­vlji­va­nja – i to s ra­di­kal­no­šću ko­ja se u vre­me­nu pre Dru­gog svet­skog ra­ta mo­gla na­ći još sa­mo kod Mar­se­la Di­ša­na.

OD­LA­ŽE­NJE, DO­LA­ŽE­NJE


    Raz­li­ka iz­me­đu ori­gi­na­la i ko­pi­je za Be­nja­mi­na je is­klju­či­vo to­po­lo­ška raz­li­ka – i kao ta­kva pot­pu­no ne­za­vi­sna od ma­te­ri­jal­nog po­sto­ja­nja de­la. Ori­gi­nal ima od­re­đe­no me­sto i, uz po­moć tog po­seb­nog me­sta, on je kao ta­kav je­din­stven pred­met upi­san u isto­ri­ju. Na­su­prot to­me, ko­pi­ja je vir­tu­el­na, li­še­na me­sta i ne­is­to­rij­ska: ona se od po­čet­ka ja­vlja kao po­ten­ci­jal­na mul­ti­pli­ci­ra­nost. Re­pro­duk­ci­ja je od­su­stvo me­sta, de­te­ri­to­ri­ja­li­za­ci­ja, ona umet­nič­ko de­lo pre­no­si u mre­že to­po­lo­ški neo­d­re­đe­ne cir­ku­la­ci­je. Po­zna­te su od­go­va­ra­ju­će Be­nja­mi­no­ve form­u­la­ci­je: „I kod pot­pu­no sa­vr­še­ne re­pro­duk­ci­je, jed­no ne­do­sta­je: Ov­de i Sa­da umet­nič­kog de­la – nje­go­vo je­din­stve­no po­sto­ja­nje na me­stu na ko­jem se na­la­zi.” I da­lje: „Ov­de i Sa­da ori­gi­na­la stva­ra­ju po­jam nje­go­ve au­ten­tič­no­sti i za­to od nje po­ti­če pred­sta­va tra­di­ci­je ko­ja je ovaj objekt sve do da­na­šnjih da­na pro­sle­đi­va­la kao iden­ti­čan.”

Da­kle, ko­pi­ja ni­je ne­stvar­na za­to što se kao ta­kva raz­li­ku­je od ori­gi­na­la, već za­to što ne mo­že da se kon­tek­stu­a­li­zu­je i zbog to­ga ne mo­že da se upi­še u tra­di­ci­ju i u isto­ri­ju: „Ove pro­me­nje­ne okol­no­sti po­sto­ja­nje umet­nič­kog de­la či­ne ne­do­dir­lji­vim, one u sva­kom slu­ča­ju vred­nu­ju nje­go­vo Ov­de i Sa­da”, a time i nje­gov sta­tus ori­gi­na­la.

      Na osno­vu ana­li­ze te­la umet­nič­kog de­la, mi, da­kle, ne mo­že­mo re­ći da li se ra­di o ori­gi­na­lu ili o kopi­ji. To­po­lo­gi­ja kon­tek­sta – a ne ma­te­ri­jal­na pro­me­na de­la – od­lu­ču­je o nje­go­vom sta­tu­su. Sto­ga teh­nič­ko re­pro­du­ko­va­nje kao ta­kvo za Be­nja­mi­na još ni­je od­ri­ca­nje od au­re i gu­bi­tak au­re. Do gu­bit­ka au­re do­vo­di tek no­vi estet­ski ukus – ukus ma­se, ka­ko Be­nja­min ka­že, ko­ji da­je pred­nost ko­pi­ji, re­pro­duk­ci­ji nad ori­gi­na­lom. Da­na­šnji ma­sov­ni po­tro­šač umet­no­sti že­li da mu se umet­nost pri­bli­ži, is­po­ru­či. On ne že­li da ide da­le­ko, ne­će da se na­đe u dru­gom kra­ju, u dru­gom kon­tek­stu, da bi do­ži­veo ori­gi­nal kao ori­gi­nal. Ume­sto to­ga, ovaj po­tro­šač že­li da ori­gi­nal do­đe k nje­mu i, za­pra­vo, on mu do­la­zi – ali kao ko­pi­ja. Ako je raz­li­ka iz­me­đu ori­gi­na­la i ko­pi­je to­po­lo­ška, on­da sa­mo kre­ta­nje po­sma­tra­ča od­lu­ču­je o toj ra­zli­ci. Ako se upu­ću­je­mo ka umet­nič­kom de­lu, on­da je to ori­gi­nal. Ako pri­si­lja­va­mo umet­nič­ko de­lo da se upu­ću­je ka ne­kom, on­da je to ko­pi­ja. Zbog to­ga raz­li­ka iz­me­đu ori­gi­na­la i ko­pi­je kod Be­nja­mi­na ima di­men­zi­ju na­si­lja. Be­nja­min ne go­vo­ri sa­mo o gu­bit­ku au­re, ne­go i o ra­za­ra­nju au­re. A na­sil­nost ra­za­ra­nja au­re ni­je uma­nje­na ti­me što je au­ra ne­vi­dlji­va. Sa­svim su­prot­no: ma­te­ri­jal­no ošte­će­nje ori­gi­na­la za Be­nja­mi­na je mno­go ma­nje na­sil­no, jer se ono još upi­su­je u isto­ri­ju ori­gi­na­la ti­me što na nje­go­vom te­lu osta­vlja od­re­đe­ne tra­go­ve.

     De­te­ri­to­ri­ja­li­za­ci­ja, iz­me­šta­nje ori­gi­na­la kroz pro­ces do­no­še­nja, pred­sta­vlja, na­su­prot to­me, ne­vi­dlji­vu, a ti­me još ne­u­god­ni­ju pri­me­nu si­le – jer ne osta­vlja ma­te­ri­jal­ne tra­go­ve. Po­sma­trač umet­no­sti da­nas ima iz­bor ko­ji ra­ni­je ni­je imao. Ka­da je za se­be ra­ni­je na­ru­či­vao umet­nič­ko de­lo, on­da je ta­kav ori­gi­nal sa­mim svo­jim ma­te­ri­jal­nim po­sto­ja­njem bi­vao ve­ri­fi­ko­van. Da­nas je sva­ko umet­nič­ko de­lo – pa i ono ori­gi­nal­no pro­iz­ve­de­no – u svo­joj su­šti­ni ko­pi­ja. Sa­ma pro­stor­na uda­lje­nost, ma ko­li­ko ona bi­la bli­zu, od umet­nič­kog de­la stva­ra ori­gi­nal. Ako se ova uda­lje­nost ne­gi­ra i ako umet­nič­ko de­lo bi­va is­po­ru­če­no na­šoj ku­ći, on­da ono po­sta­je ko­pi­ja. Ti­me da­kle – i ov­de do­la­zim do ključ­ne tač­ke – be­nja­mi­nov­ska no­va in­ter­pre­ta­ci­ja raz­li­ke iz­me­đu ori­gi­na­la i ko­pi­je ne otva­ra sa­mo mo­guć­nost da se od ori­gi­na­la stvo­ri ko­pi­ja, ne­go da se i od ko­pi­je stvo­ri ori­gi­nal. Sam Be­nja­min u svom ese­ju uka­zu­je na tu mo­guć­nost – da­ka­ko, sa­mo u kon­tek­stu svo­jih raz­mi­šlja­nja o mo­gu­ćem isto­rij­skom me­stu mul­ti­pli­ci­ra­no­sti, mno­štva. Pi­ta­nje ko­je Be­nja­min po­sta­vlja na kra­ju svog spi­sa, mo­že se ova­ko form­u­li­sa­ti: da li i ka­ko mno­štvo po se­bi mo­že da funk­ci­o­ni­še kao ori­gi­nal – kao ko­lek­tiv­ni mul­ti­pli­ko­va­ni ori­gi­nal? Da bi se to do­go­di­lo, mno­štvo oči­to mo­ra da do­bi­je isto­rij­sko me­sto i to po­li­tič­kom bor­bom ko­ja će tom mno­štvu po­da­ri­ti au­ru.

       Ko­li­ko god da se iz da­na­šnje per­spek­ti­ve mo­že in­ter­pre­ti­ra­ti ovo od­re­đe­nje me­sta mno­štva, me­ne u ovom kon­tek­stu za­ni­ma ne­što dru­go – mo­guć­nost ko­ja se na­go­ve­šta­va u ovim raz­mi­šlja­nji­ma – da se isto­rij­ski pro­fi­li­še (kon­tek­stu­a­li­zu­je), sme­sti mul­ti­pli­ci­ra­nost ko­pi­je. Oso­bi­to Be­nja­min ne tra­ži po­vra­tak au­re sa­mo u dru­štve­noj re­vo­lu­ci­o­nar­noj prak­si, već go­vo­ri i o in­di­vi­du­al­nom pro­fa­nom pro­sve­tlje­nju, ka­da na dru­gom me­stu pi­še: „Či­ta­lac, mi­sli­lac, če­ka­lac, lu­ta­li­ca jesu ti­po­vi pro­sve­tlje­nja isto kao i uži­va­lac opi­ju­ma, sa­njar, pi­ja­nac.” Pri to­me se uo­ča­va da su li­ko­vi pro­fa­nog pro­sve­tlje­nja isto­vre­me­no fi­gu­re kre­ta­nja, što se pre sve­ga od­no­si na fi­gu­ru lu­ta­li­ce. Lu­ta­li­ca ne tra­ži od stva­ri da do­đu do nje­ga, već se on upu­ću­je ka nji­ma. U tom smi­slu, lu­ta­li­ca ne ra­za­ra au­ru stva­ri, ne­go je po­sma­tra ili, bo­lje re­če­no, on je pu­šta da na­sta­ne.

      Fi­gu­ra pro­fa­nog pro­sve­tlje­nja je pre­o­kre­ta­nje „gu­bit­ka au­re”, ko­ja se ostva­ru­je sme­šta­njem ko­pi­je u to­po­lo­gi­ju uda­lje­no­sti. Pri to­me Be­nja­min ne di­sku­tu­je o Di­ša­no­vom po­stup­ku „ready-ma­de”, ko­ji da­nas do­mi­ni­ra umet­nič­kom pro­duk­ci­jom, ali ko­ji u ono vre­me ni­je bio op­šte­po­znat (ia­ko je Be­nja­min već ta­da ko­ri­stio po­jam objet tro­u­ve za­hva­lju­ju­ći Bre­to­nu i nje­go­vom ro­ma­nu NA­ĐA). Upr­kos to­me, či­ni mi se da je fi­gu­ra pro­fa­nog pro­sve­tlje­nja, ko­ju Be­nja­min opi­su­je, je­di­na ko­ja te­o­rij­ski ade­kvat­no re­flek­tu­je po­stu­pak ready-ma­dea.

MU­ZEJ


        Po­stu­pak ready-ma­dea sa­sto­ji se u to­me da se od­re­đe­ni se­rij­ski i in­du­strij­ski pro­iz­ve­de­ni objek­ti, uklju­ču­ju­ći fo­to­gra­fi­je, vi­deo ili fil­mo­ve, u umet­nič­kom kon­tek­stu po­sta­ve u mu­zej kao umet­nič­ka de­la. Ovi objek­ti su pr­vo­bit­no na­sta­li kao ko­pi­je, kao ele­men­ti mul­ti­pli­ci­ra­no­sti. Ta­ko ve­ći­na te­o­re­ti­ča­ra ima pro­ble­ma s ready-ma­de­om, jer se pi­ta ka­ko je mo­gu­će da ko­pi­je pro­na­đu me­sto u mu­ze­ji­ma ko­ji su sa­mi po se­bi pred­vi­đe­ni za ori­gi­na­le, pri če­mu se pod ori­gi­na­lom uglav­nom mi­sli na sli­ke ili skulp­tu­re. Otu­da me­đu te­o­re­ti­ča­ri­ma ima pro­tiv­ni­ka umet­no­sti ready-ma­dea ko­ji že­le da za­šti­te mu­zej od po­pla­ve uz po­moć teh­ni­ke pro­iz­ve­de­nih stva­ri i me­dij­skih sli­ka.

      No, ima i za­go­vor­ni­ka ove po­pla­ve, ko­ji se ra­du­ju što se ti­me zah­tev za ori­gi­nal­no­šću i au­ten­tič­no­šću, ko­ji uz­di­že tra­di­ci­o­nal­nu mu­zej­sku umet­nost, pot­ko­pa­va, ako ne čak ras­krin­ka­va kao po­gre­šan. Pri to­me se če­sto slu­že i be­nja­mi­nov­skom term­i­no­lo­gi­jom – i mi­sle da upo­tre­ba teh­nič­ki pro­iz­ve­de­nih i me­dij­skih sli­ka u kul­tur­nom kon­tek­stu de­mon­stri­ra gu­bi­tak au­re ko­ji je pre­tr­pe­la umet­nost Mo­der­ne. Pri to­me se au­ra sma­tra kao ne­što pre­ži­ve­lo i po­gre­šno – kao pra­zan zah­tev ko­ji tre­ba da se ras­krin­ka i de­mi­sti­fi­ku­je. Be­nja­mi­no­va te­o­ri­ja o au­ri tvr­di, upra­vo su­prot­no, da au­ra na­sta­je tek u Mo­der­ni, po­što su sve ma­te­ri­jal­ne raz­li­ke iz­me­đu ori­gi­na­la i ko­pi­je iz­gu­bi­le vred­nost. Ko­pi­ja po­sta­je ori­gi­nal ka­da se uda­lji, baš kao što i ori­gi­nal po­sta­je ko­pi­ja ka­da se pri­bli­ži. Raz­li­ka iz­me­đu ori­gi­na­la i ko­pi­je sa­mo je to­po­lo­ška i si­tu­a­ci­o­na – i to isto­vre­me­no u oba prav­ca. A to zna­či sle­de­će: sve stva­ri pred­sta­vlje­ne u mu­ze­ju su ori­gi­na­li – pa čak i on­da kad cir­ku­li­šu kao ko­pi­je. Umet­nič­ka de­la u mu­ze­ju jesu, na­i­me, ori­gi­na­li, iz jed­nog vr­lo jed­no­stav­nog raz­lo­ga: mo­ra­mo ići u mu­zej da bi­smo ih vi­de­li. Mu­zej je, pre sve­ga, so­ci­jal­no ko­di­fi­ko­va­na va­ri­jan­ta in­di­vi­du­al­nog lu­ta­nja, a sa­mim tim i me­sto au­re, pro­fa­nog pro­sve­tlje­nja.

       Na­še mo­der­no op­šte­nje s umet­no­šću ne mo­že se, da­kle, ni­ka­ko re­du­ko­va­ti na „gu­bi­tak au­re.” U mno­go ve­ćoj me­ri Mo­der­na pred­sta­vlja kom­pli­ko­va­nu igru gu­blje­nja i (po­nov­nog) na­la­že­nja kon­tek­sta, de­te­ri­to­ri­ja­li­za­ci­je i re­te­ri­to­ri­ja­li­za­ci­je, od­su­stva au­re i po­nov­nog pri­su­stva au­re. Ono po če­mu se Mo­der­na raz­li­ku­je od sta­rih vre­me­na je sa­ma či­nje­ni­ca da se ori­gi­nal­nost ne­kog de­la u njoj ne utvr­đu­je na osno­vu nje­go­vog ma­te­ri­jal­nog svoj­stva/sklo­pa, ne­go uz po­moć nje­go­ve au­re, nje­go­vog kon­tek­sta, nje­go­vog isto­rij­skog me­sta. Za­to ori­gi­nal­nost za Be­nja­mi­na, ka­ko on sam pod­vla­či, ne pred­sta­vlja več­nu vred­nost.

Ori­gi­nal­nost je u Mo­der­ni po­sta­la va­ri­ja­bil­na, ali ni­ka­ko ni­je iz­gu­blje­na. U tom slu­ča­ju, več­na vred­nost ori­gi­nal­no­sti na­do­me­sti­la bi se več­nom (bez)vred­no­šću neo­ri­gi­nal­no­sti – kao što se za­pra­vo de­ša­va u ne­kim te­o­ri­ja­ma umet­no­sti. Ali, več­nih ko­pi­ja mo­že da bu­de isto ta­ko ma­lo kao i več­nih ori­gi­na­la. Mno­go če­šće ko­pi­ja u mu­ze­ju do­bi­ja isto­ri­ju i ta­ko po­sta­je ori­gi­nal, kao što se već mo­glo vi­de­ti na pri­me­ru Di­ša­na, Vor­ho­la i mno­gih dru­gih.


IN­TER­NET

    Mu­zej si­gur­no ni­je je­di­no me­sto u na­šoj kul­tu­ri gde se ko­pi­ja pre­tva­ra u ori­gi­nal. Po­sto­je i dru­ga takva me­sta, me­đu ko­ji­ma je In­ter­net da­nas ve­ro­vat­no naj­va­žni­je. Tvr­dim da World Wide Web ne ope­ri­še, ka­ko se če­sto mi­sli – ko­pi­ja­ma, ne­go kao i mu­zej – ori­gi­na­li­ma, i to is­klju­či­vo ori­gi­na­li­ma. I umre­ža­va­nje pred­sta­vlja ope­ra­ci­ju pro­fa­nog pro­sve­tlje­nja – pre­o­brat re­pro­duk­ci­je. Ako re­pro­duk­ci­ja od ori­gi­na­la stva­ra ko­pi­je, on­da umre­ža­va­nje od ko­pi­ja stva­ra ori­gi­na­le. Već Be­nja­min u svom spi­su go­vo­ri o no­ta­ci­ja­ma uz či­ju po­moć se umet­nič­ko de­lo uba­cu­je u ri­tual, u ma­gič­ne smi­ca­li­ce ko­je mu pri­spo­do­blju­je au­ra. Cen­tral­na ka­rak­te­ri­sti­ka mre­že sa­sto­ji se upra­vo u to­me da u mre­ži svi zna­ci, re­či i sli­ke do­bi­ja­ju adre­su – tj. kon­tek­stu­a­li­zu­ju se, te­ri­to­ri­ja­li­zu­ju i upi­su­ju se u to­po­lo­gi­ju. U tom smi­slu, mre­ža od sva­kog po­da­tka, ko­ji je mo­žda pr­vo­bit­no na­stao kao mul­ti­pli­ci­ra­na ko­pi­ja, stva­ra ori­gi­nal. Mre­ža iz­vr­ša­va (re)ori­gi­na­li­za­ci­ju ko­pi­je, ta­ko što joj do­de­lju­je adre­su mre­že. Ta­ko sva­ki po­da­tak do­bi­je isto­ri­ju, jer po­sta­je ovi­san o ma­te­ri­jal­nim uslo­vi­ma svog po­lo­ža­ja. Po­da­tak u mre­ži bit­no za­vi­si od svoj­stva har­dve­ra, serv­i­sa, soft­ve­ra, bra­u­ze­ra itd. Pri pro­me­ni ovih ma­te­ri­jal­nih uslo­va, in­di­vi­du­al­ni po­da­ci se na raz­li­či­tim me­sti­ma mo­gu pred­sta­vi­ti kao is­kri­vlje­ni, druk­či­je pro­tu­ma­če­ni ili čak ne­či­tlji­vi. Njih mo­gu na­pa­sti i kom­pju­ter­ski vi­ru­si, mo­gu slu­čaj­no da bu­du iz­bri­sa­ni ili jed­no­stav­no mo­gu da osta­re i umru. Ta­ko po­da­ci u mre­ži do­bi­ja­ju sop­stve­nu isto­ri­ju, ko­ja je kao i sva­ka isto­ri­ja pre sve­ga isto­ri­ja mo­gu­ćeg ili re­al­nog gu­bit­ka.

       Uvek se ču­ju ova­kve pri­če: ka­ko se od­re­đe­ni po­da­ci vi­še ne mo­gu pro­či­ta­ti, ka­ko su od­re­đe­ne veb-stra­ni­ce ne­sta­le itd. U mre­ži, da­kle, pri­su­stvu­je­mo po­vrat­ku ori­gi­na­la i nje­go­ve isto­ri­je, na na­čin ka­ko je to Be­nja­min opi­sao.

     Sa­da si­gur­no mo­že­mo da se su­prot­sta­vi­mo sta­vu ka­ko se funk­ci­ja mre­že sa­sto­ji u to­me da se po­treb­ne in­form­a­ci­je po­ša­lju po­tro­ša­ču na kuć­nu adre­su – i da u tom smi­slu mre­ža li­ša­va au­re i pro­fa­ni­še. Ta­kva prag­ma­tič­na upo­tre­ba In­ter­ne­ta si­gur­no je mo­gu­ća, a prak­ti­ko­va­će se i da­lje. Pri to­me se ne sme iz­gu­bi­ti iz vi­da da sur­fer ili, ako ho­će­mo, ko­ri­snik In­ter­ne­ta, mno­go ma­nje po­zi­va, a mno­go vi­še „po­se­ću­je” po­je­di­na me­sta na In­ter­ne­tu, web-stra­ni­ce. Ko­ri­snik In­ter­ne­ta je put­nik kroz vir­tu­el­ni pro­stor. Nje­gov na­čin ope­ri­sa­nja je­ste ma­gij­sko pri­zi­va­nje me­sta, ko­je se pred njim po­ja­vlju­je sa svo­jom ce­lo­kup­nom au­rom. U jed­nom od svo­jih ra­ni­jih tek­sto­va, „O je­zi­ku uop­šte i o je­zi­ku čo­ve­ka”, Be­nja­min go­vo­ri o ta­kvoj ma­gič­noj ča­ro­li­ji du­ho­va i stva­ri, kao o je­di­noj je­zič­koj ope­ra­ci­ji kod ko­je se ma­ni­fe­stu­je me­di­jal­nost je­zi­ka, je­zik kao me­di­jum.


DU­HO­VI


    I upra­vo jed­na ta­kva ma­gič­na ope­ra­ci­ja pri­zi­va­nja du­ho­va i stva­ri naj­če­šće is­pu­nja­va ko­ri­sni­ka mreže. Sva­ki je­zič­ki ele­ment se pri tom mo­že is­ko­ri­sti­ti kao ma­gič­ni znak, kao ča­rob­na form­u­la. Da­mo adre­su – reč, form­u­lu, sli­ku, znak, klik­ne­mo – i duh se po­ja­vi na ekra­nu. Či­ta­va mre­ža za svog ko­ri­sni­ka u osno­vi ni­je ni­šta dru­go ne­go pri­me­nje­na ma­gi­ja. Re­či, sli­ke, zna­ci, ov­de se vi­še ne ko­ri­ste kao pu­ka opi­si­va­nja stva­ri tj. po­da­ta­ka, već kao nji­ho­ve no­ta­ci­je, adre­se, da bi se ti po­da­ci pri­zva­li kao du­ho­vi. Je­zik se vi­še ne upo­tre­blja­va sa­mo sig­ni­fi­ka­tiv­no, već ka­ko Be­nja­min ka­že, i evo­ka­tiv­no.

     Ov­de je, zapravo, reč o du­ho­vi­ma, a ne sa­mo o sa­bla­sti­ma ka­kve se po­ja­vlju­ju na fo­to­gra­fi­ja­ma ili na fil­mu, i ko­je je u po­sled­nje vre­me kao ta­kve te­ma­ti­zo­vao De­ri­da. Po­da­ci na In­ter­ne­tu, za raz­li­ku od fo­to­gra­fi­ja i film­skih sli­ka, ne pred­sta­vlja­ju ni­šta dru­go osim njih sa­mih. Ako se po­zo­vu, po­ja­vlju­ju se kao ta­kvi (po se­bi), a ne kao nji­ho­ve ko­pi­je. Po­što po­da­ci na In­ter­ne­tu ni­su ni­šta dru­go ne­go je­zič­ka bi­ća, oni se u pot­pu­no­sti pre­zen­tu­ju u je­zi­ku i kroz je­zik. Po to­me se raz­li­ku­ju du­ho­vi od sa­bla­sti: du­ho­vi uka­zu­ju sa­mo na se­be lič­no, čak i kad pri to­me ni­je baš pot­pu­no ja­san me­ha­ni­zam nji­ho­vog po­ja­vlji­va­nja. Mo­že se re­ći da mre­ža, ti­me što du­ho­vi­ma, tj. po­da­ci­ma, uka­zu­je na me­sto i do­de­lju­je im adre­su, vra­ća je­zi­ku ma­gič­nu me­di­jal­nost ko­ja je bi­la iz­gu­blje­na, a ti­me i nje­go­vu au­ru.



S ne­mač­kog pre­ve­la JE­LE­NA STA­NIĆ

(Umet­nič­ko de­lo u ve­ku svo­je teh­nič­ke re­pro­duk­tiv­no­sti, originalni tekst iz 1936 )