Baštinici nacista

 

     "Organizovane su gomile uvek igrale veliku ulogu u životu naroda, no ta uloga nije nikad bila tako važna, kao danas. Nesvesna akcija gomila, koja zamenjuje svesno delovanje pojedinaca, jedna je od glavnih značajki današnjega veka."

 Gustav le Bon 

     Na samom početku svoje najpoznatije knjige " Psihologija masa " Le Bon piše " Pravi istorijski prevrati nisu oni, kojima se divimo zbog njihove veličine i žestine. Uistinu važne promene, naime one, iz kojih proizlazi obnova civilizacija, zbivaju se u idejama, shvatanjima i verovanjima. Veliki istorijski događaji vidljivi su efekat nevidljivih promena u ljudskom mišljenju. Ovi su veliki događaji tako retki zato, jer svako je pleme najpostojanije u hereditarnim osnovima mišljenja. Današnje razdoblje donosi jedan od onih kritičnih momenata, kad je mišljenje ljudsko na putu da se promeni." 

Poslednja rečenica bi mogla da se odnosi i na današnji trenutak.  Le Bon  je ovom knjigom, dvadesetih godina,  najavio  novu eru masa.  Ova najava bi se mogla shvatiti svojevrsnim predskazanjem događaja koji su usledili. Na neki način i jeste s tim da je i on, na neposredan nacin doprineo “ novoj eri”. Danas je već izvesno da su upravo njegove ideje jedne od onih na koje su se oslonili idejne vođe Drugog svetskog rata po receptu koji se mogao izvući iz njegovih spisa.  Kako god, svedoci smo pojave novih - starih ideja, novih lidera - u koži starih i zaprepašćujućeg ponašanja masa pod uplivom tih ideja i agresivne propagande koja ih raspršuje. 

  

  NACIZAM - kako ga prepoznati 

       "O nacističkoj se ideologiji zna puno, mnogo je toga istraženo kroz DECENIJE . Ipak, siguran sam da se o nacizmu zna mnogo manje nego što većina ljudi misli. Nacistička ideologija bila je mnogo više od rasizma, antisemitizma i ultranacionalizma, kako se obično prikazuje u širokoj javnosti. Tvrdim, nacizam je bio specifičan svetonazor sastavljen od različitih ideja crpljenih iz različitih kulturnih tradicija – velike doze biologizma, intenzivnog antisemitizma povezanog i s antimarksizmom i antikapitalizmom, uključivao je elemente konzervativnog tradicionalizma i socijalističkog kolektivizma, ali i religijske momente iz hrišćanstva i paganskih veerovanja s tragovima rasnog okultizma – da nabrojim samo neke. Moj je utisak da je malo ljudi (čak i znaučnika) svesno neverovatne složenosti ove ideologije ili svjetonazora, odnosno njegove konceptualne složenosti zbog koje je nacizam bio privlačan mnogim segmentima društva." 

Carl Müller Frøland, “Idejni svemir nacizma" 

                                    

           Nekada su nemački neonacisti imali izbrijane glave, nosili su vojničke čizme, možda čak i naci-simbole iz Drugog svetskog rata po odeći. Sada, međutim, nacisti bez problema imaju i tzv tunele u ušnim resicama, kozje bradice, veste s kapuljačama. Neki od njih izgledaju kao debeli izbacivači, drugi poput disfunkcionalnih alkosa koji se smucaju ispred prodajnih centara i gnjave prolaznike. Stöcker cinično objašnjava da nije izgled to po čemu neko treba shvatiti da se na protestu nalazi rame uz rame s nacistima, nego sadržaj.

(Christian Stöcker za Spiegel Online)

Simboli

Unutar vizuelnih obeležja totalitarnih režima, dva su glavna, zastava i amblem ili grb. Kada se poklope stranački i državni znakovi, kad neka stranka uspe svoje znakove nametnuti kao državne, to ukazuje da je već nametnuta jedna ideologija. Nacionalsocijalizam je u Nemačkoj uspeo proširiti svoju ideologiju toliko da je svoje simbole nametnuo kao državne.

Fašistički pokret u Italiji inspirirao se organizacijom, snagom i veličinom Rimskog Carstva. Glavni simbol fašizma u Italiji od 1921. bio je fasces (tal. Fascio, snop uvezanih štapova iz kojeg strši sekira,) a i sam fašizam dobio je naziv po njemu. Fasces je u starom Rimu bio simbol vlasti, moći i pravde, simbol moći koji su nosili liktori koračajući ispred gradskih magistrata (sudaca). Ostali simboli koje koriste talijanski fašisti bili su orao (aquila), kapitolijska vučica i kratica SPQR, svi preuzeti iz antičke rimske kulturne istorije, koju su fašisti pokušali uskrsnuti.

Nacistička je zastava i partijski amblem crni kukasti krst (svastika) u belom krugu na crvenoj podlozi. " ...U crvenom vidimo socijalne ideje pokreta, u belom nacionalsocijalističke, u kukastom krstu misiju borbe za pobedu arijevskog čovečanstva, a istovremeno s njim i pobedu ideje stvaralačkog rada, koji je sam večno bio antisemitski, a antisemitski će i ostati (Hitler,1993).

Numerički kodovi i akronimi ( neonacista) Korišteni brojevi označavaju položaj slova u abecedi. Najpoznatiji i još uvek najčešće korišćeni brojevi su "18" (za Adolfa Hitlera) i "88" (za "Heil Hitler"). Potonji se može zameniti sa "H8", koji integriše igru reči u numerički kod. Izgovaranje "H8" odgovara engleskoj reči "hate". Šifra "14" ili "14 reči" koristi se gotovo jednako često, nakon rasističkog slogana američkog desničarskog ekstremiste Davida Lanea ("Moramo osigurati postojanje naše rase i budućnost za belu decu"). Štaviše, "28" je skraćenica za zabranjeni Odsek krvi i časti Nemačke, "13/47" za "sa nemačkim pozdravom", " 74" za "Veliku Nemačku" i "19/8" za "Sieg Heil". Kombinacija brojeva "168:1" je referenca na bombaški napad u Oklahomi/SAD 1995. godine, u kojem je desničarski ekstremista ubio 168 ljudi. ( vidi opširnije ) 

foto

Evo jednog teksta koji se bavi fenomenom ideje nacizma i njenim sadašnjim promoterima. 

  Došavši na vlast, nacisti propagandnu centralu iz Minhena sele u Berlin. Ona marta 1933. dobija ministarski rang. Glajhšaltung i ista logika propagande prepoznaju se i danas širom sveta.

      Ministarstvo Rajha za narodno prosvećivanje i propagandu zvanično je stvoreno 13. marta 1933. Novi ministar Jozef Gebels dvanaest dana kasnije pred direktorima nemačkih radio-stanica kaže: „Ministarstvo ima zadatak da sprovede duhovnu mobilizaciju u Nemačkoj.“ Gebels je objasnio da na području duha njegovo ministarstvo ima istu ulogu koje Ministarstvo odbrane ima na području odbrambene sposobnosti. „Duhovna mobilizacija je isto tako nužna, možda i neophodnija nego materijalno odbrambeno pripremanje naroda.“ Ovo je manje-više značilo da je na redu psihološko pripremanje nemačkih masa za rat. Adolf Hitler je u direktivi iz juna iste godine opisao Gebelsov posao kao „duhovno uticanje na naciju“. Gebelsu je na raspolaganju bio veliki državni aparat sa tri državna sekretara. Jedan je bio zadužen za domaću i stranu štampu i časopise, drugi za film, radio, pozorište, izdavaštvo, inostranstvo i propagandu dok je treći bio zadužen za strance koji dolaze na teritoriju Trećeg Rajha.

       Juna 1933. se sve radio-stanice potčinjavaju Ministarstvu – glajhšaltung, reč iz domena elektrotehnike (isto kao i kasnije anšlus za pripajanje Austrije) ulazi u međunarodnu upotrebu sa značenjem – autoritarno upodobljavanje i dovođenje medija na istu liniju.

Od 1934. je u zakonu i formulacija „povreda nacional-socijalističkog stilskog i umetničkog osećanja“ kao razlog za moguću zabranu filmova. Tako se „narodno prosvećivanje“ Gebelsovog ministarstva sve otvorenije pokazivalo kao drugo ime za cenzuru i manipulaciju. Treba podsetiti na genezu nacističke volje za propagandno oblikovanja mase, koja je sazrela mnogo pre državnog institucionalizovanja 1933.

      Psihologija gomile i Adolf Hitler 

Gistav Le Bon, francuski lekar, antropolog i sociolog, u svom delu „Psihologija gomile“ je 1895. postavio tezu da masa poznaje samo jednostavna i preterana osećanja, za razliku od ljudskih jedinki koje su kompleksnije. „Pojedinac je zrno peska, među drugim zrnima peska, koje vetar uzburka po volji“, zabeležio je Le Bon. Jedan od pažljivih čitalaca ovog štiva zvao se Adolf Hitler. Njemu je taj tekst bio polazišna tačka za razrađivanje recepta komunikacije sa masom. U „Majn kampfu“ će zabeležiti, a po izlasku iz zatvora i praktično pokazati, da recept funkcioniše. Pre toga je ovu Le Bonovu knjigu više puta pročitao i Benito Musolini koji je takođe uspešno primenio neke tehnike.

Na tragu Gistava Le Bona, Hitler želi da izazove jednostavna i preterana osećanja – tako će njegove ideje zapaliti masu. Propaganda mora da bude „narodnjačka, i da svoj intelektualni nivo prilagodi sposobnosti shvatanja najograničenijih među onima kojima se želi obratiti“.

U spomenutom programskom delu koje je pisao do 1926, Hitler je konstatovao: „Upravo u tome je umetnost propagande, da ona, razumevajući svet emotivnih predodžbi velike mase, u psihološki ispravnom obliku nađe put do pažnje, i dalje, do srca široke mase.“

Propaganda, prema Hitleru, ne bi trebalo da „objektivno istražuje istinu, ukoliko je ona povoljna za druge, pa da je u doktrinarnoj čestitosti predoči masi, već da neprekidno služi svojoj (istini)“. Drukčije rečeno, istine se ne sme držati kao pijan plota.

Isto tako Hitler smatra da se u propagandi koja se obraća velikom broju ljudi mora ograničiti na mali broj tema, misli i zaključaka, koje se imaju neprekidno ponavljati. U delu o jeziku Trećeg Rajha, Viktor Klemperer je ustanovio da je delotvornost nacističke propagande nije bila rezultat mnoštva govora, letaka i slično, već je počivala upravo na neprekidnom stereotipnom ponavljanju nacističkih pojmova i floskula.

Gebelsova organizacija propagandne ideje

Posle zatvora Hitler je promenio taktiku – demokratiju nije više hteo oduvati pučističkim metodama već je ukinuti legalnim sredstvima. Propaganda je, pored nasilja, bila suštinska metoda njegovog pokreta. Jozef Gebels je još 1928. kao zamenik glavnog nacističkog partijskog propagandiste formulisao smernice za velike skupove, koje su počivale na ovom Hitlerovom konceptu. Ciljevi su bili ambiciozni: „ostvarenje kulturne volje firera“ i „prožimanje celog nemačkog naroda nacionalsocijalističkim pogledom na svet“.

Nacistički narativ je bio prilično jednostavan: Nemačka je Prvi svetski rat izgubila zbog izdaje (ubod nožem s leđa), protiv nje su se zaverili svetsko jevrejstvo i boljševizam, a spas je u bespogovornom sledbeništvu vođe i reviziji Versajskog ugovora („Versajski diktat“) – povratku izgubljenih teritorija „kući u Rajh“.

Narodno zajedništvo je put ostvarenja tog cilja. Inače će Nemci ostati „narod bez prostora“, svoj „životni prostor“ (Lebensraum) Nemci će naći na istoku. Profesionalizacija predizborne kampanje

Na izborima za Rajhstag 1930. nacisti predizbornu kampanju vode u do tada neviđenom, profesionalnom obliku. Pojavljuju se stručno uvežbani govornici, radio, film, partijska štampa orkestrirano traži put do nemačkog srca. Partijsko „Propagandno rukovodstvo Rajha“ bilo je smešteno u „Smeđu kuću“, partijsku centralu u Minhenu.

U kriznim vremenima je nacistima uspeh donelo pravo besprizorno ponavljanje propagandnih formula, ograničavanje na nekoliko tema, odbijanje da se služi racionalnim programskim jezikom demokratskih partija, potpuno izostavljanje svakog diferenciranja, agresivan nastup, onečovečenje svakog političkog protivnika i celih etničkih, polnih ili religioznih grupa i njihovo pretvaranje u neprijatelja ili „štetočine“.

Od 1933. partijski koncept postaje državna doktrina.

Ministarstvo propagandom obuhvata sve oblasti života. Do danas su filmovi Leni Rifenštal ostali zapamćeni kao najuspešniji plodovi propagandnog delovanja Trećeg Rajha, ali se pritom zaboravlja svakodnevni obuhvatni rad propagandista na nacifikaciji Nemaca. Filmski projektori se u mobilnim bioskopima na točkovima dovoze i do najpasivnijih prialpskih mesta, od projekcije se u lokalnoj krčmi pravi žurka sa nacističkim predznakom.

Nacistički jezik je bio pun superlativa. On ističe „veličinu“ nekih ličnosti i njihovog učinka. Često se upotrebljavaju jaki izrazi: „jedinstveno“, „gigantsko“, „istorijsko“, „totalno“, „stravično“.

Kada je Treći Rajh 1940. odneo brzu pobedu nad Francuskom, general Vilhelm Kajtel, koji će posle rata u Nirnbergu biti osuđen na smrt i pogubljen, rekao je: „Moj fireru, Vi ste najveći vojskovođa svih vremena.“

No, takav jezik je u sudaru sa stvarnošću ponekad imao suprotan efekat. Posle poraza kod Staljingrada, oficiri Vermahta su skraćenicu od „najveći vojskovođa svih vremena“ (Größter Feldherr aller Zeiten - Gröfaz) podrugljivo upotrebljavali za Hitlera, firer je za njih postao Grefac.

Ljudi bez savesti

Herman Gering je svojedobno izjavio: „Ja nemam savest. Adolf Hitler je moja savest.“ Rečenica je i strašna i tačna. U autoritarnim strukturama slobodna volja, odgovornost i lična savest se odbacuju kao nepotreban humanistički teret i zamenjuju formulama „Vođa je naredio, mi sledimo“. Ili, izrekom koja je bila urezana na noževe pripadnika SS-a: „Poslušnost je moja čast.“ Nacistička propaganda je zavela milione Nemaca, koji su na kraju umesto savesti imali vođu, a umesto časti poslušnost. I tako su, bez savesti i časti, pretvoreni u oruđa zločina. Nažalost, ni narodi koji su pretrpeli udar nacizma sve do danas nisu imuni na propagandna opsenarstva autoritarnih vođa koji nemaju ni savest ni čast, ali znaju da upotrebe gebelsovske veštine u zavođenju masa.

Gebelsovi baštinici

Čemu sada, 88 godina od osnivanja nacističkog Ministarstva narodnog prosvećivanja i propagande služi sve ovo što znamo o njemu? Pa, tome kako da lakše prepoznamo današnje demagoge. Oni odbijaju da diferenciraju. Ne odgovaraju na pitanja već napadaju sagovornika. Ponavljaju jednostavne laži jer ne robuju „doktrinarnosti istine“. Kontrolišu one kanale komunikacije koji najšire zadiru u masu. Emocionalizuju i drame, pojednostavljuju do priglupog nivoa prezirući racionalni diskurs. Oni nemaju političke konkurente već neprijatelje koje svakodnevno verbalno dehumanizuju.

Svi su oni na neki način Gebelsovi baštinici, makar delovali u parlamentarnim demokratijama, čije mehanizme zloupotrebljavaju da bi prigrabili resurse i moć. To pokazuje da je Le Bon verovatno bio u pravu kada je rekao da gomila ne želi da bude prosvećena već emocionalizovana. Još veću proročku moć imala je njegova rečenica: „Vođe o kojima pričamo, obično su ljudi od akcije, a ne od reči. To su posebno regrutovane osobe, koje su poluporemećene ili se nalaze na granici ludila.“

Može li se umaći poremećenim vođama i anonimnoj gomili koja ih sledi? Naročito kada im na raspolaganju dodatno stoje tehnike beskonačnog rijalitija i kloake interneta? Jedini izlaz iz večnog propagandnog žrvnja bilo bi odbijanje građanina da odustane od savesti – odbijanje da bude zrno peska, da bude beslovesni deo gomile.

izvor

Gustav le Bon 

     Velik deo dela Gustava Le Bona posvećen je opravdavanju kolonijalizma evropskih sila. Njegova glavna teorija branila je postojanje superiornih rasa. Da bi to dokazao, koristio se velikim brojem prilično upitnih hipoteza i dokaza. Le Bon je bio zagovornik geografskog determinizma. Praktično je verovao da samo pod određenim geografskim uslovima mogu nastati istinski inteligentni, lepi i moralno razvijeni muškarci i žene. Ti uslkove su imali Evropljani, a Arijci su bili superiorna rasa. Ako se superiorne rase mešaju, ili s nekom od nižih, rezultati bi mogli biti pozitivni. Ako se, s druge strane, pomešaju dve ili više inferiornih rasa, rezultat je degenerisani narod.

Gustave Le Bon postao je posebno poznat po objavljivanju svoje knjige Psihologija gomile. Njegova bazična teorija bila je da ljudi razvijaju ponašanja u kolektivu koja nikada ne bi razvili pojedinačno. Masa je za Bona bila novi entitet, "psihološka masa", koja nastaje asimilacijom okupljene populacije.Ona ne samo da tvori novo telo, već stvara i kolektivnu "nesvest". Kako se grupa ljudi okuplja i spaja kako bi formirala gomilu, postoji "magnetski uticaj koji se raspršuje kroz gomilu" koji transmutira ponašanje svakog pojedinca sve dok ga potpuno ne kontroliše "grupni um". Ovaj teoretski model tretira gomilu kao jedinicu u svom sastavu koja oduzima svakom pojedinom članu njihova mišljenja, vrednosti i uverenja; kao što Le Bon kaže: "Pojedinac u gomili je zrno peska među ostalim zrncima peska, koje vetar po svojoj volji meša".

Drugim rečima, grupe imaju odlučujući uticaj na pojedince.

Le Bon je ocrtao tri ključna procesa koji stvaraju psihološku masu:

 I) Anonimnost, 

II) Kontaminacija i 

III) Sugestibilnost.

Anonimnost daje racionalnim pojedincima osećaj nepobedivosti i gubitka lične odgovornosti. Pojedinac postaje primitivan, iracionalan i emocionalan. Ovaj nedostatak samokontrole omogućuje pojedincima da se "prepuste instinktima" i prihvate instinktivne nagone svog "rasnog nesvesnog". 

  Kontaminacija. Za Le Bona, gomila izokreće Darwinov zakon evolucije i postaje atavistička, dokazujući embriološku teoriju Ernsta Haeckela: "ontogenija rekapituliše filogenezu". Zaraza se odnosi na masovnu distribuciju određenih ponašanja i pojedinci žrtvuju svoj lični interes za kolektivno dobro. 

  Sugestibilnost je mehanizam kojim se postiže zaraza; dok se gomila spaja u jedinstveni um, sugestije snažnih glasova u gomili stvaraju prostor da rasno nesvesno dođe do izražaja i usmeri svoje ponašanje. U ovoj fazi, psihološka gomila postaje homogena i podložna sugestijama najjačih članova. „Vođe o kojima govorimo“, kaže Le Bon, „obično su ljudi od dela, a ne od reči. Nisu obdareni oštroumnom dalekovidošću... Uglavnom su regrutovani iz redova onih morbidno nervoznih, uzbuđenih, poluporemećenih osoba na granici ludila."

ukratko, to bi bilo sledeće

- Pojedinac gleda na masu kao na nepobedivu silu. - U njoj se ne oseća odgovornim jer je u njoj anonimna osoba. - Masa prenosi na pojedinca svoj način osećaja i ponašanja, ona ga hipnotizuje. To se događa nesvesno i omogućava da vođa manipuliše masama. - Pripadnost masi stvara osećaj svemoći. - U masama nestvarno prevladava nad stvarnim. - Masa je kompaktna i ne urušava se zbog unutarnjih razlika. - Na masu se gleda kao na mehanizam preživljavanja. - Nepripadanje masama smatra se ozbiljnom opasnošću.

Mada je Gustave Le Bon sebe opisao kao demokratu, u stvarnosti su njegove teorije zasigurno promovisale nacističku ideologiju, fašizam i sve derivate te matrice. Na kraju, tvrdio je da su mase servilno stado i da stoga ne mogu živeti bez gospodara. Tvrdio je da ovaj gospodar ili vođa mora biti osoba snažne osobnosti, dobro definisanih mišljenja i velike volje. Knjiga Psychologie des Foules bila je prevedena na 19 jezika što pokazuje u kojoj je meri bio popularan.Godine 1902. Le Bon je započeo niz nedeljnih ručkova na koje je pozivao vodeće intelektualce, plemiće i modne dame. Njegova popularnost vidljiva je iz popisa gostiju: rođaci Henri i Raymond Poincaré, Paul Valéry, Alexander Izvolsky, Henri Bergson, Marcellin Berthelot i Aristide Brian. Međutim, tek su dve knjige koje su izdate nakon ove, Psychologie du Socialisme i Psychologie de l'Éducation 1896. odnosno 1902. uznemirile francuski uglavnom socijalistički akademski establišment.

Jedna zanimljivost:

Kao fiziča, u L'Évolution des Forces (1907.), Le Bon je prorekao atomsko doba. [38] [39] Napisao je o "manifestaciji nove sile - unutaratomske energije - koja će kolosalnom veličinom nadmašiti sve ostale", izjavivši da će naučnici otkriti način brzog izdvajanja jednog grama metala koji se disocira a rezultati će biti eksplozija koja će biti toliko strašna da bi se njegov laboratorij i sve obližnje kuće, s njihovim stanovnicima, istog trena raspršile.