Nauka je postala religija sa svim svojstvenim joj atributima. Ona ima svoj „simvol vere“; u njemu su sadržani svi osnovni dogmati nauke kao religije. Pre svega – dogmat materijalizma. Takođe, dogmati racionalizma, empirizma, eksperimentalne provere itd. To su bazni dogmati koji su formulisali filosofi u 16. i 17. veku. Posle toga pojavili su se dogmati drugog pokolenja. Na primer, dogmat evolucionizma i postanka čoveka od majmuna. Dogmat takozvanog „darvinizma“ o kome ćemo posebno govoriti. Nauka ima i svoje svece – znamenite naučnike iz prošlosti, neporecive autoritete. Stvorena je i posebna hijerarhija u obliku naučnih zvanja i naučnih stepena, dužnosti. Na vrhu hijerarhijske piramide nalaze se žreci – akademici i predsednici akademija nauka. Blizu vrha su gurui koje svi moraju da slušaju (na primer: Čarls Darvin, Albert Ajnštajn). Na kraju, i nauka ima brojne rituale koji podsećaju na crkvenu službu. Recimo, odbrana disertacija, izbori akademika, svečano dodeljivanje Nobelove nagrade itd.
Akademija nauka – najozbiljnija je institucija čija istorija seže duboko u prošlost. Neki misle da se akademija nauka koreni u vremena kada je Platon osnovao svoju Akademiju – mesto u kome je, šetajući, besedio sa učenicima o svetu i metafizici. Platonska Akademija je religiozno-filosofski savez osnovan 380-ih godina p. n. e, blizu Afina, u kraju nazvanom po mitskom heroju Akademu. U Akademiji je proučavan široki krug disciplina: filosofija, matematika, astronomija, prirodne nauke i dr.; unutar nje postojala je podela na starije i mlađe; osnovni metod obučavanja bila je dijalektika (dijalog).[1]
No, po mom mišljenju, savremena akademija nauka kopira jednu drugu instituciju iz prošlosti. Zapravo – instituciju koja se kod drevnih Jevreja zvala „ješiva“ – škola za proučavanje Talmuda. Drugi naziv ove škole bio je „akademija“. Ubrzo nakon Rođenja Hristovog, kada su Jevreji izgnani iz Jerusalima i Palestine, niz ješiva bio je organizovan van granica Judeje, čak i Palestine, na teritoriji Vavilonije (Javna, Sura, Pumbedita). Ješive (akademije) su, u nekoj meri, zamenile Jevrejima sedamdesetih godina Jerusalimski hram, i bile centar jevrejskog duhovnog života. Neke od ovih ješiva (akademija) bavile su se ne samo izučavanjem Talmuda, već i njegovom daljom doradom. Konkretno, Akademija u Suri je završila razradu Vavilonskog Talmuda.[2]
„Vavilonski Talmud u suštini predstavlja tumačenje i razvijanje Mišne, onako kako je produbljivana u velikim akademijama Vavilonije. Iako ne postoji tačan datum početka ili završetka ovog perioda, po tradiciji, period Vavilonskog Talmuda datira od dana Abva Ariha (obično zvanog Rav) i Samuila, od prve polovine trećeg veka do kraja predavačke delatnosti Ravina 499. godine. Najvažnije akademije su se nalazile u Nehardu, Suri, Pumbeditu, Mahozu. Kada bi dve ili više akademija radile naporedo, centar izučavanja se često premeštao iz jedne u drugu. Delimično je to bilo uslovljeno političkim progonima; na primer Nehardeja je bila razrušena 259. godine, posle Samuilove smrti, i obnovljena tek kasnije; a delimično bi se ješiva obnavljala i kroz figuru predavača koji je bio na čelu akademije. Vodeći učitelji su bili Samuil u staroj školi u Nehradi, i Rav, osnivač akademije u Suri.“[3]
U akademijama su radili ljudi koje su zvali „naučnici“, „književnici“. Najveći autoriteti nosili su zvanje „doktor“. U takvim akademijama naučnici su pripremali rabine – „kadrove“ za rad u sinagogama. „Tokom mnogih pokolenja iz ješiva (akademija) su izlazile duhovne vođe jevrejskog naroda. Koristeći se vrhovnim autoritetom među Jevrejima, ješive su vršile i zakonodavnu funkciju… Ješive su umnogome uslovile socijalnu strukturu jevrejstva“.[4]
Uporedna analiza dva tipa akademije iz prošlosti – Platonove Akademije i akademije drevnih Jevreja – pokazuje da savremene akademije nauka imaju mnogo više sličnosti sa drugim oblikom. Akademije drevnih Jevreja rešavale su zadatke kako religioznog tako i socijalno-političkog karaktera. Pre svega, one su bile pozvane da obezbede kontrolu jevrejskih vođa nad narodom. Od talmudskih akademija napravljen zbornik zakona, propisa i normi postao je istina u poslednjoj instanci. „Talmud kaže“ – predstavlja imperativ veoma sličan frazi „Nauka je rekla“. Savremena nauka (ne samo akademska) ne bavi se, pre svega, potragom za istinama (kao što je to bilo u Platonovoj Akademiji), već stvaranjem istine i, kasnije, njenim uvođenjem u svest miliona ljudi (kao što se to radilo u akademijama koje su stvorile Talmud i uvele u svest jevrejskog naroda njegove ideje). Religiozna komponenta savremene nauke je nesumnjiva.
Smrt nauke
Sećamo se da je Fridrih Niče jednom rekao: „Bog je mrtav!“ No, ako za ljude Bog više ne postoji, onda za njih ne postoji ni mnogo toga drugog, pa ni nauka kao sredstvo za poznanje Istine. Ako iščezne Najviši i Konačni Objekt spoznaje, onda iščezava i spoznaja. Postoji njena imitacija. Ako je Bog umro, onda je umrla i nauka kao veoma važna forma saznanja. Nažalost, niko danas ne želi da rizikuje i prizna ovaj „medicinski fakt“ – smrt nauke.
Tema „smrt nauke“ danas je – tabu. Meni je dospela u ruke jedna knjiga koja je, na neki način, povezana sa ovom temom. Njen naslov je Kraj nauke, a autor je Amerikanac Džon Horgan.[5] Treba priznati da američki autor daje drugačiji smisao sintagmi „kraj nauke“ od onog koji sam naveo. Po mišljenju Džona Horgana, nauka se jednostavno približila granicama spoznaje sveta i dalje širenje znanja o njemu veoma je problematično. Osnovno je urađeno, ostaje beskrajno mnogo detalja koji i nisu toliko važni. Naučnici su osuđeni da sakupljaju „mrvice“. Ipak, neke činjenice i primeri navedeni u Horganovoj knjizi svedoče da je nauka prestala da bude nauka i da je od nje ostala samo maska koja ljude vodi u zabludu. Pozitivni značaj Horganove knjige ogleda se u tome što je uspela da pokrene diskusiju (neko vreme) o pitanjima nauke, njenih ciljeva, mogućnosti i budućnosti. Uglavnom se diskusija vodila na internetu i u elektronskim sredstvima informisanja. Među brojnim sličnim publikacijama posebno želim da izdvojim članak-recenziju Jevgenija Balackog „Džon Horgan o kraju nauke“.[6] Sa moje tačke gledišta, Balacki vrlo jasno akcentuje i donosi dublje zaključke od samog Džona Horgana. Navešću u potpunosti završni deo članka-recenzije, koji sadrži četiri zaključka:
„Prvo, gotovo sve nauke su se saplele o problem efektivnosti. Kada se pređe određena empirijska granica, dalji rast naučnog znanja postaje nesvrsishodan i neracionalan. Suviše skupo, suviše složeno, suviše daleko od realnosti. I ovde je Džorn Horgan apsolutno u pravu. Putevi kojima bi se mogli savladati problemi koji se javljaju još se ne vide, što nam dozvoljava da govorimo o kraju nauke.
Drugo, kao nikada ranije, jasno se može uočiti uslovnost naučnog znanja. U poslednje vreme, sve češće se pojavljuju rezultati istraživanja koji pretenduju na preispitivanje tradicionalnih teorija, ako ne i na njihovo potpuno ukidanje. Najčešće se takvi rezultati pojavljuju u istoriji, astrofizici i biologiji. Ipak, ako je jedno, čak i veoma važno otkriće, sposobno da sruši celokupno prethodno znanje, koliko je vredelo to znanje koje su savremenici tako visoko cenili; slično slučaju zamene Ptolomejevog sistema Kopernikovim, koji pretenduje da postane tipičan u savremenoj nauci. Ova opasnost još nije realizovana, no samo njeno postojanje omogućava nam konstataciju: u nauci nešto ne valja.
Treće, sada, kao nikada ranije, odlično se shvata ograničenost naučnog znanja. Navešću jednostavan primer. Ceo svet, bukvalno, guši se u Koka-koli i Pepsi-koli, a u isto vreme recept tih napitaka ostaje tajna, tehnološki know-how odgovarajućih firmi. Zar nije čudno da današnji fizičari i hemičari, uz svu čudovišnu moć svojih nauka, ne mogu da dešifruju sastav nekakvog penušavog pića? I zato je još neshvatljivije proučavanje procesa isparavanja crnih rupa. Takvih protivrečnosti u savremenom životu je mnogo, što još jednom dokazuje istinitost i pragmatičkih Horganovih stavova o neuverljivosti ‘ironične’ nauke.
Četvrto, celokupna savremena nauka (a mislim i nauka u budućnosti) izučava grubi, materijalni svet, kao da se na duhovni svet njeni zakoni ne odnose. Međutim, većina problema koje imaju pojedinci i društvo u celini leži upravo u duhovnoj sferi. Po svoj prilici, nauka ovde ni na koji način ne može pomoći. Ako je materijalni svet nauka već izučila prilično dobro, a duhovni ne ulazi u sferu njene kompetencije, ne završava li onda ona svoj put? Navedeni fakt služi kao još jedan argument u korist ograničenja neobuzdanih, ‘ironično’ nastrojenih teoretičara.“
Na kraju ću dodati i svoj zaključak. Mogućnosti nauke da spozna svet danas su se zaista jako suzile. I u tome se u potpunosti slažem kako sa Džonom Horganom, tako i sa E. Balackim. No, želim da naglasim da takve zadatke nauka i ne postavlja. Neoglašeni zadatak današnje nauke postao je isti onaj koji je Karl Marks formulisao svojevremeno za filosofiju. Godine 1844. „klasik“ je dao važnu izjavu: „Filosofi su samo na različite načine objašnjavali svet, no stvar je u tome da se on izmeni“.[7] U svim vremenima postojala je podela nauke na fundamentalnu i primenjenu. Dok se primenjena nauka bavila preoblikovanjem sveta, fundamentalna je spoznavala njegove tajne, otkrivala zakone. Na prvi pogled i danas fundamentalna nauka nastavlja da se bavi objektivnom spoznajom sveta. No, tako je samo na prvi pogled. Zapravo, ona se odavno bavi njegovom promenom. Osnovni objekat tog preoblikovanja je čovekova svest. Darvinizam je prvi eksperiment takve vrste. Za one koji su ga organizovali, ovaj eksperiment se pokazao uspešnim. No, nauka koja se bavi granicama ljudske svesti – nije nauka. Mi ovde imamo posla sa podmetanjem. Nama govore o „nauci“, no nje već odavno nema. To je nova religija. Prelazna forma ka svetskoj religiji antihrista.
Bunt protiv Boga
Treba zapaziti da lažni proroci nauke deluju oprezno, u etapama. Moguće je izdvojiti tri osnovne etape u razvoju nauke od kada se pojavila u 17. veku:
1) Zamena ciljeva naučne delatnosti, postepeno odricanje od poimanja Istine i zamene najvišeg cilja beskonačnim brojem parcijalnih „praktičnih“ zadataka;
2) Kritika hrišćanstva kao „reakcionarnog“ pogleda na svet, koji protivreči dogmatizmu pozitivne nauke;
3) Uticanje na ljude da prihvate njene „dogmate“ koji će biti sastavni deo učenja antihrista.
Sada se nalazimo u drugoj fazi koja je počela u Francuskoj, u epohi prosvetiteljstva (18. vek), kada su neki filosofi od tihog neprihvatanja hrišćanstva prešli (prvi put posle mnogo vekova) u direktan napad na njega. Najočiglednije je svoj bogoborački karakter „korporacija naučnika“ demonstrirala u našoj zemlji, u prošlom veku. Apogej tog „teorijskog“ bogoborstva predstavlja pojava takozvanog „naučnog ateizma“ u SSSR-u. Sovjetskog Saveza nema već četvrt veka. Ipak, bogoborstvo „korporacije naučnika“ nije nestalo, ono se samo na neko vreme povuklo u senku.
O njegovom postojanju svedoči periodično ponavljanje napada „naučnih ateista“ iz zasede. Dovoljno je setiti se „Pisma desetorice“ koje su uputili naši akademici predsedniku Rusije 2007. godine. Pismo sadrži poziv da se okonča sa crkvenim mračnjaštvom u sferi obrazovanja mladih. Najistaknutije i najpoznatije figure među potpisnicima bili su laureati Nobelove nagrade Vitalij Ginzburg i Žores Alfjorov. Evo fragmenta iz pisma: „No, mi ne možemo ostati ravnodušni kada se vrše pokušaji da se naučno znanje podvrgne sumnji, da se odstrani iz obrazovanja ‘materijalističko shvatanje sveta’, zamene naučna znanja – verom. Ne treba zaboraviti da je kurs prema inovativnom razvoju koji je država zauzela moguće ostvariti samo u slučaju ako škole i fakulteti naoružaju mlade ljude znanjima do kojih je došla savremena nauka. Ne postoji nikakva alternativa tim znanjima.“
Razmišljam, da su autori i potpisnici ovog pisma živeli u dvadesetim i tridesetim godinama prošlog veka neizostavno bi ušli u sastav aktivista Gubelmanovog (Jaroslavski) „Saveza borbenih bezbožnika“.[8] Nema nikakve sumnje da je takozvana „pozitivna nauka“ Novog doba – religija. Svaka religija se zasniva na veri. Nauka se takođe zasniva na veri, veri u aksiome.[9] Mnogobrojni naučni aksiomi više su nego sumnjivi, u svakom slučaju nemoguće ih je predstaviti kao „armirano-betonski temelj“ nauke (teorije). Austrijski matematičar Kurt Gedel dokazao je „teoreme o nepotpunosti“ (1931). Njihova suština je u tome da svaki formalni sistem (sistem matematičkih aksioma), određenog nivoa složenosti, poseduje ili unutrašnju protivrečnost ili je nepotpun.[10] To jest, u vrlo složenim sistemima može se naići makar jedan iskaz, čija se ni istinitost, ni lažnost, ne može dokazati sredstvima samog tog sistema. Potreban je „dopunski ulaz“, čiju istinitost ili lažnost nije moguće dokazati pomoću formalne logike. Gedelove teoreme nanele su ozbiljan udarac filosofiji racionalizma.[11]
Broj ovih aksioma neprestano se uvećava i njihov značaj se menja: neki iščezavaju ne ostaviviši traga u svesti čovečanstva, drugi, nasuprot tome, jačaju, i njihov rejting raste. Na prvo mesto izbija aksiom: „Boga nema“ (ateizam). Njemu konkuriše drugi aksiom: „Mi ne znamo da li Bog postoji ili ne postoji, ali nama to i nije važno“ (agnosticizam). Postoji još jedan konkurentski aksiom: „Bog postoji, ali od trenutka kada je sazdao naš svet Njega kao da nema. Udaljio se i počiva. Svet živi i razvija se nezavisno od Boga“ (deizam).
No, ovo je još uvek „cveće“. Nastupiće poslednja vremena (opisana u Apokalipsi), kada će se pojaviti novi „aksiom“: „Istina, ipak, postoji. Izvor istine je u poslednjoj instanci – đavo“. To neće biti običan „naučni aksiom“, to će biti „dekret“ antihristov koji će obavezivati svakog čoveka da misli i deluje imajući na umu ovaj „aksiom“. A lažni proroci poslednjih vremena će objašnjavati ljudima smisao tog najvišeg „naučnog aksioma“ i kontrolisati da li ga svi antihristovi podanici „ispunjavaju“.
Recimo, pojam „bajke“ koji koristi apostol Pavle[12], obuhvata u potpunosti mnoge savremene „naučne“ teorije. Na primer: da čovek vodi poreklo od majmuna, da je život na Zemlji rođen iz mrtve materije, da je vasiona „stvorena“ iz „velikog praska“, zatim „naučne“ teorije o poreklu nepoznatih letećih objekata (NLO), o postojanju života na drugim planetama i drugim galaksijama itd.
Tekst predstavlja odlomak iz knjige „Lažni proroci poslednjih vremena. Darvinizam i nauka kao religija“ (str. 48-55) Valentina Katasonova. Naslov originala glasi: Valentin Katasonov, „Lžeproroki poslednih vremёn. Darvinizm i nauka kak religiя“, Kislorod, 2017.
__________________________
[1] Tokom Platonovog života akademici su bili Aristotel i još mnogi koji su kasnije postali poznati filosofi. Posle Platonove smrti Akademija je nekoliko puta obnavljana, pri čemu je poštovana ideja prvobitne Akademije. Tek takozvanu „petu“ Platonovu Akademiju zatvorio je vizantijski imperator Jusninijan 529. godine.
[2] Sm.: Sura. // Эlektronnaя evreйskaя эnciklopediя. – Režim dostupa: http://www.eleven.co.il/article/13975
[3] „Talmud“ (videti ovde)
[4] Sm.: Iešiva. // Эlektronnaя evreйskaя эnciklopediя. – Režim dostupa: http://www.eleven.co.il/article/11719
[5] Horgan Džon. Konec nauki // Perevod s angl. – SPb.: Amfora – Эvrika, 2001.
[6] http://kapitalrus.ru/articles/article/dzhon_horgan_o_konce_ nauki/
[7] Marks K. Tezisы o Feйerbahe. Marks K. i Эngelьs F. Soč. v 50 t. – M., 1955-1981. T. 3. S. 4.
[8] Savez borbenih bezbožnika (Soю́z voínstvuющih bezbóžnikov, ranee – Soюz bezbožnikov; Obщestvo druzeй gazetы „Bezbožnik“) – dobrovoljna društvena organizacija u SSSR koja je postojala od 1925. do 1947. godine. Cilj ovog udruženja bila je idejna borba protiv religije u svim njenim oblicima. Predsednik Centralnog saveta Saveza bezbožnika bio je Jemeljan Jaroslavski do 1943. godine, a posle njegove smrti do raspuštanja, 1947. godine, Fjodor Oleščuk.
[9] Aksioma (dr. – greč. ἀξίωμα – tvrdnja, postulat) – ishodni stav neke teorije (nauke), koji se prihvata u okvirima date teorije (nauke) kao istinita bez potrebe da se dokazuje i koristi se u dokazivanju drugih stavova (u matematici se takvi dokazi zovu „teoreme“).
[10] Prva Gedelova teorema: „Za bilo koju formalnu teoriju koja potvrđuje osnovne aritmetičke istine može se konstruisati aritmetičko tvrđenje koje je istinito, ali nije i dokazivo unutar same te teorije. To znači da bilo koja teorija koja je sposobna da izrazi elementarnu aritmetiku ne može biti u isto vreme i konzistentna i potpuna.“
[11] Sm.: Uspenskiй V.A. Teorema Gёdelя o nepolnote. // „Populяrnыe lekcii po matematike“. – M.: Nauka, 1982.
[12] „Jer će doći vreme kada zdrave nauke neće podnositi, nego će po svojim željama okupiti svoje učitelje da ih češu po ušima, i odvratiće uši od istine i okrenuće se bajkama.“ (2 Tim. 4:3-4).
Preveo Aleksandar Mirković
Нема коментара:
Постави коментар