Modigliani- Princ sa Montparnassa

»Cara Italia, cara« (Draga Italijo, draga), bile su Modiglianijeve poslednje izgovorene reči dok je umirao u egzilu, u Parizu, skrhan od neimaštine, bolesti i nedaća života. Možemo ga bez oklevanja dodati plejadi sjajnih slikara i umetnika-prokletnika, koji su označili njihovu epohu, umrli u bedi i neimaštini, i tek posmrtno osvetljeni reflektorima slave. 
       

......

Kakvog li posmrtnog revanša! Neshvaćeni umetnik-prokletnik, čije su izložbe u začecima dvadesetog veka izazivale kontroverzne ocene i prave skandale, dela nasilno skidana sa zidova galerija, koja je sekvestrirala francuska policija i vlasti s etiketom »nemoralnosti«, pretnje javnom moralu, iako se zapravo radilo samo o bezazlenim golišavim aktovima senzualnih žena.

Danas (2003) predsednik Senata Francuske Republike gospodin Christian Poncelet, druga osoba po protokolarnom redu Francuske, organizuje i predstavlja tom istom Modiglianiju retrospektivnu izložbu. Štaviše, u predgovoru opsežnog kataloga, Poncelet piše uvodnu reč u kojoj ga imenuje »najvećim imenom modernog slikarstva«, a muzej Luxemburg, koji pripada Senatu, pretvorio je, po njegovim rečima, u »Temple de la Volupte« (Hram sladostrasti).

O tempora, o mores!

Ova retrospektiva je senzacionalna ne samo po već istaknutom zaokretu, već je ona senzacionalna po svojoj ukupnoj koherentnosti, bogatstvu umetničkih dela, od čega veliki broj nikada pre nije izlagan na javnim izložbama, sjajnoj prezentaciji, koja posebno u kvaliteti umetničkih dela i unutarnjih konfrontacija nadmašuje sve dosad organizovane retrospektive Amedea Modiglianija. To je izložba koja za istinske ljubitelje umetnosti zavređuje putovanje, jer videti tako veliki broj dela, takve kvalitete, prava je retkost, čak i za slikare zamašnijeg slikovnog opusa. Retrospektiva predstavlja dela koja dolaze iz najvažnijih svetskih muzeja, fondacija, privatnih kolekcija, konačno i do sada u potpunosti ignorisanih kolekcionara Modiglijanija. Videti sve to na jednom mestu prava je retkost.

Modiglianijev opus dakako treba smestiti u evropsku modernu s početka 20. veka, a njegovu umetničku afirmaciju, tek posle njegove smrti. Njegov život je kratak, samo 36 godina, no uprkos tome umetnik je ostavio snažan slikarski i kiparski opus i dakako romantično-tragičnu legendu o velikanu iz Livorna, koja ne prestaje rasti.

 

Umetnost kao magija sreće

U njegovom životu su se smenjivali uspesi i neuspesi, ali Modigliani je kao iznimno inteligentna osoba bio svestan da je za umetničku sudbinu uspeh zapravo incident, dok se neuspeh događa pravim i izvornim umetnicima u skladu s Oscar Wildeovom formulom: »Veliki uspeh, zatim velika nesreća«. Na taj način umetnik shvata pravu bit svoje umetnosti, smisao života, razložnost i bit njegove umetnosti. Uspeh doduše za umetnika ima prednosti utoliko što time izbegava gorčinu a istovremeno i samopouzdanje koje mu omogućava stvaranje u potpunoj slobodi i alegriji, a što su i elementi i tajne umetničke lepote.

Amedeo Modigliani je ujetnik i čovek čvrstih karakternih osobina, s izrazitom literarno-filozofskom erudicijom, uronjen u umetnost. Zanimanje slikara i kipara daje mu magiju snage, moći, a preko slikarskih dela i magiju sreće koju mu je realnost života najčešće odbijala.

Ono što je vidljivo u Modiglianovu delu, bilo da se radi o crtežu, slici ili skulpturi, jest želja umetnika da sačuva čistoću senzacija koje umetnik vešto organizujeu jedinstvo znakova koji mu na taj način pomažu u transmisiji jasne i snažne umetničke poruke.

Kod njega je vidljiva želja za produbljenje individualne senzacije i nepomirljivosti, ne rizikujući u tehničko-estetskim nedoumicama i eksperimentima, nasuprot npr. Picassa, koji je bio spreman okušati se u najrazličitijim slikarskim avanturama i tehnikama.

To se najbolje može ilustrovati i videti i u ovoj retrospektivi u kojoj je meri Modigliani razvijao i gradio jedan prepoznatljiv sadržaj i stil, koji ima i svoju psihološku i filozofsku dimenziju, a što je činjenica koja je pri kritičkim sudovima njegovog opusa u pravilu zanemarivana. Činjenica je da mu je kritika priznavala fakat, da je Modigliani uneo modernitet u realitet svog vremena, međutim njegovo umetničko okruženje tog istog vremena, u počecima 20. veka trudilo se iznad svega u otkrivanju, promociji, koncepciji inovativnog u umetničkom delu. Taj je faktor u konsekvenci i stvarao razložnu granicu uspeha kod tadašnje kritike.

Modigliani je živeo uzbudljivim tempom i životom u kojem su se mešali alkohol, droga i dakako komplikovane ljubavne priče, rezervisana i često nepravedna kritika, loše materijalno stanje, vrlo loše zdravstveno stanje, što je sve za jednu humanu osobu bilo previše, pa čak ako se ta osoba zvala Amedeo Modigliani.

Senzualnost s notom provokativnog

Ono u čemu je »Princ sa Montparnassa«, pridev koji je dobio posle smrti, doista pokazao najviše njegovi su portreti. U njihovoj kompoziciji, često u provokativnoj pozi punoj senzualiteta, Modigliani se s pravom svrstao u nastavljača sjajne talijanske slikarske tradicije i pre svega nastavljača sjajne plejade slikara talijanske primitivne umetnosti, čiji je l’art populaire ostavio trajne tragove u istoriji  umetnosti, a dao i velik doprinos evropskoj slikarskoj moderni. Modigliani u svojoj svojstvenoj metodi, zahvaljujući i solidnoj slikarskoj erudiciji, kroz svoj vlastiti slikarski i umetnički temperament propitkuje tradiciju. Pri tome Modigliani pokazuje svu senzibilnost. Ono čime se piktoralni evropski modernizam gradio i hranio u počecima 20. veka bila je primitivna afrička umetnost i arhaična skulptura Cyclada. Dok je kubizam iz njega iznedrio grimasu, Modigliani je iz njih iznedrio svu gracioznost. To se posebno vidi u njegovoj skulpturi, u čistoći linija koju je preuzeo i od svog prijatelja i učitelja Constantina Brâncucija, koji ga je podupirao u njegovim skulptorskim nakanama. (Vidi ilustraciju br. 3.) Nažalost, Modigliani nije mogao raditi na skulpturi dugo i više zbog svog zdravstvenog stanja, bio je tuberkulozni bolesnik. Fizički napori nisu bili za njega preporučljivi. Drugi je razlog neimaština, skupoća materijala za bavljenje skulpturom. Njegove skulpture imaju istu konstantu kao i slike na platnu izduženih jednostavnih i primarnih oblika. Kad se detaljnije pogleda njegova skulptura, onda se mogu jasno videti njegova izvorišta inspiracije: prvo sienski naivci, potom afrička ritualna umetnost, maske i totemi, te dakako Constantin Brâncuci s kojim su počeli njegovi skulptorski zanosi. Pogled npr. na Brâncucijevu Tete de jeune fille (Glava devojčice) iz 1907. godine, kaže dovoljno. Iz njega se vidi da i u samoj tehnici i u formi Modigliani preuzima svu simplifikaciju forme velikog Rumuna. Ono što je proizašlo kao još jedan pozitivan i važan element bavljenja skulpturom jest fakat da je Modigliani dobio svu sigurnost i snagu u svom crtežu, najčešće rađenom vitkim i širokim grafizmom kojeg je umetnik strasno gajio.

Jedna od poslednjih fotografija 1919

U pogledu slikarstva, senzualnost je prvi pridev koji se može nalepiti na Modiglianov slikarski izraz, a koji sadrži u sebi i određenu dozu provokativnosti, što će biti i delom kritike na njegov račun, dajući mu na taj način konotaciju sentimentalnog manirizma, koji čini njegovo delo, krhkim. S istorijske distance to je preoštra ocena, koja uz sve to nije ni utemeljena.

Bogatstvo materije njegovih paleta je prisutno, ali u sasvim maloj meri, bez prevelikog naglašavanja, s apsolutno sigurnom i sjajnom kulturom, namaza kista, najčešće u regularnoj horizontalnoj maniri. On će često potezom kista podvući formu izraženu u prelevnim nijansama, cernirajući lagane linije, naglašavajući ekspresivni reljef. Dakako, taj je element kod kritike bio određen problem. Naime, upravo volumeni koji su cernirani gestom, dali su delima određenu ilustrativnost. Modigliani se služi malim brojem boja: crnom i sivom, okerom, tamnosmedom, konačno, plavom i zelenom, za istaknuti kompoziciju koja će doživeti promjene samo u dve poslednje godine stvaranja, kada će se paleta boja otvoriti, osvežiti i osvetliti, a što odgovara i razdoblju njegove velike sreće u ljubavi s Jeanne Hébuterne.


Tin Ujević i Modigliani

Pariz je u godinama oko I. svetskog rata okupljao svu evropsku intelektualnu i umetničku elitu na Montparnassu. Slikari, kipari, književnici političari. Tu je središte i mesto na kom se može sresti Picasso, Cocteau, Ilja Erenburg, Anna Ahmatova, Max Jacob, Kisling, Derain, Apollinaire, Reverdy, Cendras, André Salamon, Breton, Trocki, Lenjin... pa i hrvatski književnik Tin Ujević.

Jedno od glavnih sastajališta umetničke elite je café La Rotonde, na raskrsnici Boulevarda Montparnasse i Boulevarda Raspaila. Iako će Tin Ujević reći i hrabro i pomalo egocentrično: »Izgleda da sam ja uneo Rotondu u svetsku književnost«, s istorijske distance će biti dakako demantovan, posebno kad se pogledaju imena koja su se tu uz Tina i Modiglianija znala skrasiti. No, Tinove opservacije će biti zanimljive za nas kad on kaže: »...ja sam drugovao s pok. Modiglianijem, poznavao Picassa i druge...« (Sabrana dela VII — str. 407–409), »...još pre rata videh Modiglianija, i posle s njim razgovaram, isključivo o književnosti. Dosta upućen, ako ne po štivu, možda po saobraćaju sa umetnicima. Modigliani tada pije, hoda bez šešira, nemarno se brije, no opet je bistar. Po smrti 1920. slike se prodaju za basnoslovne cene, a on se umivao iz istog umivaonika u koji je...«. »Čuh da je nekad bio ljubimac žena, jedna mu je bogata poklonila prsten, a druga je prijateljica (Jeanne Hébuterne, op. A. G.) umrla za njim. Nije bio jadranski imperijalist«. (Sabrana dela, XIV- str. 74–75) »Modigliani, koji je bio načitan i umeo lepo razgovarati, najviše se pokazao s alkoholne strane, naročito zadnjih godina svojeg života.« (Sabrana dela, XVI-str. 549–550) Ako ničem drugom, Ujeviću zasigurno možemo verovati u ovoj poslednjoj afirmaciji, u pogledu alkohola, u čemu je i sam doista bio pravi ekspert, a dakako i uživalac.

   

In cafe de la Rotonde 

Sedam etapa stvaralaštva

Retrospektiva Modiglianija je predstavljena u sedam celovitih grupa koje se nižu hronološkim redom, kako je umetničko delo stvarano. Sve dvorane su osvetljene u profinjenom opskuritetu, dok su umetnička dela obešena na metalno-strukturni lavirint, bez zidova, što daje mogućnost gledaocu iznenađujućih vizualnih superpozicija, kao i poleđine slika na kojima je Modigliani, zbog siromaštva i neimaštine, često pravio skice ili ih pak oslikavao s obe strane platna. Ulazak u Muzej krase i dva golema fotografska portreta Modigliania i njegove ljubavnice Jeanne Hébuterne, koja je počinila samoubistvo samo dan posle smrti Modigliania s kojim je imala jednu kćerku i bila u osmom mesecu trudnoće s drugim detetom u trenutku samoubistva za koje se odlučuje kao čin i beznađa i ljubavi za naočitim Talijanom.

Avantura Delta

Prva faza je nazvana »Avantura Delta« a vezana je za dolazak Modiglianija u Pariz, s formacijom slikara klasičnog stila, za kontakte s njegovim prvim mecenama Polom Alexandreom, mladim lekarem i njegovim bratom Jeanom, farmaceutom, koji će biti Modiglianovi prvi promotori, kolekcionari i mecene. Braća Alexandre pronalaze jednu ruševnu kuću u ulici Delta, koju će dati na raspolaganje umetničkoj koloniji u kojoj se osim Modigliania nalaze Brâncuci, Gleizes, La Fauconnier, Max Jacob. To je i faza traženja samog sebe na tragovima Cezanna, Matissa, Derainea. Prvi radovi se mogu smestiti u direktnu vezu i liniju postcezanniene, kod koga znak plastičnosti dominira onaj motiva, u kojem umetnikov stil nadmašuje subjektivitet dela. Jedna je stvar sigurna, svoje je portrete, koji su bili veći deo njegovog umetničkog opusa, slikao frontalno, s direktnim pogledom. Tom će pravilu izbeći samo jedan ekspresionistički portret iz profila Tete de femme de profile, 1907 (Glava žene iz profila), posvećen njegovom prijatelju i meceni Paulu Alexandreu.

Tete de femme de profile 1907

Najvažnija dela tog razdoblja su Le joueur de violoncelle (Svirač violončela) iz 1909. godine, na čijoj se poleđini nalazi i jedna skica za portret Constantina Brâncuŕija. Delo je oslikano bez anegdote, kao što je slučaj i sa sjajnim portretom Mauricea Drouarda, koji će ga uspoređivati i stavljati u odnos s najboljim portretima Cézannea.
                    

                                               Le Joueur de violoncelle 1909

No na poleđini portreta Jeana Alexandrea, slika Nu assis (Golotinja u sedećem stavu), pokazuje sav dug i admiraciju Cézannea, kao što je to slučaj i u delu Le mendiant de Livourne(Prosjak iz Livorna) iz istog razdoblja. Prvo je umetničko delo u kojem će se Modigliani lišiti i »očistiti« od sveg suvišnog Buste de jeune femme (Bista mlade žene) iz 1911, u kojoj umetnik zadržava samo ono što je esencijalno: To je i prvo delo koje će najaviti izdužene glave, nos i vrat, »deformaciju« njegovih portreta, toliko karakterističnih za Modiglianija. To će biti istovremeno i delo tranzicije Modiglianija prema skulpturi. Delo osim toga ima i svoju kolorističku nezavisnost, slobodni namazi i transparentnost sukcesivnih namaza daju delu i preciznost i slobodu kista, izraženih u zajedništvu stvaralačke efervescencije.

                                                       Le mendiant de Livourne

Hram sladostrasti

Drugi deo obuhvata razdoblje od 1911. do 1913. godine i nazvan Temple de la Volupte (Hram sladostrasti). Posvećen je razdoblju rada Modiglianija na skulpturi i slikama serije ciklusa Cariatide, za koje je inspiraciju našao u grčkoj arhaičnoj skulpturi, etrurskoj statui ili pak u afričkoj, takozvanoj crnoj umetnosti, l’art negre. Serija Cariatida će u jednu ruku poslužiti kao prethodne istraživačke skice za njegov skulptoralni opus. Kada se govori o Modiglianijevoj skulpturi treba spomenuti bliskost odnosa umetnika s jednim od najvećih skulptora 20. velka Constantina Brâncuŕija, koji mu je bio i učitelj i prijatelj. Jedna od modela ranijeg razdoblja biće mu i velika ruska poetesa Ana Ahmatova, koja će reći da ju je Modigliani portretisao preko dvadeset puta i koja će primetiti: »Morate razumeti da njega sličnost s modelom nije interesovala, već samo poza«. Ahmatova će se pojaviti u različitim ulogama Modiglianijeva opusa. Jednom je egipatska princeza s gracioznim telom i lepim licem, drugi put provokativni akt... Od brojnih portreta Ahmatova će sačuvati, uprkos staljinističkim progonima, samo jedan crtež, kao znak podeljene ljubavi između poetese i slikara. Jedan od tih portreta se možda krije pod nazivom Madmoiselle Grain de Café (Gospođica zrno kave) iz 1911/1912. godine. U tom razdoblju Modigliani stvara i jedno delo na daski Nu debout sur fond de jardin (Golotinja s vrtom u pozadini) iz 1913. godine (vidi ilustraciju br. 4).

                                            Nu debout sur fond de jardin 1913

Delo prvi put izloženo na jednoj izložbi, predstavlja ženu oslikanu u monokromnom crvenom ozračju u frontalnoj pozi i naznačeno otvorenim rukama, dok je u pozadini vrt s palminim listovima kojima se potiče dodatni koloristički i misaoni efekt. Sami goli akt je tretiran i model oslikan kako to čini Henri Matisse u La Dense, 1909–10. ili u La Musique, 1910, u kolekciji muzeja L’Ermitrage u Saint Peterburgu. Umetnik traži čvrstu i rigoroznu konstrukciju simplifikovanih formi i planova, koji se igraju svetlošću, kupajući se u svetlosti kao što se u svetlosti kupaju Modiglianijeve skulpture. Grande buste rouge (Velika crvena bista) iz 1913, u kojoj se najočitije pokazuje purifikacija formi, koja u ovom delu s monokromijom pozadine, na kojima umetnik rekonstruiše humanu formu, omeđenu sa širokim plavim rubom ističući je, stvara tako ono što se naziva Modiglianov kanon.


Paul Guillaume

Treći deo obuhvaćta razdoblje suaradnje s Paul Guillaumeom, poznatim pariškim kolekcionarom i galeristom početkom 20. veka, koji je uzeo pod svoje okrilje Modiglianija kad doktor Alexander odlaz na bojišnicu 1914. godine. Taj galerista pariške avant-gardeje pre svega zainteresovan za Modiglianija slikara, ali ne za skulptora: Možda je i to bio razlog da kroz četiri Modiglianijeva portreta P. Guillaumea, slikar ne pokazuje previše osećaja ni nežnosti za model koji je bio njegov galerista. U istom razdoblju umetnik eksperimentiše sa serijom ekspresionističkih portreta Diega Rivere, Rose Porprina, Madame Othon Friesz, Georgesa Chérona i cijelom serijom Beatrice Hastings, Modiglianijeve ekstravagantne ljubavi tog trenutka. Sigurno su portreti Rivere i jedan koloristički portret pesnika Pierra Reverdya, čija će revija Nord-Sud biti okupljalište surealista Apollinairea, Max Jacoba, Tzare, Bretona, Soupaulta, Aragona, najsnažniji u tom razdoblju.

  

Madam Pompadour

Razdoblje kubizama


Četvrtu grupu radova obuhvtaju radovi Modiglianija iz kubističkog razdoblja, mogli bismo dodati i zakašnjelog kubizma s obzirom na godine u kojima su Georges Braque i Picasso i ostali kubistički začetnici utemeljili estetiku tog pravca, koji je već dobio i svoju internacionalnu afirmaciju. To je razdoblje označeno s nekoliko izvanrednih portreta, između inih i onaj naslovljen Madam Pompadour, koji se danas nalazi u kolekciji The Art Instituta u Chicagu, a koji u stvarnosti predstavlja englesku književnicu Béatrice Hastings, turbulentnu ljubavnicu Modiglianija u tom vremenu. Delo u sebi sadrži tritonalnu kromatsku jednostavnost u igri linija koje sugerišu volumen i skulpturalnost, ali i slikarevu inspiriranost modelom.

To su teške godine za umetničku koloniju na Montparnassu, jer su mnogi slikari i književnici, prijatelji Modiglianija, angažovani u I. svetskom ratu.Café La Rotonde, najvažnije sastajalište literarno-umetničke avangarde, s velikim brojem zapaženih slikarskih veličina tog vremena, gde je Modigliani redovito viđen gost, više nije tako bučan. Slikar će po mnogim svedočanstvima, posebno onim André Salamona, Cocteaua, pa i Tina Ujevića, biti rado viđen gost, ugodan sagovornik, lepih gospodskih manira elegantna i u trenucima najveće bede, okružen sa dosta elegantnih žena, pa će mu neposredno nakon njegovoj smrti pripasti i naziv Princ sa Montparnassa. Druži se dosta s Picassom koji nije na ratištu. To nisu prijateljske relacije, ali će mu Modigliani posvetiti jedan portret 1915. godine, dajući mu zanimljiv naziv Picasso savoir (Picasso sveznalica), kojim će se također Modigliani estetski odrediti spram velikog Katalonca. Naziv portreta je pun ironije, koja aludira na česte estetske zaokrete Picassa, koji menja stilove kao i košulje. Portret pesnika Raimonda Radigueta je daleko snažniji i senzibilniji a isto tako i portreti njegovih prijatelja umetnika Möse Kislinga ili ruskog skulptora Léona Indenbauma. Indenbaum je oslikan u vrlo hladnim tonovima, sivomaslinastih nijansi, dok je lice potpuno izmoždeno, izbledelo i usahlo, kao da se rat i neimaština čitaju s tog lica, ali s kojeg se mogu iščitavati istovremeno i dobrota i jednostavnost artista.

Problem reprezentativnosti kao i problem senzacije reflektovani kroz objekt i kolorit, dva su ključna pola savremenog slikarstva koja nisu razrešena. Pa i kubizam Modiglianija, posle onog fizičkog kubizma iz 1908. godine, onog analitičkog iz 1910. godine i onog dekorativnog iz 1913. godine, u koji se može svrstati i ovaj Modiglianijev posle svih peripetija, predstavlja uspeh čistih i kreativnih ideja, dovršetak nepomirljivih spekulacija u odnosu na formu, na prostor i valorizaciju platna u njemu samome.

La servante 1915

Lice: maska duše

Novo razdoblje obuhvata godine 1916. i 1917. pod nazivom Lice: maska duše, naslov koji je rečit u nazivu i sam po sebi dovoljno kaže. U delu La servante (Sluškinja) iz 1915. godine on pokazuje vrlo jasne interese za estetiku fovizma, da bi odmah iza toga 1916. slikao Victoriu, delo sa signifikativnom uporabom materije, a u težnji za ekonomičnošću boja sveo je paletu na tri tona iz istih izvorišta.

Jean Cocteau će reći za slikarstvo Modiglianija tog razdoblja da: »Kod Modiglianija je sličnost tako jaka da mu polazi za rukom, kao i Lautrecu, da se ta sličnost izrazi sama u sebi i iznenadi i one koji nisu nikada poznavali model. Sličnost nije ništa drugo do predtekst preko kojeg slikar afirmirše svoju vlastitu sliku. Naravno, ne svoju fizičku sliku, već onu misterioznu, njegovog genija« (Jean Cocteau, Modigliani, Pariz, 1951).

Marquerite Assise 1916

Portret Marguerite Assiseiz 1916. godine predstavlja sestru umetnika, čiji je portret nastao po sećanju, kod kojeg je umetnik upotrebio veću dozu realizma, bez prevelikih deformacija, pa su izražaj lica, preciznost definicije očiju sasvim realni. Njezin izraz lica, oslikan melankolično, kojeg podupiru i vrlo nežna haljina u roza tonovima, koji će se naći i u odsjaju lica, tretirana u istim nijansama, kao da nam umetnik želi reći tim portretom kako mu nedostaje porodica. To razdoblje poznaje i dva druga značajna portreta umetnika. Prvi je Manuela Humberta Estevea, predstavljenog u karekterističnoj iberickoj pozi strogosti, a koju ističu i crno-crveni tonovi, dok je drugi zaista jedinstven portret ukrajinskog umetnika Chaima Soutina. Portret odiše svežinom, snagom, pa se na licu Soutina mogu bliskost slikara i njegovog modela. Kontrast pozadine oslikan je u tamnim tonovima, dok je figura njegovog prijatelja i njegove odjeće u blagim, toplim tonovima okera, pokazuje istodobno i svu nelagodnost u izražaju očiju i pogleda Soutina koji se nalazi u ulozi modela. Soutine će biti objekt cele serije crteža i platana, kao i Kisling, Max Jacob, Jacques Lipchitz, Jean Cocteau, ali i serije prvih crteža Jeanne Hébuterne, njegove poslednje velike ljubavi, s njezinim botičelijevskim anđeoskim licem i dugim pletenicama. »Jeannette« će biti inspiratorski model u kojem će slikar pokazati svu ljubav i emocije spram svoje družice koja mu uzvraća ljubav u punoj meri.

Chaima Soutina 

Potpunost izražaja


Razdoblje koje obuhvata godine 1917–18. je ono u kojem će se o umetniku brinuti poljski pesnik, a kasnije i Modiglianijev galerist Léopold Zborowski, koji je bio istovremeno i galerista Utrilla, Deraina, Soutinea, Kislinga..., a koji će zahvaljujući financijeru Jones Netteru braniti i difuzirati svom energijom umetnike koji nisu bili shvaćeni u vremenu u kojem su živeli. Zborowski i njegova žena Hanka (vidi ilustraciju br. 5) bili su atitrirani i kao Modiglianijevi modeli. Jedan od tih portreta Hane Zborowske u kolekciji Nacionalne galerije moderne umetnosti u Rimu je zaista nezobilazni senzacionalni portret koji sadrži svu rigoroznost klasičnog portreta, ravnotežu kompozicije, odsutni pogled, suverenu staturu, koji dovode promatrača u blaženo stanje admiracije. Delo odiše  itemporalnošću,  jednostavnošću i čistoćiom izraza, gotovo minimalističkih manira. Modigliani posvećuje seriju portreta i Lunie Czechowskoj koju Modigliani nalazi kod Zborowskoga, gde je prebivala, s kojom će tinjati i platonska ljubav i prijateljstvo do kraja Modiglianijevog života. Iz te serije svakako treba istaknuti portret koji se nalazi u kolekciji muzeja u Sao Paulu, jer ima najpotpuniju harmoniju, a tužan izraz i pogled je još više naglašen ekspresivnom podlogom u drugom planu. U kolekciji istog muzeja nalazi se još jedan izvanredan portret Madame Georges Van Muyden kojoj će također biti posvećena jedna serija portreta. To je zasigurno jedan od najelegantnijih portreta, dok se s lica iščitava čista nežnost i dignitet, naglašena aristokratska bledoća i šarm.
                 

Madame Georges van Muyden

Na taj portret treba nadovezati sjajne ekspresionističke portrete Jeanne Hébuterne ou collier (Jeanne Hébuterne s ogrlicom) u kojoj je materija bogata, ganutljiv izraz lica koji pleni emocijama koje umetnik deli sa svojim modelom. Serija nagih aktova iz tog razdoblja će zadati ne mali broj problema Modiglianiju, a između ostalog i pretnje policije za narušavanje javnog morala. Između tih dela zasigurno jeNu couche aux cheveau dénoués (vidi ilustracija br. 6) koji će izazvati svojom lascivnom pozom pravi skandal 1917. godine. Njegov prijatelj, skulptor Jacques Lipchitz će reći da »interes kojim ga inspirišu ljudska bića... je to što objašnjava izvanrednu individualnost njegovih portreta, čime odiše i seksualna sloboda njegovih aktova«. Uspeh njegovih nagih aktova je takav da je jedan od njih Nu blond (Akt blonde) koji je 1917. godine jedan njegov kolekcionar platio samo 75 franaka, da bi ga samo koju godinu posle prodao za 250 000 franaka. Modiglianijevi aktovi se odvajaju od pozadine na kojoj leže, bilo da se radi o kanabeu, tepihu ili platnu. Oni sadrže u sebi i svu nedužnost i volupte u isto vreme. Jedan od takvih je i Golotinja prilegnuta na leđa iz 1917. godine. To će se razdoblje završiti s jednim neobičnim portretom Fillette en bleu(Devojčica u plavom) iz 1918. godine, koji je doista autentično remek-delo slikara. Slika u blagim plavim tonovima, s jednostavnim i nežnim izražajima lica s velikim plavim očima, kose uvezane crvenim zaveskom, lice koje zrači nevinošću i bezazlenošću, uravnoteženom kompozicijom šalje gledaoce u stanje ludičkog sanjarenja.

Fillette en bleu 1918

Poslednja vatra

Sedmo i poslednje razdoblje počinje odlaskom Modiglianija na jug Francuske, skrhanog bolešću, na oporavak u Nicu, gde će živeti atmosferu svog detinjstva. U te dve poslednje godine života, kao da se nebo otvorilo nad njegovim slikarstvom. Sve što je u tom razdoblju nastalo kao da je sintetizovalo samo pozitivnu energiju Modiglianijevog stvaralaštva. U prvom redu on će naslikati bogatu seriju svoje ljubavnice Jeanne Hébuterne u različitim pozama. U jednom trenutku on je slika kao sveticu iz Sienne, drugi put je portetiše  srednjovekovnim načinom, treći put kao devojku nežnosti, prirodnosti i elegancije, npr.u Jeune fille rousse (Crvenokosa devojka).

jeune fille rousse 

Serija dečjih portreta u brzim egzekucijama, u kojima slikar pokazuje svu verziranost i jednostavnost, striktnost i ekonomičnost načina i palete, dodajući svetlonosni rub oko glave dece, dajući im uz nevinost svetačku aureolu, kao npr.u Jeune homme ou l’Etudiant (Mladić ili Student) iz 1919. godine, koji pripada kolekciji Museuma Guggenheim u New Yorku. Ova serija impresionira svojom snagom, brzinom realizacije i sofisticiranom podlogom. Jasno je da slikar shvata da mu se bliži kraj, teškoće financijske naravi ga snažno pritišću, što mu daje i dodatnu kreativnu snagu. Portret mlade žene (vidi ilustraciju br. 8) u kolekciji Muzeja u New Orleansu jedan je od tako izraženih portreta koji je, dakako, u suprotnosti s portretom Pierre-Eduarda Baranowskog, poljskog slikara reputacije za njegove mrtve prirode i cvetne pejsaže. Modigliani ga oslikava, gotovo bi se moglo reći, manirističkom preciznošću, dok ga ukošena glava smešta u androginsku pozu samodopadnosti, u koloristički gledano vrlo uspelu studiju.

Na jugu francuske Modigliani slika i seriju pejsaža, što je prava retkost u njegovom opusu, ali kao da je hteo kazati, predosećajući skori kraj, da ga ne treba shvatati isključivo kao portretistau. U njima je Modigliani blizak svojim talijanskim podnebljima i poreklu, dok istovremeno pejsažima ne nedostaju ni šarm kao ni konvencija.

  

                                        Portret Jeanne Hébuterne, 1918, 1919

Drugi deo tog razdoblja će biti jedan korak dalje u otvaranju palete slikara, što je vidljivo u portretima Zborowskog i njegove supruge Hanke iz 1919. godine, a iznad svega u onom Rogera Dutilleula, da bi ga upotpunio s trećim portretom Lunie Czechowske, delom velike snage i inspiracije koje može biti svrstano u remek-dela talijanskog majstora.

Njegova ljubavnica Jeanne će biti oslikana u različitim prigodama u blaženom stanju u intimi spavaće sobe s jednom vrlo blagom svetlošću u očekivanju novorođenčeta koje je bilo na putu. Gradirani put otvaranja slikarske palete će se pokazati u portretima Tore Dardel i Annie Bjarne, dve mlade švedske umetnice koje je Modigliani slučajno sreo uzevši ih kao modele.

autoportret 1920

Zadnje delo Modiglianija je njegov vlastiti i jedini autoportret (vidi ilustraciju br. 9) kojeg je naslikao samo nedelju dana pre smrti, što će biti i njegov slikarski testament. Očito predosećajući smrt, poluokrenut telom, s patetičnim pogledom prema gledaocu, sa slikarskom paletom u ruci, harmonizuje u jednom ritmu i ekspresiji s telom, poluzatvorenih očiju, zavesa se spušta, kao da nam umetnik želi reći: Ecce homo!!

Ante  Glibota