Liberalizam u nijansama

-     Revalorizacije pojmova i političkih ideologija ili dve kontraistorije-

 Osvrt na delo Domenica Losourda 1 

"Postoje različiti načini da se ispiše istorija liberalizma – trasiranjem njegovih filozofskih osnova u francuskom i britanskom prosvetiteljstvu, društvenih uslova pada aristokratije i uspona francuske buržoazije te ekonomske tranzicije od feudalizma ka kapitalizmu osamnaestovekovne Evrope – no, ukoliko takve istorije pretenduju da budu kritičke, morale bi da pođu ne od samorazumevanja liberalizma, nego da to samorazumevanje dovedu u pitanje. Ukoliko definišemo liberalizam isključivo kroz njegove vlastite političke pojmove – govor o slobodi pojedinca, ograničavanje vlasti, građansko društvo itd. – onda istorija liberalizma prestaje biti razumljiva. Prema Domenicu Losurdu, tada se postavlja pitanje kako locirati same liberale, od kojih su neki otvoreno zagovarali ropstvo (Calhoun, Hutcheson), borili se protiv “demokratskog apsolutizma” (Calhoun, Hamilton), protiv uključivanje manjina odnosno bili zagovornici dečjeg rada (Hobbes, Locke), te bili, prema Ishayu Landi, apologeti fašizma (Mises), socijalne eugenike, rasizma itd. Međutim, za razliku od pukog komparativizma kojim se nedostaci ili regresivne manifestacije liberalizma delegitimišu putem sličnosti sa drugim sistemima (fašizam, autoritativni režimi itd.), razloge za istorijski polimorfan razvoj liberalizma treba tražiti u njegovim vlastitim protivrečnostima.( izvod )

Lucien Sève,  Liberalizam, ideologija “rase gospodara”

Udžbeničke definicije liberalizam predstavljaju kao ideologiju individualne slobode i univerzalizacije ljudskih prava. Protuistorija liberalizma, važna knjiga preminuloga talijanskog istoričara ideja Domenica Losurda,  uverljivo otkriva selektivnost i jednostranost tih hagiografskih prikaza. U srce liberalnog projekta od početka je bila upisana antidemokratska i rasistička dimenzija

      Onaj ko o liberalizmu gaji sliku kakvu nude liberali neugodno će se iznenaditi čitajući Protuistoriju liberalizma, ključnu knjigu Domenica Losurda koja već na samom početku otkriva neverojatan paradoks. Biti liberalom u principu znači boriti se, po uzoru na velike mislioce poput Huga Grotiusa ili Johna Lockea, Adama Smitha ili Alexisa de Tocquevillea, za slobode pojedinca i protiv političkog apsolutizma, dirigovane ekonomije i filozofske netolerancije. Posredi je idejno i u praksi moćan pokret koji je u razdoblju od 16. do 18. veka, s tri slavne revolucije u Holandiji, Engleskoj i Americi, oblikovao čitavu suvremenu istoriju. No upravo je s njim došlo do najvećeg razvoja ropstva. U Americi 1700. godine ima tristo hiljada robova, 1800. gotovo tri miliona, a sredinom 19. veka još dvostruko više. Holandija ukida ropstvo u svojim kolonijama tek 1863. godine. Sredinom 18. veka, broj robova najveći je u Velikoj Britaniji – gotovo devetsto hiljada. Pritom je reč o najgoroj vrsti ropstva, tzv. chattel racial slavery, gde je rob druge rase jednostavno “imovina”. Teško je zamisliti radikalnije poricanje slobode pojedinca. Gde je greška?

     Ovo je delo od početka do kraja posvećeno objašnjavanju te greške, potkrepljeno upečatljivim obiljem krvavih činjenica i citata od kojih zastaje dah. Ne, ne radi se o grešci. Liberalna je doktrina rođena s dva lica i takvom je ostala: s jedne strane gorljiva poruka o slobodi pojedinca samo za građane, bele posednike koji čine Herrenvolk, “rasu gospodara” – germanizam koji je ta uvelike anglofona ideologija bez kompleksa usvojila; s druge cinično poricanje ljudskosti ne samo drugih rasa u kolonijama, nego jednako tako i naroda koje se smatralo “varbvarima”, kao što su Irci ili američki Indijanci, te mnoštva sluga i radnika u metropolama, slobodno se može reći – velike većine ljudi.             Protuistorija  liberalizma, nimalo ne negira njegove dobre strane, otkriva pune razmere njegovog mračnog naličja, koje je prisutno od početka, a liberalna ga hagiografija neprestano skriva. Na primer (uzmimo jedan detalj od hiljadu), kad saznamo da je veliki liberalni filozof John Locke bio dieoničar tvrtke Royal African Company, glavneog organizatora  trgovine crnim robljem, odjednom su nam jasnije mnoge stvari u našoj modernoj istoriji.

      No takođe nam je jasno da je ovoj ikonoklastičkoj knjizi trebalo vremena da se pojavi. I da ono što o njoj škrto prozbore glavni mediji često odaje posramljenu zlovolju. Delo je ujedno i previše eruditsko i jasno da bi ga se moglo lako odbaciti. Zbog toga se protiv njega služe izlizanim polemičkim trikovima. Dovode se u pitanje autorovi stavovi prema sasvim drugim temama, s kojima se uopšte ne moramo slagati. Optužuje ga se za jednostranost, dok on ne propušta priliku da prikaže raznolikost aspekata liberalizma, složenost njegovih pravaca, često i dvosmislenost njegovih mislioca. Za kraj mu se dobacuje “Ali to je općštepoznato!” iako dominantna ideologija bez prestanka radi na oživljavanju bezobrazno pristranog pozlaćenog mita o liberalizmu.

     Treba reći da Losurdova knjiga obiluje navodima koji veoma štete tom mitu. Poput ovog Tocquevilleova teksta koji opravdava istrebljenje crvenokožaca: “Providnost im je, čini se, smeštajući ih posred bogatstava Novog sveta, dala samo kratkotrajno pravo uživanja. Oni su tamo, na neki način, samo čekali. Obale tako dobro pripremljene za trgovinu i industriju, tako duboke reke, neiscrpna dolina Mississippija, celi taj kontinent, delovali su tada kao još uvek prazna kolevka jednog velikog naroda.” “Prazna kolevka”: tako jedan slavni liberal lakim zamahom pera opravdava jedan od najvećih genocida u istoriji, unapred dajući dragoceno opravdanje doktrinarcima “zemlje bez naroda” koju Bog nudi narodu bez zemlje. Tekstovi takvoga tona nisu retki u ovoj kontraistoriji i često ih potpisuju imena kojima bismo se najmanje nadali.

     Podučavajući nas mnogome, autor nam još više daje za razmišljanje. Na primer, kad iznosi ove reči jednog Georgea Washingtona ili Johna Adamsa, toliko indikativne za američku revoluciju koju su krajem 18. veka vodili liberalni kolonisti, vlasnici robova, potpuno svesni da su oni u odnosu na robove “beli britanski podanici, rođeni slobodni”, spremni na vapaj zbog Engleza iz metropole koji ih gnjave: “Ne želimo biti njihovi crnci!” Ovde najednom upada u oči da liberalna misao nikad nije bila autentično univerzalistička misao. Slobode koje su se zahtevale “za pojedinca” nipošto nisu za sva ljudska bića, nego samo za mali broj izabranih, u dvostrukom, biblijskom i građanskom, smislu reči.

     Ovakav agresivni partikularizam doista jest u samom temelju liberalnog učenja. Grotius, jedan od očeva liberalne doktrine u 17. veku, bez oklevanja opravdava instituciju ropstva (“Postoje ljudi rođeni za služenje”, piše on pozivajući se na Aristotela), govori o stanovnicima holandskih kolonija kao o “divljim životinjama” i, opisujući njihovu religiju kao “pobunu protiv Boga”, unapred opravdava njihovo kažnjavanje najokrutnijom “kaznom primerenom krivcima”. Uopšte se dakle ne radi o odstupanjima u praksi, sama ideja liberalizma odaje izravno segregirajući i dehumanizirajući antropološki aristokratizam.

     Francuz Tocqueville, aristokrata-demokrata, i sâm o više tema misli na vrlo sličan način. Losurdo navodi ovu izjavu: “Evropska je rasa od neba primila ili svojim trudom stekla toliko neporecivu nadmoć nad svim ostalim rasama koje čine veliku ljudsku porodicu, da je čovek odavde, sa svim svojim porocima i neznanjem, onaj s dna društvene lestvice, još uvek prvi među divljacima.” Mnoge danas zapanjuje kastinska oholost koju pokazuju mnogi, i muški i ženski članovi vladajućeg miljea. Čitajući ovu Kontraistoriju shvatamo da je ona, pre no što bi bila psihološko-društvena crta pojedinaca, temeljna osobina same liberalne doktrine i praktičnog držanja koje je u svim razdobljima nalagala. Liberalizam i demokracija nikad nisu bili sinonimi.

     “Radi se”, zaključiće Losurdo, “o diskursu potpuno usredotočenom na ono što, za zajednicu slobodnih ljudi, predstavlja ograničen sveti prostor” – sveti prostor koji priznaje protestantska etičko-religiozna kultura odgojena na Starom zavetu. Dovoljno je u analizu uneti i elemenat“profanog prostora” (robove iz kolonija i sluge iz metropola) da bi se uvidieo neprikladan i varljiv karakter kategorija koje se uobičajeno koriste pri prikazu istorije liberalnog Zapada: apsolutno prvenstvo slobode pojedinca, antietatizam, individualizam. Je li Engleska 18. i 19. veka zemlja verske slobode? Što se Irske tiče, liberal Gustave de Beaumont, koji je pratio Tocquevillea na njegovim putovanjima u Ameriku, govori o “verskoj opresiji koja prelazi svaku maštu”.

    Praćenje duge istorije liberalizma također podrazumeva makar drugorazredno zanimanje za ono što ga je pobijalo, što mu se protivilo. U ovoj knjizi vidimo kako su se oblikovale razne figure univerzalizma, od onog katoličkog i monarhijskog Jeana Bodina u 16. veku, preko antikolonijalnog i abolicionističkog radikalizma kojemu su ponekad pomagali napredni liberali 19. veka, pa sve do temeljne kritike Karla Marxa, koji briljira raskrinkavajući “konzervativni karakter engleske revolucije”. Buržujska politička emancipacija zapravo je bila znak društvenog besa ne samo prema narodima iz kolonija, nego i prema samim engleskim seljacima, pre no što će se okomiti na gradski proletarijat, neverovatno zlostavljan u tzv. workhouses, radnim kućama. Losurdo takvu analizu ipak ne sledi u potpunosti, nego skicira lični pregled liberalnih revolucija, kako latinskoameričkih tako i euvropskih.

    No koliko god bili važni ti antiliberalni istupi, konkretnije su rezultate ostvarili sami narodni pokreti. Na prvo mesto među njima Losurdo smešta pobunu na Saint-Domingueu (danas Haiti) i njezinog vođu Toussainta Louverturea, pravi topovski udar za to vreme (crnački narod s neverovatnom odvažnošću da se oslobodi!), koja, istovremenos Francuskom revolucijom, predstavlja odlučujuću prekretnicu za kreolsku neuzavisnost i ukidanje ropstva u Latinskoj Americi. Sto dvadeset i pet godina kasnije, moćan podstrek u istom smeru dat će Oktobarska revolucija u Rusiji. “Kad se sve temeljito razmotri, pobuna na Saint-Domingueu i Oktobarska revolucija ugrozile su, svaka zasebno, prvo ropstvo, zatim teroristički režim belačke dominacije”; to su dva istorijska poglavlja koja je “većinski mrzila liberalna kultura epohe”.

    Ne dotičući se nedavne istorije neoliberalizma, Losurdo se za kraj pita o odgovornosti liberalizma za “katastrofe 20. veka”, te je vrlo uverljivo procenjuje velikom. Oslanjajući se na tezu Hannah Arendt koja “polazi od kolonija britanskog carstva da bi objasnila genezu totalitarizma 20. veka”, podseća da su se svet koncentracijskih logora i ostale antidemokratske institucije “počele ocrtavati davno pre kraja samoprozvane belle époque”, navodeći primere “krvavih i uzastopnih deportacija Indijanaca, počevši od one koju je poduzela Jacksonova Amerika (koju je Tocqueville proglasio uzorom demokracije)”.

   S postupanjem prema crncima u Novom svetu dostignuti su, što se dehumanizacije tiče, “vrhunci kojima je teško parirati”. Na britanskoj Jamajci “roba bi se prisililo da se olakša u usta robu koji je nešto skrivio, da bi mu se zatim ta usta na četiri-pet sati zašila”. U SAD-u školska su deca mogla dobiti slobodan dan da bi prisustvovala linčovanju. Jedna knjiga, izašla u Bostonu 1913. godine, u svom naslovu zaziva “krajnje rešenje” (ultimate solution) crnačkog pitanja. Jedan američki istraživač, Ashley Montagu, o rasizmu i nacizmu piše da je “to što se čudovište moglo slobodno kretati svetom u velikoj meri naših ruku delo (…), i mi smo odgovorni za stravičan oblik koji je poprimilo”.

    Greši li autor kad u zaključku poziva da se prestane s lažljivom hagiografijom liberalizma, koja nam se ponovno u visokim dozama servira poslednje tri decenije, od početka vladavine Margaret Thatcher?

S francuskog prevela: Mirna Šimat
izvor
* Lucien Sève je filozof. Autor je brojnih knjiga u kojima istražuje odnos filozofske antropologije, teorije ličnosti i marksizma.

__________________
1. Domenico Losurdo, italijanski filozof i istoričar, javno se izjašnjavao kao marksista,bio je profesor filozofije na Univerzitetu u Urbinu. Umro je 2018. godine. U filozofskim delimase bavi Kantom, Hegelom, Marxom, Nietzscheom i mnogim drugim filozofima, a kao istoričar istorijom filozofsko-političkih sistema. U delu Liberalism: A Counter-History (Verso, 2011) Losurdo ističe da liberalna tradicija u istriji često raznim grupama ljudi nije priznavala njihova osnovna ljudska prava te je tako proizvodila rasizam, ropstvo, kolonijalizam i genocide. U knjizi Non-Violence: A History Beyond the Myth (Lexington Books, 2015) Losurdo kritikuje zagovornike nenasilnih pokreta te zaključuje da svi nenasilni pokreti uključuju neku vrstu nasilja,a u knjizi War and Revolution: Rethinking the Twentieth Century (Verso, 2015) u prvih pet poglavlja se bavi istorijskim revizionizmom: problemima i mitovi.

  Grčki polis 

Osvrt na Patricka J. Deneena

Leon Cvrtila, Današnji je svet loš jer je liberalizam od početka postavio stvari nakrivo



Glavna je teza knjige Why Liberalism Failed, da je na vrhuncu svog ostvarenja liberalizam pokazao da je utemeljen na principima koji neizbježno proizvode patologije. Iako ima mnoge mane, knjiga zahvata korene liberalizma, na nivou kritike ideja njegovih filozofskih utemeljitelja Francisa Bacona, Thomasa Hobbesa, Johna Lockea. Fokusirana je na američku situaciju no mnoga zapažanja vrede i drugde.

„Why Liberalism Failed“ skoro je pa savršen naslov za vremena u kojima knjiga tvrdi da se nalazimo. U eri opšte nesigurnosti – političke, ekonomske ili drukčije, postojeći poredci samo produbljuju aktualne probleme. U posvemašnjoj nelagodi koja se oseća od sfere političke misli do svakodnevnice, mnoga se pitanja postavljaju no malo koje nalazi odgovor. Naslov knjige Patricka J. Deneena, redovnog profesora političke teorije na University of Notre Dame u Sjedinjenim Državama, pretenduje da je istovremeno pitanje koje trebamo postaviti i odgovor koji tražimo. Već po tome privlači pažnju.

No kad bi ga saželi u jednostavnu rečenicu, odgovor se čini nezadovoljavajućim – „Liberalizam je propao upravo zato što je uspeo“. Deneen želi reći da je neuspeh liberalizma rezultat njegovih temeljnih pretpostavki. Liberalizam u sebi nosi proturečja koja kontinuirano stvaraju patologije koje ugrožavaju ne samo liberalizam po sebi već političku stabilnost uopšte (dok svi odgovori na njih traže dosledniju i intenzivniju primenu liberalnih principa).

Iz tog je razloga fokus Deneenove kritike politička misao liberalizma na samom izvoru. Autor polemiše s ključnim misliocima moderne političke filozofije poput Hobbesa, Lockea, J.S. Milla te Francisa Bacona. No ne ostaje samo na misli već se redovno poziva na savremene, ne samo političke već i kulturne i ekonomske manifestacije liberalizma u SAD-u. Tu Deneenova kritika zadobiva poštenu oštrinu i malo koji član američke političke zajednice se neće osetiti prozvanim.

U uvodu Deneen ističe četiri područja koja je liberalizam nesumnjivo promenio na gore, a što će u kasnijim poglavljima detaljnije razraditi. Politika je obeležena širenjem moći i državnog nadzora te tehnokratskom vladavinom administracije dok se narod oseća ili politički nemoćnim ili se povlači u privatnu sferu. Ekonomija je usmerena na neograničeni rast i globalnu integraciju, a u isto vreme uzrokuje strahovitu nejednakost, komodificira sve ljudske odnose i bespovratno uništava Zemljinu biosferu. Obrazovanje se svodi na političku homogenizaciju i pripremu za učestvovanje na tržištu, a nauka i tehnologija su usmereni napredujućem savladavanju prirode. To su sve već poznate kritike, no Deneen ih izvodi na specifičan način.

Temeljna postavka liberalizma, njegova „kriva“ filozofska antropologija, leži u srcu problema. Njena dva stuba su voluntarizam i individualizam. Čovek je koncipiran kao usamljeni pojedinac neograničenih želja koje ostvaruje vlastitom slobodnom voljom. Pozivajući se na ranomodernu misao društvenog ugovora kod Hobbesa i Lockea, Deneen pokazuje kako liberalizam uspostavljanjem države istovremeno u njoj utemeljuje takvu koncepciju čoveka. Država čuva prava pojedinca usmerenog na lični interes kao zajednica koja je utemeljena upravo da bi zaštitila zadiranja u taj interes od drugih pojedinaca. Izlazak iz prirodnog stanja stvara prostor usmeren ostvarivanju neograničenih želja. Deneen ističe kako je sada nužna još jedna „fikcija“ – neograničena čovekova vladavina nad prirodom kao resursom za ostvarivanje ljudskih želja – ideja koju nalazi kod Francisa Bacona, čiju kritiku povlači kroz celu knjigu. Tu je, prema Deneenu osnovni problem – takav čovek je potpuno odvojen od kulturnih formi u kojima nalazi značenje i organski način života. Čovek je temeljno sam.

Deneen se nadalje dotiče dve struje liberalizma koje reprezentuju i dve glavne političke opcije u SAD-u – konzervativce i progresivce. U suštini obe su i dalje liberalne i čak međusobno komplementarne. Obe zagovaraju ljudsko „oslobođenje“ kroz dve osnovne institucije – tržište za konzervativnu i državu za progresivnu stranu. Pojedinac kao subjekt tržišnog takmičenja ili državno zagarantovanih prava „oslobođen“ je svih slučajnih i ograničavajućih uslobva koji sputavaju samostalno delovanje i ostvarenje želja. Na kraju nema natezanja između tržišta i države već začarani krug koji odvaja pojedince od tradicionalnih institucija, omogućavajući im stalnu rekonfiguraciju svojih društvenih veza. Liberalizam potiče „labave odnose“, lična autonomija je imperativ. Individualizam i etatizam su ujedinjeni. Država i tržište se međusobno osnažuju, što nas dovodi do suavremenog stanja prekomerne državne moći i nadzora te sveprisutnog tržišnog principa u svim područjima života.

Deneen zatim opisuje ključnu posledicu navedenog – liberalizam ne proizvodi kulturu, štaviše, deluje „anti-kulturno“. Kulturu razume kao set običaja, praksi i rituala ukorenjenih u lokalnim i partikularnim kontekstima koji se prenose s kolena na koleno. Oslobađajući mehanizam liberalizma nastoji odvojiti čoveka iz okvira kulture i, prema Deneenu, nametnuti mu jednu monolitnu monokulturu u kojem on figuriše kao jedan od slobodnih pojedinaca okrenutih vlastitom interesu. Neograničeni „apetit“ pojedinca je oslobođen proizvoljnih ograničenja kulture. To je način na koji liberalizam, u sponi države i tržišta, proizvodi i oblikuje subjekte u skladu sa svojim pretpostavkama o ljudskoj prirodi i slobodi. Na kraju jedina legitimna ograničenja ostaju ona koja nameće država, opet, u svrhu stvaranja liberalnog subjekta.

U kasnijim se poglavljima Deneen fokusira na pitanja tehnologije, obrazovanja i nejednakosti. Liberalizam nas tera da zaboravimo na činjenicu društvene ukorenjenosti tehnologije. Ona nije instrument koji se neograničeno razvija kako bi omogućio što efikasnije ovladavanje prirodom ili ostvarenje želja – to je tek uloga koju joj dodeljuje liberalizam. Negativne posledice su brojne, od invazivnosti tehnologije u ljudskim životima do napredujućeg uništenja prirode. Obrazovanje, opet, služi većinom tržištu i sve više gubi ikakvu kulturnu ulogu. Posebno oštro poglavlje o nejednakosti tvrdi da je liberalizam, iako je obećao oslobođenje od arbitrarne aristokratske vladavine, zapravo je uspostavio svoju aristokraciju. Oslobođenje koje liberalizam nudi u potpunosti uživa samo malobrojna elita koja zauzima vodeće političke i ekonomske pozicije. Oni koji ne uspevaju biti integrisani u liberalno gospodarstvo ili zajednicu (ili joj naprosto nisu interesantni), žive teške živote ispod granice dostojanstva, dok liberalna elita smatra njihovu marginaliziranost rezultatom zaostalosti i nerazumnosti. Jedan sistem nejednakosti je zamenjen drugim. Tu se nalazi i bitna kritika liberalnog odnosa ka demokraciji – bilo kakvi demokratski impulsi se suzbijaju u svrhu depolitizovane vladavine prosvećene i tehnokratske elite.

Kritika liberalizma kulminira u poslednjem poglavlju knjige (pretposljednjem ako računate poduži zaključak), u kom se takođe rasvjetljavaju neke autorove pretpostavke i motive. No pre nego ga se dotaknemo moramo se pozabaviti onime što je do sada u ovom prikazu ostalo nespomenuto. Naime, iako to nije vidljivo izvana, kroz knjigu se osim kritike liberalizma proteže druga, paralelna struktura. Osim što služi kao opozicija naspram koje se gradi kritika liberalizma, ona također čini temelj Deneenove normativne pozicije, predloška kojim bi se trebali izbaviti iz liberalne propasti.

Deneen kroz knjigu kontinuirano suprotstavlja liberalizam predliberalnim oblicima političkog i društvenog života. Njegov vodeći predložak je grčki polis i njemu odgovarajuća politička filozofija koja se kroz Aristotela prenela u političko nasleđe Evrope tokom srednjeg veka. Operativni koncept je samo-vladavina („self-governance“) koja funkcioniše na ličnom i na kolektivnom nivou . Kod pojedinca ona označava etiku vrline čoveka koji vlada svojim nagonima i apetitima, dok je u kolektivu to princip zajednice usmeren na opšte dobro putem zajedničkog odlučivanja. Spona ta dva nivoa čini zajednicu ne pojedinaca (kao u liberalnom smislu) već građana koji su motivisani boljitkom zajednice a ne vlastitim interesom (tu leži i demokratska jezgra ovog pristupa). Ta vrsta zajednice je institucionalizovana u kulturi kako je Deneen vidi, lokalnim i partikularnim praksama koje nose u sebi način života zajednice, sa svim njenim lokalnim znanjima, vrednostima, privrženostima i značenjima koja u njoj kruže (religija je jedan od bitnih elemenata).

Grčki polis nije samo model političkog života već na mnoge načine i društvenog – Deneenu je bitan taj ograničeni doseg polisa – on je lokalna zajednica, manji broj usko vezanih pojedinaca ukorenjenih u lokalnoj prirodi, geografiji ali i u istoriji kao akumulaciji nasledstva i generacijskih praksi. U tom kontekstu buja lokalna i domaća ekonomija, naspram depersonaliziranoj tržišnoj. Liberalizam je kompletna antiteza ovoga – masovno, homogeno društvo utemeljeno na apstraktnim principima čoveka i slobode naspram konkretne mudrosti čovekovog neposrednog života. U predgovoru knjige se Deneenova pozicija opisuje kao ona koja nije ni konzervativna niti progresivna, što možda je istinito ako uzmemo te pozicije u njihovom savremenog smislu levice i desnice, prvenstveno u SAD-a ali i izvan njih. No ubrzo postaje jasno da je ona dubinski i istinski konzervativna, i to na jedan način koji se retko nalazi u političkim usmerenjima koja se danas nazivaju takvima.

Nevezano što mislimo o takvim konzervativnim stavovima, upravo ovde se ukupni argument njegove knjige počinje rastvarati. Ubrzo postane jasan Deneenov hubris u postavljanju svog rešenja za liberalne probleme – on postulira da je liberalna koncepcija čoveka i slobode „lažna“, dok on zapravo predlaže istinitu. U zaključku to posebno bode u oči kada poziva da se u potrazi za izlaskom iz liberalizma trebamo ostaviti ideologije (što njemu uglavnom igra ulogu odbacivanja marksističkih rešenja koje su po njemu duboko ideološka, bez da se posebno suočava s njima), dok ono što on nudi naziva „teorijom“. Nije jasno u čemu je razlika teorije i ideologije, osim što Deneen postulira da je ono njegovo istinitije.

Vratimo se sad na poslednje poglavlje da demonstriramo drugu, možda još veću boljku knjige. Deneenova motivacija postaje potpuno jasna kada se on suoči za filozofskim izvorima američkog poretka – federalističkim spisima. Poredak koji su zamislili Madison i Hamilton je dubinski protudemokratski, dizajniran da rasprši silu i porive naroda dok privileguje vladavinu elite, da suzbije neefikasnost lokalne vlasti privilegiujući federalnu državu, a sve u svrhu nacionalne moći – stvaranja komercijalne republike (što SAD u jednu ruku na kraju i jest postao). Tome suprotstavlja ideal lokalne zajednice koji Tocqueville opisuje u „Demokracija u Americi“.
Ono što tada postaje jasno koliko je suštinski knjiga usmerena na američki kontekst. On nije slučajnost kog autor uzima za primer liberalizma samo zato jer se u njemu našao. Deneen nastoji ponovno razotkriti nešto što smatra da je izgubljeno u američkoj istoriji, što je liberalizam zatro.

Čitaoci bi već rano u knjizi mogli prigovoriti njegovoj monolitnoj upotrebi pojma liberalizma (što u ovom kontekstu ima nekakvog smisla). Prigovorioli bi i nedostatku istorijske i socijalne dimenzije, nastanka liberalizma kao emancipacije ekonomski premoćne buržoazije u borbi protiv predmodernih oblika koji su kočili kapitalistički oblik proizvodnje, kasnijeg razvoja demokracije u vidu masovne politike, konsolidovanju liberalizma unutar nacionalnih država, itd.

Deneenu to nije potrebno, to je sve stvar evropskog konteksta. SAD je, naspram krvavih borbi koje je liberalizam vodio u Evropi, bila ideal posve nove političke zajednice, utemeljene a da nije opterećena istorijskim nasljeđem. Liberalizam je tamo uspostavljen na praznom terenu. Ostavština Evrope sa sobom nosi neke posve različite oblike političkog i društvenog života od SAD-a, onih koji si možda ne mogu priuštiti da gledaju unatrag na neke mistične lokalizme.


Tek nakratko na kraju Deneen spominje da bi u traženju novih političkih principa, izvan liberalizma, trebali uzeti ono što je bilo dobro kod njega. No propušta obuhvatiti šta je to toačno od čega nas je liberalizam oslobodio. U Americi je liberalizam možda narušio njegov ideal lokalnih zajednica, no u Evropi su to bile posve arbitrarne vladavine feudalnih i apsolutističkih poretka, korumpirane katoličke crkve, temeljno stratificirana društva, itd. Čak su i Deneenove lokalne zajednice bile, i u jednu ruku još uvek jesu, leglo strašnih rodnih, rasnih (setimo se „separate, but equal“) i etničkih diskriminacija, ustanove nejednakih odnosa moći koje opet uspostavljaju neprobojnu hijerarhiju (možda nije sasvim pošteno, ali valja se posetiti kakav je u grčkim polisima bio status ikoga osim odraslih, zemljoposjedničkih muškaraca).

Iako bi on verovatno ciljao da se u njegovom političkom modelu sve to izbegne, i dalje ostaju prigovori koje su primetili neki recenzenti – nije li liberalizam upravo ono što štiti slobodu osnivanja takvih malih zajednica? Što njega sprečava da sam osnuje jednu? Zašto bi i drugi morali živeti tako? On jednostavno ne miri na zadovoljavajući način poželjne tekovine liberalizma i njegove predloške. Na kraju, posebno cinična kritika bi mu prigovorila da pokušava pobediti navodno trenutno propale ideje još odavno propalim idejama – čini se da se ne bori samo protiv liberalizma, već moderne uopšte.

Ipak, uzimajući određenu zadršku od kritika, možemo reći da je ovo knjiga vredna čitanja. Njegov tretman političke filozofije je na visokom nivou (što se uostalom očekuje od profesora sa University of Notre Dame). Njegove kritike liberalnih patologija i povezivanje s temeljnim postavkama njegove filozofije ostaju oštre i relevantne. Pogotovo u američkom kontekstu, ali sigurno ponegde u evropskom, knjiga zaslužuje pažnju pošto tera na preispitivanje nekih dubokih uverenja duž celog njihovog političkog spektra i mnogi prozvani bi mogli imati koristi od te refleksije. Mnogo govori da je „Why Liberalism Failed“ naišla na pohvale i od ljudi poput Roda Drehera koji piše za The American Conservative i od popularnog socijalističkog mislioca, Cornela Westa. Čak i njegove ideje lokalizma nisu posve za odbaciti, i sigurno mogu inspirirsati neke prakse lokalnog političkog života i njegovog odnosa sa širim, nacionalnim zajednicama.
izvor