Baština Notre Dame

                                            Miyssis plan 1( pobednik)

U povodu požara katedrale Notre Dame Ana Munk je napisala tekst o srednjovekovnom modernizmu i pariškom šiku u 12. veku. Donosim tekst bez uvodnog dela.

 

  

Notre Dame pre požara 

Priložene fotografije prikazuju plan belgijskog 3D vizuelizacijskog Missi studija o obnovi krovnog dela katedrale. Plan redizajna predviđa prozirni gornji deo sa drvenim i čeličnim okvirom. Slično kao i predlog Nab Studija, ovi planovi predviđaju prostor kao svojevrsnu odu zelenilu s velikim rasponima prozora koji puštaju puno svetla. Plan je podrazumevo postavljanje postolja za uzgoj drveća pune veličine koje bi se spuštale središtem poda.( izvor)

  Miyssis plan 2

            Gotika je u suštini paradigma pragmatičnog inženjeringa, pojmovne i bihevioralne transparentnosti koji nije saglasan svetu zmajeva i mračnih fantazija. Gotičku arhitekturu možemo puno bolje shvatiti onako kako su se na nju referisali u renesansi kad su je opisivali kao lavori moderni (moderna dela) iako su tu modernost prezirali kao francusku i varvarsku. Gotička arhitektura predstavlja antitezu klasicizmu i temeljno je ne-historična. Ona je primer srednjovekovnog modernizma, razdoblje graditeljske nezainteresovanosti za nasleđe Rima. Prvi put u zapadnoj civilizaciji stvoren je koherentan stil, prepoznatljivi „look“ koji se ne nadovezuje ili pasivno negira antiku, a što se Italijanima naravno nije svidelo. Sistematski se napušta tlocrt rimske, rano-hrišćanske bazilike i pripadajuća joj simbolika te se posve transformiše izgled i funkcija samostalnog arhitektonskog elementa u artikulaciji interijera, antičkog stuba, koji se do gotike nije suštinski menjao. Sada se pak cilindar stuba isteže, istanjuje i pretvara u snopove vitkih stubića na koje se nadovezuju rebra svodova. Jest da je opat Suger (Benediktinac, 1081.- 1151.), glavni „politički sekretar“ francuske monarhije planirajući pregradnju crkve Saint Denis–taj projekt se računa kao početak gotike–sanjao o tome kako bi se iz Rima mogle transponovati kolumne, ali na kraju prevagnuo je novi arhitektonski slog koji je omogućavao tanje i lakše zidove, veće prozore i jači prodor svetla pa time i jasniju realizaciju ideje da se Bog objavljuje kao svetlo. Tu ideju pratimo od antike, preko bizantskih zlatnih pozadina mozaika i ikona sve do renesanse kada se apstraktne zlatne pozadine u slikama otvaraju i postaju oku dostupne i shvatljive kao prostor ljudskog, a ne samo Božjeg delovanja. Samo je nesretnim sledom površnih asocijacija, gotika u doba renesanse dobila ime po kasno antičkim rušiteljima Rima, germanskim plemenima znanim kao Goti, a da s njima nema nikakve veze. Ono što je još u vremenu gotike nemački hroničar Burkhard von Hall (preminuo 1300.) ispravno shvatio jest da se radi o francuskom stilu čime je puno preciznije povezao gotiku s nacijom koja ju je stvorila.

                     

                                           Miyssis plan 3

Gotički neimari su bili konstruktivisti, pragmatici, matematički educkovani graditelji prvenstveno usredotočeni na rešavanje trenutačnog problema kako građevinu dignuti nebu pod oblake. Pouzdanje gotičkog građevinara u njegov zanat proizlazi iz uverenja i čvrste tradicije da geometrija ima obrležja svetosti, o čemu je već pisao Sv. Augustin u De musica povezujući arhitekturu i muziku te postulirajući lepotu kao izraz „ispravne modulacije“. Njegova tumačenja prenosili su profesori u katedralnim školama 12. veka. Osnovna geometrijska jedinica artikulacije prostora je modul, kvadrat nastao na ukrštanju poprečnog i glavnog broda (tamo gde je sada rupa u ), od kojeg se izvode mere svih traveja (prostor od stuba do stuba), a prenosi se i na vertikalnu elevaciju. Tako precizno izračunate mere svakog arhitektonskog elementa rezultiraju u krajnjem dojmu harmonične organske povezanosti celine u kojoj su svi delovi međuzavisni.

  Miyssis plan 4

Jedva da se možemo setiti neke poznate građevine u pariškom bazenu iz veka pre gotike. Sada se gotički graditelji francuskih katedrala nadmeću stvarajući tehnički inovativne, a pritom uvek stilski prepoznatljive građevine u radijusu od otprilike 160 km od Pariza. Spomenimo samo neke: katedrala u Sensu započeta 1130. godine dostiže 24 metara visine. Nadovezuje se Notre Dame u Parizu započeta 1163. s 33 metara, Chartres (1193., 36,8 m), Bourges (1195., 37 m), Reims (1212., 38 m), Amiens (1220., 42 m), a Beauvais (1230.) konačno dosiže 48 metara. Po intenzitetu gradnje gotički graditelji se mogu usporediti s njujorškim graditeljima nebodera tridesetih godina prošlog sveka kada su u navali kreativnosti i gospodarskog prosperiteta arhitekti (u hodu usavršavajući tehnike) dizali svaki put sve viši neboder. Nije slučajno da su arhitekti Chrysler nebodera koji je samo jedanaest meseci nosio naslov najviše zgrade na svetu pri vrhu nalepio i par vodoriga u obliku američkog orla i Merkurovog krilatog šlema, simbola zaštitnika trgovine i brzine te simbol Chryslerovih automobila od kojih su danas još ostala srebrna krila. Osnovna poruka gotičkog moderniteta jest uzdanje u tehnološke inovacije i racionalizaciju građevinskih procesa, ne zaboravljajući pri tome lepotu i svetonazorske (hrišćanske) temelje samog poduhvata.

     

  Miyssis plan 5

Razlog takvom snažnom graditeljskom uzletu je nesumnjivo i ekonomski. Oni koji se nadovezuju na istraživanja Georges Dubya tvrde da je bogatstvo vlastodržaca u ranom Srednjem veku počivalo najvećim delom na pljački, a manjim delom na radu podređenih. Kako bi došlo proletno doba, kralj bi okupio svoje prinčeve, vojvode i barone i s vitezima krenuo u pljačkaške pohode, deleći plen što ljudima, što Božjim posrednicima. Cena jedne viteške opreme bila je krajem 11. veka ravna ceni jednog poljoprivrednog dobra. Tu cenu su trebali platiti seljaci što je postalo neodrživo i izvor stalnih sukoba. Tražio se način da se poboljša produktivnost na poljoprivrednim dobrima. Tada su zemljoposednici shvatili da bi bilo dobro dozvoliti seljacima da iskrče šume i da im za to daju „poticaje“ da pokriju troškove preseljenja. Shvatili su također da je bolje da seljaci zadrže znatno veći prihod od uroda s krčevina nego pre, a da višak prodaju na tržnicama, dok je zemljoposednik zadržao pravo oporezivanja. Posledično, ratnici postaju menadžeri, zainteresovani upravitelji vlastitih imanja od kojih primaju rentu. Razvijaju se bolji sistemi računovodstva, nove prakse rotacije useva i tehnologije obrade zemlje, navodnjavanja, skladištenja i svega ostaloga. Razvijaju se zanati i plaćeni rad. Ni samostanski kompleksi ne zaostaju u prilagođavanju novoj, novčanoj ekonomiji. Godine 1122. najmoćniji samostan zapadnog hrišćanstva, Cluny, samo jednu četvrtinu svojih prehrambenih potreba zadovoljava rodom sa svojih poseda. Ostatak je trebalo kupiti od lokalnih pekara, vinara, mesara, stolara, tkalaca, kovača i zlatara u iznosu od 240,000 srebrnjaka godišnje. Širom Evrope rađa se novi stalež koji računa i štedi, a ne ratuje već za to posuđuje novac drugima. Veličanstveni prozor (vitraj) u Chartresu svedoči tim promenama. Prozor su skupno finansirali „mali preduzetnici“ tj. srednjovekovne zanatlije koji su se ponosno ubeležili u ovaj enciklopedijski projekt pa imamo prikaze 125 zanatlija koji rade, prenose i trguju svojim proizvodima. Oni sad ravnopravno dele prostor s vlastelom i biblijskim narativima upisujući se, po prvi puta u Chartresu i Bourgesu u sveukupnost hrišćanskih vrednosti.

 rekonstrukcija krova 

Predlog Nab Studia  

Cluny su jakobinci sravnili sa zemljom – stoji još krak južnog transepta, ali svakako je vredno pogledati muzej o tom izgubljenom Božjem kraljevstvu na zemlji. Sekularizacija je bila nesmiljena prema katoličkom nasleđu. Portali s prikazima merovinških kraljeva koji su bili skinuti s uništenih i napuštenih opatijskih crkava krasili su ulaze u seoske staje pa su na kraju ili propali ili su ih pokupovali kolekcionari. Kompletne samostanske klaustre je pokupovao George Grey Barnard (1863–1938), američki kipar i kolekcionar, preneo kamen po kamen u New York i ponovno sastavio. Tu kolekciju od njega kupuje John D. Rockefeller, Jr., donira zemlju uz reku Hudson gde se sada nalaze u Cloisters muzeju, usred prostranog parka, u osami za koju su izvorno i bili dizajnirani.

Nab studio 1 

Srećom, francuske katedrale još stoje odolevši vandalizmu revolucionarnog sekularizma verovatno i stoga što su, za razliku od benediktinskih opatija po manjim mestima, vremenom postale delom urbanog okruženja, a postojala je i svest o sekularnoj važnosti njihovog postojanja. U novim urbanim sredinama 12.veka teologija je bila relevantna i u stvarnim životima građana. Kako je to sažeto definisao Erwin Panofsky, gotička skolastika je nastojala postići trajni mirovni sporazum između vere, razuma i logike (važne onima koji kalkulišu, a ne ratuju). Razvile su se katedralne škole, preteče savremenih univerziteta, a predavanja na pariškom univerzitetu u nastajanju su se 1150. godine preselila iz klaustra na drugu, laičku stranu reke Seine. Na glavnom portalu Notre Dame prikazana je personifikacija Filozofije sa glavom u oblacima (oblaci su par vijugavih linija povrh njene glave) držeći jednu otvorenu i jednu zatvorenu knjigu i žezlo te s lestvama kao simbolom strpljivog uspinjanja prema vrhuncu svih nauka. Sada je postalo moguće da jedan harizmatični profesor osnuje svoju školu neozavisno od kontrolie biskupa.

Nab studio 2 

Celu jednu parišku ulicu zauzele su srednjovekovne kopirnice u kojem su profesionalci marljivo prepisivali i oslikavali knjige za studente privučene akademskim zvezdama tog vremena, kao što je bio Petar Abelard (1079 – 1142). Kažu da se kretao „ne sam, kao Mojsije, prema oblaku koji zaklanja Boga, već s velikim mnoštvom i sa svojim sledbenicima.“ Gde sam nije bio prisutan „njegove knjige su letele posvuda.., u dvorcima i gradovima…s jednog kraljevstva u drugo, prelazeći okeane, preskačući Alpe“. Zahvaljujući njegovoj popularnosti, katedralna škola Notre Dame narasla je od stotinjak do tri hiljade studenata do godine 1140. (Usput, ostareli Abelard je pri kraju svoje karijere bio kastriran zbog svoje ljubavi s fatalnom Héloise koja je stanovala u krugu pariške katedrale dok se on tuda šetao s glavom u oblacima).

Predlog studia Alexander Nerovnya

Hit literatura tog vremena bila su dela skolastičke teologije koja je uvela novi sistem organizacije ideja, preteču modernih modela akademskog pisanja, kao što je to bila Abelardova uspešnica Sic et non. Pojednostavljeno, sad više nije dovoljno nepovezano asocirati već treba postaviti jasnu tezu koju treba obrazložiti argumentima i podargumenatima za i protiv, a proturečnosti dovesti do zaključka (concordatio). Poveznicu između transparentnosti skolastičke argumentacije i racionalnosti gotičke konstrukcije jasno je argumentovao Erwin Panofsky 1948. godine u predavanju koje je održao u benediktinskoj opatiji sv. Vincenta u mestu Latrobe (Pennsylvania), prvom i najstarijem samostanu u Americi osnovanom 1848. godine te najbrojnijem samostanu u zapadnoj hemisferi, svojevrsnom novovekovnom Clunyu. Nije slučajno da je upravo ovde Panofsky, prethodno otpušten s mesta profesora u Hamburgu kao i svi Židovi u nacističkoj Nemačkoj te našavši utočište na Princetonu, formulisao svoje teze koje i danas stoje i potiču na razmišljanje. Čitamo dakle Panofskog: ono što je u romanici bilo skriveno (potporna struktura, ugrađena u ziđe, na primer u katedrali u Durhamu) u gotici je postalo vidljivo izloženo u obliku niza kontrafora, vanjskih potpornih lukova koji su poput gromobrana bočne potiske i udare vetra uzemljivali, prenoseći ih od mase zida na tlo. Forma sledi funkciju slično kao što se u skolastici misao pročišćavala kroz nužnost ekspliciranja kontradikcija, piše Panofsky, nesumnjivo inspiriran praksom škole u Bauhausu. Zaustavimo se na trenutak na tom novom načelu transparentnosti u arhitekturi kako bismo rasvetlili i svetonazorsko poreklo takvog rešenja koje se očituje u novom humanizmu, a čiji izvor nalazim u onovremenim obrazovnim i pedagoškim praksama.

                                      Predlog studia Fuksas_architects

Notre Dame je danas osmuđeni, ali još uvek ponosno stojeći svedok vremena u kojem je delovala škola vezana uz parišku katedralu. I pre se u takvim školama obrazovala elita za dvorsku službu, ali ono što se menja u prvoj polovini 12. veka je naglasak na vanjštini, na držanju i ponašanju primerenom idealnom čoveku novog doba i to nezavisno o staležu kojem je student inicijalno pripadao ( levičarski radikali). Menjaju se modeli društvenog ponašanja koje promoviše obrazovana elita. Hugo od sv. Viktora (1078. – 1141., po samostanu sv. Viktora smeštenom na južnoj strani Seine, neposredno izvan granica onovremenog Pariza) piše pravila za novog čoveka u delima Liber ordinis Sancti Victoris i De institutione novitorum. Po njegovoj zamisli mudrost je trebala proizaći iz lepote i uglađenosti ponašanja, „kao med iz košnice.“ Novi kurikulum za studente-novake je u najvećoj meri zamišljen kao trening discipline življenja, oblačenja (ovisno o poslu kojeg se studenti prihvataju), prehrambenih navika, ponašanja za stolom, gestikulacije i odmerenosti u govoru i kretnji. Učitelj podučava kako se nakloniti, hodati, stajati i pristojno govoriti: ne prebrzo i nikako ne psovati, slušati razjapljenih usta ili pak plazeći jezik kao „žedan pas“ . I nikako ne treba upirati prstom dok se obraćaš sagovorniku, dizati obrve ili kolutati očima! A ne treba ni stajati ukipljen, tobože obuzet nekom unutarnjom meditacijom. Ponašanje se vežbalo s ciljem postizanja prave mere i situaciji prilagođene umerenosti u komunikaciji. Govoriti treba ljubazno, smerno, uvažavajući sagovornika. To se odnosilo i na vratara koji treba služiti kao primer načela koje se provodi u kući. Njemu je pak dužnost da dočekuje goste sa smeškom na licu (hilari vultu). Sada nam je jasnije zašto lica gotičkih skulptura krasi blagi smešak i otkuda ovakav opis prijaznog dočeka (iz dela pisca Crétien de Troya): „Uočio sam gazdu zamka s jastrebom privezanim za pojas. Čim sam ga pozdravio, došao mi je u susret da prihvati moje uzde i pozvao me da sjašem…a onda mi je bar stotinjak puta ponovio da je blagoslovljen put kojim sam do ovog mesta stigao.“

                                           Predlog Poa.estudio

Nova načela obrazovanja odrazila su se u književnosti, udvornoj poeziji i gotičkoj skulpturi gde elegantna krivulja gotičkih figura odaje popuštanje tenzija u ljudskom telu. Ovde prilažem kao ilustraciju skulpturu Adama s južnog transepta Notre Dame. Linija tela i kretnje su omekšane unutarnjom blagošću. Ipak, preporučuje se da ponašanje ne smie biti previše ženskasto, lelujavo jer to odaje razuzdanost. Ne treba se ni razbacivati kretnjama ili šepuriti jer to odaje aljkavost. Nikako se ne treba prenaglo kretati jer to pak odaje sklonost srdžbi. (Samo površnom usporedbom s koštunjavim, snažno prelomljenim udovima i ekspresivno prenaglašenim gestama figura iz prethodnog razdoblja francuske romanike, primećujemo da je novi ethos promptno promenio artikulaciju tela u gotici. Ekstatična duhovnost više nije en vogue). Sve je to posledica novih obrazovnih ideala u urbanom okruženju, a ne samo uticaja dvorske etikete. Ne govori se više ni o pokori, samokažnjavanju tela, samoodricanju pa ni telesnoj čestitosti studenta-novaka, a i pokornost se retko spominje (pace i Michele Foucault i Don Brown). Telesna disciplina se pak spominje u kontekstu sticanja gore opisanih kreposti i treniranja duše kroz izvanjsko ponašanje. Sve navedeno ogledava se u priručnicima za ponašanje prinčeva u sledećem, trinaestom veku, ali izvorno nova blagost odražava urbani pariški šik, koji promoviše Hugo od sv. Viktora.

Poa.estudio

I na kraju, sve gore navedeno nam govori da je 12. vek doneo promene utkane u bolje ideale vremena u kojem živimo. Ako još uvek pristajemo uz sve učestalije osporavanu tvrdnju da je istorijat zapadne civilizacije u konačnici niz pomaka unapred, pripazimo s čišćenjem istorijskih slojeva kako ne bismo uklonili i njene ideale.

   

Ptredlog Studia Vizumatelier
______________________



Citirana dela:
Robert A. Scott, The Gothic Enterprise: A Guide to Understanding the Medeival Cathedral, University of California Press, 2003.

Stephen Jaeger, The Envy of Angels: Cathedral Schools and Social Ideals in Medieval Europe: 950-1200, University of Pennylvania Press, 1994.

Marvin Trachtenberg, „Suger’s Miracles, Branner’s Bourges: Reflections on „Gothic Architecture“ as Medeival Modernism“, Gesta, 39/2, 2000, 183-205.

Erwin Panofsky, Gothic Architecture and Scolasticism, Saint Vincent Archabey, Latrobe, Pennsylvania, 1951 (ponovno izdanje 2005).

________________________
Ana Munk je vanredni profesor na Katedri za romaniku i gotiku, Filozofskog fakulteta u Zagrebu.
MA i Ph.D. University of Washington, Seattle. Predavala na University of Saint Thomas u Houstonu.
atorwithme