Džordž Orwel, Patriotizam nema ništa zajedničko s konzervativizmom

 Ovaj Orvwelov tekst objavljen je u integralnom obliku kao zasebno izdanje 1941.

Treći deo: Engleska revolucija (3)

Patriotizam nema ništa zajedničko s konzervativizmom.


     Zapravo, on je u suprotnosti s konzervativizmom jer predstavlja privrženost nečem što je u neprekidnom menjanju, a još se uvek oseća mistično istim. Patriotizam je most između prošlosti i budućnosti. Ni jedan pravi revolucionar nikada nije bio internacionalista.

    U proteklih dvadeset godina negativan fainéant nazor koji je bio u modi kod engleskih levičara, podsmehivanje intelektualaca patriotizmu i fizičkoj snazi, ustrajno nastojanje da se oslabi britanski moral i ubrza hedonistički, a-koja-mi-korist-od-toga odnosa prema životu, naneo nam je samo štetu.

      Za nas bi bilo čak štetno da smo duže poživeli u gnjecastom svetu Lige naroda koju su ti ljudi smislili. U doba führera i bombardera taj je svet srljao u propast. Koliko god nam se to ne dopada, otpornost je cena životu. Nacija naviknuta da razmišlja na hedonistički način ne može se održati u životu među narodima koji kuluče kao roblje i razmnožaju se kao kunići i kod kojih je ratna industrija svevažna. Engleski socijalisti gotovo svih boja želeli su da se suprotstave fašizmu, a istovremeni su se trsili da svoje zemljake učine neratnicima. Pretrpeli su neuspeh jer su engleske tradicionalne privrženosti jače od novih ideja. Ali uprkos svim »antifašističkim« bombastičnim frazama leve štampe, kakvi bi bili naši izgledi za ako bi prosečan Englez zaista bio stvorenje kakvim su ga želeli učiniti »News Statesman«, »Daily Worker« ili čak »News Chronicle«?

     Zapravo sve do 1935. svi engleski levičari su bili nedorečeni pacifisti. Posle 1935. najgrlatiji pristupiše gorljivo pokretu Narodnog fronta koji je bio običan beg od celokupnog problema fašizma. Osnovan je »antifašistički« pokret u čisto negativnom smislu – »protiv« fašizma, ali ne i »za« ikakvu drugu politiku – a ispod svega gajila se mlaka nada da će se Rusi tući za nas i umesto nas.

    Čudnovato je kako ta iluzija dugo i teško umire. Novine su poplavljene pismima svake nedelje koja iznose da bi Rusi nesumnjivo prešli na našu stranu kad bismo imali vladu sastavljenu bez torijevaca. Ili da bismo morali svetu objaviti glasno i jasno ciljeve naše borbe (vidi knjige kao Unser Kampf, Stotinu miliona saveznika – ako poželimo), našto će se evropski narod sasvim sigurno dići uz nas. Uvek isto shvatanje – potraži nadahnuće u tuđini; nek se neko drugi bori za nas. Pod svim tim leži težak kompleks manje vrednosti engleskog intelektualca, verovanje da Englezi više nisu ratnički narod, da su postali mekušci.

     Jamačno, nema razloga još neko vreme misliti da će se neko drugi boriti za nas i uz nas osim Kineza koji to rade već tri godine. Rusi će se možda boriti na našoj strani, ali tek pošto budu direktno napadnuti. Oni su već jasno dokazali da se ne misle suprotstaviti nemačkoj vojsci, ako to ikako mogu izbeći. U svakom slučaju, Ruse u rat neće navabiti spektakl dolaska na vlast levičarske vlade u Engleskoj. Sadanji ruski režim mora gotovo bez sumnje biti neprijateljski nastrojen protiv svake revolucije na Zapadu. Podjarmljeni evropski narodi pobuniće se tek kada Hitler počne posrtati, ali ne pre.
      Naši potencijalni saveznici nisu Evropljani, nego, s jedne strane, Amerikanci kojima će  trebati godinu dana da mobilišu svoje snage, čak ako se i Big Business na to privoli, i, s druge strane, obojeni narodi koji ne mogu čak ni osećajno biti na našoj strani dok ne počne naša vlastita revolucija. Još dugo vremena, godinu, dve, možda i tri, Engleska mora biti bedem sveta. Valja da sami izdržimo bombardovanja, glad, prenaporan rad, bolesti, dosadu i podmukle ponude za mir. Nesumnjivo, sad je vreme da ojačamo svoj moral, a ne da ga slabimo.
   Umesto da mehanički zauzimamo antibritansko stanovište, što je uobičajeno kod levice, bolje bi nam bilo da dobro razmislimo kako bi svet izgledao da s njega nestane kulture zemalja engleskog jezika. Jer, detinjasto bi bilo i pomisliti da bi druge zemlje engleskog govornog područja, pa čak i Sjedinjene Američke Države, ostale pošteđene da Britanija izgubi rat.
   Lord Halifax, i svi njemu slični, veruju da će sve opet poći po starom kad završi rat; da ćemo se vratiti natrag na sulude staze Versaillesa, natrag u »demokraciju«, to jest, kapitalizam, natrag u repove za hranarinu nezaposlenima, natrag u rolls-royce limuzine, natrag pod sive cilindre i u pumperice, in saecula saeculorum. Naravno, svima nam je jasno da se nešto takvo ne može dogoditi. Blago oponašanje tog doba moglo bi se ponoviti, ali samo ako se mir postigne pregovorima, a i to samo za kratko vreme. Mrtav je laissez-faire kapitalizam. Izbor leži između nekakva kolektivnog društva kojeg Hitler uspostavlja i onog koje može nastati ako Hitler bude poražen.
    Pobedi li Hitler u ovom ratu, on će učvrstiti svoju privredu u Evropi, Africi i na Srednjem istoku, a ne budu li mu armije iscrpljene, prigrabiće i prostrana područja sovjetske Rusije. Uspostaviće stupnjevano društvo kasta u kom će nemački Herrenvolk (»narod gospodara« ili »aristokratski narod«) vladati Slavenima i drugim narodima kojih će posao biti da jeftino proizvode poljoprivredne proizvode. Obojene će narode zauvek svesti na puko roblje.
    Srž svađe fašističkih sila s britanskim imperijalizmom počiva na činjenici što ne znaju da se on raspada. Nastavimo li ovako još dvadesetak godina i Indija će postati seljačkom republikom povezana s Engleskom samo dobrovoljnim savezom. »Polumajmuni« o kojima Hitler govori s tolikim prezirom, upravljaće avionima i proizvoditi oružje. I svršeno je s fašističkim snom o robovlasničkom carstvu. S druge pak strane, poraze li nas, naše ćemo žrtve jednostavno izručiti novim gospodarima koji stižu sveži, pa u njih nema nikakvih skrupula.

      Ali tu se radi i o mnogočem drugom, a ne samo o sudbini obojenih naroda. Dve se protuslovne vizije života bore za opstanak. »Između demokratije i totalitarizma«, veli Mussolini, »nema nagodbe«. Ta dva uverenja ne mogu čak ni najkraće vreme živeti jedno uz drugo. Dokle god postoji demokratija, čak i u vrlo krnjem engleskom obliku, totalitarizam se nalazi u smrtnoj opasnosti. Celi svet engleskog govornog jezika progoni misao o ljudskoj jednakosti, pa iako bi bila prosta laž ustvrditi da smo mi ili Amerikanci uvek delovali prema tim našim načelima, ipak ta ideja živi među nama, te je moguće da bi se jednog dana mogla i ostvariti. Ako ne propadnu, kulture engleskog jezičnog područja izrasće na kraju u društvo slobodnih i ravnopravnih ljudi. No, Hitler je došao na ovaj svet baš radi toga da uništi tu ideju – »židovsku« ili »judejsko-krišćansku« o jednakosti svih ljudi. I sam je to izjavio, ko zna već koliko puta. Pomisao na svet u kom bi Crnci bili ravnopravni s belima, i u kojem bi sa Židovima postupali kao s ljudskim bićima, užasava ga i tera u očajanje, baš kao što nas tera u beskraj pomisao na vekovno ropstvo.
      Nikad ne smemo zaboraviti koliko su oprečna ova dva gledišta. Vrlo je verovatno da će negde u idućoj godini doći do prohitlerovske reakcije među levom inteligencijom.
     Već se primećuju i prvi znakovi koji to nagoveštavaju. Hitlerova pozitivna dostignuća privlače prazninu kod tih ljudi, a kad se radi o onima što su naklonjeni pacifizmu, i njihov mazohizam. Zna se već unapred što će nam odgovoriti. Prvo će odbiti da priznaju da se britanski kapitalizam razvija u nešto novo, ali da Hitlerov poraz ne znači ništa više nego pobedu britanskih i američkih milionera. A s tog će stanovišta početi raspredati da je demokratija na kraju »isto što« ili »nešto isto tako loše kao i totalitarizam« i da mi u Engleskoj ne uživamo baš veliku slobodu govora; stoga je  nema ništa manje nego i u Nemačkoj. Biti nezaposlen i živeti od novčane pomoći užasan je osećaj; stoga nije ništa gore naći se u mučionici Gestapoa. Uopšte, dva minusa daju jedan plus, pola hleba znači isto što i ostati bez hleba.
      Ali u stvarnosti, štogod da je istina u demokratiji i totalitarizmu, nije istina da su jedno te isto. To ne bi bila istina čak ni onda kad britanska demokratija ne bi bila sposobna da evoluira iz svog sadašnjeg stanja. Cela koncepcija o militarizovanoj kontinentalnoj državi sa svojom tajnom policijom, cenzuriranom pisanom reči i prisilnim radom, potpuno je suprotna onoj o slobodarskoj pomorskoj demokratiji sa svojim bednim gradskim četvrtima i nezaposlenosti, štrajkovima i stranačkom politikom. To je razlika između kopnene sile i pomorske sile, između okrutnosti i neuspešnosti, između laži i varanja sama sebe, između esesovaca i rentijera. I kad čovek mora da izabere jednu od njih, ne valja birati prema njihovoj sadašnjoj moći, nego prema onom što su one sposobne da postanu. Ali u određenom je smislu i nevažno da li je demokratja, na najvišem ili najnižem stupnju, bolja od totalitarizma. Da bi se to moglo odrediti, valjalo bi nam prvo poznavati apsolutne standarde. Jedino važno pitanje glasi: na čijoj će strani biti nečije simpatije u odlučnom trenutku. Intelektualci koji toliko vole da važu demokratju protiv totalitarizma i »dokazuju« da je jedno jednako loše i drugo, jednostavno su lakoumna čeljad koju još nikad nije dobrano prikleštila stvarnost. Oni sada pokazuju isto plitko nepoznavanje fašizma, kad su počeli da s njim očijukaju, kao i godinu ili dve pre toga kad su se na nj nabacivali drvljem i kamenjem. Ne postavlja se više pitanje: »Možeš li izvesti zaključke u ’prilog‘ Hitlera iz raspre u debatnom klubu«, nego ono valja da glasi: »Jesi li zaista lera ili ne? Želiš li da se podvrgneš Hitlerovu gospodstvu? Želiš li videti Englesku poraženu?« Zacelo valja da smo sigurni u ono što želimo pre nego lakoumno pristanemo uz neprijatelja. Jer, u ratu nema neutralnosti; u stvarnosti čovek pomaže jednoj ili drugoj strani. Kad dođe odlučan trenutak, niko odgojen u zapadnjačkoj tradiciji neće moći pristati uz fašističku viziju života. Važno je da sada spoznamo i shvatimo posledice. Sa svom svojom tromosti, licemerstom i nepravičnosti, civilizacija engleskog govornog područja jedina je teško premostiva prepreka Hitleru na njegovu putu. Ona je živa protuslovnost svih »nenarušivih« dogmi fašizma. Stoga se svi fašistički teoretičari već godinama slažu da Engleska moć mora biti uništena, mora biti »istrijebljena«, mora biti »razorena«, mora biti »zbrisana sa zemlje«. Strateški bi bilo izvodljivo da ovaj rat završi tako da Hitler za sebe zadrži Evropu, a Britanski Imperij da ostane netaknut i britanska pomorska sila jedva načeta. No,  ideološki to nije moguće. Ukoliko bi Hitler i predložio nešto takvo, učinio bi to s podmuklom nakanom u nameri da Englesku indirektno porazi ili da ponovi napad na Englesku nekom drugom zgodom. Engleskoj se nikako ne sme dopustiti da ostane neka vrsta podzemnog kanala kroz koji bi u policijske države Evrope priticale pogubne ideje sa Atlantika. A okrenemo li to u prilog našem gledištu, spoznaćemo svu dubinu posledica koje to za nas može imati, velevažnost očuvanja naše demokratijeu otprlike onom obliku u kojem je mi poznajemo. Ali očuvati uvek znači širiti. Izbor za koji valja da se odlučimo nije toliko pobeda ili zlo koliko je revolucija ili apatija. Ako ono za što se borimo bude uništeno, ne zaboravimo da smo za to delomično i sami krivi.

       A može se dogoditi da i Engleska počne uspostavljati socijalizam tako da ovaj rat preokrene u revolucionarni i da još uvek padne poražena. I to se vrlo lako može dogoditi. Ali, ma kako to strašno bilo, bilo bi još uvek manje pogibeljno za svako odraslo biće nego »kompromisan mir« kojem se nada nekoliko bogataša i nekolicina njihovih plaćenih lažljivaca. Englesku može usmrtiti samo neka engleska vlada, a po direktivama iz Berlina. Ali to se neće dogoditi, probudi li se Engleska na vreme. Jer, u tom slučaju, iako bi poraz bio očevidan, borba bi se nastavila, »ideja« bi preživela. Razlika između odluke da li se upustiti u borbu ili se predati bez borbe, nije ni u kojem slučaju pitanje »časti« i pubertetskog heroizma. Sam Hitler jednom reče da prihvatanje poraza razara dušu naroda. Zvuči poput prazne fraze, ali ipak je istina. Poraz 1870. nije oslabio uticaj Francuske na ostali svet. Treća Republika imala je jači intelektualni uticaj nego Francuska Napoleona III. Ali ona vrsta mira koju su prihvatili Petain, Laval i društvo, plaća se hotimičnim uništenjem nacionalne kulture. Vlada u Vichyju uživaće lažnu i hinjenu nezavisnost samo pod uslovom da razori karakteristike francuske kulture: republikanizam, sekularizam, poštovanje slobodoumlja, nepostojanje rasnih predrasuda. Nas ne mogu do nogu poraziti, izvedemo li pre tog našu revoluciju. Možemo posmatrati kako nemačke trupe marširaju niz Whitehall, ali jedan će drugi proces, krajnje pogibeljan za nemački san o svetskoj moći, tad već započeti. Španski je narod pretrpeo poraz, ali ono što je naučio za vreme dve i po nezaboravne godine, vratiće se u glavu španskim fašistima kao bumerang.

      U početku rata često su se navodili bombastični Shakespeareovi stihovi. Čak se i Chamberlain jednom s njima poslužio, ukoliko me sećanje ne vara:

I četir’ strane sveta mogu doći
Naoružane – porazićemo ih sve;
Stoga požalili ništa ne bi,
Ostane li Engleska verna samoj sebi.

A u njima ima dosta istine, interpretirate li ih kako valja. Samo, Engleska mora ostati verna samoj sebi. Nije verna sebi dok u koncentracione logore trpa izbeglice koje se prikloniše na njezine obale i dok direktori velikih firmi izmišljaju lukave smicalice kako da izbegnu plaćanje poreza na svoj višak prihoda. A to zapravo znači zbogom ostajte »Tatleru« i »Bystanderu« i oproštaj s damom u rolls-royce limuzini. Potomci Nelsona i Cromwella ne sede u Domu lordova. Njih ćete naći na poljima i ulicama, u tvornicama i oružanim snagama, u pivnicama i njihovim vrtovima, al’ još ih zasad tlači generacija duhova. Uspoređena sa zadaćom da pravu Englesku valja pustiti da izbije na površinu, čak i ratna pobeda, mada je vrlo nužna, doima se manje važnom. Kroz revoluciju postaćemo više ono što jesmo, ne manje.

     Više ne dolazi u obzir da bismo mogli posustati na pola puta, nagoditi se, spasavati »demokratiju«, zaustaviti se. Moramo nešto pridoneti našoj baštini, ili je izgubiti, moramo se uveličati ili umanjiti, moramo napredovati ili nazadovati. Ja verujem u Englesku i verujem da ćemo ići napred.

Džordž Orvel
izvor