Sionski mudraci i dalje mudruju

Sergej Nilus 

           Protokoli se mogu uvrstiti na sam vrh najpreciznijih proročanskih spisa, kada je rec o gotovo neverovatnom i zastrašujućem razvoju totalitarizma.
          O vremenu nastanka spisa i tome ko je autor postoji nekoliko teorija koje su vremenom, sve teže dokazljive obzirom da Protokoli nisu obelodanjenj kao javni tekst sa imenom autora i godinom izdanja. Otuda i misterija oko spisa koja traje do danas.
          Danas je ovaj spis istorijska činjenica ali mu se i dalje pristupa sa razlicitih strana mada je ( izuzimajuci Jevreje ) najbitiniji kao spis koji analizira Poseban oblik totalitarizma.  Razvoj globalizma u velikoj meri odslikava ono što je Protokolima predviđeno i to gotovo u celom svetu. Radi se o najsofisticiranijem obliku totalitarizma - globalizmu, kojima je doprineo neverovatan uspon nauke, tehnologije. Bez toga se totalni totalitarizam ne bi mogao ostvarivati, tj. centralizovati moć u sve manjem broju ruku.
          Protokoli nisu jednostavan teoretski opis totalitarizma. Naprotiv oni precizno odslikavaju globalni, upravljački model i program, kao da su pisani u danas a ne u 19. veku kada je bilo nezamislivo " zamisliti" neke segmente totalitaristickog sistema. Otuda je ovaj spis nezaobilazan u analizi bilo koje vrste , istorijske, ekonimske, politicke ali je pristup ovom spisu najinteresntniji inima koji se bave preteznom odnosom “ autora/ sasdrzaja” prema Jevrejima u cilju saznanja KO ciljano sprovodi pakleni plan  po svim segmentima totalne zavisnosti pojedinca, tj. naroda, drzava? Da li su to to Jevreji ili svi realizatori djavoljeg plana?

Sudeci po,pocecima …Jevreji i jesu i nisu bili glavni optuzenici na klupi. Protokoli su prvi put  objavljeni 1903.godine u ruskom listu Znamja. Potom su ponovo objavljenini 1905. kao dvanaesto poglavlje knjige :  'Veliki u malome i Antikrist kao mogućnost koja preti da zavlada’ Sergija Nilusa, izdate u Petrovgradu. U originalu oni su napisani u obliku Zapisnika sa nizom tajnih sastanaka ( 24, odnosno 27) u Bazelu 1897. u vreme novog cionistickog kongresa kada su Jevreji i masoni planirali da sruse hriscansku civilizaciju pomocu liberalizma i socijalizma i da sagrade svetsku drzavu po svojim pravilima. 

 

Postoji teorijam da je osnova Protokola “ Dijalog  u paklu između Makijavelija i Monteskijea “ (1864), 

Dijalog u paklu između Makijavelija i Monteskijea nije antisemitskog karaktera niti se u njemu spominju Jevreji. Dijalog se vodi između Macchiavelija, kome su u usta stavljene ideje Napoleona Trećeg i Montesquiea, koji govori sa liberalnih pozicija.

Vidi :
Poglavlja Protokola od broja 1. do 19. prate Jollyijev Dijalog, od poglavlja 1. do 17. na mnogim mestima od reči do reči.  

Dijalog u paklu između Makijavelija i Monteskijea: 
Prvi deo-I-V ,  Prvi deo-V-IX , Drugi deo-IX-XII , Drugi deo : XII -XV


_______________________________________


Evo jednog teksta u kom se polemise o jevrejskom pitanju i Protokolima

             Sionski mudraci i dalje mudruju

Teorije zavere su uvek, a posebno u kriznim vremenima, neka vrsta utešnog rešenja i što je kriza dublja plića je logika u kojoj se teorije zavere razlivaju. Hana Arent na jednom mestu u svom delu Izvori totalitarizma kaže da ako toliko mnogo ljudi veruje u očigledan falsifikat kakav su Protokoli sionskih mudraca, onda „zadatak istoričara nije više da raskrinkava falsifikat“. To što se falsifikatu veruje, za Arentovu je činjenica „važnija od (istorijski govoreći drugorazredne) okolnosti da je u pitanju falsifikat“. Zbog čega se u nekim vremenima teorije zavere tako lako probijaju kroz barijere zdravog razuma, pitanje je kojim se iskoračuje iz zone u kojoj je nadležan istoričar. Kako je u pitanju nešto što bi se moglo nazvati racionalnim pokušajem osiromašenog čoveka da objasni svoje iracionalne strahove za koje veruje da ugrožavaju njegovu egzistenciju, problem se izmešta, pre svega, u domen psihologije.

    Ako se poveruje u večito postojanje zavereničkog para-toka, onda mogućnost da se uzrok egzistencijalnom posrnuću krije u misterioznom kolopletu tajnih društava deluje veoma utešno, jer u takvoj percepciji to zlo pritiska vaskoliki svet. Na kraju, utešenom malom čoveku ne preostaje ništa drugo no da preostale dane svoje slobode krcka u prepoznavanju procesa koji mu rade o glavi i nagoveštavaju dolazak nekih tajnih moćnika na vlast.To osećanje je na prostoru Balkana vremenom ugrađeno i u kolektivni identitet. Mnogo ratovanja i česta gladovanja, začinjeni Catena Mundimitom, uticalo je na lako prihvatanje onog takođe veoma prisutnog balkanskog mita o tajnim silama koje uvek rade protiv nas – od Siona do Briona.

To što svaka epoha ima značajan broj paranoika koji su ubeđenji da žive poslednje dane slobodnog sveta, činjenica je koja podriva ozbiljnost teorija zavere. Šta će reći, osećanje da neke tajne strukture moći funkcionišu paralelno konstanta je još od vremena kada su se formirale regularne strukture moći. Uzgred, upravo je regularnim strukturama moći za njihove mešetarske poslove najviše odgovaralo zaluđivanje raskošnim pričama o konspirativnim zaverama. Da smo izgleda savremenici jednog vrlo institucionalnog i javnog mešetarenja pokazuju nam mehanizmi Međunarodnog monetarnog fonda i velikih banaka, što nam je u nekoliko navrata poslednjih godina predočio jedan vrhunski autoritet ekonomskih nauka kakav je Džozef Štiglic. No, širokim masama bliži su zavodljivi neogotički narativi o đavoljim rabotama u Boemskoj šumi i masonskim ložama. Savremena komunikacijska sredstva paniku dižu na jedan viši nivo. Internet vrvi od sajtova i foruma na kojima živopisne grupe i pojedinci razotkrivaju opake strategije koje se odvijaju u konspirativnim procesima čiji je krajnji cilj zavladati svetom. U paranojama pomenutih krugova kao najčešća zavera pojavljuje se masonsko-iluminatska, koju sve brojniji tumači dokazuju silnim primerima semiotičko-ritualnog prisustva u svim zonama moći.Snobovsko zaluđivanje sa drevnim ritualima i malo-građanske zabave u mediokritetskim varijacijama crnih misa proglašavaju se jasnim znacima nadolazeće propasti. Iako ove egzotične priče uglavnom ne prelaze tabloidski značaj i beskrajne rasprave blogovsko-forumaške dokolice, motiv sionske zavere, koji se u ovakvim paranojama sve češće pojavljuje, krajnje neugodno podseća na ona vremena kada su Jevreji bili obeleženi kao krivci za egzistencijalne nedaće ne-Jevreja. Bespogovorno verovanje u falsifikate ne podriva ni statistika koja pokazuje da je i tada najveći broj Jevreja bio jednako ugrožen kao ostale etničke grupe Postavlja se pitanje mogu li amaterski i jeftini sadržaji zahvaljujući moći Interneta uticati na stvaranje šireg antisemitskog osećanja? Kako je više nego jasno da najveći deo populacije mišljenje ne gradi na osnovu ozbiljnih izvora već na lakim i zavodljivim medijskim sadržajima, odgovor na postavljeno pitanje mnogo je bliži potvrdnom no odričnom. Da strah od porasta antisemitizma nije neopravdan pokazuju sve češća upozorenja koja dolaze od strane predstavnika intelektualne elite. Kada jedan od najvećih književnih kritičara i polihistor, kakav je Džordž Stajner, u intervjuu datom pre par godina kaže:

“Imam decu, unučad te se svaki dan pitam kad ćemo opet morati pakovati stvari. Moglo bi se dogoditi da jako dugo preživljavanje Jevreja ljudima postane nepodnošljivo“, onda to sigurno ne spada u kategoriju bezrazložnog straha kakav pokazuju nedovoljno obavešteni, nedovoljno spekulativni ili paranoični ljudi.

Džordž Stajner je jedan od najvećih poznavalaca svetske literature i verovatno najveći komparativista, što će reći da je njegova specijalnost prepoznavanje mehanizama koji povezuju raznorodne teme, motive i fenomene, a takve reference daju mu za pravo da predviđa i upozorava. Između ostalog, u pomenutom intervjuu Stajner kaže da bi se u književno-kulturološkom kontekstu moglo reći da postoje tri romana koja oblikuju savremeni svet: Sto godina samoće, Deca ponoći i Limeni doboš, a po Stajneru „šinjel“ iz kojeg ova tri dela izlaze je roman Putovanje na kraj noći Luja Ferdinanda Selina. Gotovo se svi književni znalci slažu da opus ovog „neviđenog naciste“, kakvim ga Stajner smatra, treba razdvojiti na period stvaranja pomenutog romana i romana Smrt na kredit, dela čiju veličasnost niko ne dovodi unpitanje, i na kasniji period iz kojeg su zbog skandalozne političke nekorektnosti iskočili u prvi plan pamfletski tekstovi Škola za leševe i pogotovo Bagatele za jedan pokolj , koji se i danas smatra jednim od najžešćih antisemitskih pamfleta. Iako su pored Jevreja Selinove mete napada u ovom tekstu novi umetnički trendovi („pocrnčena“ muzika i likovne umetnosti), film, komunizam, Kokto, Žid, Prust, Englezi, masoni, papa, neočekivano i Hitler, koji po Selinu nije ponudio revoluciju nacional socijalizma već pangermanizam i malogrđanštinu, antisemitizam naprosto kulja iz ovog teksta. U suštini, najveći deo pamfleta Bagatele za jedan pokolj
je esencijalistički vapaj za jednom formom organskog društva u kojem folklor i muževnost drže stbari na okupu. Osim antisemitizma i rasizma, ostali Selinovi obračuni ne predstavljaju problematičan iskaz, jedan deo je estetski a drugi ideološki usmeren, što je ne samo dopustivo nego i podrazumevajuće za jednog pisca. Tvrdnja, pak,da pohlepa Jevreja i primitivnost crnaca razaraju civilizaciju, Selina uistinu čine „neviđenim nacistom“. No, sadržaj ovog pamfleta umnogome je nadišao antisemitski standard zasnovan na tada široko rasprostranjenoj mistifikaciji o zavereničkim ambicijama jevrejske finansijske moći. Selin u tekstu bukvalno divlja nižući rasističke kvalifikacije koje jedna drugu pretiču: „Te doušničke oči blede i lažljive. . . Taj stisnuti osmeh, te nozdrve koje se šire: hijena . . .Ti lešinari žele tvoju krv!“. Da li se ovolika količina strasti ispoljene u mržnji prema Jevrejima kod Selina može objasniti, kao što se često pokušava,nekim događajem iz piščevog života, kakav je podatak da mu je voljenu ženu preoteo Jevrejin? Ono što ipak deluje kao verovatnije objašnjenje jeste konflikt širokog registra koji je vladao između Selina i sveta. Kada je neko tako naklonjen organskom društvu, onda mu svako raznoglasje i raznoobličje sveta, kakvo je vladalo za vreme Selinovog života, predstavlja izuzetno frustrirajući ambijent. Što će reći, Selin je svoju epohu doživljavao kao izrazito krizan civilizacijski period, a njena zahuktalost sigurno je izazivala i jako osećanje nemoći kod nekog ko je hteo da se odupre toj multiplikaciji ideja. Jevreji su zasigurno veliki „krivci“ za umetničko, naučno i ideološko razlistavanje epohe od kraja XIX veka do početka Drugog svetskog rata. Pored toga, njihova egzistencijalna strategija se oslanjala na poslove sa finansijama i na gradski život, što je oprečno organskoj viziji sveta u kojoj dominira pastoralni ideal Sve u svemu, Selinova mržnja prema Jevrejima bila je utemeljena na njegovim duboko ideološkim načelima. On je, između ostalog, imao i apologetske nastupe u kojima se divio Jevrejima, što se olako iznosi kao dokaz ambivalentnosti ovog pisca. Ali, u tom divljenju Selin je strogo selektirao one po njemu tipične osobine koje su deo tradicionalnog jevrejskog nasleđa i koje su kao svaka duboko tradicionalna struktura bliže organskom društvu. Tako, između ostalog, Selin odaje priznanje Jevrejima zbog očuvanja supstrata njihove rase, endogamiji i solidarnosti, što će reći – onome što uvezuje, homogenizuje i ukrajnjoj stanci izoluje etnos. Jevrejima je upravo neudomljenost nametnula jak znak internacionalnosti, a ona je izuzetno frustrirajuća pojava za svakog rasistu i nacionalistu. Čak su i neki veliki duhovi, kao recimo Šopenhauer, Jevrejima osporavali politička prava, jer kako ovaj filozof kaže, oni „nigde nisu kod svoje kuće“. Hana Arent će upravo tu jevrejsku neudomljenost staviti u sam vrh razloga za jačanje antisemitizma, koji po njenom mišljenju jača sa slabljenjem nacionalnih država, tačnije pojavom ambicija da se zavlada drugim nacijama. Treći rajh kao koncept konačnog kraja nacionalnih država, pokazao je opravdanost jevrejskog straha od raspada sistema nacionalnih država. Arentova ovu naizgled protivurečnu uslovljenost bezbednosti Jevreja i jakih nacionalnih država pojašnjava na sledeć inačin: „Predstavnici nacije, bilo jakobinci od Robespjera do Klemansoa, ili predstavnici srednjoevropskih revolucionarnih vlada od Meterniha do Bizmarka imali su nešto zajedničko: svi oni su bili iskreno zaokupljeni ravnotežom moći u Evropi. Oni su, naravno, pokušavali da poremete tu ravnotežu, svaki u korist svoje zemlje, ali nikada nisu sanjali o preuzimanju monopola nad kontinentom ili o potpunom uništenju svojih suseda Jevreji su mogli biti upotrebljeni ne samo u interesu ove dragocene ravnoteže, oni su čak postali neka vrsta simbolam zajedničkog interesa evropskih nacija.“. Selinovo očekivanje da će se najzad ostvariti monopol nad kontinentom, pretočiće se posle neuspeha fašističkog projekta u žal za propuštenom šansom: “Istorija služi isto jelo dva puta. Sada se Evropa ne može napraviti! Dok je bilo nemačke vojske mogla se napraviti.S nemačkom vojskom, poslednjom nemačkom vojskom. Profućkali smo je!“. Selinu nije bilo bitno šta se sve uništilo u pokušaju da se napravi takva Evropa,ponajmanje ga je doticala sudbina Jevreja u tom užasnom eksperimentu. Ne samo da ga nije doticala, već je, kako Ernest Jinger svedoči, jednom prilikom u nekom pariskom kafeu gde su sedela ova dvojica ljubitelja nacizma Selin viknuo nemačkim vojnicima koji su ulazili u kafe: „Šta radite ovde kada još niste završili posao s Jevrejima!?“. Završiti sa Jevrejima značilo je završiti sa bitnim dokazom viševekovnog očuvanja etničkog identiteta bez autentičnog tla i pogotovo dokazom vezivnosti koju je tako neukorenjen etnos imao među različitim narodima. Mnogo pre Hane Arent i Didro je Jevreje video kao korisnu kariku za povezivanje Evropljana različitih nacionalnosti, a Humbolt je, prateći emancipaciju Jevreja kroz Francusku revoluciju, zapazio „da su Jevreji gubili svoju univerzalnostkada su postajali Francuzi.“. Zato su svi oni koji su maštali o Evropi kakvu je zamišljao Selin bili za uništenje nečega što je bilo dokaz da univerzalnost i etničko saglasje mogu postojati u sistemu nacionalnih država. Nije se na odmet prisetiti svega ovoga danas kada simultano pulsiraju nadnacionalna ideja globalizacije i sve izraženiji antisemitizam

     U tom podsećanju, danas kada se u Protokole sionskih mudraca ponovo veruje,neophodno je poći od one konstatacije na pocetku NE KO JE AUTOR vec ko realizuje totalitarizam? Ili zašto se pitanje totalitarizma vezuje za JVREJE a ne za sve koji ga aprovode.
Izuzetni srpski diplomata Živojin Balugdžić, koji je između ostalog bio i šef Milošu Crnjanskom u ambasadi kraljevine Jugoslavije u Berlinu, u svojim je tekstovima često ukazivao na proizvoljnu selekciju koju su antisemiti vršili u dokazivanju jevrejske finansijske zavere. Balugdžić ih podseća da „pored Jevrejina Rotšilda postoje i hrišćani Bler, Rokfeler, Armuri i Karnegi“. Na sličan način je povodom skorašnjeg ispada Gintera Grasa reagovao Benjamin Netanjahu pitavši pisca Limenog doboša zašto je kao državu koja ugrožava svetski mir izabrao baš Izrael. Istorija nas tera da se zapitamo da li je izbor Izraela iz ne malog broja država čija uređenja i vlastodršci ugrožavaju mir u svetu ona ista matrica po kojoj su iz mnoštva finansijskih moćnika svojevremeno izdvojeni Jevreji. Uistinu, po čemu su Iran, Severna Koreja, Pakistan ili na početku svega, Sjedinjene Američke Države manja opasnost za svetski mir?

Marinko Vorgić

Likud Montenegro