петак, 21. април 2017.

Tragom mitologije- bogovi, trska i muzika






autor : Josip Sviličić

1.Ksenofanov bog,
2. Pan, prvi bog koji je umro,
3. Marsijina dvostruka svirala,
4. Trska odaje Midinu tajnu,
5. Mali Hermes krade Apolonova sveta goveda,
6. Hermesova lira,
7. Zeus priznaje Hermesa,
8. Nimfe i satiri, . Pastirski kozji Pan,
10. Pan i Omfala,
11. Selena jaše na Panu,
12. Siringina Preobrazba,
13. Prividna smrt Pana. Indijanski ljubavni zov na Panovoj svirali


BOGOVI - plod imaginacije pesnika

Prodik, pisac poučne priče o Heraklu, morao je biti tužan zbog logički nužnog zaključka o bogovima: oni su dela imaginacije, slike i priče o zaslužnim pojedincima koje su zahvalni ljudi uzdigli do božanskog dostojanstva. Vek pre njega Ksenofan, filozof, rapsod i pesnik, iako i  sam peva o bogovima, računa samo s jednom istinom, onom filozofskom, ruga se Homerovim i Hesiodovim lepim slikama i mnoštvu bogova, tvrdi da su ih veliki pesnici sami izmislili. Nije mogao zamisliti kako ih iko može shvatiti ozbiljno, kao da su bogovi plodovi misli svrhovito usmerene prema neistini i prividu, a ne bića što uverljivo hodaju zemljom, rone i žive pod morem, napokon, lete nebom, lako poput ptica. Kad bi Ksenofan zaista bio u pravu tada bi Homerove i Hesiodove priče postale gomile nesuvislosti, božanski hramovi tek lepo obrađeno i složeno kamenje bez života, u njima ne bi živeli bogovi, nego njihove obmanjujuće i prazne slike. Nije to mnogo brinulo filozofa. Ako postoji mnogo bogova, tako je mislio, onda ih Etiopljani, nakon što su svi pocrnili u Faetontovom detinjastom pokušaju, mogu prikazivati kao crnce s tupim nosevima i debelim usnama, Tračani kao modrooke i crvenokose pojedince koji lutaju brdima, otimaju žene jedni drugima, međusobno se varaju, kradu, svađaju i podbadaju kao da su lošiji od najlošijih ljudi. I još gori od toga. Kad bi, napokon, bogovi doista sličili ljudima, volovi, konji i lavovi s istim bi pravom, samo da imaju dušu, baš poput Homera, stvarali bogove prema vlastitoj slici: "konji konjima slične, volovi volu."

Jedino Bog može čuti ( Pitagorinu ) muziku sfera
Panov uticaj na muziku  

2.       
Bog o komu misli Ksenofan verojatno je nalikovao Pitagorinim brojevima i njegovoj svemirskoj muzici. U Ksenofana jedino bog može čuti tu muziku potpuno jednako svim delovima svoga bića, za razliku od ljudi i Homerovih bogova koji je čuju samo nekim delovima tela, samo nekim organima, dok su u drugim delovima potpuno neosetljivi na sve melodije, ne samo na svemirske.  Ksenofan, taj filozofom koji zamišlja samo jednoga boga, jasnog i nepokretnog, u sebi jedinstvenog i doslednog poput stisnute kugle, najviše je uticao na to da je raznoliko mnoštvo bogova počelo s pravom napuštati ljude. Možda je Pan, bog o kome se govorilo da pripada svim vremenima i svakom naraštaju, nagovestio njihov silazak i pad, čarobni Pan, viđali su ga posvuda, na svim lepim mestima, čak u isto vreme: poistovetio se s muzikom siringe koju je izmamio iz trske. Muziku je pretvorio u neprolaznu čežnju muškarca za uzalud voljenom ženom. O njemu se govorilo: Pan je prvi bog koji je umro.

Atena i svirala
Moć muzike

3.     
Ipak  je Atena stvorila prvu dvostruku sviralu koristeći šupljinu jelenske kosti. Prve svoje melodije svirala je bogovima na Olimpu, radujući se otkriću, radovali su se i bogovi uzbuđeni novim zvukom, iako su im veselje pomutile Afrodita i Hera stalnim podsmehivanjem. Naduvavale su obraze kao deca  kad duvaju u svinjski mehur. Razočarana Atena pobegla je u Frigiju. U vodi prvog gorskog potoka videla je o čemu se radi. Zdvojno je bacila dvojnice proklevši unapred svakoga ko ih nađe i na njima zasvira. Nesmotren kao i svi Frigijci koji nisu prihvatili Apolonovu muziku, na odbačenu je sviralu prvi naišao Marsija, satir, svirač s osećajem za srce Majke zemlje i njeno uzbudljivo tlo. Kad je zasvirao učinilo mu se da se zemlja ljulja, da stabla i trave slušaju njegovu muziku poput seljaka koji su oko njega okupljali i plesali u neobuzdanom zanosu.

Frigijac je verovao da se muzika ne stvara samo sluhom i razumom, nego celim telom, najviše kožom. Izazvao je time neprijateljstvo najmoćnijeg boga, Zeusovog ljubimca Apolona, mladog boga glazbe i svetlosti. "Na ovoj svirali svaka melodija bolje zvuči nego na tvojoj liri", izazivao je Marsija Apolona na takmičenje . Bog je pristao uz uslov  da pobednik može kazniti gubitnika kojom god kaznom, makar ona bila i najokrutnija. U strahu da će lira biti nadsvirana okrenuo je Apolon instruument  i nastavio svirati što Marsiji, naravno, nije bilo moguće. Živoga su ga oderale Apolonove sluge, kožu su mu obesili o jedan bor ili je sakrili u nekoj špilji rodne mu Frigije. Upamtila je što se dogodilo, pomicala se, kao da je živa, kada su do nje dopirali grubi frigijski napevi, a na muziku lire visila je nepomično i  tvrdo, makar ona bila i najuzvišenija. Govori se kako su nimfe i satiri beskrajno žalili za Marsijom, plakali  su tako dugo da je od njihovih suza nastao celi jedan potok. No verovatnije je kako je taj potok ipak stvorio Apolon vlastitom snagom. Pokajao se navodno zbog zločina što ga je počinio. No to je samo priča, jedva je moguće da u bogova postoji kajanje, oni su uvek u pravu.

Lira
4.
Kako god bilo, priča o pobedničkoj liri dobila je svoju polušaljivu inačicu u zgodi o kralju Midi i njegovim magarećim ušima. U onom takmičenju protivnik Apolonu nije naime bio Marsija, nego obesni kozji Pan. Sudio je Mida, Dionisov prijatelj, poznat po neumerenim željama i pogrešno donesenim odlukama. "Neka mi izrastu magareće uši ako  taj Pan ne svira bolje od ovog mladića", rekao je Mida unato svim zahtevima da promeni odluku i presudi u korist finije i plemenitije lire kojoj je tako očito pripadala budućnost. Zaista su mu izrasle. Sakrio ih je ispod frigijske kape. Tako sramotna izraslina nije bila poznata nikom osim njegovom brijaču. Pod pretnjom smrti otrčao je do reke, na obali iskopao rupu i viknuo u nju iz svega glasa: "U kralja Mide magareće uši!" Poznato je kako tu, zemlji poverenu tajnu, niti zemlja nije uspela da zadrži. Otkrila ju je trska što je tamo izrasla. Svako ko je onuda prolazio, ako je samo pažljivo slušao, mogao je slušati kako trska, ljuljajući se na vetru, ponavlja baš one reči što ih brijač nije pred ljudima smeo da izgovori.

Pan i trščana frula 
5.   
Izvori  o kozjem Panu, tvorcu trščane svirale i Apolonovom protivniku u priči o Midi i magarećim ušima, prikazuju ponegde kao oca, ponegde kao sina Hermesova, kao potomka onoga boga koji zlatnim štapom goni pred sobom duše pokojnika. Hermesa je Zeusu rodila Maja na vrhu Kilene u Arkadiji, u tamnoj, nedostupnoj šumi. Bio je još u pelenama, razuzdano derište, nestašan i bezobrazan, pa je lako moguće kako se Ksenofonove zamerke odnose najviše na njegov lik. Homer ga naziva lukavcem i dovitljivcem bistroga uma, kraljem lupeža i trgovaca, goničem krava i noćnim uhodom. Rastao je kao čudo od deteta. Ujutro se rodio, u podne je svirao liru, s večeri je u dalekim Pijerijskim brdima, s livada koje nikada nisu košene, ukrao Apolonovu stado svetih krava. U prvoj žrtvi paljenici dve je krave odmah žrtvovao dvanaestorici bogova, dvanaesti je naravno bio on sam. Žrtvovao ih je na vatri koju je zapalio trljajući lovor o šipak. Nakon svega vratio se u špilju kao dašak vetra kroz ključanicu. Legao je u malu zipku, kažu u lopatu za vijanje žita, pritegao pelene na ramenima kako bi prikrio svoj nagli rast. Iz svog kuta u špilji povikala je tada Maja: "Zar sam rodila lopovskog sina koga će Letoid Apolon svezana odvesti na Olimp da ga kazne." "Ništa ti ne brini", odgovorio je mali Zeusov sin, "računam li dobro s Apolonovom taštinom, nećemo mi večno stanovati u ovoj špilji."

Instrumenti sa žicama

6.       
Pre krađe svetih krava mali je bog ispred špilje našao kornjaču, predivnu živu igračku: "Pa ti si blistav crepić koji mi dolazi iz gore. Uđi odmah u špilju, vani na svakog vrebaju opasnosti. Bićeš mi od velike koristi: živa kao zaštita protiv uroka, ali još bolje mrtva, prekrasno ćeš mi pevati." Tako se obratio kornjači. Brzinom misli iz oklopa joj je uklonio telo, kroz oklop provukao štapić od trske, preko njega navukao volujsku kožu i konjićem zategao sedam žica od ovčjih creva, novi je  instrument ugodio trzalicom. Zasvirao je odmah i zapevao o Zeusu i Maji lepih sandala, njihovoj ljubavi i svom božanskom podreklu. Apolon je tada je već znao da su mu nestale krave, nije ih bilo na livadi na kojoj su uvek nalazile i pasle najsvežiju od svih mogućih trava. Saznao je kako ih je odveo neobičan pastir, ni dete ni čovek - goneći ih unutraške s glavama ispred sebe, vlastite je tragove sakrio svezavši za sandale grančice tamarisa i mirte. "Vidi ti to," razmišljao je Apolon, "možda mi je krave oteo divlji Kentaur, a ne moj brat, lopovski Zeusov sin."


Moć muzike

7.       
Malog je boga našao u špilji, u pelenama, s lirom pod levom rukom, pričinjavao se da spava. "Pokaži gde si sakrio krave, inače ću te baciti u Tartar, među patuljke," vikao je Apolon na dete. "Kako bi istinoljubivi bogovi mogli verovati da jedno dete, u pelenama i na majčinom mleku, može ukrasti tvoje krave? Ne videh, ništa ne saznah i ni od koga ništa ne čuh! Ne bih ništa o tomu mogao kazati ni za to nagradu primiti," odgovorio je Hermes zviždeći pri tom kao da ga se nametljivi Apolon niti malo ne tiče. "Ti si običan lopov, drug precrne noći," vikao je dalje Apolon i hteo ga poneti kao što se nosi dojenče. Mladi je bog tada iz trbuha ispustio nepristojnog glasnika, prdnuo je da je odjeknula špilja, zatim i podrignuo, upravo kao dojenče nakon dobrog obroka mleka. "Neka crknu sve tvoje krave, nisam ih ukrao, ali o tome samo Zeus može presuditi," odvratio je Hermes poskočivši iz zipke.

Svirala

Tako su lisac za liscem, prvi Hermes, Apolon za njim, da mu ne utekne, krenuli do oca Zeusa. "Obojica ćete potražiti krave," naredio je Zeus radosno, i samo prividno ljutito, zbog očite bistrine i lukave neustrašivosti svog drugog sina. Hermes je tada posegnuo za skrivenom lirom, zasvirao je na njoj i novi čarobni zvuk, nepoznat bogovima i judima, odmah ovlada Apolonovim srcem. U novoj je muzici otkrio moć da donosi veselje i radosni san kao i zaborav svih briga i bola. Konačno zna kako Hermes ima božanski dar, njegova lira vredela je neusporedivo više od pedesetak krava. Nudi mu nagodbu, njegovoj majci i njemu zajamčuje slavu među besmrtnim bogovima. Hermes je tražio i moć proricanja kao još jednu naknadu za ustupljenu liru, no Apolon nije hteo ni čuti za to: navodno je zakletvom bogova utvrđeno da samo on u svom delfskom svetištu, na mestu gde je ubio svetu zmiju, može tumačiti volju bogova nemoćnom plemenu ljudi. Od oca Zeusa najmlađije bog dobio glasničke trake, frigijski šešir i krilate sandale kojima je brzinom vetra leteo preko svih granica i bez poteškoća prelazio iz jednog sveta u drugi, iz sveta života u zagrobni mrtvih. No čim je Apolonu ustupio liru, Majin je sin odmah izmislio još jedan instrumenat. Posegnuo je za šupljom stabljikom trske i od nje načinio prvu sviralu koju su prisvojili nimfe i satiri.

8.       
U Arkadiji, i u drugim krajevima, Hermes je stavljan uz najplodnija mesta, uz voćnjake i vinograde, polja i šume i osobito onde gde su se u rana jutra i predvečerja, i najviše u podne, okupljale nimfe i satiri raskalašeno se radujući životu, rastu i plodnosti. Bijahu to herme, jednostavni stupovi, kameni ili drveni kvadri, s bradatom Hermesovom glavom, zapravo poprsjem bez ruku, i muškim udom u donjem delu.  Na tim su se mestima okupljale nimfe prekrasnih obraza, devojke neodoljive lepote, obično po tri u skupini. Plesale su s Hermesom, i s drugim bogovima, oko bistrih izvora, pred senovitim špiljama i lepim usamljenim stablima koje vole bogovi.

Kažu da su one odgajale bogove, na Nisi na primer Semelinog sina Dionisa, ali i herojske muškarce, poput Eneje, Afroditinog sina, koga su odgojile na trojanskoj Idi. No one mogu biti i vrlo opasne muškarcima koji nisu ni bogovi ni heroji, a slučajno su se našli u njihovom društvu, u podne, kod nekog studenca ili svete vode. Ni o čemu ne sanjaju više takvi muškarci, sanjaju tek o tome kako će se opet susresti s nimfom, i danju i noću opčinjeno lutaju, kao da žive u nekom ludom snom. Same nimfe nisu ni smrtne ni besmrtne, žive u najlepšim stablima i božanskim šumama, u nekom iznimnom hrastu ili boru. Govori se da su prve nimfe bile Meliade, nimfe jasenovih stabala, rođene iz krvi uškopljenog Urana. Bile su družbenice prvobitnih ljudi izrasle iz tla poput stabala: bijahu to prva ženska bića koja su postojola pre nego su bogovi stvorili prvu istinsku ženu.

Hermesovi muzički izumi ili Panovi ?
9.       
Neki naslućuju da se pričama o Hermesovim muzičkim izumima želi prikriti istina da je prvu tršćanu sviralu, višecevnu pastirsku frulu, napravio Pan, jedan od najstarijih bogova, nepriznati Zeusov brat po mleku. Na kretskoj Idi, u svetoj špilji, skupa su sisali mleko Amalteje, bele koze koju je Zeus, smatrajući je svojom dojiljom i hraniteljicom, postavio na nebo kao zvezdu. Pan nije mario za Olimp i društvo bogova, prezirao je njihovu nadmenu umišljenost i samoživost, radije se s pastirima skitao Arkadijom nego gubio vreme u božanskim spletkama. Ležao je na lepim mestima, na prekrivaču od najsitnijih i najmekših iglica, u grmovima, pod borovima velike krošnje, prepuštajući se telom i mislima svetom popodnevnom počinku.

Nije se poput brata pretvarao u ptice, u labudove, prepelice, kukavice ili orlove, niti u zmije ili u zlatne kapi plodne kiše. Pokazivao se naprotiv kao jarac s tvrdim papcima i repom, gdekad i sitnim rogovima, rugajući se bogovima i njegovoj savršenoj i nepojmljivoj lepoti. Žene su obožavale njegove šale. Kad završavaju poljski radovi, žetva i berba, muškarci tu i tamo i danas oponašaju Pana u polupristojnoj igri sa ženama, one šaleći se dopuštaju muškarcima i više od šale, podbadaju ih i ohrabruju uzvicima "vraže jedan", baš onako kako su nekad dražile i poskakivale s Panom. Upravo tako: kao što se Pan šalio s muškarcima i ženama, tako su se i oni šalili s njim, skakali zajedno u razuzdanim svečanostima, šibali ga kozorepcem po jarećim papcima. Sve šale bijahu s njim dopuštene osim jedne - nisu ga sjeli buditi iz podnevna sna. Kad bi se to dogodilo i Pan se probudio, proderao bi se božanskim glasom koji se razlegao brdima, najčešće u podne. Sva su bića tada drhtala od užasa kao što i danas čine kad ih uhvati panični strah.


10.       
U ljubavnim zgodama nije uvek imao sreće. Niikad nije tako nastradao kao u zgodi s Heraklom i Omfalom. Ta žena, lepa lidijska kraljica, kupila je Herakla na tržnici robova za svega tri novčića u jednoj čudnoj trgovini koju je Hermes ugovorio. Nije se drukčije Heraklo mogao očistiti od ubistva i prekršenih zakona gostoprimstva, progonili su ga ružni snovi od kojih se nije mogao ni odmoriti ni zaspati. U Delfima su ga odbili i samo su zgražali nad onim što je učinio. "Nisu mi potrebni Apolonovi saveti. Kad je tako, osnovat ću svoje proročište," besno je kazao i odneo tronožac ispod Pitije. Dohvatio ga je tada Apolon, no kako bi zaista završio taj sukob, ostalo je nepoznato. Razdvojio ih je naime Zeus kad je naslutio kako će se njegova dva obožavana sina međusobno umlatiti.


"Moraš biti prodan, jedino se tako možeš očistiti od greha i oslobiti od ružnih snova," rečeno mu je na kraju. Kupila ga je Omfala kojoj nije bio samo rob nego i ljubavnik. Prvi je put tada zanemario lavlju kožu i herojski venac oko glave, nije ih nosio, odložio ih je sa strane, s njima se poigravala Omfala glumeći heroja. Prepuštao se njenim ljubavnim igrama, i išao tako daleko da je navlačio njene ružičaste haljine, ona njegovu lavlju kožu. Razmahivala se batinom oko njegove glave što je neupućenima izgledalo kao da ga tuče. I Pan se do ušiju zaljubio u kraljicu. Jedne se noći potajno uputio k njoj. Na nesreću, baš su te noći ljubavnici spavali u odvojenim posteljama, ona u lavljoj koži, on u svili. Nikada Pan, ni u jednoj svečanosti, nije dobio toliko batina koliko te noći od Herakla. U mraku je napipavši svilu zgrabio heroja umesto žene.

11.       

Iz te zgode izvukao pouku o značenju odeće u ljubavnoj igri već u svom odnosu sa Selenom. Tu se božicu može videti noću kada je nebo obasjanom sjajnom mesečinom. U visokim brdima Arkadije Pan je pratio Selenu svake noći sačekujući njenu omamljujuću svetlost i srebrna kola o kojima se ponekad govorilo kako ih ne vuku konji nego moćni jarac, a neki su po malim rogovima na glavi govorili - to je Pan. Udvarao se Seleni u lepim noćima punog meseca. Ona je tada jasno videla njegovu nezgrapnost, nije volela jarčeve papke ni rep, niti dlaku koja je, to je barem sigurno, vrlo neugodno vonjala. Kako bi je pridobio obećao joj je stado ovnova mirisavog runa, i sam se preobrazio u velikog pitomog ovna s temeljito ispranim belim runom. Zadivila mu se Selena, on je tek kleknuo, ona ga je uzjahala. Dugo su je vremena nakon toga viđali u jasnim noćima kako zadovoljno i zanosno jaše na velikom belom ovnu s neobično malim rogovima. Možda i nije bila svesna da jaše na Panu, dopuštala mu je da s njom učini sve što najviše želi.

Panova frula
12.       
Bila je to sretna ljubav, iz nje očito nije mogla nastati svirala, još manje tužna ljubavna pesma od koje će zadrhtati srca ljudi. Višecevna pastirska svirala mogla je nastati jedino u nesretnoj ljubavi. Zagledao se Pan u ozbiljnu nimfu Siringu, možda jednu od Artemidinih devojaka koje su devičanskoj božici i same zaklele na nevinost. Kakogod bilo, nije ona razumela telesne radosti, nije nimalo marila za njih. Šalio se sa Siringom, navlačio jarčevu kožu, pokazivao joj papke i one najprostije stvari što ih je sam, u beskrajnoj dokolici umeo izraditi iz nekog komada drva. Nimfa se nije obazirala, nije se s njim htela sastati ni na jednom mestu, ni ispod stabala najširih krošnji na najmekšoj i najduljoj mahovini. Njena je potpuna odbojnost izazivala u njemu bes, potpirivala žudnju.

Jednog je dana pratio nimfu brdima Arkadije, od gore Lekaj do rijeke Ladon. Sustigao je uz samu reku i ona se, gubeći nadu da će se spasiti od Panove grubosti i sramote, pomoli reci i nebu da joj oduzmu devojački i dadu neki drugi, manje izazovan i osetljiv lik. Svom je snagom Pan zagrlio Siringu baš kad je podizala haljinu i zagazila u reku ne bi li se nekako spasila. Gle čuda! Umesto devojke Pan je u rukama imao u rukama samo šuplje stabljke trske. Nije mogao smiriti bol kad je shvatio da je Siringa radije postala trska nego nego njegova ljubav, shvatio je i to kako je ljubav prema njoj morao iskazati na drukčiji način i mirno podneti njezino odbijanje. Odgovorio mu je vetar stvarajući u trsci tonove pritajene tuge. Dosetio se. Odrezao je trsku, spojio cevi voskom u jednu višecevnu sviralu, nježno je na njoj zasvirao dozivajući titravom muzikom i božanskom tugom nimfu da mu se vrati. Otada Siringa ili Panova svirala uvek iznova, kao da to čini prvi put, obnavlja ljubavnu tugu koju Pan upućuje Siringi, podseća na to kako je ljubav uvek sveta, i onda kad nije uzvraćena.

13.       
Samo takvom Panu, izumitelju dokolice  i slatkog lenčarenja, tvorcu podnevnog počinka i sretnog protezanja nakon dobrog sna, može pripasti svirala iz koje nepovratno i tako čeznutljivo zvuči prolaznost bića i nestaje večnost bogova u ime tuge i radosti kratkotrajnog života. Pan je suočavao ljude s kratkotrajnošću i nestajanjem, zato se ponekad tako neslano šalio. Poznato je kako je Plutarh, svestrani poganski sveštenik iz Heroneje, zapisao vest o besmislenoj Panovoj smrti.  Mornar po imenu Tamuz čuo je tu vest ploveći uz neki otok, negde u Sredozemlju, daleko, predaleko od Arkadije, Panove prave domovine. Tvrdio je taj mornar kako je more prenosilo vest odzvanjujući dubokim nadnarvnim glasom: "Tamuze, jesi li to ti? Kad stigneš u Palod ne zaboravi objaviti da je veliki bog Pan - mrtav!"

Ne teba svemu verovati, takve glasine s dalekog mora mogu biti zlonamerne. U Stenjaku, daleko od Arkadije, američki Indijanci nisu nikada čuli za takvu vest, ostala im je živa Panova ljubavna čežnja za Siringom i svirala koju vole jednako kao i Pan. Kad pate od ljubavi, onako kao što je i Pan patio, odlaze daleko od ljudi, u ravnice gde nikoga nema osim tišine i vetra. Onde na Panovoj svirali zasviraju tužnu ljubavnu melodiju. Istina je kako će devojci koju tako dozivaju zadrhtati srce, na zov svirale odgovorit će tužnim suzama ljubavi.


izvor 

Tekst objavljujem uz dozvolu autora bloga Josipa Sviličića 

Нема коментара:

Постави коментар