четвртак, 06. април 2017.

Andrej Bjelov, Ka pitanju uticaja stvaralaštva Karlosa Kastanede na Viktora Olegoviča Peljevina






U radovima posvećenima Viktoru Olegoviču Peljevinu neretko srećemo ime američkog pisca i antropologa Karlosa Kastanede. Toliko često, tako da još jedno zajedničko pominjanje ovih imena neko s punim pravom može shvatiti kao rđav stil ili opšte mesto, ali, kako na temu iz naslova još niko nije pisao, sledećem ćemo tekstu dozvoliti ovu vrstu netaktičnosti.

     Njegov će predmet biti intertekstualne veze romana „Život insekata“ (1993) sa Kastanedinim romanima, a naročito povezanost „peljevinskog teksta“[1] sa jednim fragmentom iz „Puta u Ištlan“. Na ustanovljavanje ovih relacija preći ćemo posle kratkog osvrta na samu predistoriju našeg pitanja.

      Prve Kastanedine knjige, „Učenje Don Huana: Znanje indijanaca Jaki“, „Odvojena stvarnost“ i „Put u Ištlan“ objavljene su u Americi 1968, 1971. i 1972. godine, na ruskom su objavljene tek 1992, tako da je ruski čitalac, pa tako i Peljevin sam, mnogo godina bio prinuđen da se sa njima upoznaje kroz samizdatsku varijantu. O tome Peljevin eksplicitno govori u članku povodom Kastanedine smrti, „Poslednji šaljivi rat“: „Malo je koji pisac izazvao takvo ushićenje i takav bes. To je ushićenje razumljivo – mnogi se od nas prisećaju kako je to bilo čitati samizdatsku, fotokopiranu verziju Kastanede u Moskvi, kamufliranu koricama sa fotografijama crnih magova Politbiroa, ili kupovati tovare dekorativnog kaktusa Lophophora Williamsi u suludim saksijama sa Ptičje pijace, pod uvek budnim okom zbunjenih policajaca.“

      Viktor Olegovič se, očigledno, prema Kastanedi odnosio – i odnosi se, verovatno i danas, s velikim poštovanjem: u već pomenutom tekstu, on ga naziva „velikim poetom i mistikom XX veka“, a u toku virtuelne konferencije na sajtu Zhurnal.ru, i „najboljim piscem XX Veka“. Shodno tome, Peljevin se pojavljuje i u svojstvu urednika, a, prema sopstvenim rečima, i faktičkog prevodioca („Taj je posao bio ekvivalentan prevodu“) Kastanedinih romana u izdanju „Mifa“, koji su ubrzo doživeli ne mali broj ponovljenih izdanja. Sve ovo ukazuje na opravdanost, pa čak i neizbežnost razmatranja uticaja Kastanedinog stvaralaštva na stvaralaštvo Viktora Olegoviča Peljevina[2].

      U romanu „Život insekata“, svaki će čitalac naići na brojne intertekstualne reference. Prirodno je da su, najpre kritičari, a onda i teoretičari književnosti, pokušavali da otkriju vezu „Života insekata“ sa tekstovima u kojima se ili sreće motiv pretvaranja ljudi u insekte, ili obrnuto, ili makar sa onim tekstovima, u kojima se pod insektima pod plaštom alegorije pripoveda o ljudima. Tako Aleksandar Genis u svom radu „Polje čuda. Esej oViktoru Peljevinu“ iz ciklusa „Razgovori o novoj književnosti“, razmišljajući o uzrocima zbog kojih Peljevin upotrebljava likove insekata, a ne nekih drugih životinja[3], piše: „Glavnu ulogu u izboru junaka odigrali su književni prethodnici ovog romana, u dijalogu s kojima je, kako je i navođeno, on i napisan. To je u, prvom redu, pozorišni komad braće Karela i Jozefa Čapeka iz 1921. godine „Iz života insekata“, čije se ime skoro doslovno navodi u naslovu Peljevinovog romana“; dalje; „misleći kao ljudi, izgledajući kao insekti“ upućuje na možda najpoznatijeg entomološkog junaka, Gregora (u vidu se ima Gregor Samsa, junak pripovetke „Preobražaj“ Franca Kafke), i, na kraju, „samim direktnim istočnikom Pelkevinovog romana“, Genis naziva basnu Ivana Krilova, „Vilin konjic i mrav“.

     Nesporno je da je od svih navedenih dela upravo Krilovljeva basna našla svog pandana u „Životu insekata“: u završnoj sceni romana pred nama stoje krilovljevski likovi: „Izbliza se bolje videlo da je to debeli riđi mrav u mornarskom odelu. Na njegovoj šapki bilo je zlatnim slovima ispisano ’Ivan Krilov’, a na grudima je blještala prava bašta traka i ordenja, kakva može da izraste samo ako se čoja kaputa dobro nađubri dugim i besmislenim životom. Držeći u ruci otvorenu konzervu, ličio je na američku humanitarnu viršlu, a na zidiću pored njega nalazio se portabl televizor, za čiju je antenu bila zavezana bela trouglasta zastava. Na ekranu televizora, pod zracima nekoliko reflektora, pocupkivao je vilin konjic.[4]“ Na drugoj strani, što se tiče braće Čapek, sa sigurnošću možemo govoriti o odsustvu neposrednih intertekstualnih veza, pošto je Peljevin, po sopstvenom priznanju, o ovoj drami čitao tek kasnije, i to u nekom engleskom kritičkom tekstu.

     Za postojanje – ili odsustvo – veza sa Kafkinim „Preobražajem“ potrebno je reći da ono nije pouzdano utvrđeno. Smatra se da je trud upotrebljen na upoređivanje književnih tekstova, sprovedeno na osnovu jednog kriterijuma (u ovom slučaju – motiva transformacije čoveka u insekta[5]), i inače ne previše produktivan, pošto se korpus tekstova koji se mogu podvrgnuti nekom kriterijumu uvek ispostavi prilično velikim, a sami tekstovi ostanu dosta raznorodni. Ovde ćemo pokušati da izbegnemo da ovakvo upoređivanje sprovedemo dva puta, pošto se etnomološki diskurs, ako baš hoćete, javlja kao jedan od najstarijih i najčešćih u civilizaciji: počinje preobražajem pčela i leptirova u epohi neolita, i završava se delima nastalim poslednjih godina (pored „Života insekata“, u novom romanu Olge Slavnikove, „Vilin konjic“, proširen je i na pse).

      Pre nego što pristupimo Kastanedinom uticaju na Peljevinov roman, spomenućemo da relacije između ova dva autora nisu jednoznačne, te da se uspostavljaju na raznim nivoima teksta: na planu teme, ideje, likova, motiva, itd, za šta ćemo u daljem tekstu navesti i konkretne primere.

    Pošto se, pre svega, radnja Kastanedinih romana odvija u Meksiku, logično bi bilo u „Životu insekata“ potražiti meksičke motive, i na samom delu, u romanu, utvrditi da li postoje meksičke teme; na primer, u razmišljanjima komarca Sema Sakera[6] u prvoj glavi: „Znate“, rekao je kada je Artur aterirao pored njega, „ja puno putujem, i uvek me zapanji jedinstvena neponovljivost svakog pejzaža. Nedavno sam bio u Meksiku – naravno, to se ne može porediti. Znate, tako bogata, izdašna priroda, čak pretereano izdašna. Ponekad, dok ne nađeš odgovarajuće mesto. Oprez ne sme da popusti ni za trenutak – jer sa vrha dlake može da napadne divlja vaška, a onda...[7]“. Nas ovde od svega najviše interesuje reč „šipražje“, koja se stalno sreće u prve četiri Kastanedine knjige. „Šipražje“, odnosno guštara sastavljena od žilavog grmlja, šikara, stalni je momenat kod Kastanede, a kod Peljevina dobija i nova značenja („Da bi se napio, moraš dugo da lutaš kroz šipražje na grudima“)[8].

    Lik koji je očigledno proizašao iz Kastanedinih tekstova, jeste lik orla. On se u „Životu insekata“ javlja tri puta, najpre u drugoj glavi, gde se posle pogibelji skarabeja-oca, zdrobljenog „velikom crvenom cipelom“, skarabeju-sinu javlja sledeća slika: „Iznad njegove glave promakla je senka, i na trenutak mu se učinilo da vidi crvenu cipelu sa tamnom mrljom na đonu kako nestaje na nebu, i još mu se učinilo da je na neizmernoj visini, tamo gde je iščezla cipela, iskrsla silueta ogromne ptice raširenih krila.[9]“ U četvrtoj se glavi taj lik kristalizuje: „Svetla linija puta pela se do vrha brda, tu se prekidala, a iza su se videle tamne siluete planina. Sa mora, jedna od njih, ona desno, ličila je na ogromnog okovanog orla isturene glave, a sa motornog brodića koji je uveče prolazio ponekad bi se videla tajanstvena svetla na vrhu – verovatno se tamo nalazio svetionik.[10]“ Na kraju, autor u sedmoj glavi sažima sve ranije date karakteristike: „Desno od brodića lagano je zaplovila ogromna stenovita planina. Ličila je na kamenu pticu raširenih krila i napred savijene glave, dok su na njenom vrhu treptala dva crvena svetla.[11]“

     Posebnu pažnju treba obratiti na prvi deo, u kojem se travestira[12] Kastanedin tekst, i to ne kao neki određeni pretekst, već više kao skup predstava o onome što se kod Jaki-indijanaca podrazumeva pod pojmom „orla“. Kakk bismo pojasnili rečeno, navešćemo primer iz knjige „Unutrašnji oganj“: „(Rekao je da su) stari vidovnjaci, izlažući se neizrecivim opasnostima, stvarno videli neopisivu. Nazvali su je Orao, jer su je u nekoliko kratkih pogleda koje su mogli da podnesu videli kao nešto što liči na crno-belog orla beskrajne veličine.

    Oni su videli da je Orao taj koji daruje svest. Orao stvara svesna bića da bi mogla da žive i obogaćuju svest koju im je dao sa životom. Takođe su videli da je orao taj koji proždire istu tu obogaćenu svest pošto je se svesna bića u trenutku smrti oslobađaju... Oni su videli da svest svesnih bića odleće u trenutku smrti i kao svetleći pramen pamuka plovi pravo u orlov kljun da bi je ovaj progutao.[13]“

    Tako i u Peljevinovom romanu svest umirućeg skarabeja odlazi u pravcu siliete ogromne ptice. Kako smo već ranije naveli, Peljevin ne imitira Kastanedu, već travestira njegov tekst, a zatim kastanedansku „snagu koja je izvor svih svesnih bića“ prikazuje u „Životu insekata“ kao planinsko lišće koje nagoveštava figuru orla. Bilo bi umesno ovde navesti stanovište S. Kornjeva, koji u tekstu „Sudar praznina: može li postmodernizam da bude i ruski, i klasičan? O jednoj avanturi Viktora Peljevina“ zapaža da se specifičnost Peljevinovog dela ogleda u spajanju postmodernističkog „stanja na ivici šegačenja[14]“ sa ideološkim momentima, prisutnima u ruskoj klasičnoj literaturi. Oslanjajući se na detalje iz materijala romana „Čapajev i praznina“, ovaj istraživač piše: „Kod Peljevina je, sa tačke gledišta spoljašnje forme, u pitanju upravo takva igra, igra na ivici šegačenja.... Ipak, spoljašnjost ne vara uvek: ta igra na ivici je samo forma. Pravi postmodernist koristi tu formu tako što u njenu višu svrhu nije uveren: da li da se nad nekom idejom smeje, ili da pred njom padne na kolena i pomoli se. Nije li tačno da je svaka neobična pojava zapravo propovedanje neke ideje kroz izrugivanje toj ideji? Takvog načina zastupanja u ruskoj književnosti do sada nije bilo. Samo zamislite šta bi se desilo da se Dostojevski izrugivao svom Aljoši i Zosimi.“ Ova ćemo gledišta pokušati da primenimo i na „Život insekata“[15].

    U Peljevinovom romanu nije toliko bitno otkriti likove povezane sa mitologijom Jaki indijanaca, već i likove Jakija: tako se u jedanaestom poglavlju, u obliku „sasvim neobičnih, nikome nalik crvenih“ buba pred nama zapravo pojavljuju dvojnici glavnih protagonista Kastanedinih knjiga: don Huana i don Henara[16]. Kao potvrdu toga, navešćemo neke fragmente njihovog razgovora: „’Svetlele smo’, rekla je indijanski svečano ’dok nisu isključili struju.’“ „’Da’, rekao je prvi, ’naš duh je zaista besprekoran.’“ Ako nas na Kastanedu nedvosmisleno ne upućuje već priloška sintagma „indijanski svečano“, u ovom se odlomku pojavljuje još jedan od ključnih pojmova don Huanove koncepcije – pojam „besprekornosti“ („Kaži mi, don Huane, šta da radim, i ja ću to uraditi.“ „Budi besprekoran. To sam ti govorio već dvadeset puta. Biti besprekoran znači, prvo, i pre svega, sebi pojasniti šta želiš u životu, i samim tim podupreti svoju rešenost da to i postigneš.“)

      Ipak, ni ovaj, pa ni drugi primeri iz Kastanede nisu imali ni približno tolikog uticaja na ukupnu zamisao romana, kao što je to imao uvodni deo iz izveštaja sa „Puta u Ištlan“, deo koji je, nama se bar tako čini, poslužio kao opšti impuls, u krajnjoj liniji, kao jedan od impulsa, za pisanje „Života insekata“:

 „Sunce je već bilo na izmaku. Oči su mi bile umorne. Pogledao sam na prema zemlji i ugledao jednu veliku crnu bubu. Izmigoljila se iza jedne omanje stene, gurajući ispred sebe jednu omanju gomilicu nekakvog đubreta, dva puta veću od nje same.
...
Jedno duže vreme sam posmatrao ovu bubu, a onda sam primetio kako je svuda oko mene tišina. Jedino se čuo vetar koji je pomicao granje i lišće u hrastovom šumarku i tako stvarao šuškavo zvučanje. Pogledao sam uvis, okrenuo se ulevo, napravivši jedan brz, refleksni pokret, i jednim delićem oka uspeo da ugledam nekakvu bledu senku daleko od mene. U prvi mah uopšte nisam obraćao pažnju na tu pojavu koja mi se prikazivala pred očima, ali malo kasnije shvatio sam da se to svetlosno titranje dešava sa moje leve strane. Ponovo sam se okrenuo i to više nasumice i uspeo sasvim jasno da opazim kako se na steni pojavljuje nekakva senka. Osetio sam kako senka klizi po zemlji i kako je tlo upija kao što upijač upija mrlju od mastila. Naježio sam se. Palo mi je na pamet da smrt posmatra i bubu i mene.
...
U stvari, buba i ja se uopšte nismo razlikovali. Smrt nas je kao kakva senka vrebala čekajući nas – istovremeno i mene i bubu iz stene. Obuzelo me osećanje nekakvog trenutnog ushićenja. Izgleda da smo po vrednosti buba i ja bili jednaki. Nijedno od nas dvoje nije odskakalo po kvalitetu...
Ushićenje i sreća dostigoše toliki vrhunac da sam zbog tako jakih osećanja počeo da plačem. Don Huan je bio u pravu. On je uvek bio u pravu. Istina je da živim u jednom tajanstvenom svetu i da sam kao i sva ostala živa bića i ja jedno nedokučivo biće, ali, uprkos toj činjenici, ja nisam ni manje ni više značajan od ove bube.[17]“

      Već na spoljašnjem planu upadaju u oči osnovne sličnosti „Života insekata“ i navedenog odlomka iz Kastanedinog teksta, koje se najpre ogledaju u upotrebi morfologije skarabeja, koji ispred sebe gura kuglicu đubreta[18]. Ali, ova sličnost, budući površna, ne može (niti je, u krajnjoj meri, dužna) da nas ubedi kako je citirani odlomak iz „Puta u Ištlan“ poslužio kao impuls za pisanje Peljevinovog romana. U tako nas nešto može ubediti jedan drugi element, a to je konceptualna informacija, zaključana u navedeni fragment, koja je potom uključena u strukturu „Života insekata“. Pri tom imamo najpre u vidu informaciju, sadržanu u sledećim rečima: „Izgleda da smo po vrednosti buba i ja bili jednaki“ i „Smrt nas je izjednačila“.

      Ideja o izjednačavanju čoveka i insekta pred licem smrti sa Peljevinom dobija svoj puni logički završetak. Naime, zbog toga što se autor trudi da svoju ideju izrazi što je bolje moguće, on procesom geneze protagonista objedinjuje čoveka i insekta. U vezi s tim je nužno primetiti da metamorfoze[19], o kojima se u romanu dosta govori, zapravo ni ne spadaju u Peljevinov umetnički zadatak. V. Kule piše: „Peljevinovi junaci ne prelaze put od čoveka ka insektu, i obrnuto... – oni na samom delu funkcionišu i kao ljudi, i kao insekti.“ U romanu se same metamorfoze toliko i ne vide, ali zato pripovedač sasvim jednostavno menja rakurs čitaočeve recepcije, prikazujući jednog te istog junaka čas kao čoveka, čas kao insekta[20].

      Tema izjednačavanja pred smrću toliko je bitna autoru, da je on i faktički zadržava kao sadržajnu osnovu jedne od dveju centralnih sižejno-kompozicionih linija romana. Tokom romana umire sedam od dvanaest njegovih protagonista, pri čemu petoro njih slučajno gine od ruku drugih protagonista – takva je smrt komarca Arčibalda, koga ubija Nataša:

„Arčibald je osetio kako mu se rilce uspravilo i ispunilo davno zaboravljenom snagom. Glasno je zazujao od sreće i zabio ga u meku kožu, pomislivši da Artur i Arnold... Ali, s neba je najednom palo nešto užasno teško, neopozivo i nedvosmisleno, i da misli više nije imao ni ko, ni šta, ni čime, a ni zašto...

’Nisam htela’, ponavljala je uplašena Nataša, stiskajući na gole grudi izgužvanu haljinu. ’Nisam htela! Ja nisam ništa primetila.’

’Niko nikog i ne optužuje’, suvo je rekao mokri Artur. ’To je bio nesrećan slučaj. Veoma nesrećan.’
Sem je ćutke obgrlio Natašina ramena i okrenuo je na drugu stranu, da više ne gleda ono pto je do pre neki čas hodalo na zemlji, radovalo se životu, sisalo krv i zvalo se Arčibald. Sada je to bila spljeskana gromuljica krvavog mesa, tu i tamo prekrivena tkaninom iz čije je sredine štrčao raspukli vrat gitare – ni ruke, ni noge, ni glava, nisu se više mogli razlikovati.[21]“


     Ubistvo u „Životu insekata“ ima i kompozicionu ulogu, ono objedinjuje pojedine sižejne linije tako što brojni likovi romana bivaju povezani smrću. Otkrivamo, na primer, da crvena štikla, koja u drugom poglavlju smrska skarabeja, pripada protagonistkinji koja se pojavljuje u trećem poglavlju, a Maksim i Nikita iz devetog poglavlja bivaju usisani u džoint koji u sledećem poglavlju puši komarac Sem.

     Prema učenju don Huana, čovek može odoleti smrti ukoliko pođe na „put rata“ („... Čarobnjaci upravljaju svojom smrću. Oni umiru onda kad to požele.“), u „Životu insekata“ to za rukom polazi leptiru Mitji. Opis junakovog duhovnog puta ka savršenstvu i oslobađanju od unutrašnjeg „tela“ čini osnovu druge sižejno-kompozicione linije. Neophodno je reći da je ta sižejna linija zasićenija referencama na Kastanedine tekstove u odnosu na prvu. Za to ćemo navesti jedan, ne i najkarakterističniji primer: Peljevin koristi lik leptira na očigledno isti način na koji ga koristi i sam Kastaneda: „Orao proždire svijest svih bića koja su tren prije živjela na zemlji, a sada mrtva lebde prema Orlovu kljunu, poput beskrajnog roja krijesnica (svitaca, op.: N. T.) da sretnu svog vlasnika zbog koga su nekoć živjela. Orao razmrsuje te sićušne plamičke, ravna ih, baš kao što štavljač navlači kožu, a zatim ih jede; jer te svijesti su Orlova hrana.[22]“ Na isti način leti i peljevinski leptir u susret orlu, ali tamo gore[23] se sreće sa smrću u liku slepog miša; polazi mu za rukom da se spasi tako što se pretvara u svica, kresnicu – i eto glavne paralele sa Kastanedom. Ipak, Mitja u svica ne metamorfozira bez ikakve motivacije, makar ne pre no što spozna da je on sam izvor svetlosti i da „na nebu nikad nema nikakvih promena[24]“, što nas još jednom upućuje na Kastanedu[25] (kod koga se ljudi javljaju kao svetleća bića, „kugle svetlosti“, itd).

      Zanimljivo je to što autor svoj stav[26] prema strukturi romana direktno eksplicira u samom tekstu romana, stavljajući to Mitji u usta, pa tako ovaj junak poprima još i funkciju protagoniste-rezonera kroz sledeće metasaopštenje[27]: „I šta se dešava – svi oni misle da lete ka životu, a nalaze smrt. To jest, u svakom konkretnom trenutku oni se kreću ka svetlu, ali stižu u mrak. Znaš, kad bih pisao roman o insektima, ovako bih predstavio njihov život – malo naselje kraj mora, mrak, i u tom mraku svetli nekoliko električnih sijalica, a pod njima odvratni ples. I svi lete na to svetlo, jer ničeg više i nema.[28]“ U ovim se Mitjinim rečima, pre njegove metamorfoze u svica, savršeno jasno vidi korelacija sa onim što smo ranije nazvali prvom sižejno-kompozicionom linijom.
Zbog svega ovoga, na kraju još jednom treba naglasiti važnost odnosa između Kastanedinih tekstova i „Života insekata“, a čija se funkcija ne ogleda toliko u navedenim delovima iz Peljevinovog romana, koliko u onome što on kroz njih dobija na planu celovitosti i strukturne ustrojenosti. Pri tom, imamo puno pravo da utvrdimo kako, upravo zbog toga, „Život insekata“ spada u kategoriju onih tekstova čije se adekvatno shvatanje ne može zamisliti bez otkrivanja i inventarisanja njihovih intertekstualnih veza sa drugim tekstovima.

(sa ruskog preveo: Nikola Todorović)



[1] Termini „tekst“ i „proizvod“ korišćeni su kao sinonimi.
[2] Neizbežnost razgovora o uticaju, na kraju krajeva, ne znači i neizbežnost samog uticaja.
[3] Razloge zbog kojih Viktor Peljevin koristi likove insekata, a ne nekih drugih životinja, Aleksandar Genis objašnjava žanrovskom specifičnošću “Života insekata”: “Neki njegove tekstove upoređuje sa satirama, drugi tvrde da su u pitanju basne. Najbolja od njih, “Život insekata”, vodi čitaoca na očekivanu pozornicu, životinjsko carstvo. Aleksandar Genis nema u vidu to što se “Život insekata” žanrovski javlja kao basnu, već to što na basnu liči.
[4]Viktor Peljevin, „Život insekata“, prevela Jugoslava Široka, LOM, Beograd, 2007, str.: 185.
[5] Možemo da dodamo da se Gregor Samsa pretvara u bubašvabu, a bubašvaba se javlja i u „Životu insekata“, ali taj argument nije dovoljan.
[6] Fonetski gledano: sucker (engl.) – budala, naivčina.
[7] Viktor Peljevin, „Život insekata“, prevela Jugoslava Široka, LOM, Beograd, 2007, str.: 13.
[8] Po svojoj prilici, šipražje je zapravo mešavina peska i šikare. Sasvim je moguće da su Peljevinova saznanja o šipražju zapravo proistekla iz Kastanedinih knjiga.
[9] Viktor Peljevin, „Život insekata“, prevela Jugoslava Široka, LOM, Beograd, 2007, str.: 32 – 33.
[10] Navedeno delo, str.: 48.
[11] Isto, str.: 83.
[12] Napomenimo: „travestija“ (od italijanskog travestire – prerušiti) je zasnovana na kontrastnom suprotstavljanju herojskom ili „visokom obrascu“. Za razliku od parodije, Travestija se ne koristi stilskim sredstvima svojih „originala“, već samo „preobražava“ njihov siže, prenoseći radnju u drugu sferu i zamenjujući, na primer, antičke bogove i heroje likovima iz prostog naroda. Travestiji obično nije cilj da naruši estetsku vrednost teksta.
[13] Karlos Kastaneda, „Orlov dar“, preveo Miloš Komadina, BIGZ, Beograd, 1986, str.: 50.
[14] “Suština postmodernizma se ne definiše šegačenjem, već stanjem na ivici šegačenja. Nekad nije jasno da li se govori ozbiljno, ili je u pitanju izrugivanje, parodija, ili parodija na parodiju. To je igra na ivici šegačenja. Suština klasičnog teksta nije u tome što govori, već što izjavljuje: ’Evo, ovo ja govorim ozbiljno, a ovo je šala ili parodija.’ Utoliko postmodernistički tekstovi iskazuju čistiju misao, ostavljajući samom čitetelju da odredi meru njihove ozbiljnosti, oni ga teraju da sam načini izbor, uključi sopstveni mozak i sistem želja. To je tekst bez tačnog odgovora, tumačenja i odgovornosti.“
[15] Reč “propovedanje” možda i nije najtačnija. Možda bi umesnije bilo reći „izlaganje“ ili „korišćenje“ ideje, ili nešto slično u tom smislu.
[16] To je već primetio Jevgenij Iz (videti: Jevgenij Iz, “Kastaneda u iskrivljenom ogledalu kineskog naturalizma”).
[17] Karlos Kastaneda, „Put u Ištlan“, preveli Ivan Popović i Ivana Milankov, BIGZ, Beograd, 1988, str.: 316 – 318.
[18] Mi se ovde nećemo baviti semantikom „kuglice đubreta“ iz „Života insekata“: ova je slika genetski srasla sa navedenim fragmentom, te njeno značenje ne mora da budu u potpunosti „kastanedansko“.
[19] Ovde u vidu imamo metamorfoze tipa „čovek – insekt“, iako se preobražaji „insekt – insekt“ sreću više puta u romanu (Natašin preobražaj iz mrava u muvu, Mitjin iz leptira u svica, Serjožin iz bubašvabe u cvrčka).
[20] To jest, kad govorimo o ličnosti „insekta“, mislimo na „čoveka – insekta“.
[21] Viktor Peljevin, „Život insekata“, prevela Jugoslava Široka, LOM, Beograd, 2007, str.: 102, 103.
[22] Karlos Kastaneda, „Orlov dar“, preveo Ivan Ott, BIGZ, Beograd, 1988, str.: 162 – 163.
[23] Još jedna ličnost, cvrčak Serjoža, odlazi „tamo gore“ (orlu).
[24] Viktor Peljevin, „Život insekata“, prevela Jugoslava Široka, LOM, Beograd, 2007, str.: 90.
[25] Pojmovi “Mitologija Jaki indijanaca”, “koncepcija don Huana”, “Kastanedine ideje” su uslovni i više ukazuju na svojstva određenih pojava u Kastanedinom umetničkom svetu.
[26] Sada može biti postavljeno pitanje: na kakvim osnovama mi prepostavljamo da je pomenuta tačka gledišta zapravo autorova? Odgovor: na osnovu dosadašnje analize teksta.
[27] Metatekst – tekst o tekstu.
[28] Viktor Peljevin, „Život insekata“, prevela Jugoslava Široka, LOM, Beograd, 2007, str.: 55.

izvor 

ODLOMAK 

Viktor Pelevin, Ruska šuma- Život insekata


Glavno krilo pansiona, dopola sakriveno starim topolama i čempresima, bilo je mračna siva građevina koja kao da se okrenula zadnjom stranom prema moru po komandi ludog Ivanuške. Njegova fasada sa stubovima, ispucalim zvezdama i zauvek povijenim pod gipsanim vetrom snopovima bila je okrenuta prema uskom dvorištu u kome su se mešali miris kuhinje, perionice i berbernice, a na kej je izlazio sivi zid sa dva ili tri prozora. Na nekoliko metara od stubova nalazila se betonska ograda po kojoj su, svetlucajući na suncu, u daljinu odlazile cevi toplovoda. Visoka svečana vrata sakrivena u senci kiklopskog balkona koji se oslanjao na stubove bila su zaključana tako davno da je čak pukotina između krila potpuno iščezla pod slojevima zapečene farbe. Dvorište je obično bilo pusto – samo je ponekad oprezno u njega ulazio teretni kamion koji je iz Feodosije dovozio mleko i hleb.
Ali te večeri u dvorištu nije bilo čak ni kamiona, i građanina nalakćenog na ogradu balkona niko nije mogao videti, osim, možda, para galebova izviđača koji su kao dve bele tačke plovili po nebu. Građanin je gledao dole i desno na kućicu stanice za čamce, pod čijim se krovom nalazio levak zvučnika. Hučalo je more, ali kad je vetar počinjao da duva u pravcu pansiona mogli su se jasno čuti delovi rečenica upućenih pustoj plaži.
– … nismo isti, nismo skrojeni po istom šablonu…
– … stvorio nas je drugačijima – zar to nije deo velike zamisli koja, za razliku od kratkoročnih ljudskih planova, računa na mnoge…
– … šta očekuje od nas Gospod, koji nas gleda s nadom? Da li ćemo umeti da se koristimo njegovim darom?...
– … ni on sam ne zna kako će se ispoljiti duše koje je poslao na…
Doleteli su zvuci orgulja. Melodija je bila veličanstvena, samo je povremeno prekidalo nerazumljivo "umps-umps"; međutim za pažljivo slušanje nije bilo vremena, pošto se muzika čula veoma kratko, i smenjivao je glas spikera:
– Slušali ste emisiju iz ciklusa specijalno pripremljenog za našu radio-stanicu po narudžbini američke humanitarne organizacije "Vavilonske reke"… nedeljom …na adresi:"Glas Božiji", Blis, Ajdaho, SAD.
Zvučnik ućuta, i muškarac pucnu prstima.
– Aha, – promrmlja on – danas je nedelja. Znači, biće igre. Izgledao je on neobično. Iako je veče bilo toplo, na sebi je imao odelo sa prslukom, kačket i kravatu (skoro isto tako je bio obučen mali južni Lenjin koji je stajao dole, zagrljen vinovom lozom). Ali on, po svemu sudeći, nije patio od vrućine i osećao se u svom elementu. Samo je ponekad gledao na sat, osvrtao se i prekorno nešto šaputao.
Zvučnik je nekoliko minuta šištao naprazno, a zatim sa zanosom poče da govori na ukrajinskom. Tu muškarac začu iza sebe korake i okrenu se. Po balkonu su prema njemu išla dvojica. Prvi je išao debeljko niskog rasta u belom šorcu i šarenoj majici, za njim stranac sa panama šeširom na glavi, u košulji od lakog materijala i svetlim bež pantalonama, sa velikim koferom u ruci. To da je stranac bilo je jasno ne toliko po odeći koliko po krhkim naočarima u tankom crnom okviru i nežnoj preplanulosti one posebne nabokovljevske nijanse kojom se koža prekriva samo na drugim obalama.
Muškarac sa kačketom pokaza prstom na svoj sat i poče da preti debeljku pesnicom na šta ovaj povika:
– Žure! Svi lažu!
Prišavši jedan drugom, zagrliše se.
– Zdravo, Arnolde.
– Zdravo, Arture. Upoznajte se – debeljko se okrenu prema strancu – ovo je Artur o kome sam vam pričao. A ovo je Semjuel Saker. Govori ruski.
– Prosto Sem – reče stranac, pružajući ruku.
– Veoma mi je drago – reče Artur. – Kako ste putovali, Seme?
– Hvala – reče Sem – normalno. A šta ima kod vas?
– Sve je kao i obično – reče Artur. – Možete li da zamislite situaciju u Moskvi, Seme? Znajte, ovde je isto, samo nešto više hemoglobina i glukoze. I vitamina ima, naravno – hrana je dobra, voće, grožđe.
– A zatim – dodade Arnold – koliko znamo, vi na zapadu se gušite od insekticida, a naše pakovanje je ekološki apsolutno čisto.
– A sanitarno?
– Izvinite?
– Da li je sanitarno čisto? Govorite o koži, zar ne? – reče Sem.
Arnold se malo zbuni.
– Pa, da – prekinu neprijatnu pauzu Artur.– Jeste li nam došli na duže?
– Na dva-tri dana, mislim – odgovori Sem.
– Mislite da ćete uspeti da uradite marketing za to vreme?
– Ja ne bih upotrebljavao reč "marketing". Prosto hoću da nakupim utiske. Da steknem, tako da kažem, opšte mišljenje o tome koliko je svrsishodno da ovde razvijamo naš biznis.
– Odlično – reče Artur. – Ja sam već obeležio nekoliko primeraka, koji su veoma reprezentativni, i mislim da možemo početi sutra ujutro, u zoru…
– O ne – reče Sem. – Nikakva Potemkinova sela. Ja više volim da se krećem nasumice. Ma kako da je čudno, ali tako stičeš najistinitiju sliku o situaciji. I ne sutra ujutro, već odmah sada.
– Kako? – s razočarenjem reče Arnold. – A da se odmorite? Da popijete nešto posle puta?
– Stvarno – reče Arnold – da ostavimo za sutra. I da krenemo prema našim adresama. U suprotnom steći ćete pogrešnu predstavu.
– Ako je steknem, imate dovoljno vremena da je ispravite – reče Sem.
Sigurnim pokretom sportiste on skoči na ogradu balkona i sede. Klateći nogama iznad praznine. Druga dvojica umesto da ga u tome spreče i sami sedoše na ogradu. Artur tu operaciju izvede bez napora, a Arnoldu to pođe za rukom tek u drugom pokušaju, i sede on ne tako kako su sedela prva dvojica, već leđima okrenut prema dvorištu, kao da se bojao da mu se ne zavrti u glavi od visine.
– Napred – reče Sem i skoči. Artur ćutke pođe za njim. Arnold duboko uzdahnu i leđima napred svali se za njima, kao ronilac koji se prevrće u more s ivice čamca.
Treba pretpostaviti, da bi se očevidac ove scene nagnuo preko ograde, očekujući da će videti tri smrskana tela. Ali dole ne bi video ništa, osim osam barica, spljeskane prazne kutije cigareta "Primorske" i pukotina na asfaltu.
Ali zato, ako bi imao neljudski oštar vid, spazio bi u daljini tri komarca, kako lete prema selu sakrivenom iza drveća.
Šta bi u tom trenutku osetio taj pretpostavljeni očevidac i kako bi on postupio – da li bi se zbunjen počeo da spušta niz zarđale protivpožarne lestvice, jedinim putem koji je vodio sa odavno zatvorene terase, ili bi – ko zna? – osetivši u duši novo dotad nepoznato osećanje, seo na sivu ogradu, i strovalio se za trojicom sagovornika. Ne znam. A i teško da bi neko znao kako bi postupio onaj koji u stvari i ne postoji, ali zato ima neljudski oštro čulo vida.
Kad je odleteo nekoliko metara od zida, Sem se osvrnu nazad prema svojim kompanjonima. Arnold i Artur su bili komarci karakteristične boje "meni su izbe tvoje sive", koja je nekada do suza dovodila Aleksandra Bloka; sada su oni sa mračnom zavišću gledali svoga saputnika i ljuljuškali se na struji vazduha, koja se podizala sa tokom dana zagrejane zemlje.
Samo je ne baš pogodna građa usta sprečila Sema da ne napravi grimasu samozadovoljstva. On je, naime, izgledao potpuno drukčije: bio je svetločokoladne boje, sa lepim dugim nogama, ravnim stomakom i unazad iskošenim kao u mlaznjaka krilima; dok su se lica Arnolda i Artura završavala debelim cevima, koje su ličile čas na iglu mamutskog šprica čas na merač brzine na nosu lovačkog aviona, dotle su se Semove usne elegantno produžavale u šest kratkih čvrstih izraštaja, između kojih je štrčalo dugačko oštro rilce – rečju, bila je ogromna razlika između moskito-kantatora i dva obična ruska insekta. Pored toga, Arnold i Artur su se kretali na ženski način, prsno, a pokreti Semovih krila podsećali su na baterflaj, zato se on kretao mnogo brže i morao je, s vremena na vreme zaustavlja i da lebdeći u vazduhu čeka svoje saputnike.
Leteli su ćutke. Sem je opisivao široke krugove oko Arnolda i Artura, koji su turobno gledali na njegovu evoluciju; naročito se loše osećao Arnold koga je vukla prema zemlji rubinova kap, koja je svetlucala u njegovom trbuhu. Nije bilo jasno kuda Sem leti – izabrao je put prema samo njemu poznatim znacima, nekoliko se puta vraćao nazad, menjao visinu, zbog nečeg uleteo kroz prozor, projurio kroz dugački prazni tavan i izleteo s druge strane; na kraju im je u susret doplovio beli zid sa prozorima obojenim u plavo, dok je sve naokolo prekrivala debela senka krušaka koje su rasle oko kuće. Sem smanji visinu, dolete do niskog prozora, na kojem je bila kao gaza tanka zavesa, i aterira na koso pričvršćenu dasku, koja je služila kao garnišna. Arnold i Artur se spustiše pored njega. Tek kad se utiša bruj njihovih krila, koji je nadjačavao sve druge zvukove, moglo se čuti hrkanje, koje je dopiralo iza zavese.
Sem upitno pogleda Artura.
– Rupa mora da je negde tu u uglu – reče ovaj šapatom.
– Obično je buše naši.
Rupa je u stvari bila uska pukotina između prozorskog rama i gaze zavese. Artur i Sem se povukoše kroz nju bez posebnih napora, ali kod Arnolda nastadoše problemi sa stomakom; on je dugo stenjao i duvao i provuče se tek onda kada ga saputnici uhvatiše za noge i uvukoše unutra.
U sobi je bilo mračno; mirisalo je na kolonjsku vodu, plesan i znoj. Na sredini sobe je stajao veliki sto prekriven plastičnim stolnjakom; pored njega su se nalazili krevet i noćni ormarić, na kojem je svetlucao pravilni red flašica od brušenog stakla. Na krevetu u gomili zgužvanih čaršava ležalo je poluobnaženo telo, čija je jedna plava noga od trikotaže visila iznad patosa. Telo se grčilo u nemirnom snu i, prirodno, nije ni primetilo da na ormariću nadomak njegove glave stoje tri komarca.
– Kakva mu je to tetovaža? – tiho reče Sem, kad su im se oči privikle na polutamu. – Pa da, Lenjin i Staljin – razumljivo, a zašto je ispod napisano "lord"? Da nije lokalni aristokrata?
– Ne – reče Artur. – To je složena skraćenica "lovačkim psima će se osvetiti rođena deca".
– Znači li to da mrzi pse?
– Znate, – snishodljivo reče Arnold – to su vam duboke kulturne naslage. Ako ja sada počnem da objašnjavam, bukvalno ćemo potonuti. Bolje kad smo već tu da uzmemo probu, dok materijal spava.
– Da, da – reče Sem. – Potpuno ste u pravu.
On se vinu u vazduh i posle vratolomnog lupinga aterira na tanku nežnu kožu pored uva.
– Arnolde – ushićeno prošaputa Artur – vidi, vidi… On bezvučno leti.
– Amerika – konstatova Arnold. – Leti i ti i pripazi na njega.
– A ti?
– Ja ću ovde pričekati – reče Arnold i potapša sebe po trbuhu.
– Artur uzlete i, trudeći se da zuji što manje, polete prema Semu. Ovaj još uvek nije počinjao da buši i sedeo je na brežuljku oko kojeg su rasle dlake slične mladim brezama.
Sem ustade, osloni se na jednu od breza i zamišljeno se zagleda u daleke cucle na grudima, obrasle gustim riđim šipražjem.
– Znate, – reče on, kad se Artur spusti pored njega – svaki pejzaž je neponovljiv. Nedavno sam bio u Meksiku – naravno, ne može ni da se poredi. Takva bogata, darežljiva priroda, čak i suviše darežljiva. Dešava se, da bi se napio, da dugo lutaš kroz čestar na grudima, dok ne nađeš odgovarajuće mesto. Ni na trenutak ne smeš gubiti budnost – sa vrha dlake može da te napadne divlja vaš, i onda…
– A šta, zar vaš može da napadne? – nepoverljivo upita Artur.
– Vidite, meksičke vaši su veoma lenje, i, naravno lakše im je da se napiju krvi iz tankog komarčevog trbuha, nego da dolaze do hrane poštenim radom. Ali one su veoma spore, i ako te vaš napadne, obično uspeš da uzletiš. A u vazduhu može da naleti buva. Rečju, to je surov svet, žestok, ali u isto vreme i divan. Istina, ja više volim Japan. Znate, ti široki prostori, gotovo sasvim bez rastinja, ali ipak ne liče na pustinju. Kad ih gledaš sa visine, čini ti se da si dospeo u duboku prošlost. Ali sve to, naravno, moraš da vidiš. Nema ničega lepšeg od japanskih guzova u trenutku kada ih ovlaš pozlati prvi jutarnji zrak i pirne preko njih lagani vetrić… Bože, kako život može biti lep!
– A ovde kako vam se sviđa?
– Svaki pejzaž ima svoju draž – diplomatski odgovori Sem.
– Ja bih ove krajeve (on glavom pokaza na vrat ispod uva) uporedio sa Kanadom u oblasti Velikih jezera. Samo je ovde sve bliže nedirnutoj prirodi, svi mirisi su nepatvoreni… – on dodirnu nogom koren dlake – ta mi smo već zaboravili kako ona miriše, mati-sirova koža…
Po intonaciji sa kojom je Sem izgovorio poslednje reči, Artur shvati da se ovaj razmeće poznavanjem ruske idiomatike.
– Uopšte – dodade Sem – razlika je otprilike slična razlici između Kine i Japana.
– A jeste li bili u Kini?
– Dešavalo se.
– A u Africi?
– Mnogo puta.
– I kako je?
– Ne mogu reći da mi se nešto posebno dopalo. Imaš osećaj da si dospeo na drugu planetu. Sve crno, mračno. A zatim – nemojte pogrešno da me shvatite, nisam rasista, ali tamošnji komarci…
Artur ne nađe ništa više o čemu bi pitao, i Sem se ljubazno osmehnu, prihvativši se posla. Činio je to na poseban način. Razmakao je bočne izraštaje oko svojih usta i njegovo rilo poče da se okreće neverovatnom brzinom, zarivajući se u tlo pored najbliže breze.
Artur se takođe spremao da se napije, ali pomislivši na to kako će njegov grubi i debeli nos početi da škripi dok bude ulazio u nepopustljivu kožu, zastide se i odluči da sačeka. Sem je uspeo da u prvom pokušaju pogodi kapilar i njegov smeđi trbuščić je već postajao crvenkast.
Površina pod nogama zadrhta, začu se mukli uzdah – Artur je bio siguran da je telo to učinilo zbog svojih unutrašnjih razloga bez ikakve veze sa onim što se dešavalo, ali ipak oseti nelagodnost.
– Seme – reče on – zgrušavajte se. Nije vam ovo Japan.
Sem uopšte nije obraćao pažnju na njega. Artur ga pogleda i uzdrhta. Dlakavo Semovo rilo, koje je pre neki minut delovalo samosvesno i inteligentno, čudno se izobliči, a buljave oči, podvučene crnom tankom linijom, izgubiše bilo kakav izraz, kao da nisu ogledala duše, već dva ugasla fara. Artur se približi i gurnu Sema.
– Ej, vreme je – reče on.
Sem ne reagova nikako. Artur ga gurnu jače, ali ovaj kao da je urastao u tlo. Njegov trbuščić je nastavio da se naduvava. Odjedom telo pod nogama poče da se vrti i promuklo riknu. Artur u panici poskoči i zaurla iz sve snage:
– Arnolde! Ovamo!
Ali Arnold već uznemiren užurbanošću i povicima dolete sam.
– Zašto udaraš na sva zvona? Šta se desilo?
– Nešto se desilo Semu – reče Artur – on se, čini mi se, paralizovao. Ne mogu da shvatim šta je.
– Hajde hvataj ga ispod krila. Aha, eto tako. Oprezno, stao si mu na nogu. Seme, da li možete da letite?
Sem slabo klimnu. Koža na kojoj su stajali se zatrese i poče da se naginje udesno.
– Brzo gore! On ustaje! Seme, mašite krilima, jer može biti kasno! – povika Artur, pridržavajući otežali Semov trup, i jedva uspevajući da se skloni ispred njegovih krila koja su besmisleno mlatarala napred-nazad.
– Na kraju nekako uspeše da slete na noćni ormarić. Telo se podiže s kreveta, nadnese se iznad komaraca, i u strašnoj tišini ispod plafona krenu prema njima tamna senka ogromnog dlana. U trenutku kada su Arnold i Artur bili već spremni da bace Sema u čeljusti neumitne sudbine i da polete kud koji, dlan promeni pravac, nepogrešivo uhvati jednu od flašica na ormariću i nestade iznad; začu se daleka škripa federa; telo se opet zaljulja u postelji.
– Arture, – tiho upita Arnold – znaš li šta je u ovim flašicama?
– U njima je šuma – iznenada reče Sem. – Naša ruska šuma.
– Kakva šuma?
– Kipr, šipr – nerazgovetno promrmlja Sem.
– Seme, jeste li vi u redu? – upita Arnold.
– Ja? – zloslutno se osmehnu Sem. – Ja sam u redu. A vas ću već dovesti u red…
– Treba ga što pre na vazduh – zabrinuto reče Artur.
– Arnold klimnu glavom i pokuša da podigne Sema, ali ovaj ga ošinu krilom po surli, vinu se u vazduh, polete prema prozoru i sa neverovatnom veštinom prođe kroz usku pukotinu između prozorskog rama i zavese, iza koje se već plavio južni sumrak.
Jutro sledećeg dana bilo je tiho. Magla koja se spuštala s planina tekla je kroz aleje čempresa i odozgo se činilo da ispod njene površine, rasečene paralelnim zelenim bedemima, nema nikakvog dna, a ako ga ima, ono je veoma duboko. Retki prolaznici ličili su na ribe koje plivaju blizu površine: njihove konture su bile nejasne, tako da su se Arnold i Artur već dva puta uzalud spuštali, misleći da je neko od njih Sem Saker, a to je prvi put bila raskvašena kutija televizora, a drugi put plast sena pokriven parčetom najlona.
– Možda je seo na prvi i otputovao u Feodosiju? – prekinu ćutanje Artur.
– Možda, možda – odgovori Arnold. – Sve je moguće.
– Gledaj, – reče Artur – da to nije on?
– Ne – zagledavši se pažljivo, reče Arnold – to nije on. To je kip odbojkaša.
– Ama ne, dalje, kod kioska. Izlazi iz žbunja.
Arnold ugleda glomazni predmet, izdaleka sličan velikoj kugli od đubreta. Predmet se izvaljao iza žbunja i ljuljajući se tamo-ovamo dokotrljao se do klupe i tresnuo na nju, ispruživši napred neobično tanke i duge noge.
– Da sednemo i odmorimo se – reče Arnold.
Kroz par minuta oni izađoše iza praznog novinskog kioska, razgledaše tri-četiri metra vidljivog prostora i sedoše na klupu sa obe strane pored debeljka. Nesumnjivo, to je bio Sem, ali to nije bio onaj Sem, koji je sinoć stajao na balkonu hotela, već neki drugi. Nije se radilo samo o strašno uvećanom stomaku – to je normalna za komarce transformacija koja ne zaslužuje pažnju – već o licu koje je, ostavši isto, izgledalo kao da je nečim napunjeno, ali ne kao, na primer, faširanim jabukama gusan, već pre kao faširanim gusanom jabuka.
"Do đavola – pomisli Artur, gladajući na mirni ali žućkasti profil stranca – možda ne sme tu krvnu grupu? Možda je na nju alergičan?"
– Jedva vas nađosmo, Seme – progovori Arnold.
– A zašto da me tražite – reče Sem – evo to sam ja. Sami ste se, znači, dovukli.
Govorio je novim, nepoznatim glasom, potmulim i otegnutim.
– Gde ste to prenoćili? – uputa Artur. – Niste valjda na nekoj klupi? Ovo je za vas nepoznato mesto, a narod sada već znate kakav je…
Sem se neočekivano okrenu prema Arturu i uhvati ga za revere.
– Šta vam je, Seme… – silom odvajajući od sebe Semove ruke, zašišta Artur – pustite! Pustite! Ljudi gledaju!
To nije bilo tačno – na njega i Sema gledao je samo zbunjeni Arnold.
– Pruznaj, kurvo, – surovo reče Sem – piješ li rusku krv?
– Pijem – tiho reče Artur.
Sem oslobodi jednu ruku i čeličnim prstima uhvati Arnolda za vrat.
– I ti piješ?
– I ja – duboko potresen priznade Arnold.
Ruka je pritiskala Arnoldova ramena s takvom snagom da je ovaj morao da sedne, kao dizač tegova koji je pokušao da podigne suviše veliku težinu, i čak se seti kamene desnice iz Puškinove tragedije, koju je čitao još dok je bio larva. Sem utonu u ćutanje, kao da razmišljaše šta još da kaže.
– Tako znači. A zašto je pijete? – glupavo upita posle dva-tri minuta.
– Žedni smo – žalostivo reče Artur.
Arnold ga nije video – zaklanjao ga je Semov ogromni trbuh, koji je ličio na usamljeno crveno jedro. Arnold se oseti povređenim zbog poniznog tona u Arturovom glasu.
– A kakve su to aluzije – zajedljivo upita on. – Pijemo svaku. A zar vi ne pijete? Odavno sam shvatio tu priču. Vi sami hoćete da popijete sve, i to je to. Gle kakav vam je trbuh. Artur i ja za nedelju dana nećemo toliko popiti.
Sem pusti Artura i dlanom potapša svoj ogromni uzbibani trbuh.
– Ustaj, zemljo ogromna, – promrmlja on, s naporom se podiže i zamalo rukom ne zgnječi Arnolda na klupi. Zabacivši glavu naviše, on nekoliko puta udahnu vazduh, zatim okrenu glavu u stranu, ali umesto da kine, kako se moglo pretpostaviti iz pripremnih radnji, poli asfalt bujicom bljuvotine zatvorenovišnjeve boje, koja je mirisala na krv i kolonjsku vodu, i njegov trbuh odmah se upola smanji.
– Gde sam ovo ja? – upita, osvrćući se oko sebe, glasom koji je već malo podsećao na glas starog Sema.
– Vi ste kod prijatelja – reče poluzgnječeni Arnold, osećajući kako slabi ruka koja mu je pritiskala ramena. – Ne uzbuđujte se.
Sem zavrte glavom i pogleda na ogromnu krvavu baru ispred svojih nogu.
– Šta se dešava? – upita on.
– Znate, – reče Artur – desila se tehnička greška. Izgleda, da je primerak bio neispravan. Nemojte misliti da svi kod nas piju "Rusku šumu"…
Od tih reči Semu se opet smrači pred očima i on ponovo zgrabi Arnolda i Artura.
– Hajde kreći, – reče on.
– A kuda to?
– Videćete. Hoće da piju, pasji sinovi…
Vukući za sobom kompanjone, koji se nisu previše opirali, Sem napravi nekoliko monumentalnih koraka alejom u pravcu keja, i ponovo poče da riga, ali ovog puta daleko temeljnije. Široki tamni potok, zapahnuvši Arnolda i Artura neverovatnim mirisom (tako sigurno mirišu papirne orhideje manifestanata), poče da teče niz nagnuti asfalt. Arnold oseti kako ruka koja ga je kao kuka tegljača vukla za sobom sada sama traži oslonac i grčevito se hvata za njegov vrat.
– Izgleda, da je to sve – reče on Arturu, hvatajući Sema za ruku. – Da ga prošetamo po keju, da se izduva.
– Šta je to bilo sa njim? – upita Artur.
– Labilna psiha – odgovori Arnold. – Popio suviše krvi i izgubio kontrolu. Nešto kao trans.
Aleja se završila i sva trojica pođoše kejom. Sem se već kretao sam, pomalo se teturajući i popravljajući naočari, na jednom od stakala bila se pojavila pukotina.
– Seme, jeste li dobro? – upita Arnold.
– Čini mi se, da – slabim glasom odgovori Sem.
– Možete li sami da idete?
– Gospodo, – reče Sem – molim vas da primite moje izvinjenje. Hvata me užas kad se setim svoga ponašanja.
– Sitnica – veselo reče Arnold. – Mi smo to već zaboravili.
– A ja sam vam govorio – upade Artur – da se valja odmoriti pre početka.
– Izvinjavam se – reče Sem – a gde je moj kofer?
Arnold pogleda naokolo. Kofera nigde nije bilo.
– Eto ti nevolje. A šta ste imali u njemu? Nešto vredno?
– Ništa posebno. Materijale za konzervaciju. Video-kameru. Kako sad da vršim probe?
– Jasno, – reče Arnold – vi ste ga tamo i zaboravili. Odmah ćemo se vratiti… No, dobro, dobro, Seme. Razumem. Ja ću lično odleteti tamo i sve će se razjasniti.
– Ah, kakav uragan emocija – reče Sem – kakav vodopad osećanja! Verujte, umalo da me odnese.
Arnold i Artur brižljivo posadiše na klupu mršavo telo koje je podrhtavalo i sedoše sa strane.
– Smirite se, Seme – majčinski prošaputa Arnold – gledajte, kako je naokolo lepo i tiho. Eno galebovi lete, devojke prolaze. Eno i brodić plovi. Kakva lepota, a?
– Sem podiže oči. Kroz maglu po betonskim pločama išli su prvi jutarnji šetači. Od restorana doleteše dva glasa: dečji, koji je nešto nerazumljivo pitao, i autoritativni bas, koji je nešto nerazumljivo odgovorio.
Iz tame izroni brkati muškarac niskog rasta u trenerici. Za njim je skakutao dečak sa torbom za plažu, u kojoj je, izgleda, bilo nešto teško. On sustiže muškarca i pođe pored njega, iskosa gledajući na Sema i njegove saputnike. Dečak je na nogama imao plave vijetnamke, i vukao je levu nogu, jer je jedna papuča bila pocepana.

S ruskog preveo Novica Janjušević


Нема коментара:

Постави коментар