Erik Raviolus

 

 

Nekom slučajnošću, dan u kom sam otišla da pogledam slike Erika Ravilious-a bio je omeđen s jedne strane opštim izborima u Britaniji, a s druge proslavom sedamdesetogodišnjice Dana Pobede Evrope. Nemoguće je razdvojiti taj redosled događaja. Umetnost ne postoji u vakuumu: ono što vidimo je selekcija usmerena onim kako se osećamo. U ovom trenutku Evropa deluje kao da ide unatraške: rastuća ksenofobija u Velikoj Britaniji i spazmodične komemoracije evropske antifašističke prošlosti otvaraju, baš kao Raviliousovi predeli, privremeni plato svesti o široj perspektivi koja inače izmiče.

Svetle panorame koje je Ravilious dočarao tokom svog kratkog života su i same nestale, postepeno bledeći pod teretom svetskih promena. Zeleni vidici Saseksa, morski pejzaži pod kišom ili osvetljeni mekim oblacima, prozračni enterijeri i mrtve prirode – ove slike gotovo sasvim lišene ljudskog prisustva deluju humanije od mnogih egoističnih narativa naše stvarnosti. Raviliousovi akvareli i litografije nisu izolovani od realnosti, nego potpuno uronjeni u mir apstraktne jednostavnosti. Oni ne nude medikaciju za oči i srca umorna od realnosti, nego prostor za širu navigaciju kroz maštu i sećanje.

Erik Ravilious je rođen 1903. u Londonu, ali se rano seli u Istborn (Eastbourne) u Saseksu. Odrastanje u Saseksu ostavlja trajno obeležje, vidljivo na karakterističnom plošnom svetlu preko livada, kome se stalno vraća. Ravilious je studirao umetnost u Istborn školi za umetnost i nastavlja na Kraljevskom koledžu za umetnost, gde se sprijateljuje sa Edvard Bavdenom, Henrijem Murom i Pol Nešom. Od 1925. predaje na Istborn školi za umetnost, gde upoznaje i svoju buduću suprugu, talentovanu grafičarku Tirzu Garvud. U narednih nekoliko godina Raviliousova karijera je u usponu: slede izložbe akvarela, brojni objavljeni drvorezi, oslikani mural u trpezariji Morli koledža, kao i predavanja na Kraljevskom koledžu i Raskin školi u Oksfordu. Takođe sa oduševljenjem istražuje krečnjačke doline Južnog Daunsa, fasciniran njihovom čistoćom.

 

 

 

Predeo sačinjen od krede, obeležen belim stazama, iz kog isijavaju neolitske figure, kog je Kipling opisao kao “zaravan spreda zapeta kao luk a straga uzdignuta kao kit” uticao je na Raviliusovu percepciju prostora i slike. Književnik i prirodnjak Robert Makferlejn, koji je i sam hodao tim predelima, opisuje Raviliousa u knjizi Divlja Mesta:

 

“Ravilious… Daunsman, sledbenik starih puteva i pruga, ljubitelj beline i svetlosti, i vizionar svakodnevice … ‘Dauns’, jednom je napisao,’je osmislio moj pogled i način slikanja, jer boja pejzaža je tako divna a dizajn tako očigledan.’ Išao je u ekspedicije, spavao pod otvorenim nebom, pratio satima linije Daunsa, njegovih grebena, reka i tragova… Od kasnih 1920-ih do kasnih 1930-ih Ravilious je slikao napuštena polja i padine brda, napuštene mašine na farmama, vodenice, ograde… i staze. Staze ga fasciniraju. … Radi sa rasterećenom četkom, što omogućava belini papira da dođe do izražaja, kao kraška kreda.

 

 

 

Putevi kroz Dauns opterećuju Raviliousovu maštu, a tako i svetlost Daunsa, padajući bela na zeleno, evocirajući ‘čudne magije’ koje je spominjao Angus Vilson. Svetlost Daunsa je karakteristična po svom sjaju, po tome što poseduje kombinaciju bisernog odsjaja krede, vlati trave i bliskost mora. Ako ste hodali niz padine Daunsa zimi, poznato vam je kako svetlost ima čudnu moć da poravnava plan – tako da razbacani toponimi deluju kao da su podjednako udaljeni. Ovo je harizmatični fatamorgana Daunsa: fenomeni se pojavljuju kao poređani na iskošenoj ravni, koju presecaju staze. U tom smislu svetlost Daunsa je srodna svetlosti polarnih regiona, koja obično pada ukoso i podjednako je bistra. Svetlost i staze: poravnavanje (svetla) i dozivanje (staze). To su karakteristične kombinacije Raviliousa kao umetnika.”

 

Pejzaž Dounsa odgovara na sve njegove estetske potrebe. On ih studiozno slika, postepeno razvija tehniku suve četke i blago zakrivljenu perspektivu koja spasava jednostavne pastoralne scene od preterane idealizacije. Inovativna perspektiva, kompozicije sa krupnim objektima u prvom planu i delikatnim udaljenim objektima na horizontu deluju svetlo i sveže, izgrađeni kontrolisanim potezom na finoj teksturi papira. Njegov izraz ostaje naivan usled jasne pojednostavljene opservacije, ali pogledan izbliza fascinira varijacijama i složenočću. Raviliousova deskriptivna preciznost asocira na radove srpskih naivaca, ali dok su njihovi predeli gusto naseljeni seljacima i jarko obojenim životinjama, Ravilious slika prazninu ljudskog odsustva. U radovima kao sto je Oprema za Demontiranje Bombi (1940) alati i mašine su pune života, ali figure (napr. u slikama Parohija, 1935. ili Mesara, 1937) ostaju bezlične, anonimne, dekorativne. Sa izuzetkom po kojeg portreta, jedini put kada sagledavamo ljudska lica su ratne litografije iz serije Studije Podmornica serija 2: Kontrola ronjenja (c. 1940-41). Čak i tada ronioci su skriveni iza teških odela, a lica komandira razlomljena u svetlosti i sene.

 

 

 

 

 

 

 

 

S početkom drugog svetskog rata 1939-te Ravilious je imenovan za zvaničnog ratnog umetnika, prvo u sklopu Kraljevske mornarice a onda RAF-a. Poslednje tri godine života provodi sve bliže severu, prema Arktičkim svetlostima koje ga privlače. Stradao je u blizini Islandske obale 1942. Kao ratni umetnik, Ravilious ostaje veran usamljeničkim studijama prostora, tražeći mirne prostore i specifične uglove. Ove studije napuštenih mesta i momenata pred akciju su potresnije nego što bi bile slike ljudi u borbi. Slike kao što je Perspektiva Piste (1942), Obalska Odbrana (1940) ili Uragani u Letu (1942) pretvaraju banalne scene rata u lirske trenutke ispunjene lepotom.

 

Pola veka godina kasnije Ravilious bi možda postao Ričard Long ili Hamiš Fulton, radeći direktno na otvorenom. (U izvesnoj meri, on koristi elementarne materijale u nižem ključu u svojim drvorezima.) Uprkos raznih tema i impulsa, Ravilious ostaje povezan s prirodom i svetlošću, dramatičnim i poetskim mogućnostima pejzaža i fundamentalnom ulogom prirode u ljudskom životu. Ova svest, smelost i sloboda izdižu Raviliousa od hladnoće većeg dela engleskih pejsažista. U svetlu brendiranja koje se trenutno odvija u svetu umetnosti, anahronistička forma akvarela nudi slobodu posmatranja, nesmetano od pritiska plemenskih spekulacija i pretencioznosti.

 

izvor

 

 

 

 

 

 

DOLINA BELOG KONJA

 

 

Engleski slikar, dizajner, ilustrator knjiga i graver Erik Ravilious je video sebe kao deo duge tradicije engleskih slikara pejzaža, a njegova primena ravnog akvarela podseća na rad engleskog slikara Džona Sela Kotmana u ranom XIX veku. Međutim, njegove slike često podrivaju tradiciju. Slika Dolina belog konja iz 1939. godine je jedna u seriji slika, koje je naslikao, pre i za vreme Drugog svetskog rata, a na kojima su prikazane figure od krede. Na njoj je možda, iznenađujući apstraktni prikaz belog konja koji je privukao moderne umetnike. Danas se ova slika nalazi u galeriji Tejt u Londonu.

Slika Dolina belog konja je naslikana u potpunosti iz unakrsne šare, poteza četkice, mrlja i brazdi na bledoj boji, nežnoj konturi nasuprot bledoj liniji, sa belom stranom “vazdušastog disanja“ između, gotovo ničeg, kao pogleda kroz san. Prikazana je kiša koja pada iz svetlosnog neba na konturama zemljišta izvajanog vremenom i obojenim braon, sivom, zelenom i belom bojom. Prikaz zelenila na kiši je smiren, ali njegovo prikazivanje odozdo čini da slika izgleda uznemirujuće. Na taj način se naglašava masa brda i daje neobičan izgled belom konju koji je urezan kredom na Afingtonu u Berkširu u Engleskoj, jednom od najistaknutijih antičkih lokaliteta.
Na slici Dolina belog konja prikazana je u središtu pejzaža najstarija figura belog konja u Engleskoj, koji ima jedinstveni dizajn. Ovaj konj iz Afingtona u Berkširu datira iz bronzanog doba, oko 1000 godina pre nove ere, a imao je imao uticaja na razne kulturne oblasti, od skulpture Henrija Mura, fotografije Pola Neša, poezije Gilberta Kita Čestertona i omota albuma popularne muzike Kejt Buš, XTC i Nirvane.

izvor