петак, 13. мај 2016.

Erik Raviolus



RAVILIOUS, ILI SVETLOST
 
 
Nekom slučajnošću, dan u kom sam otišla da pogledam slike Erika Ravilious-a bio je omeđen s jedne strane opštim izborima u Britaniji, a s druge proslavom sedamdesetogodišnjice Dana Pobede Evrope. Nemoguće je razdvojiti taj redosled događaja. Umetnost ne postoji u vakuumu: ono što vidimo je selekcija usmerena onim kako se osećamo. U ovom trenutku Evropa deluje kao da ide unatraške: rastuća ksenofobija u Velikoj Britaniji i spazmodične komemoracije evropske antifašističke prošlosti otvaraju, baš kao Raviliousovi predeli, privremeni plato svesti o široj perspektivi koja inače izmiče.

Svetle panorame koje je Ravilious dočarao tokom svog kratkog života su i same nestale, postepeno bledeći pod teretom svetskih promena. Zeleni vidici Saseksa, morski pejzaži pod kišom ili osvetljeni mekim oblacima, prozračni enterijeri i mrtve prirode – ove slike gotovo sasvim lišene ljudskog prisustva deluju humanije od mnogih egoističnih narativa naše stvarnosti. Raviliousovi akvareli i litografije nisu izolovani od realnosti, nego potpuno uronjeni u mir apstraktne jednostavnosti. Oni ne nude medikaciju za oči i srca umorna od realnosti, nego prostor za širu navigaciju kroz maštu i sećanje.

Erik Ravilious je rođen 1903. u Londonu, ali se rano seli u Istborn (Eastbourne) u Saseksu. Odrastanje u Saseksu ostavlja trajno obeležje, vidljivo na karakterističnom plošnom svetlu preko livada, kome se stalno vraća. Ravilious je studirao umetnost u Istborn školi za umetnost i nastavlja na Kraljevskom koledžu za umetnost, gde se sprijateljuje sa Edvard Bavdenom, Henrijem Murom i Pol Nešom. Od 1925. predaje na Istborn školi za umetnost, gde upoznaje i svoju buduću suprugu, talentovanu grafičarku Tirzu Garvud. U narednih nekoliko godina Raviliousova karijera je u usponu: slede izložbe akvarela, brojni objavljeni drvorezi, oslikani mural u trpezariji Morli koledža, kao i predavanja na Kraljevskom koledžu i Raskin školi u Oksfordu. Takođe sa oduševljenjem istražuje krečnjačke doline Južnog Daunsa, fasciniran njihovom čistoćom.


Chalk Paths, 1935
 
 
 
Predeo sačinjen od krede, obeležen belim stazama, iz kog isijavaju neolitske figure, kog je Kipling opisao kao “zaravan spreda zapeta kao luk a straga uzdignuta kao kit” uticao je na Raviliusovu percepciju prostora i slike. Književnik i prirodnjak Robert Makferlejn, koji je i sam hodao tim predelima, opisuje Raviliousa u knjizi Divlja Mesta:
 
“Ravilious… Daunsman, sledbenik starih puteva i pruga, ljubitelj beline i svetlosti, i vizionar svakodnevice … ‘Dauns’, jednom je napisao,’je osmislio moj pogled i način slikanja, jer boja pejzaža je tako divna a dizajn tako očigledan.’ Išao je u ekspedicije, spavao pod otvorenim nebom, pratio satima linije Daunsa, njegovih grebena, reka i tragova… Od kasnih 1920-ih do kasnih 1930-ih Ravilious je slikao napuštena polja i padine brda, napuštene mašine na farmama, vodenice, ograde… i staze. Staze ga fasciniraju. … Radi sa rasterećenom četkom, što omogućava belini papira da dođe do izražaja, kao kraška kreda.
 
 
 
Putevi kroz Dauns opterećuju Raviliousovu maštu, a tako i svetlost Daunsa, padajući bela na zeleno, evocirajući ‘čudne magije’ koje je spominjao Angus Vilson. Svetlost Daunsa je karakteristična po svom sjaju, po tome što poseduje kombinaciju bisernog odsjaja krede, vlati trave i bliskost mora. Ako ste hodali niz padine Daunsa zimi, poznato vam je kako svetlost ima čudnu moć da poravnava plan – tako da razbacani toponimi deluju kao da su podjednako udaljeni. Ovo je harizmatični fatamorgana Daunsa: fenomeni se pojavljuju kao poređani na iskošenoj ravni, koju presecaju staze. U tom smislu svetlost Daunsa je srodna svetlosti polarnih regiona, koja obično pada ukoso i podjednako je bistra. Svetlost i staze: poravnavanje (svetla) i dozivanje (staze). To su karakteristične kombinacije Raviliousa kao umetnika.”
 
Pejzaž Dounsa odgovara na sve njegove estetske potrebe. On ih studiozno slika, postepeno razvija tehniku suve četke i blago zakrivljenu perspektivu koja spasava jednostavne pastoralne scene od preterane idealizacije. Inovativna perspektiva, kompozicije sa krupnim objektima u prvom planu i delikatnim udaljenim objektima na horizontu deluju svetlo i sveže, izgrađeni kontrolisanim potezom na finoj teksturi papira. Njegov izraz ostaje naivan usled jasne pojednostavljene opservacije, ali pogledan izbliza fascinira varijacijama i složenočću. Raviliousova deskriptivna preciznost asocira na radove srpskih naivaca, ali dok su njihovi predeli gusto naseljeni seljacima i jarko obojenim životinjama, Ravilious slika prazninu ljudskog odsustva. U radovima kao sto je Oprema za Demontiranje Bombi (1940) alati i mašine su pune života, ali figure (napr. u slikama Parohija, 1935. ili Mesara, 1937) ostaju bezlične, anonimne, dekorativne. Sa izuzetkom po kojeg portreta, jedini put kada sagledavamo ljudska lica su ratne litografije iz serije Studije Podmornica serija 2: Kontrola ronjenja (c. 1940-41). Čak i tada ronioci su skriveni iza teških odela, a lica komandira razlomljena u svetlosti i sene.
 
 
 
 
 
 
 
Tea at Furlongs, 1939
 
S početkom drugog svetskog rata 1939-te Ravilious je imenovan za zvaničnog ratnog umetnika, prvo u sklopu Kraljevske mornarice a onda RAF-a. Poslednje tri godine života provodi sve bliže severu, prema Arktičkim svetlostima koje ga privlače. Stradao je u blizini Islandske obale 1942. Kao ratni umetnik, Ravilious ostaje veran usamljeničkim studijama prostora, tražeći mirne prostore i specifične uglove. Ove studije napuštenih mesta i momenata pred akciju su potresnije nego što bi bile slike ljudi u borbi. Slike kao što je Perspektiva Piste (1942), Obalska Odbrana (1940) ili Uragani u Letu (1942) pretvaraju banalne scene rata u lirske trenutke ispunjene lepotom.
 
Pola veka godina kasnije Ravilious bi možda postao Ričard Long ili Hamiš Fulton, radeći direktno na otvorenom. (U izvesnoj meri, on koristi elementarne materijale u nižem ključu u svojim drvorezima.) Uprkos raznih tema i impulsa, Ravilious ostaje povezan s prirodom i svetlošću, dramatičnim i poetskim mogućnostima pejzaža i fundamentalnom ulogom prirode u ljudskom životu. Ova svest, smelost i sloboda izdižu Raviliousa od hladnoće većeg dela engleskih pejsažista. U svetlu brendiranja koje se trenutno odvija u svetu umetnosti, anahronistička forma akvarela nudi slobodu posmatranja, nesmetano od pritiska plemenskih spekulacija i pretencioznosti.
 
 
 
 
 
 
 
DOLINA BELOG KONJA
 
 
Engleski slikar, dizajner, ilustrator knjiga i graver Erik Ravilious je video sebe kao deo duge tradicije engleskih slikara pejzaža, a njegova primena ravnog akvarela podseća na rad engleskog slikara Džona Sela Kotmana u ranom XIX veku. Međutim, njegove slike često podrivaju tradiciju. Slika Dolina belog konja iz 1939. godine je jedna u seriji slika, koje je naslikao, pre i za vreme Drugog svetskog rata, a na kojima su prikazane figure od krede. Na njoj je možda, iznenađujući apstraktni prikaz belog konja koji je privukao moderne umetnike. Danas se ova slika nalazi u galeriji Tejt u Londonu.
Slika Dolina belog konja je naslikana u potpunosti iz unakrsne šare, poteza četkice, mrlja i brazdi na bledoj boji, nežnoj konturi nasuprot bledoj liniji, sa belom stranom “vazdušastog disanja“ između, gotovo ničeg, kao pogleda kroz san. Prikazana je kiša koja pada iz svetlosnog neba na konturama zemljišta izvajanog vremenom i obojenim braon, sivom, zelenom i belom bojom. Prikaz zelenila na kiši je smiren, ali njegovo prikazivanje odozdo čini da slika izgleda uznemirujuće. Na taj način se naglašava masa brda i daje neobičan izgled belom konju koji je urezan kredom na Afingtonu u Berkširu u Engleskoj, jednom od najistaknutijih antičkih lokaliteta.
Na slici Dolina belog konja prikazana je u središtu pejzaža najstarija figura belog konja u Engleskoj, koji ima jedinstveni dizajn. Ovaj konj iz Afingtona u Berkširu datira iz bronzanog doba, oko 1000 godina pre nove ere, a imao je imao uticaja na razne kulturne oblasti, od skulpture Henrija Mura, fotografije Pola Neša, poezije Gilberta Kita Čestertona i omota albuma popularne muzike Kejt Buš, XTC i Nirvane.

izvor


Belle Tout Lighthouse, 1939
 
Runway Perspective, 1942
 
 
 
 

HMS Glorious in the Arctic 1940

Greenwich Pier at Night, 1937

Different Aspects of Submarines, 1941
 
272 0008
 
Study for Submarines, The Ward Room, 1941
 
 
 

Airial Combat.tif



Ship's Screw on a Railway Truck, 1940
 


 

6 коментара:

  1. Анониман14. мај 2016. 22:41

    Iznenađenje!Ni čuo a kamoli video. Oduševljen sam, a ne znam čim.Slike su prilično bledunjave a čarobne. Svetle. Da, svetle.Deluje kao naiva, a nije. Nisam znalac, a tehnika me podseća na van Goga, Gogena, potezi četkom. Kod ove dvojice očaravaju vrišteće boje,a kod ovog je sve mirno. To su dva tipa umetnika.
    Hvala!
    pesnik u prolazu

    ОдговориИзбриши
  2. Pesniče, citati su tvoja specijalnost,pa ti često vratim odgovor u istzom maniru.

    "Sve lepote sadrže, kao i sve moguće pojave, nešto večno i nešto prolazno – nešto apsolutno i posebno. Apsolutna i večita lepota ne postoji, ili je tačnije rečeno apstrakcija sa koje je skinuto ono najbolje na opštoj površini raznolikih lepota. Poseban element svake lepote potiče od strasti, a kako mi imamo posebne strasti tako imamo i svoju lepotu."
    Bodler
    ( Slikarski saloni)
    To je suština doživljaja lepog.

    Erik je i meni drag, mada mi je Van Gogh draži i bliži. Razlika je drastična,Erikova tehnika je akvarel,proziran, emocionalno hladniji,paleta mu je suzdržana, svetle boje ( svetlost)ponegde još sa dodatno belom bojom, pomalo nadrealno, prostori otvoreni, oranice,parcele odvojene jednostavnim linijama. Moglo bi se pomisliti da je skučenog izraza, tim pre jer nema ni ljudi, i kada ih ima to su figure ( kao kod Ešera ). Jednom rečju ovo je krajnje pojednostavljen pastoralni izraz, bez virtuoznosti i ko to voli, Erik je njegov.

    Potezi četkom podsećaju na pokrete postimpresionista i ekspresionista ( namerno se vide na platnu ) ali oni su strogo geometrijski, nisu močna i dramatična sredstva ispoljavanja temperamenta već suprotno, način ispunjavanja prostora, oblika.
    Ne volim da povlačim paralele između ličnosti, pre između dela, ali ovde je očito da su u pitanju dva suprotna temperamenta. Za razliku od izgubljenog van Gogha Erik je smiren, vedar i optimističan.
    Naravno, ovo je moje mišljenje.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Анониман17. мај 2016. 13:41

      Hvala. ..."apstrakcija sa koje je skinuto ono najbolje na opštoj površini raznolikih lepota."
      Zato je pojedinačna lepota unikatna.
      pesnik u prolazu

      Избриши
  3. Анониман18. мај 2016. 16:38

    Sterilno! Tu i tamo poneki detalj. Cenim ljudi pune duha i preduzimljivosti,dinamike. Moj ukus ne može biti drugačiji od mojih životnih principa.Mlako, brate, mlako.
    XXX

    ОдговориИзбриши