Ima li svemir svrhu - anketa

Lawrence Krauss: Malo verovatno.

Lawrence Krauss, kanadsko – američki teorijski fizičar, prijatelj Richarda Dawkinsa, a u zadnje vreme poznat po knjizi „A Universe from Nothing“ , piše da prirodne nauke nikada nisu dale dokaz o postojanju nekakve svrhe, ali takođe da nauka ne može sto-postotno dokazati da svrhe nema. Ono što može reći je da je postojanje neke božanske svrhe vrlo malo verovatno .
Na kraju zaključuje:
„Konačno, čak i kada bi svemir imao skrivenu svrhu, sve što znamo o njemu upućuje da ne igramo centralnu ulogu u svemiru. Mi smo, kao planeta, kosmički nevažni
.. Prema tome, organizovane religije koje stavljaju čovečanstvo u centar nekog božanskog plana napadaju naš dignitet i inteligenciju. Svemir bez svrhe nas ne bi trebao deprimirati niti sugerisati da je naš život besmislen. „

David Gelernter: Da.

David Gelernter, profesor računarskih nauka na Yaleu, tvrdi da ako ljudi imaju svrhu, onda i svemir, ipso facto, ima svrhu.
„Sve potrebe nisu stvorene jednako. Većina ljudi treba seks, ali im u retkim slučajevima ne treba, dok neki biraju da suzbiju želju za seksom. Tako su dobrota i svetost takođe odsutni kod nekih, a kod nekih potisnuti; ali podsvesno prisutni u svima. Kada tražimo dobrotu i svetost, mi prkosimo prirodi. Osnovno pravilo Judeo – hršićanske etike je da jaki moraju pomagati slabima. Osnovno pravilo prirode je da jaki žive, a slabi umiru.

Paul Davies: Možda.

Paul Davies, fizičar zaspolen na Arizona State University i direktor Center for Fundamental Concepts in Science, smatra da bi jedan od dokaza Boga mogao biti i to da nauka funkcioniše.
„Gde je dokaz kosmičke svrhe? On je tu ispred našeg nosa u samom postojanju nauke kao uspešne paradigme za objašnjavanje. Bavljenje naukom znači shvatanje šta se događa u svetu – šta nam svemir sprema, šta je svemir.„


Peter Atkins: Ne.

Peter Atkins, hemičar zaposlen na Oxfordu, nije pristao na nikakav kompromis kada je ova tema u pitanju, pogotovo kada je postavlja verska organizacija.
„Teolozi često postavljaju pitanja koja su smišljena za njihove vlastite zagonetke. Neki teolozi su zamršeni prirodom života nakon smrti, pojmom kojeg su izmislili bez delića dokaza. Neki su začuđeni postojanjem zla u svetu stvorenom od Boga prepunog beskonačne ljubavi, još jednog pojma kojeg su teolozi izmislili, a koji nestaje kada se shvati da Bog ne postoji. Pitanje svrhe svemira je također izmišljeni pojam i isto tako lako može nestati i očito je apsurdno.„


Bruno Guiderdoni: Vrlo verovatno.

Bruno Guiderdoni, astrofizičar i direktor Opservatorija u Lyonu (Francuska), tvrdi da svrhu vidi u celoj kompleksnosti svemira koji je omogućio da postojimo.
„Moderna nauka je proizvela nešto sasvim neočekivano. Čak i za naučnike kao što sam ja. Izgleda da su opažena svojstva prirode ‘nameštena’ za biološku kompleksnost. Drugim rečima, sve od veličine masa atomskih čestica, preko broja prostornih dimenzija, pa do kosmoloških parametara koji definišu ekspanziju svemira i formacija galaksija, sve je onako kako mora biti da bi se stvorili planete, zvezde, molekuli i atomi. Ali odakle dolazi to ‘nameštanje’? Je li to manifestacija plana za svemir? Uređenje od strane superiornoga da pripremi put za kompleksna bića? Je li to božji potpis? Vernici veruju u to. Oni vide svrhu svemira kao što slikar vidi lepotu u okeanu. “

Nancey Murphy: Svakako!

Nancey Murphy, profesor hrišćanske filozofije na Fuller Theological Seminaryi, uverena je da svemir imao svrhu ali naglašava da se svrha ne može videti samo iz prirodnih zakona, te citira David Humea koji je smatrao da je potrebno uzeti u obzir „red i božanstvo, ali i nered i zlo“.
„Pre moderne nauke ovo (op.a., misli se na razne prirodne katastrofe gde umiru ljudi) je bila posledica greha i kazne za taj greh. Danas znamo da su životinje patile milionima godina pre nego su ljudi evoluirali. Tada se može zapitati zašto Bog nije stvorio dobronamerniji prirodni poredak. Ako jačina gravitacija uzrokuje da dete slomi nogu kada padne, zašto ne bi postojala ugodnija gravitacijska sila?
.. Ali ako bismo promenli bilo koji od brojeva (prirodnih zakona) sam razvoj svemira bi tekao drugim smerom i bilo bi nemoguće imati evoluciju. Ta naučna dostignuća mogu se koristiti kao argument za opravdanje da Bog, kojem je svrha svemir sa inteligenetnim životom, mora stvoriti svemir sa zakonima i konstantama kao što su sada. S toga prirodni svet mora sadržavati gotovo jednaku količinu opasnosti i destrukcije kao što sadržava.“


Owen Gingerich: Da.

Owen Gingerich, profesor emeritus astronomije i istorije nauke na Harvardu, te astronomer emeritus Smithsonian Astrophysical Observatory, tvrdi da je psihološki nesposoban verovati da svemir nema svrhe, te da veruje da svemir ima svrhu i da je najveći intelektualni izazov razumeti koja je svrha svemira. Smatra da je vrlo verovatna svrha svemira da se stvori mesto za svesna bića koja mogu postavljati fundamentalna pitanja i koja mogu ispitati prirodu samoga svemira. Gingerich se poziva na univerzalne konstantne koje su nameštene tako da se stvori život, a kao primer daje atome ugljenika bez kojeg ne bi bilo života, a koji je rezultat tih lepo nameštenih procesa.
„Atomi ugljenika, sa svojim svojstvima veze, proizvode ogromnu raznolikost za kompleksnu ćelijsku raznolikost – niti jedan drugi atom ne nudi uporediv raspon mogućnosti. Ali ugljenik nije došao direktno iz big banga, već je polako pravljen, milijardama godina u središtima zvezda. Da su neke osnovne konstante prirode bile malo drugačije ne bi bilo ovolikog obilja ugljenika. A jako je teško zamisliti inteligentni život bez ugljenika.“


Christian de Duve: Ne.

Christian de Duve, biohemičar i dobitnik Nobelove nagrade 1974. godine, naglasio je da samo pitanje implicira antropomorfnu verziju Boga, odnosno Boga koji ima beskonačnu moć stvaranja, a istovremeno ima ljudske osobine donošenja odluka i delovanja. Takođe se osvrće na često spominjanje toga kako su konstantne nameštene u korist ljudi i naglašava da je to u direktnoj kontradikciji sa evolucijom koja je bazirana na nasumičnim procesima. De Duve napominje i teoriju paralelnih svemira.
„Francuski biolog Jacques Monod zaključio je 1970., nakon što je proučavao velika otkrića njegovih dana, da je svemir besmislen entitet u kojem su život i um nastali od strane izvanredne kombinacije nemogućih situacija i da se moglo dogoditi isto tako da ni ne nastanu. Tvrdio je da ‘svemir nije trudan sa životom, niti je biosfera sa čovekom’ … Od tada se poruka nauke promenila. Mnogi biolozi danas smatraju da su život i svemir imperativi napisani u samoj fabrici svemira, a ne izvanredni nemogući produkti šanse. Ali filozofska ideja Monoda je preživela u tzv. teoriji multiverzuma (paralelnih svemira). Prema ovoj teroriji, za koju se zalažu, između ostalih i britanski astronom Martin Rees i američki fizi čar Steven Wienberg, naš svemir je jedan od mnogih svemira koji ne dele ista svojstva i jedini koji, slučajno, ima fizikalne konstantne takve da može stvoriti život, koji, po sebi, prirodno evoluira da stvori um. „


John F. Haught: Da.

John F. Haught, viši savetnik Science & Religion na Woodstock Theological Center, Georgetown University, tvrdi da sama mogućnost postavljanja tog pitanja implicira afirmativni odgovor.
„Strastvena potraga za svrhom, možda najčudnija osobina naše vrste, nije čežnja koja nas podiže iz svemira ili nas stavlja van prirode. Mi smo, nakon svega, deo prirode jednako kao što su pacovi ili reka deo prirode. Pa takva je i naša žeđ za svrhom. Ako prihvatimo evoluciju, kao što moramo, naša čežnja za smislom je prirodna – u smisli kao što je prirodan pev ptica ili zavijanje vukova. Ali ako je naš um ništa više nego slučajan proizvod nepromišljenih evolucijskih procesa, zašto bi im verovali?“


Neil deGrasse Tyson: Nisam siguran.

Neil deGrasse Tyson, astrofizičar i direktor New York City’s Hayden Planetarium, tvrdi da svaka druga izjava osim „nisam siguran“ implicira da ima znanje koje nije bazirano na empirijskim dokazima, pa upozorava da se takav način razmišljanja, inače svojstven filozofima i teolozima, pokazao kao loš u pokušaju da se odgovori na neka fundamentalna pitanja o svemiru. Tyson tvrdi da ne može tvrditi sa sigurnosti da li svemir ima svrhu ili ne, ali sve ukazuje na to da nema svrhu.
„Naravno ljudi nisi bili ovde da pitaju ta pitanja 99.9999% kosmičke istorije. Tako ako je svrha svemira bila da stvori ljude, onda je svemir bio sramotno neefikasan po tom pitanju. I ako je daljnja svrha svemira bila da stvori plodnu kolevku života, onda naše svemirsko okruženje ima čudan način da nam to pokaže. Život na Zemlji, tokom svoga postojanja od 3.5 milijarde godine, stalno je napadan od strane prirodnih izvora osakaćivanja, smrti i razaranja. Ekološka devastacija od strane vulkana, klimatskih promena, zemljotresa, cunamija, oluja, kuge i posebno ubojitih asteroida istrebila je 99.9% svih vrsta koje su ikada živele.
A šta je sa ljudima? Ako ste religiozni možete reći da je smisao života služiti Bogu. Ali ako biste pitali jednu od 100 milijardi bakterija koje žive i rade u jednom centimetru donjeg dela creva (što konkuriše brojci svih ljudi koji su ikada bili rođeni) dobili biste totalno drugačiji odgovor. Bakterija bi mogli reći da je svrha ljudskog života da vas snabde sa mračnim, ali idealnim, anaerobnim naseljem fekalne materije.“

Jane Goodall: Sigurno.

Jane Goodall, osnivač Jane Goodall Insitute i UN ambasador mira, tvrdi da je za mnoge ljude teško ili nemoguće prihvatiti ideju unutar teorije evolucije, koja kaže da nema mesta za duh, za besmrtnu dušu, te tvrdi da je nemoguće zamisliti ono „ništa“ koje je bilo pre Big Banga.
„Naravno, nauka se podsmeva bilo kojem verovanju u boga, govoreći nam da imamo „Božji gen“ i da je tendencija prema religijskim verovanjima tek deo našeg biološkog sastava, neizbežan kao ljudski osmeh. Ipak, ako je to tako i dalje trebamo pitati zašto? Zašto smo trebali biti programirani da verujemo u boga? Zašto su zakoni fizike dijzanirani da učine život ovako kompleksnim? I odakle su došli?“


Elie Wiesel: Nadam se.
Elie Wiesel, profesor društvenih nauka na sveučilištu u Bostonu, tvrdi da je ljudski zadatak da „oslobodi“ Boga tako da oslobodi sile dobrodušnosti u svetu koji se sve više koleba između kletvi i obećanja.
„Gde ide ovaj svet? Teško je znati, ali mi znamo da tu ide vrlo brzo – u vozu koji kao da ide ka katastrofi. Kako možemo zaustaviti ako ne paljenjem alarma? Svesni opasnosti koje prete planeti Zemlji, opasnosti koje dolazi od njenih stanovnika, vrlo je lako izgubiti nadu. Toliko je ratova, genocida i mržnje da se čovek zapita hoće li Bog izgubiti strpljenje.“