Razmišljanja o februarskoj revoluciji Aleksandra Solženjicina

Nikolaj Romanov II

 Nedostatak osnovnih životnih namirnica i niske nadnice pokrenule su talas štrajkova u ruskoj prestonici Petrogradu. Ovo će se ubrzo pretvoriti u bunu protiv carskog režima sa zahtevom da se car Nikolaj odrekne vlasti. Kada je vojska prešla na stranu ustanika bila je zapečaćena sudbina cara i dinastije. Nikolaj II je abdicirao čime je okončana trovekovna vladavina Romanovih. Rusija je proglašena za republiku, a vlast je prešla u ruke Privremene vlade čiji je najuticajniji član bio Aleksandar Kerenski.

 

Spomenik caru Nikolaju II Romanovu u Beogradu.

Foto: Tanjug/Oksana Toskić

U SSSR- u je svako sećanje na Februarsku revoluciju bilo pažljivo skriveno i zatrpano (praznik 12. mart, kada se obeležavala Februarska revolucija, boljševici su ukinuli još sredinom dvadesetih godina). A upravo je Februar tragično izmenio ne samo sudbinu Rusije, nego i tok svetske istorije. I tako je bespovratan i dubok bio zaborav, da tek sada kad se obeležava devedesetogodišnjica Februara, to može dati podsticaj našem sećanju, prosvetljenje u svesti.
Ovaj članak sam napisao 1980-1983. godine pošto sam napisao treći tom "Crvenog točka" – "Mart Sedamnaeste". Svi događaji, situacije i imena, koje danas gledamo s velike distance, opisani su tamo. U to vreme za mene, pretrpanog ogromnim dokumetarnim materijalom, to je bila organska potreba: da koncentrisano navedem izvode iz te mase gorkih istorijskih činjenica. Još je gore što i sada, posle četvrt veka, deo tih izvoda kao da se odnosi na našu sadašnju zabrinjavajuću nestabilnost.

A.Solženjicin, februar, 2007.


Razmišljanja o februarskoj revoluciji Aleksandra Solženjicina,

Uzroci i suština februarske revolucije

Ljudski um uvek traži razloge za sve događaje. I nije pošteno izbegavati da se oni imenuju, onako kako ko zna.
U istoriji Februarske revolucije retko ko osporava njenu neočekivanost za sve: i za vlast, i za dumske i zemljoradničke komitete koji su je razgorevali, i za sve revolucionarne partije – esere, menjševike i boljševike, i za zapadne diplomate u Petrogradu, tim pre za ostalu Rusiju – za armiju, za provincije, za seljake.
Nedostatak patriotskih napora, nepripremljeni partijski zadaci (partijska agitacija je tek kasnije stizala događaje), posebno iznenađuje umove navikle na revolucionarna objašnjenja. U takvim slučajevima stalno se nameće reč "stihijski". Ali po tome što cela Rusija nije učestvovala, jasno vidimo da stihije nije bilo.

Jedni ono što se desilo objašnjavaju prekidom snabdevanja Petrograda hlebom - čak ne ni prekidom, već samo glasinama da će uskoro ograničiti isporuke hleba. Nama je već jasno da to nije objašnjenje.
Drugi ukazuju na neospornu mnogobrojnost, nakaradnost i razvratnost besposlenog petrogradskog garnizona. Realno, tokom Februarske revolucije, on je bio glavna snaga koja je funkcionisala. Pa ipak, bio je to gradski garnizon – ne može da se uzdigne na nivo istorijskog uzroka, makar kao delimična manifestacija ozbiljnijeg razloga – rata.

S obzirom na to da je jasno da nisu učestvovale partije, Georgije Katkov (istoričar, ruski emigrant) uporno razrađuje misao da su glavna pokretačka snaga petrogradskih gibanja bili nemački agenti i nemačke pare, mada ovo drugo ne može da se dokaže dokumentarno, ali postoje znaci. Nesumnjivo, znajući metode nemačke diplomatije i totalitarnog rata, tadašnje raspoloženje protivnika, možemo biti sigurni da su nemački napori i novac uporno dodavani eksploziji društva u Rusiji koja je ratovala. Nekome su oni plaćali, nije ni ogromni štrajkački pokret u Petrogardu prošao bez njihovog uticaja, naravno oni su i naduvali glasine o hlebu (iako parola "dole rat" nije samo nemačkog porekla, ona se potpuno uklapala u besmislenost rata). Nesumnjiva je nemačka zainteresovanost i nemačka ruka koja podstiče – ali oni su bili skoro samo u Petrogradu (iz provincije, možda samo u Nikolajevu) i ne u takvim razmerama da cela Rusija eksplodira.To je prevazišlo sve nemačke proračune. Kasnije, u proleće, Nemci će preneti svoju podršku na jedinu poraženu partiju – boljševike i od tada će zaista postati stalna snaga u toku naše revolucije. Ali u Februaru, ako je i postojao nemački kvasac – rusko je bilo testo! – i to nas nagoni da tražimo unutrašnje, ruske uzroke. "Nemački" uzrok je bolje potceniti nego preceniti.

Govoreći o uzrocima, mi, očigledno moramo imati u vidu korene – duboke po prirodi, dugačke u vremenu, koji su učinili prevrat mogućim, a ne impulse koji su neposredno doveli do prevrata. Impulsi mogu da sruše samo nestabilan sistem. Ali zbog čega je postao nestabilan?
Takvim razlozima mogli bismo da objasnimo i ceo rat.

U proleće 1917. godine, omiljeno objašnjenje kadeta bilo je da je revolucija izazvana neuspešnim vođenjem rata i da je imala za cilj da se to ispravi i pobedi; da u Rusiji nije bilo poštovanja ličnosti građanina (obrazovanog građanina), da zato u zemlji nije bilo reda i zato nikad ne bismo pobedili Nemce. To objašnjenje ne može da izdrži ni najmanju kritiku. Najumornija od ratovanja, Armija, bila je iznenađena petrogradskom revolucijom i čitave dve sledeće nedelje skoro da nije učestvovala i bila je skoro nepovređena. Vojno materijalno snabdevanje dostiglo je te zime najviši nivo. Municija, u okviru toga i teška, skupljala se tokom cele 1916. godine i početkom 1917. - sad je ruska armija mogla da šalje verdenski oganj po celom frontu.

Naprotiv, revolucija nije dodala nikakav patriotski naboj, a s padom prinude, pojavila se kod svih, počev od petrogradskog garnizona, nada da se izmaknu iz rata – i jaka armija se raspala za nekoliko meseci, učinivši rat potpuno nemogućim.

Ali i boljševičko objašnjenje da se revolucija dogodila kao protest protiv rata ne potvrđuje se činjenicama i izmislili su je partijski radnici kasnije: nikakvog jasnog, određenog pokreta protiv rata nije bilo ni u armiji, ni bilo gde u Rusiji, a takođe nije bilo ni prave jake propagande protiv rata.
Ipak rat je, svakako, imao pogibeljnu ulogu. Ceo taj rat bio je tragična greška cele tadašnje Evrope, a za Rusiju je dodatno bila teško ispravljiva. Rusija je bila bačena u taj rat bez ikakvog razumevanja međunarodnog toka događaja, iako joj je glavni evropski konflikt bio tuđ, i uz nesklad njene autoritarnosti sa spoljašnjim demokratskim savezom. Bila je bačena bez svesti o novini tog veka i teškog stanja u njoj. Sve postojeće zdrave snage jake nacije bile su bačene na pogrešnu stranu, stvorio se neprirodan raspored ljudskih masa i energije, primetno se pretovarila i izmešala administracija i organizacija, oslabio državni organizam. I čak ni sve to ne bi bilo ništa da nije bilo tradicionalnog usijanja strasti između društva i vlasti. U polju tog neprijateljstva stvorena klasa svaki čas je padala u histeriju, a vladajući sloj – u kukavičluk.

Nećemo preuveličavati ni značaj odstupanja 1915. godine, ni narodni umor, ni mestimično prekidanje snabdevanja, ni ništavni sastav carskih ministara. Sovjetsko odstupanje 1941-43 bilo je tidesetostruko veće. Bila je izgubljena ne samo Poljska, nego cela Belorusija, Ukrajina i Rusija do Moskve i Volge a gubici u ubijenim i zarobljenima bili su dvadesetostruko veći, i bila je neuporediva glad svuda, i ljudi su bili opterećeni radom u fabrici i na selu; narod - umoran, ministri - ništavni, uz, naravno, i neuporedivo gušenje slobode... Ali upravo zato što vlast nije zadrhtala zbog surovosti, što nikome ni na pamet nije palo da promuca nešto o nepoverenju vladi – to katastrofalno odstupanje i umiranje nije dovelo ni do kakve revolucije (i još jedna paralela: u oba rata mi smo bili materijalno zavisni od zapadnih saveznika. Ali zbog toga je carska vlada i potom privremena, zamuckivala pred saveznicima, a Staljin im je diktirao uslove).

Mi sada znamo prave razmere i gubitaka, i nasilja. Ali naša najsramnija odstupanja i bekstva nisu vezana za imperatorsku vojsku, već za revolucionarnu, u leto 1917.
Pa ipak, nije rat sam po sebi izazvao revoluciju. Nju je izazvao davni strasni konflikt između društva i vlasti kome je rat samo dodat. Čitavo sazrevanje revolucije nije bilo u ratnim, ni u teškim ekonomskim vremenima, već u tome što ostrašćenost inteligencije tokom mnogih decenija vlast nikad nije uspela da nadvlada.

Očigledno, vlast je imala dva puta koji su potpuno isključili revoluciju. Ili – gušenje koliko-toliko dosledno žestoko - na šta carska vlast nije bila sposobna, pre svega moralno, pa nije mogla sebi da postavi takav zadatak, ili radikalnu reformu svega što je bilo zastarelo i neodgovarajuće. Ali na to vlast takođe nije bila sposobna – zbog dremanja, zbog toga što nije bila svesna, iz straha. Ona je krenula srednjim, najpogubnijim putem: da ne guši i ne odobrava, već da leži kao troma prepreka.
Monarhija kao da je zaspala. Posle Stolipina ona nije imala jasan i aktivan program delovanja, tavorila je u sumnjama. Bile su neophodne energične reforme koje bi nastavile Stolipinovo delo – nisu ih preduzeli. Vlast je prespavala i stalešku zastarelost, i produženje neravnopravnosti seljaštva, i odlaganje rešavanja položaja radnika, i da je samo to imala u vidu, bilo je neodgovorno stupati i u rat sa Japanom i u Svetski. A potom je vlast prespavala i obim gubitaka, i narodni umor od rata koji se odužio.

Usijanje mržnje između obrazovane klase i vlasti činio je nemogućim bilo kakve konstruktivne zajedničke namere, kompromisne državne odluke, već je stvarao samo potencijal za uništavanje. Obrazovano društvo je, sa svoje strane, igralo se seljaštvom kao kartom - čas ga je razaralo na nepostojećoj zemlji, čas je sprečavalo njegovu ravnopravnost i opštinsko zemsko samoupravljanje. Da je seljaštvo pre tog rata bilo već društveno ravnopravo, ekonomski sređeno i da nije skupljalo staleška poniženja i uvrede – petrogradski bunt bio bi ograničen na prestoničke epizode ali ne bi se pogubno širio od marta do jeseni.

Čak i taj smrtonosni unutardržavni raskol, i uprkos ratu, ne bi doveo do revolucije, da je administracija bila živa, da je radila, da je bila odgovorna a ne opterećena hiljadama parazita. Ali u dremanju monarhije postala su tradicija postavljanja ljudi samoljubivih, lenjih, okornih, nesposobnih za odlučno delovanje u odlučnom trenutku, na građanske i vojne dužnosti.

Postojala je Rusija vekovima i dremala u uverenju da za njen opstanak nije potrebno uložiti nikakav napor. Prosto tako - postoji i uvek će postojati.

To dremanje nije bilo svojstveno samo administraciji, to je bilo dremanje čitave nasledno privilegovane klase, plemstva, posebno u njegovom titulisanim, visoko birokratskim, krugovima velikih kneževa i garde. Ta klasa koja je toliko dobila od Rusije tokom vekova i to sve u obliku avansa – sada u teškom prelaznom periodu za zemlju, u najboljem slučaju dala je malobrojne poštene državne službenike, ili vođe uzburkanog društva, ili čak revolucionare, ali njen glavni deo je dremao bezbrižno, bez aktivnog traženja izlaza, bez uznemirenosti kako da žrtvuje život za cara i Rusiju. Vladajuća klasa je izgubila osećaj dužnosti, nije se opterećivala svojim nezasluženim naslednim privilegijama, viškom prava koja su zadržali kad su kmetovi oslobođeni, ni svojim iako u raspadanju, velikim bogatstvom. Ma kako bilo čudno, državna svest je najviše napustila upravo njih. I strašnog decembra 1916. plemstvo koje je izgubilo tu vlast, još se od nje izmaklo s glasnim denuncijacijama.
Ali i uz sve to, na ivici propasti zemlju je još mogla da zadrži jaka i autoritativna Crkva. Crkva je morala da stvori suprotno duhovno polje, da u narodu i društvu učvrsti otpor raspadu. Ali (sve do sada slabljena bezumnim raskolom u XVII veku) nije ga stvorila.

Za vreme najveće nacionlane katastrofe Rusije, Crkva nije ni pokušala da spase, da urazumi zemlju. Duhovenstvo sinodalne crkve koje se još pre dva veka potčinilo imperatorskoj vlasti – izgubilo je vrhovnu odgovornost i ispustilo duhovno rukovođenje narodom. Masa sveštenstva izgubila je duhovnu energiju, olinjala se. Crkva je bila slaba, ismejana od društva, sveštenike je ponižavala seoska pastva. Nisu slučajno upravo crkvene škole postajale rasadnici ateizma i bezbožništva, tamo je čitana hektografska, zabranjena literatura, tamo su sakupljali ilegalna izdanja i odatle izlazili kao eseri.

Kako ne primetiti da u strašne dane, kad se imperator odrekao prestola, nijedan jerarh (i nijedan sveštenik) Pravoslavne crkve koja je svakodnevno u svojim molitvama proslavljala Gospodara, nije požurio njemu da ga podrži i ubedi da ostane?
Ali i uz sve to, ne bi se rastresla, ne bi zinula provalija da proguta celu zemlju, da se sačuvalo hrišćanstvo onakvo kakvo je bilo ranije – patrijarhalno i bogobojažljivo. Uprkos tome, poslednjih decenija uvredljive neuređenosti države posle oslobađanja od kmetstva, vremena ekonomskih lutanja kroz prašume nepravde – jedan deo seljaštva se predao pijanstvu, drugi je počeo gramzivo da želi tuđe imanje. U to vreme su već među seljacima stasale one ubice i potpaljivači koji će se uskoro baciti na imanja plemića, oni pljačkaši koji će uskoro deliti tepihe na delove, razdvajati servize na čaše, zidove na cigle, rublje i fotelje nositi u kolibe. Duga propaganda obrazovanih takođe je vaspitavala te delioce. To više nije bila Sveta Rusija. Delenje i otimanje tuđeg trebalo je da izazove u seljacima sećanje na ranija vremena, da ih opomene da će im se sve loše što rade vratiti naopako, i da isto tako mogu da opljačkaju i podele i njih same.

Pad seljaštva bio je direktna posledica pada sveštenstva. Među seljacima su se množili otpadnici od vere, jedni još uvek ćutljivi, drugi već pustili jezik: upravo početkom XX veka u seljačkoj Rusiji počelo je neviđeno huljenje na Boga i Bogorodicu. Po selima se pojavila takva raspojasanost omladine kakave ranije nikad nije bilo. (Još se više ona pojavljivala u gradovima gde se bezverje gajilo od reformi gimnazije, šezdesetih godina. Znam po južnim krajevima. Na primer, u Taganrogu još 1910. u Veliki četvrtak, posle 12. jevanđelja huligani su napadali vernike motkama izbijajući im sveće iz ruku).

I još se dobro sećam kako su dvadesetih godina mnogi stari seljaci samouvereno objašnjavali.
Haos nam je poslat zato što je narod zaboravio Boga. I ja mislim da je tadašnje narodno objašnjenje dublje od onoga što mi možemo dostići na kraju dvadesetog veka najnaučnijim istraživanjima. Čak još šire. Pri takvom objašnjenju ne treba se čuditi što je ruska revolucija (s njenim posledicama) postala događaj ne samo ruskih razmera, već je otvorila svu istoriju sveta XX veka, onako kako je Francuska revolucija otovorila XIX vek Evropi – modelirala je i podstakla sve najsuštinskije što će se kasnije svuda dogoditi. U našoj nezreloj, i čak nepostojećoj februarskoj demokratiji, proročki se pokazala sva slabost uspeših demokratija – i njihovo slepo, bezumno povlačenje pred krajnjim oblicima socijalizma, i njihova nevešta bespomoćnost pred terorom.

Mi sada vidimo da je ceo XX vek upravo ta revolucija, rasprostrta po celom svetu. To je moralo da se desi celom čovečanstvu koje je postalo bezbožno. To je imalo planetarni, ako ne i kosmički smisao. Moglo bi, da je bila volja Božja, da ne počne u Rusiji. Ali ni nama nije nedostajalo grehova i bezbožništva.

U Konstantinopolju, pred svoj prvi emigrantski Božić, molio se otac Sergej (Bulgakov): "Zašto je Rusiju odbacio Bog, zašto je osuđena na gnjiljenje i umiranje? "

Gresi našu su teški, ali ne toliko da se objasni sudbina. Takvu subinu Rusija nije zaslužila, ona je kao jagnje koje nosi breme grehova evropskog sveta. Februarski činovnici koji su bez boja, na brzinu, izdali zemlju, skoro svi su ostali živi, otišli su u emigraciju, i svi su bili dovoljno obrazovani, što im je dalo mogućnost da potom decenijama predstavljaju raspad kao pobedu slobodnog duha. Veoma im je pomogla činjenica da je prljava boja Februara ispala svetlija od crnog zločinjenja komunista. Ipak, ako se ocenjuje februarska atmosfera sama po sebi, a ne u poređenju s oktobarskom treba reći i, ja mislim da je u "Crvenom točku" što-šta pokazano: ona je bila duhovno odvratna, ona je od prvih sati uvela i užas nemorala i kolektivnu diktaturu nad nezavisnim mišljenjem; njene ideje bile su prazne, a rukovodioci ništarije.

Februarskom revolucijom ne samo da nije bio postignut nijedan naconalni zadatak ruskog naroda nego je došlo do nekakve nacionalne nesvestice, potpunog gubljenja nacionalne svesti. Preko naših najviših predstavnika mi smo kao nacija pretrpeli duhovni krah. Ruski duh nije imao snage da se odupre iskušenju.

Tu se još jednom na delu pokazao model svetskog razvoja. Proces gubljenja nacionalne svesti pred licem sveopšteg "progresa" događao se i na Zapadu, ali – lagano, stolećima, i rezultat će se tek videti.

A. Solženjicin, 1980-1983.
Prevod sa ruskog: Ljubinka Milinčić