среда, 17. фебруар 2016.

Protiv tolerancije



 




Aleksej Kišjuhas






I’m not a slave to a God that doesn’t exist
I’m not a slave to a world that doesn’t give a shit

(Marilyn Manson, 2001)

Među brojnim i šarolikim društvenim praksama koje su zabeležili antropolozi širom sveta, jedna je posebno zastrašujuća. Reč je o sakaćenju ženskih genitalija u afričkim državama kao što su Egipat, Sudan, Etiopija, Mali i druge. Iz verskih razloga, devojčicama mlađim od 15 godina se odsecaju klitorisi i male usmine. Prisutne su i prakse zašivanja ženskih genitalija. Svetska zdravstvena organizacija procenjuje da je između 100 i 140 miliona devojaka i žena širom sveta bilo izloženo sakaćenju genitalija, a da svake godine oko tri miliona devojčica rizikuje da bude podvrgnuto ovom činu. Zakoni protiv ove užasne prakse doneti su tek nedavno, a i to ne svuda.

Pitanje o kojem valja razmisliti je sledeće: da li bi, pod velom međureligijske tolerancije, Evropa tolerisala ovu zastrašujuću praksu samo zato što ima religijski podtekst? Kako svedoči Ričard Dokins, odgovor je, nažalost, da. Postoje slučajevi u Velikoj Britaniji gde su emigranti iz Afrike vršili spomenuta sakaćenja, a njihove komšije i kolege ovo prećutkivali. Razlog? Nisu želeli da ispadnu netolerantni, „rasisti“ ili tako šta već. Liberalna javnost u Evropi našla se pred šizofrenom situacijom: na jednoj strani, valja se protiviti nasilju i surovosti nad ženama, a na drugoj strani valja poštovati druge kulture i tuđe religijske obrede.

Međureligijska tolerancija smatra se evropskom vrednošću, standardom ka kojem, nakon krvave istorije verskih ratova, društva moraju težiti. Međutim, pojedine ili čak većina religijskih praksi (izuzev najopštijih načela o miru, dobroti i ljubavi) često su u suprotnosti sa vrednostima evropskih društava. Tipično čuven je slučaj karikatura Muhameda u danskim novinama. Reč je o sukobu između islamske doktrine o neprikazivanju lica osoba koje se smatraju svetim sa načelima slobode štampe i izražavanja. Nemoguće je ostvariti obe vrednosti. A ključno je pitanje za koju će se vrednost društva opredeliti. Nešto slično beše i oko navodne kontroverznosti objave romana Dragulj Medine u Beogradu, o čemu se srećom naširoko pisalo.

Za ovu šizofrenost i fundamentalnu nedoslednost tipična je (a manje brutalna) vest o otvaranju teretana specijalizovanih za muslimanske žene u Nemačkoj. U ovim prostorima muslimanke mogu vežbati tako da ne krše islamske verske doktrine: to jest, rekreirati se u društvu jedino žena (muškarcima je zabranjen pristup, čak i poštarima i majstorima), nositi feredže i ne pokazivati svoje telo (ni pred ženama) od grudi do kolena, tuširati se same i tako dalje. Na prvi pogled, mnogi su pozdravili ovu činjenicu kao jedan pohvalno visoki standard međureligijske tolerancije. Međutim, time se poništila mnogo vrednija tradicija ravnopravnosti polova.

Zbog verskih doktrina, pristalo se na toleranciju praksi koje su fundamentalno seksističke i degradirajuće za žene. Zar nas feminizam ničemu nije naučio? Evropa najednom toleriše ili čak slavi seksističko (za)odevanje muslimanki i diskriminatorna verska pravila. U odabiru između striktno verskih i ljudskih prava, Evropa veoma često odabira ova prva. Slično je i sa narkoticima, čija je upotreba dozvoljena pojedinim verskim sektama jer su dotične njihovu konzumaciju proglasile verskim obredom, a zabranjena za upotrebu svima ostalima, čak i smrtno obolelim pacijentima kojima bi ove droge olakšale bolove i preostale mesece života. Primera je mnogo.

Istinski postreligijski svet teško da će doći. Međutim, da li je to dobar razlog za toleranciju spram praksa koje su često i u dobroj meri diskriminišuće, antimoderne i u suprotnosti sa važećim načelima razvijenog sveta. Evropa nije imala problem da odbaci, zaboravi i izvrne ruglu mnoge aktivnosti i eksperimente koje su se pokazali pogubnim. Višemilenijumsko trajanje jednog drugog eksperimenta nije dobar razlog da se to ne (u)čini opet.

Zbog svesti o brojnim proteklim i tekućim verskim ratovima, Evropa odabira promociju međureligijske tolerancije. Ali, kako to obično biva, dobre namere često budu zloupotrebljene. Tolerancija prerasta u tabu i postaje nepoželjno ili čak nedozvoljeno kritikovati prakse koje su obojene religijom. Na udaru su najčešće sloboda govora i sloboda štampe, dok se previđa da su ateisti ti koji bivaju diskriminisani svaki put kada verska prava i pravila postanu nedodirljiva ili primarnija od onih sekularnih. I zato svaki put kada se slobodi govora, štampe ili ravnopravnosti žena pretpostavi tolerancija nerazumskog, ovu toleranciju valja smatrati nerazumnom. I glasno odvrnuti nekog Merilina Mensona sa zvučnika u automobilu ili na prozoru. 

2 коментара:

  1. Анониман01. мај 2016. 20:32

    Religijska tolerancija danasnje Evrope jeste sekularnog tipa i pociva na gledistu da je religijsko uverenje iskljucivo subjektivne prirode bez ikakvog drustvenog konteksta sto naravno nije istina.Naime svaka religija ima drustveno-uredjivacku funkciju ukljucujuci tu i Islam pri cemu gore pomenuti obicaji obrezivanja zenskih genitalija imaju iskljucivo lokalni karakter(U Bosni i Sandzaku toga nije bilo do sada koliko mi je poznato) vezan za odredjene predele Afrike.Sa druge strane relativna religijska tolerancija je moguca i u ne-sekularnim drustvima:Indija pod vladavinom Asoke,Vizantija,Mongolsko carstvo Djingis Kana,Kordova itd.Evropska tolerancija (nastala na ruinama Hriscanstva) osakacuje religiju zbog svoje sekularne i ateisticke prirode, jednom recju ona je umrtvljuje i cini apsurdnom(Crkva Leteceg Spageti Cudovista,New Age itd).Dakle nije nam potreban nekakav "Merlin" da nam deli lekcije o toleranciji.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Pogledala sam prvo tekst, priznaćete da se teško orijentisati u ovom mnoštvu tekstova koje izbacujem.
      Iz ugla autorovih premise, mislim da je u pravu.Država je zajednica građana koji uspostavljaju pravila prema svom kulturnom obrazcu. Evropa je, u ovom momentu, prevashodno hrišćanska. Migracioni talasi su promenili njenu religijsku strukturu ali ne onoliko koliko bi bilo neophodno da se njene kulturne premise promene. To je činjenica ma šta mi mislili o religijskoj toleranciji i sličnim političkim floskulama kojima se pokušava političkim sredstvima izbalansirati tzv. multikulti život. Istorija je pokazala da su slični politički ciljevi doživljavali fijasko, zbog čega svi politički napori padaju u vodu.
      Ja sam suvi realista, nemam potrebu da stvari idealizujem, ni po cenu da bih bila " politički korektna". Nisam nacionalista, naprotiv, ali svet oko mene uglavnom jeste privržen svojim kulturama ( što znači i religiji unutar nje ).
      Tolerancija jeste moguća, tu ste u pravu, uostalom u staroj Jugoslaviji se živelo sa visokim nivoom tolerancije. I, šrta se desilo. Samo jedan ozbiljniji udar srušio je tu kulu od karata. Ljudi od tolerabcije se I dan danas pitaju kako je to bilo moguće, jer, navodno, nacionalizma u Jugoslaviji nije bilo. Varka. Kultura, religija posebno, ima čvršće korenje od države. Države dođu i prođu, religije od starina opstaju.

      Da li Evropa osakaćuje religiju, mislim da ne. Ona neće da u svojoj kući prihvati druge religije,što i ne krije, a njenu najprisutniju, hrišćanstvo / bez obzira koje provencijencije,treba posmatrati kroz ugao stanja u hrišćanstvu u današnje vreme.
      Ja živim u Evropi pa sam na izvoru. Sekularizam u Evropi ne prevladava.Ona je u srcu još uvek konzervativno hrišćanska, uprkos neverovatnim probojima demokratskih prava, poput prava homoseksualaca, manjina ( i njihovih religija ) i sl.U Holandiji imate jedan Amsterdam kao leglo "razvrata" I provincije koje su ustanovljenje gotovo po principu Amiša, u kojima žene nemaju pravo glasa i slične budalaštine.
      Život je jedno, želje drugo, a čovek, sačuvaj nas Bože njegovih likova.

      Избриши