Protiv tolerancije

 

Aleksej Kišjuhas

I’m not a slave to a God that doesn’t exist
I’m not a slave to a world that doesn’t give a shit
(Marilyn Manson, 2001)

Među brojnim i šarolikim društvenim praksama koje su zabeležili antropolozi širom sveta, jedna je posebno zastrašujuća. Reč je o sakaćenju ženskih genitalija u afričkim državama kao što su Egipat, Sudan, Etiopija, Mali i druge. Iz verskih razloga, devojčicama mlađim od 15 godina se odsecaju klitorisi i male usmine. Prisutne su i prakse zašivanja ženskih genitalija. Svetska zdravstvena organizacija procenjuje da je između 100 i 140 miliona devojaka i žena širom sveta bilo izloženo sakaćenju genitalija, a da svake godine oko tri miliona devojčica rizikuje da bude podvrgnuto ovom činu. Zakoni protiv ove užasne prakse doneti su tek nedavno, a i to ne svuda.

Pitanje o kojem valja razmisliti je sledeće: da li bi, pod velom međureligijske tolerancije, Evropa tolerisala ovu zastrašujuću praksu samo zato što ima religijski podtekst? Kako svedoči Ričard Dokins, odgovor je, nažalost, da. Postoje slučajevi u Velikoj Britaniji gde su emigranti iz Afrike vršili spomenuta sakaćenja, a njihove komšije i kolege ovo prećutkivali. Razlog? Nisu želeli da ispadnu netolerantni, „rasisti“ ili tako šta već. Liberalna javnost u Evropi našla se pred šizofrenom situacijom: na jednoj strani, valja se protiviti nasilju i surovosti nad ženama, a na drugoj strani valja poštovati druge kulture i tuđe religijske obrede.

Međureligijska tolerancija smatra se evropskom vrednošću, standardom ka kojem, nakon krvave istorije verskih ratova, društva moraju težiti. Međutim, pojedine ili čak većina religijskih praksi (izuzev najopštijih načela o miru, dobroti i ljubavi) često su u suprotnosti sa vrednostima evropskih društava. Tipično čuven je slučaj karikatura Muhameda u danskim novinama. Reč je o sukobu između islamske doktrine o neprikazivanju lica osoba koje se smatraju svetim sa načelima slobode štampe i izražavanja. Nemoguće je ostvariti obe vrednosti. A ključno je pitanje za koju će se vrednost društva opredeliti. Nešto slično beše i oko navodne kontroverznosti objave romana Dragulj Medine u Beogradu, o čemu se srećom naširoko pisalo.

Za ovu šizofrenost i fundamentalnu nedoslednost tipična je (a manje brutalna) vest o otvaranju teretana specijalizovanih za muslimanske žene u Nemačkoj. U ovim prostorima muslimanke mogu vežbati tako da ne krše islamske verske doktrine: to jest, rekreirati se u društvu jedino žena (muškarcima je zabranjen pristup, čak i poštarima i majstorima), nositi feredže i ne pokazivati svoje telo (ni pred ženama) od grudi do kolena, tuširati se same i tako dalje. Na prvi pogled, mnogi su pozdravili ovu činjenicu kao jedan pohvalno visoki standard međureligijske tolerancije. Međutim, time se poništila mnogo vrednija tradicija ravnopravnosti polova.

Zbog verskih doktrina, pristalo se na toleranciju praksi koje su fundamentalno seksističke i degradirajuće za žene. Zar nas feminizam ničemu nije naučio? Evropa najednom toleriše ili čak slavi seksističko (za)odevanje muslimanki i diskriminatorna verska pravila. U odabiru između striktno verskih i ljudskih prava, Evropa veoma često odabira ova prva. Slično je i sa narkoticima, čija je upotreba dozvoljena pojedinim verskim sektama jer su dotične njihovu konzumaciju proglasile verskim obredom, a zabranjena za upotrebu svima ostalima, čak i smrtno obolelim pacijentima kojima bi ove droge olakšale bolove i preostale mesece života. Primera je mnogo.

Istinski postreligijski svet teško da će doći. Međutim, da li je to dobar razlog za toleranciju spram praksa koje su često i u dobroj meri diskriminišuće, antimoderne i u suprotnosti sa važećim načelima razvijenog sveta. Evropa nije imala problem da odbaci, zaboravi i izvrne ruglu mnoge aktivnosti i eksperimente koje su se pokazali pogubnim. Višemilenijumsko trajanje jednog drugog eksperimenta nije dobar razlog da se to ne (u)čini opet.

Zbog svesti o brojnim proteklim i tekućim verskim ratovima, Evropa odabira promociju međureligijske tolerancije. Ali, kako to obično biva, dobre namere često budu zloupotrebljene. Tolerancija prerasta u tabu i postaje nepoželjno ili čak nedozvoljeno kritikovati prakse koje su obojene religijom. Na udaru su najčešće sloboda govora i sloboda štampe, dok se previđa da su ateisti ti koji bivaju diskriminisani svaki put kada verska prava i pravila postanu nedodirljiva ili primarnija od onih sekularnih. I zato svaki put kada se slobodi govora, štampe ili ravnopravnosti žena pretpostavi tolerancija nerazumskog, ovu toleranciju valja smatrati nerazumnom. I glasno odvrnuti nekog Merilina Mensona sa zvučnika u automobilu ili na prozoru.