субота, 13. фебруар 2016.

Friedrich Nietzsche, O Patosu istine




O patosu istine
Predgovor

Jedan od Nietzscheovih predgovora neobjavljenim knjigama...


Da li je slava odista najslađi zalogaj našeg samoljublja? – Ona je, kao požuda, povezana s najređim ljudima te i u njih s najređim momentima. To su momenti iznenadnih prosvetljenja u kojima čovek zapovedajući svojoj ruci istu ispruža kao da time stvara svet. Crpeći iz sebe svjetlo i isijavajući ga oko sebe. Tada ga prožme usrećujuća izvesnost da ono što ga je izdiglo u najveću daljinu i udaljilo, dakle visina ovog jednog osećaja, nijednom budućem pokoljenju ne bi smela biti uskraćena; u večnoj nužnosti ovih najređih prosvetljenja za sve koji dolaze čovek oseća nužnost svoje slave; čovečanstvo ga zanavek treba i jednako kao što je onaj moment prosvetljenja izvod i kvintesencija njegovog najvlastitijeg bića, on kao čovek ovog momenta veruje da je besmrtan dok od sebe kao šljaku, lenost, taštinu, animalnost ili kao pleonazam odbacuje i žrtvuje prošlosti sve drugo.

Svako nestajanje i propadanje gledamo s nezadovoljstvom, često s čuđenjem, kao da smo u njima doživeli nešto u temelju nemoguće. Neko se visoko drvo slama na naše nezadovoljstvo i muči nas planina što se ruši. U svakoj novogodišnjoj noći ponovno ćutimo misterij proturečja između bitka i postajanja. To pak da trenutak najviše savršenosti sveta nestane takoreći bez potomstva i naslednika najsnažnije vređa ćudoredna čoveka. Njegov imperativ više glasi: ono što je negda bilo tu kako bi lepše razmnožavalo pojam „čovek“, to mora također večno postojati. Da veliki momenti tvore lanac, da kao planinski venac kroz hiljade godina povezuju čovečanstvo, da je za mene ono najveće nekog prošlog vremena također veliko i da se sluteća vera požude za slavom ispunjava, to je temeljna ideja kulture.

U zahtevu da ono što je veliko treba biti večno rasplamsava se strašna borba kulture; jer sve drugo što još živi viče ne! Obično, malo, prosto, ispunjavajući svaki kutak u svetu poput teškog zraka na čije smo udisanje svi prokleti, dimeći se oko velikoga, ono se prečeći, pareći se, gušeći, muteći, varajući baca na put ka besmrtnosti kojim veliko mora ići. Taj put vodi kroz ljudske mozgove!
Kroz mozgove jadnih, kratkoživećih bića što izručena svojim potrebama uvek iznova izranjaju do istih nevolja i s naporom se kratko vreme brane od propasti. Ona hoće živeti, nešto živeti – po svaku cenu. Ko to među njima hoće slutiti onu štafetu (Fackelwettlauf) pomoću koje veliko jedino opstaje? A ipak se uvek iznova probude neki koji se, s obzirom na ono veliko, ćute tako blaženim kao da je ljudski život nešto veličanstveno i kao da on mora važiti za najlepši plod ovog gorkog raslinja, da bi se znalo kako je jednom neko ponosno i stoički išao kroz ovaj tubitak, onaj drugi dubokoumno, treći samilosno, svi pak ostavljajući jedno učenje iza sebe po kojem svoju egzistenciju najlepše živi onaj koji je ne respektuje. Kad je prost čovek ovaj pedalj bitka uzimao tako snuždeno ozbiljno, oni su prvi znali kako da ga na svom putu ku besmrtnosti pretvore u olimpijski osmieh ili barem uzvišenu porugu; često su se s ironijom spuštali u grob – jer što se to na njima moglo sahraniti?
Među filozofima moramo tražiti najsmionije vitezove među ovim ovisnicima o slavi koji veruju da će svoj grb naći kako visi na sazvežđu. Njihovo ih delovanje ne upućuje na „publiku“, na uzbuđenje masa i klicajuće odobravanje savremenika; u njihovo biće spada to da se sami vuku ulicom. Njihova je nadarenost najređa i u izvesnom pogledu najneprirodnija u prirodi, k tome i sama isključiva i neprijateljska naspram istovrsnih nadarenosti. Zid njihove samodovoljnosti mora biti od dijamanta kako ga se ne bi razorilo i razlomilo jer protiv njega je sve u pokretu, ljudi i priroda. Njihovo putovanje u besmrtnost je napornije i s više prepreka nego bilo koje drugo, a da ipak niko ne može sigurnije verovati da će dospeti do cilja nego upravo filozof jer on uop[te ne zna gde bi trebao stajati ako ne na široko raširenim krilima svih vremena; jer neobaziranje na sadašnje i trenutačno leži u samom načinu filozofijskog razmatranja. On je u posedu istine; kud god da se kotrljao točak vremena, istini nikada neće moći umaći.

Značajno je saznati da su takvi ljudi jednom živeli. Ponos se mudrog Heraklita, neka on bude naš primer, nikad ne bi mogao izmaštati kao dokona mogućnost. Zapravo se čini da je svaka težnja spoznaji po svojoj biti nezadovoljena i nezadovoljavajuća; u jedno takvo kraljevsko samopoštovanje, u jednu takvu neograničenu uverenost da se jest jedini prosac  istine stoga možda neće verovati niko koga istorija nije poučila. Takvi ljudi žive u svom vlastitom Sunčevom sistemu; u njemu ih se mora i tražiti. Čak su se i Pitagora, i jedan Empedoklo prema sebi ophodili s nadljudskim poštovanjem, čak gotovo religioznom bojazni; no okov sapatništva povezan s velikim uverenjem o seobi duša i jedinstvu svega živog poveo ih je ponovno k ljudima, ka njihovom spasenju. O osećaju pak usamljenosti koji je prožimao naseljenika efeškog Artemidinog hrama možemo samo slutiti skamenjujući se u najdivljijoj gorskoj pustoši. Iz njega ne izbija nikakav premoćan osećaj samilosnih uzbuđenja, nikakva požuda za pomaganjem i spašavanjem: on je poput sazvežđa bez atmosfere. Njegovo oko, plamteći okrenuto k unutra, gleda ka spolja odumrlo i ledeno, samo prividno. Posvud oko njega valovi ludila i naopakosti udaraju direktno u tvrđavu njegovog ponosa, no on se s gađenjem odvraća od njih. Ali i ljudi osjtljivih grudi izmiču jednoj tako tragičnoj larvi ; možda se takvo jedno biće može učiniti shvatljivijim u nekom zabačenom svetištu, među slikama bogova, pored hladne veličanstvene arhitekture. Među ljudima je Heraklit kao čovek bio nepojmljiv; čak i kad su ga videli kako se koncentrisao na igru bučne dece, on je pri tom u svakom slučaju promišljao ono što nijedan smrtnik u takvoj prilici nije promišljao – igru Zeusa, velikog svetskog deteta, i večiti bol razaranja i nastanka sveta. Ljudi mu nisu bili potrebni, čak niti za njegovu spoznaju; ništa mu nije bilo stalo do onog o čemu ih je, recimo, mogao ispitati i onog što su drugi mudraci pre njega pokušavali ispitati. „Sebe samog sam tražio i istraživao“, kazao je jednom rečju kojom se označavalo istraživanje proročanstva: kao da je upravo on i niko drugi bio taj koji je istinski ostvario i dovršio onu delfijsku rečenicu „spoznaj samog sebe“.

Ono što je do njega dopiralo iz ovog proročanstva on predstavlja kao besmrtnu i tumačenja večno dostojnu mudrost, u smislu u kojem su besmrtni Sibilini proročki govori. To je dovoljno i za najudaljenije čovečanstvo: samo ako ga bude tumačilo kao proročanstva, onako kako to on, kako sam delfski Bog „niti govori, niti skriva“.  Čak i ako biva od njega obznanjena „bez smeha, bez kićenja i mirisa žalfije“, već više „zapenjenih usta“, ono mora prodreti u buduće hiljadegodina. Jer svet večno treba istinu, on dakle večno treba Heraklita iako ga ovaj ne treba. Šta ga se tiče njegova slava! „Slava kod smrtnika što neprestano teku!“, kako s podsmehom viče. To je nešto za pevače i pesnike, takođe za one koji su pre njega postali poznati kao „mudri“ ljudi – neka oni progutaju najukusniji zalogaj svog samoljublja, za njega je ovo jelo odveć prosto. Njegova se slava tiče ljudi, ne njega samog; njegovo samoljublje je ljubav prema istini – a upravo mu ova istina veli da besmrtnost ljudi treba njega, a ne da on treba besmrtnost čoveka Heraklita.

Istina! Zanesenjačko ludilo jednog Boga! Šta se ljudi tiče ta istina!
I što je bila heraklitovska „istina“!
I kud je nestala? San što je ishlapio, što je s drugim snovima izbrisan iz čovečanskih izraza lica! – Ona nije bila prva! Možda neki bezosjećajni demon o svemu što s ponosnom metaforom nazivamo „svetska istorija“ i „istina“ i „slava“ ne bi znao kazati ništa više od ovog:
„U nekom zabačenom kutku kozmosa svjetlucavo salivenog u bezbrojnim sunčevim sistemima beše jednom jedna zvezda na kojoj pametne životinje izmisliše saznavanje. Beše to najarogantnija i najlažljivija minuta svetske istorije , no ipak samo jedna minuta. Nakon nekoliko udisaja prirode zvezda se ukočila i mudre su životinje morale umreti. Bilo je i vreme: jer iako su se prsili da su već mnogo spoznali, ipak su naposljetku, na svoje veliko nezadovoljstvo, odgonetnuli da su sve pogrešno saznali. Umirali su i u umiranju proklinjali istinu. Takve su bile ove očajne životinje što su izumile spoznaju.“

Da je samo životinja koja spoznaje, to bi bila čovekova sudbina; istina bi ga dovodila do očajanja i uništenja, istina da je večno proklet na neistinu. No čoveku pristoji samo vera u istinu koju je moguće doseći, na iluziju što se pouzdano približava. Ne živi li on zapravo putem tog što kontinuiranog biva obmanjen? Ne prešućuje li mu priroda najvećim delom, da, upravo ono najbliže, n. pr. njegovo vlastito telo o kom on ima samo lakrdijašku „svest“? Zatvoren je u ovu svest, a priroda je bacila ključ. Jao kobnoj pohlepi za novim u filozofa koji zahteva da iz svesti-odaje kroz pukotinu jednom pogleda van i nadole: možda će onda naslutiti kako čovek počiva na pohlepnom, nezasitnom, ubilačkom, u ravnodušju svog neznanja i takoreći na leđima tigra viseći u snovima.
„Pustite ga neka visi“, uzvikuje umernost. „Probudite ga“, viče filozof u patosu istine. On sam, ipak, dok veruje da drma spavača ipak tone u još dublji magični dremež – možda onda sanja o „idejama“ ili o besmrtnosti. Umetnost je moćnija nego saznanje jer ona hoće život, dok ono kao poslednji cilj dosiže samo – uništenje.
 
Preveo: Dr. Samir Osmančević

Нема коментара:

Постави коментар