четвртак, 18. фебруар 2016.

Marsovac, Andy Weir


 

"Pretpostavljam da će na kraju neko ipak naći ove beleške. Možda za sto godina… Samo da se zna: nisam umro šestog sola. Ostatak posade je svakako mislio da sam skončao i ne mogu da ih krivim. Možda će zbog moje smrti proglasiti Dan nacionalne žalosti, možda će na mojoj stranici Vikipedije pisati: Mark Vatni je jedini čovek koji je umro na Marsu. I verovatno će biti u pravu. Zato što ću sigurno umreti ovde. Onda, da vidimo… Odakle da počnem?“

Zvanični sajt filma.
 

"Debitantski roman Endija Vira Marsovac (The Martian, Andy Weir),  objavljen u izdanju IP Evro-Giunti, izabran je za najbolji naučnofantastični (SF) roman u 2014. godini . U izboru je učestvovalo više od tri miliona ljudi, registrovanih posetilaca najpopularnijeg svetskog veb-sajta posvećenog književnosti www.goodreads, a Marsovac je ubedljivo izabran za najbolji naslov u polju naučne fantastike, ostavivši drugog pratioca iza sebe sa dvostruko manjim brojem glasova (Marsovac, 30.561 glas - prvi sledeći, Lock In Džona Skalcija/John Scalzi, osvojio je 14.953 glasa). "
 
 
Dakle Endijev Robinzon na Marsu dobio je uglavnom pozitivne kritike.  Zamerke se dotiču jednog broja nenaučno zasnovanih rešenja ( hajde da ih strpamo u naučnu fantastiku kojoj je i to dozvoljeno ) te psihološke površnosti kojom je obrađen glavni lik apsurdne ležernosti, razdraganosti  neprikladnih ozbiljnosti situacije. Upravo taj optimizam, redak u savremenoj produkciji ( koliko i u životu ) većini čitalaca bio je pravo osveženje. Ostavimo psiholozima da se bave ovim likom, jer, već kao laici naslućujemo  da boravak na Marsu u ovakvim okolnostima ni psihološki najpripremljenijem astronautu ne može proteći bez određenih priholoških problema. A dotle, navijajmo za optimizam makar je, što se tiče svagdašnjeg života, on u domenu fantastike.

Nemoguće je spomenuti film a ne osvrnuti se na bezbroj teorija zavera. Američka pa i svetska javnost kao da bez njih ne može  pa je i ova priča, o borbi čoveka protiv prirode, pomešana sa istovremenim Nasinim otkrićem vode na Marsu. Komentarišući ovakva pisanja medija autor poriče bilo kakvu vezu;
 
 " Mislim da je to preterivanje. Moja knjiga ne može biti za to zaslužna. Ti filmovi okreću oko javnosti prema putovanju kroz svemir, a na jednak način, javni interes za putovanje kroz svemir pokreće ove filmove. I to je dobro - izjavio je on."

Roman će, nema sumnje,  popularisati NASA-u i njen svemirski program, no to je već izvan domena bilo kakve vrste zavera.
Dakle, recenzije knjige i filma  različite su u detaljima, ali su jedinstvene u oceni da je reč o dobroj SF literature.
 
 
Blitz Film i Video distribucija
 
Evo prvo komentara jednog čitaoca prenešenog sa časkanja na jednom forumu:
 
 
 
Nabavio sam ovaj roman prilično brzo posle otvaranja ove teme. Ovo su činjenice:
1. roman sam pročitao za rekordno vreme, prvu polovinu sam progutao isto veče kad sam ga doneo.
2. super sam se zabavio, prosto se ne sećam kada sam ovoliko uživao.
3. imam par ozbiljnih zamerki koje bi mi, da je u pitanju neki drugi roman, potpuno urušile mišljenje o njemu ili me naterale da ga batalim.


Sad ni meni nije jasno kako ova 3 fakta funkcionišu zajedno, pošto su meni kao čitaocu potpuno oprečni. Ajmo prvo o pozitivnim utiscima.
Roman je dinamičan i bez praznog hoda. Ima strana taman koliko treba, što je danas kvalitet koji sebi mogu da dozvole samo debitantski romani, valjda. Jezik je prost, sažet, svakodnevni, i lako je saživeti se sa njim. Valjda to doprinosi da se čovek lako uživi i saživi sa glavnim likom. Roman je krcat tvrdom naukom, ovaj čovek bolje barata mehanikom nebeskih tela nego Klark. A ta tvrda nauka je taman dovoljno sažeto i interesantno predstavljena da nezainteresovan čitalac može da je pregura bez gubljenja strpljenja, a onaj zainteresovan može da se prepusti i uživa u naučnim detaljima. Nekako mi je sve to fino upakovano, i funkcioniše odlično. U svakom slučaju, funkcioniše dovoljno dobro da sam roman pročitao u jednom dahu, sa uživanjem. A nekako, morao sam da zažmurim na par detalja da bih mogao da se prepustim romanu.
 Prva stvar koja mi smeta je verovatno subjektivan osećaj pre nego objektivna zamerka. Glavni lik mi je previše optimističan za nekog ko ima samo teorijske šanse za preživljavanje. Od prvog trenutka on funkcioniše perfektno, kao da je u stress-free okruženju a ne u smrtonosnoj zamci. Njegovo raspoloženje je uvek pozitivno, uvek optimistično, on je uvek oran za svaki posao ma kako naporan ili dosadan bio. Nedostaje mu strah od smrti, čak i u situacijama kada bi svako drugi izgubio glavu, on hladnokrvno razmišlja, nikad ne gubi glavu i nikad ne paniči. Takvo ponašanje prosto nije normalno. Pretpostavljam da pisac nije jači u psihologiji pa nije pokušavao da eksperimentiše sa angstom, tuljenjem i patetikom. Neko iskusniji bi roman produžio dva puta, puneći ga scenama nalik na one iz Metisonove ''Ja sam legenda'' knjige gde je junak prosto prepunjen samosažaljenjem i patetikom. Naravno, da je tako, ovaj roman ne bi bio to što jeste a meni bi verovatno skliznuo za par ocena dole. Ali sve vreme sam priželjkivao da se glavni junak slomi bar jednom, bar jednom zakuka onako ljudski, i sklupča se u fetusni položaj, razmišljajući kako će sad sigurno da umre, jer nema mu spasa. Tu bi mogla da se izvuče bar jedna jača scena koja bi dodala još malo ljudskosti Vatniju i dodala malo ''književne vrednosti'' romanu. Da skratim, smeta mi što je Vatni isuviše savršen lik, i prilično nepogrešiv kako u proračunima, tako i u izvedbi svih radnji. Ali sa druge strane, bolje da je predstavljen kao super heroj, nego da je pisac pokušao da petlja sa emocijama i napravio limunadicu od knjige. Ostali likovi su uglavnom bez mane, vrlo ispravnih moralnih načela, svi odreda spremni da priteknu u pomoć. Dal me je paranoja svakodnevnog života uverila u suprotno, ali mi je ovakvo razmišljanje prosto neodgovarajuće za sadašnjicu. Ovde pisac koristi jedan mali trik, čini mi se. Roman se odvija u vremenskom okviru koji se meri godinama. Vatni treba da preživi godinama na Marsu. Čak i sa najbržim rešenjem i vraćanjem broda po njega, u pitanju su meseci i meseci preživljavanja i samoće. Teško da se tu ne bi razvila neka neuroza. Čak i članovi posade koji dolaze po njega olako prihvataju da će se na Zemlju vratiti godinu ipo dana kasnije u odnosu na prvobitan plan. Biti odsutan nekoliko godina, odsečen ne samo od porodice i prijatelja, nego i od cele planete, stvara okvir za neka ozbiljna vaganja i neodlučnosti. Svega toga u romanu nema, ljudi se olako u sekundi odlučuju da tek tako žrtvuju sve to. Da bi Vir umanjio osećaj neverovatnosti ovakvih odluka, on pametno koristi dane kao jedinu jedinicu vremena u knjizi. Sve vreme su prisutni dani, nigde se ne spominju meseci, ni godine. Na taj način je i čitaocima lakše približeno razmišljanje svih likova u romanu, ma kako meni ono neverovatno izgledalo. Na kraju krajeva, rečenica ‘‘ostajemo još 400 dana u svemiru, nema problema‘‘ se lakše prima nego rečenica ‚‘ostajemo još više od godinu dana u svemiru, nema problema‘‘.
Druga stvar koja mi smeta u knjizi je, opet paradoksalno, odsustvo više opisa Marsa, makar i u praznom hodu. Sad će neko reći: ajd sad, ovamo ne voli prazan hod, ovamo mu fali prazan hod, ajd odluči se više leba ti. Već sam rekao da je roman akcija koja ne posustaje maltene ni jednog trena. Kao što sam očekivao da se Vatni slomi bar u jednom trenutku, tako sam očekivao da u nekom trenutku pisac pokuša da se pozabavi Marsom, opiše detaljnije okolinu, ma makar ubacio neku boju u pozadinu. Vir to i radi, ali sve vreme iz pozicije neutralnog naratora, saopštavajući hladnim lasom naučne činjenice o Marsu, svermiru, svemirskom broud itd. Ne ubacuje emocije ni za trenutak. Prosto mi sad u sećanju ceo roman izgleda kao crno bela slika. Kad malo bolje razmislim, čini mi se da pisac stvarno nije upotrebio nijednu boju u celom romanu. Pisac koji mi leži za ovakve stvari je Zelazni. Kod njega ide: akcija akcija akcija duuugi opis akcija akcija akcija. Čak i u njegovim tresherskim stvarima kao što je Aleja prokletstva ovaj ritam odlično deluje. Tako mi i u Marsovcu nedostaje bar jedan prekid u romanu gde se pisac ne bi bavio Vatnijem, NASA, ili fleshbeckom dogadjaja od pre milion godina koji su doveli do sadašnjih dogadjaja. Nedostaje mi taj jedan (pesnički) opis gde bi pisac probao da doda još neku dimenziju Marsu, dodao mu BOJU. Ovako mi Mars kao okruženje ostaje nekako sterilan, beživotan (igra reči), kao kulisa koja ne izgleda dovoljno uverljivo. Neiskorišćen potencijal, čini mi se.
Sad kad pogledam kolko sam se raspisao o ovim dvema zamerkama, ispada kao da mi se roman nije dopao, a daleko od toga. Kao što sam već rekao, bio mi je nevidjeno zabavan. Retki su mi danas naslovi koje mogu da pročitam u jednom dahu. A opet, sve vreme sam osećao da se sa par intervencija ovaj roman može podići za bar dva nivoa. Ljudska dimenzija u romanu, u vidu emocija, samoispitivanja, angsta, kako god, mi je nedostajala sve vreme. Druga stvar koja mi je nedostajala je neka opipljivija, ličnija i emotivnija reakcija na Mars, brodsko okruženje, upravo jedan potpuno pristrasan opis svega toga (pristrasan od strane glavnog junaka naravno). Opisi u knjizi se zadržavaju na nivou dnevničkih unosa, kratkih, šturih i efikasnih. Pisac je definitivno ostao u duhu dnevnika kroz celu knjigu, odstupajući od tog modela samo kada je to bilo definitvno neophodno. Valjda je to i razlog što sam sa jedne strane vrlo zadovoljan knjigom, a sa druge se osećam uskraćen, jer smatram da je ovo vrlo lako moglo postati remek delo. Osećao sam se kao na rollercoasteru koji je nevidjeno zabavan ali ništa više od toga, a ja prosto navijam iz sve snage da preraste u nešto više.
Kao zaključak, ''Marsovca'' definitivno vredi pročitati. Pisac je postavio okvire u kojima ovaj roman odlično funkcioniše. Izabrao je specifičan setting, odgovarajući stil za knjigu, i to super funkcioniše, ali samo u ovoj kombinaciji i samo u ovoj srazmeri. Dosta toga nedostaje u knjizi, a mislim da je Vir pametno odlučio da se ne petlja sa nečim što mu nije jača strana, nego se držao onoga u čemu je odličan, a to je tvrda nauka, sažet i uprošćen stil, i usredsredjenost na radnju. Zato je knjiga i dobra, iako joj fale stvari koji bi lako upropastile većinu romana.
 
Berserker



Zvanični sajt filma

Astrofizičar, popularizator nauke i selebriti Nil Degras Tajson u jednom razgovoru prepričao je kako je Džejmsu Kameronu neobavezno skrenuo pažnju na to da je u „Titaniku” koristio „pogrešno” nebo: umesto severnoatlantskog, tropsko. Kameron je odvratio na izrazito genijalan način: „Potpuno ste u pravu. Napravio sam film koji je zaradio dve milijarde dolara, a koliko bi samo zaradio da sam upotrebio pravo nebo.

Mada je području fantastike dozvoljeno sve ipak da vidimo šta je u knjizi na podlozi nauke a šta nije.

Koliko je Marsovac pogodio, a koliko promašio?
 
 

U kina širom sveta stigao je film "Marsovac" poznatog režisera Ridleya Scotta. Atraktivan je i napet, a snimljen je na osnovu romana koji je napisao Andy Weir. Glumac Matt Damon izvrsno se snašao u ulozi astronauta i dao je uistinu veliki doprinos uspehu ovog filma. Mnogi ljubitelji naučne fantastike mogu doduše biti razočarani činjenicom da u filmu nema dovoljno nauke u fantastici. Međutim, činjenica da se velikim delom koristi postojeća tehnologija ili tehnologije koje se sada razvijaju daje filmu posebnu draž jer gledamo nešto što se može dogoditi u bliskoj budućnosti - radnja filma smeštena je u 2035. godinu. Pisac izvornog romana po kojem je snimljen film, Andy Weir, iskoristio je tako studije koje je radila NASA, a tvorci filma konsultovali su se sa stručnjacima agencije. Tako su film bazirali na tehnologiji koja već postoji odnosno na tehnologiji koja se upravo razvija. NASA je pripremila razne varijante leta na Mars i te su studije iskorištene u filmu.
 
 

 
 
 
Prizor iz filma Marsovac.



Međutim, kako je to uobičajeno u filmskoj umetnosti, usprkos konsultacija sa stručnjacima i usprkos korištenju poznate tehnologije, u filmu se ide preko granica realnih mogućnosti. U nekim scenama tu se previše preteralo kao što je to bio slučaj i u filmu "Gravity". Vrhunac svega je kad astronaut probija svoju rukavicu kako bi iz nje isticao kiseonik iz skafandera čime se dobija reaktivni pogon za kretanje. I na taj način, u sekundama o kojima mu ovisi život, astronaut sebe usmerava prema kolegici koja ga treba zgrabiti u otvorenom svemirskom prostoru. To je potpuno nerealna scena jer astronaut treba biti dobro stabilizovan u sve tri osi rotacije a da bi mogao koristiti pogon za kretanje prema određenom cilju. Nerealna je i improvizacija oko izbacivanja viška opreme na letelici kako bi poleteo sa Marsa i postigao brzinu dovoljnu za dostizanje svemirskog broda koji će projuriti pored planeta. Umesto čvrstog nosa letelice astronaut postavlja običnu tanku najlonsku plahtu (kao nema veze, atmosfera na Marsu je jako retka) iako svemirski brod mora ubrzavati i brzo postizati značajne brzine već u samoj atmosferi. Isto tako nije realna improvizacija sa najlonskim zidom kad bazni modul ostaje bez vrata a u modulu treba omogućiti određeni pritisak. Pritisak na površini Marsa oko 160 puta je manji nego na površini Zemlje pa se to ne može rešiti sa najlonskim pahtama zalepljenim selotejpom. Čovek se pita čemu ovakva preteravanja kad su mnoge stvari brižno pripremljene u konsultacijama sa stručnjacima.


Evo nekoliko najočitijih tehničkih i naučnih  propusta koje smo mi uočili.
 

Baza sastavljena od dva pokretna modula za boravak astronauta i roveri.
Baza sastavljena od dva pokretna modula za boravak astronauta i roveri.

 
Peščana oluja

Glavni lik ostaje sam na Marsu nakon peščane oluje. Ta Marsova oluja kida mehaničke delove te jedna od antena pogađa astronauta. što je nerealno. Marsova oluja ne može zateći astronaute nespremne jer se ona može na vreme registrovati. Merenja na površini Marsa pokazala su da kod najjačih peščanih oluja brzina vetra može biti do 30 metara u sekundi. S obzirom na malu gustoću Marsove atmosfere, takav vetar na Marsu ne može otkidati metalne nosače.
Film je inače jako inspirativan. Astronaut treba biti jako inventivan i snalažljiv i hrabar da bi se snašao sam, ostavljen na površini Marsa. Kako iskoristiti staru opremu da bi pokušao javiti se radio putem na Zemlju jer na Zemlji ne znaju da je on živ. Što napraviti da preživi kad ima ograničenu zalihu namirnica?
Glavni lik u filmu pronalazi među zalihama vrećicu sa krompirima, a u nastambu je preneo Marsov pesak da bi ih u njemu zasadio. Međutim, čestice Marsove prašine tako su sićušne da bi mu prilikom rada s njom, ona ušla u pluća i stvorila po život opasne probleme. U_ jednom trenutku koristi spremljene vrećice s fecesom kolega iz baza kako bi izmet iskoristio kao gnojivo. Međutim, ne ide to tek tako. Potrebno je vreme da nastane kompost pa da se tek onda može saditi. Ne može se u tlo staviti ljudski izmet i onda tek tako posaditi krompir. Uistinu, takvu grešku nije se smelo dozvoliti uza svu umetničku slobodu jednog filma.


Kako se javiti Zemlji?

U pokušaju da pronađe opremu koja će mu koristiti za radio-vezu, glavni lik Marsovim vozilom doalzi do mesta gde se 1997. godine spustila sonda "Mars Pathfinder" koja je tamo dopremila prvo malo minijaturno robotsko vozilo "Sojourner" s masom od desetak kg. Morao je dobro kopati u pesku da bi pronašao sondu. Naučnici kažu da Marsove oluje ne bi u toku 38 godina toliko zatrpale sondu koliko je to prikazano u filmu. Kažu i da ne bi bilo moguće da astronaut tek tako priključi struju iz svog vozila da bi pokrenuo radio sistem na sondi čime je omogućio slanje signala na Zemlju. Samo komuniciranje sa Zemljom ne ide tako brzo kao što bi se moglo zaključiti. Realno je potrebno desetak ili više minuta (udaljenost se stalno menja) da signali prevale tek u jednom smeru između Marsa i Zemlje.

Baza na Marsu. Modul za boravak astronauta i roveri.
Baza na Marsu. Modul za boravak astronauta i roveri.

 
Može li se proizvesti gorivo na Marsu?



U ovoj priči vodi se računa o tome da putovanje od Zemlje do Marsa traje mesecima. Koristi se dobro poznata varijanta zamišljene ekspedicije gde se na Mars prvo šalje letelica koja spušta na Marsovu površinu modul za boravak astronauta sa zalihama hrane. Automatski sustavi trebaju iz Marsove atmosfere (95 posto sastavljene od ugljik dioksida) putem procesa elektrolize oslobađati kiseonik za disanje. Sa vodikom dopremljenim sa Zemlje i sa stvorenim kiseonikom dobija se voda. Svemirski brod, namenjen za povratak s Marsove površine, šalje se također puno ranije i to bez posade. Automatski sistemi moraju iz Marsove atmosfere proizvesti metan i kisik čime se dobije gorivo i oksidator (Sabatierova reakcija; Paul Sabatier je 1912. godine dobio Nobelovu nagradu za hemiju). Za tu svrhu sa Zemlje treba brod doneti određenu zalihu tekućeg vodika.Tako dobijeno gorivo ubacuje se u spremnike svemirskog broda. S osam tona vodika moglo bi se proizvesti stotinjak tona goriva i oksidatora. Kad je brod napunjen gorivom, tek tada posada može krenuti sa Zemlje. To je varijanta ekspedicije kakvu u svojim ozbiljnim studijama ima agencija NASA.

U priči u filmu podrazumeva se da je glavna posada boravila mesec dana na Marsu a zatim je krenula na dugotrajno putovanje prema Zemlji. Let od Zemlje do Marsa i natrag, sa jednomesečnim boravkom na Marsu, trajao bi ukupno godinu i po. Pri tome se ne čeka ponovni položaj Zemlje prema Marsu već se kreće prema orbiti Venere da se, leteći bliže Suncu, sustigne Zemlja. Poznato je da bi, sa najmanjim utroškom energije, let do Marsa sa povratkom trajao preko dve i po godine, s godinu i po dana zadržavanja na Marsu i čekanja povoljnog položaja. U filmskoj priči svemirski brod za poletanje sa Marsa koncipiran je tako da astronaute može poneti u orbitu oko Marsa, a tamo ih treba čekati glavni svemirski brod. No, kako glavni svemirski brod u dramatičnoj verziji događaja sada može samo projuriti pored Marsa, usamljeni astronaut mora svojom letelicom, nakon poletanja sa Marsa, postići brzinu veću od brzine oslobađanja za Mars kao bi se mogao susresti sa glavnim svemirskim brodom u brišućem prolasku.
 

Vizualizacija prema studiji: Lander za povratak astronauta sa Marsa u orbitu oko Marsa.
 
Vizualizacija prema studiji: Lander za povratak astronauta sa Marsa u orbitu oko Marsa.

 
Ionski i nuklearni pogon


Glavni svemirski brod u filmu je velika letelica koja koristi ionski pogon. Za ioniziranje inertnog plina argona i za ubrzavanje iona pomoću elektromagneta koristi se električna energija koja se dobija iz nuklearnog reaktora. Trenutno je u agenciji NASA aktualna studija gde se koristi termalni nuklearni pogon. Nuklearni reaktor zagrejava vodik, pretvara ga u plazmu koja ističe iz mlaznice motora. Ovaj princip svojevremeno je bio razvijan u okviru programa NERVA (program je napušten 1972. g.) te bi za agenciju NASA to bila najbrže dostupna varijanta pogona za putovanje do Marsa.

Kako stvoriti veštačku silu težu?

U filmu svemirski brod za međuplanetarno putovanje poseduje veliki kotač na čijem obodu se nalaze četiri modula. Vrtnjom oko uzdužne osi letelice stvara se na obodu kotača centrifugalna sila kako bi se dobila veštačka sila teža. Međutim, takav sistem je jako složen i jako komplikovan i poskupljuje ceo sistem . Zato NASA danas razmišlja o jednostavnijoj letelici koja cilindričnim oblikom podseća na uobičajene rakete. Takva letelica mogla bi rotirati oko poprečne osi. Astronauti bi bili na jednom kraju letelice i imali bi veštačku silu težu.
 

Vizualizacija prema studiji agencije NASA. Svemirski brod sa nuklearnim pogonom za putovanje do Marsa. Uz svemirski brod spojene su dvije kapsule tipa Orion za spuštanje na Zemlju prilikom povratka sa Marsa.
 
 
Vizualizacija prema studiji agencije NASA. Svemirski brod sa nuklearnim pogonom za putovanje do Marsa. Uz svemirski brod spojene su dve kapsule tipa Orion za spuštanje na Zemlju prilikom povratka sa Marsa.
U filmu se koriste velike sunčeve ćelije za dobijanje električne energije na međuplanetarnom svemirskom brodu jer je tamo nuklearni reaktor predviđen samo za potrebe ionskog pogona. NASA u svojoj aktualnoj studiji planira da se elekrična energija dobija iz nuklearnog reaktora pa takva letelica nema divovske panele sa sunčevim ćelijama. Zato je moguće da se na putovanju cela letelica okreće zbog stvaranja veštačke sile teže.

U jednom trenutku astronauti postavljaju pripremljenu bombu koju aktiviraju u krajnjem pristanišnom modulu svemirskog broda da bi se dobila potrebna promena brzine broda radi korekcije putanje leta. Naravno, to je posve nerealno.
 

Vizualizacija: Rover za prijevoz astronauta na Marsu.
 
Vizualizacija: Rover za prevoz astronauta na Marsu.

 
Opasnosti od radijacije
 

Neko će reći kako se ne spominje opasnost od radijacije. U stvari, doza radijacije u međuplanetarnom prostoru u proseku je takva da bi astronaut u toku jedne godine primio dozu kakvu agencija NASA smatra ukupnom dozom koju astronaut može primiti za celog svog života. No, problem su napr. koronini izbačaji Sunca ako je oblak subatomskih čestica visoke energije usmeren u pravcu svemirskog broda. Za takve, po život opasne situacije, astronauti moraju u svemirskom brodu imati posebno oklopljenu komoru da se zaštite od takve radijacije.

Ekspedicija


Svemirski brod sa posadom, za let do Marsa, treba sastaviti u orbiti iz delova pojedinačno lansiranih sa Zemlje. Ukupna masa svemirskog broda sastavljenog u orbiti bila bi preko 300 tona. Pre toga prema Marsu bi se poslale manje letelice za spuštanje na površinu Marsa - lander za povratak astronauta sa samog Marsa i poseban modul za boravak i rad posade na Marsu. Moguće bi se poslala dva modula za boravak posade.

Vizualizacija: Baza na Marsu. Lander, modul za boravak astronauta i roveri.
 
Vizualizacija: Baza na Marsu. Lander, modul za boravak astronauta i roveri.



Spuštanje na točno određeno mesto na Marsu nije problem. Danas se robotske sonde mogu spustiti s greškom od nekoliko kilometara. Veće letelice imale bi daleko veće manevarske mogućnosti pri sletanju. Osim toga, uređaji na Marsu slali bi signale prema kojima bi se upravljala letelica koja se treba spustiti u blizini. K tomu astronauti bi imali posebne rovere za vožnju po Marsovoj površini. Takav rover imao bi domet od više stotina kilometara.

Usprkos ovim greškama ili nedorečenostima, film je i dalje jako zanimljiv, inspirativan i treba ga svakako gledati. Posebno ga trebaju gledati svi oni koje zanimaju svemirski letovi.
 


Ante Radonić voditelj je planetarija sa odsekom astronautike u Tehničkom muzeju u Zagrebu. Bavi se popularizacijom astronomije, astronautike i raketne tehnike.
 



3 коментара:

Анониман је рекао...

Gledao sam, simpatičan film, kao i svi holivudski sa priličnim brojem nelogičnosti. Pretpostavljam da bi moji utisci bili drugačiji da sam zaljubljenik fantastike. Nisam.Previše me asocira na bajke za decu.
pesnik u prolazu

Анониман је рекао...

Odgledao sam i ja.Imam slicne utiske.Zaljubljenici fantastike pate od pubertetskog sindroma.
Film je igrica maste u cijem je sredistu licnost prikazana psiholoski beskrvno. Meni licno to najvise obara konstrukciju, mada me obicno pre svih nerviraju materijalne nelogicnosti.
Z.

L2 је рекао...

Haha...malo ste mi smešni.Nisam gledala film, nisam pročitala knjigu,pa zašto pišeš o njoj, verovatno će te pomisliti.
Tekst nije autorski ( što ste verovatno zapazili)a kada to nije slučaj, onda je nešto drugo u pitanju: informacija. Ukoliko naletim na korektan tekst širim ga dalje, jer drugima je kao i meni dobro došla relativno pouzdana informacija.
Kada sam sve objasnila preostaje mi da dodam kratak utisak.
Mars je nova obećana zemlja i stoga je sve što je u vezi sa njim interesantno i još ako se na tu zemlju dovede Robinson ideja postaje još interesantnija, pogotovo ako se autor potrudio da preživljavanje stavi u tehnički koliko toliko izvodljiv okvir. Naslućujem prema kritikama da je film urađen, a kako drugačije nego holivudski.Taj podatak po sebi kazuje da se ukus publike izoštrio,što je za mene optimistična činjenica koju umanjuje još uvek brojna masa nekritičke populacije koja se oduševljava minornim filmskim i televizijskim produkcijama.
Šta bih mogla reći o psihologizaciji? Pretpostavljam da je autor bio prevashodno usmeren na tehnološke probleme. Imajući u vidu znanja koja su mu bila neophodna logično je da su neke oblasti morale biti zanemarene. U ovom slučaju je to karakterizacija. U filmu je taj deo ( opet pretpostavljam ) koliko toliko mogao biti ispunjen dobrom glumom kojoj su izrazi i pokreti glavna sredstva psihologizacije. Zbog toga me iznenađuje utisak obojice jer, glavnu rolu igra dobra glumac.
Sve ovo, ponavljam pišem uslovno. Vaši utisci su lični, treba imati respekta prema ukusima.
pozdrav obojici

Постави коментар