Chuang Tzu

Chuang Tzu je uz Lao Tzua najpoznatiji predstavnik ranog taoizma i najplodniji prozni pisac svoga vremena. Kad su u I. st. pr.Kr. predstavnici taoističke filozofske škole počeli istraživati svoje korene, prepoznali su Lao Tzua, Chuang Tzua i Lieh Tzua kao trojicu velikih učitelja-osnivača. Od ove trojice samo Chuang Tzu izranja kao stvarna istorijska ličnost, dok se za drugu dvojicu ne može sa sigurnošću utvrditi ni da li su uopšte postojali, ili su dela koja im se pripisuju rezultat rada više autora. O životu Chuang Tzua ne zna se mnogo. Prema podacima prvog velikog kineskog istoričara, Ssuma Ch’iena (I. st. pr.Kr.), ovaj se filozof rodio u gradu Mengu, na granici između provincija Shantung i Henan, za vreme dinastije Chu, a današnji ga istoričari smeštaju u IV. st. pr.Kr.

Njegovo je ime bilo Chuang Chu, dok je dodatak Tzu, što znači učitelj, počasni naziv koji nalazimo kod mnogih kineskih filozofa. Kratko je vreme bio zaposlen kao niži državni činovnik u Ch’iyuanu, ali se rano povukao s tog položaja da bi pisao i živio u skladu s Taom. S obzirom na to da se taoizam najčešće povezuje s asketskim životom u izoliranim planinskim skloništima, relativno je neobičan podatak da je kao taoistički mudrac bio oženjen i da je imao decu. Međutim, čini se da je najveći deo odgovornosti za decu i domaćinstvo ipak pripao njegovoj ženi (verojatno na njiho­vu sreću, kako je komentarisao jedan od njegovih biografa).

                                                                       beskorisno stablo

 

Chuang Tzuova knjiga

Chuang Tzuovo učenje i način života opisani su u knjizi koja se po njemu i zove Chuang Tzuova knjiga. Sastoji se od tri dela, odnosno tri skupine poglavlja: Unutrašnja poglavlja (1-7), Vanjska poglavlja (8-22) i Mešana poglavlja (23-33). Smatra se da je samo Unutrašnja poglavlja napisao Chuang Tzu lično, a osta­la njegovi učenici. Poglavlja 17-27 i 32 odnose se neposredno na njegovo učenje.
Ssuma Ch’ien opisuje Chuang Tzua kao izrazitog eruditu čija je mudrost, iako eklektička, nastavak Lao Tzuovog učenja koje on nadopunjuje i razvija, često u obliku živahnih taoističkih dijaloga. Mnogi likovi tih dijaloga plod su njegove mašte, ali ni najveći učitelji onoga vremena nisu se uspevali obraniti od njegovih nemilosrdnih napada.
Bio je nesmiljen kritičar Konfucija i njegove suzdržanosti, stroge ceremonijalnosti i poštivanja društvene hijerarhije, stoga Kon­fucije u njegovim fiktivnim dijalozima uvek upada u kontradikciju. Chuang Tzu naglašava da čovek mora živeti u jedinstvu s prirodom, a ne joj nametati svoje zakone. Drugim rečima, prenosi bit taoističkog učenja o wu-weiju, delovanju nedelovanjem, odno­sno o suzdržavanju od delovanja koje se protivi Prirodi.

Ssuma Ch’ien ovaj maštovit način pisanja fantazije, pun alegorija, anegdota i humora, uspoređuje s nezaustavljivim plimnim valom koji plavi sve pred sobom. Mnogi pisci smatraju Chuang Tzuovo delo vrhuncem taoističke literature. Thomas Merton, uticajan katolički sveštenik i pisac iz XX. veka, za njega kaže:

 "Ukratko, meni se Chuang Tzu sviđa zato što je onakav kakav jest i ne osećam potrebu da taj afinitet opravdavam, ni pred sobom ni pred drugima. Svakako, moguće ga je pogrešno shvatiti, ali on je u biti jednostavan i neposredan. Kao i svi veliki mislioci, i on se trudi pogoditi u bit stvari."
( vidi :Thomas Meron )

Chuang Tzu preuzima doduše Lao Tzuove ideje iz Tao Te Chinga, ali ih dalje objašnjava i nijansira. Služeći se posebnom vrstom humora, anegdotama i mitskim aluzijama, približava ih čovjeku obuzetom potragom za metafizičkim.


U najranijoj fazi razvoja taoizma (V. st. pr.Kr.), čiji je prvi spominjani predstavnik bio Yang Chu, dve su glavne ideje okosnica njihove životne filozofije: svako za sebe i preziranje stvari, a ce­njenje života. Ovaj je stav najbolje opisan rečenicom: Makar mogao dobiti čitav svet kad bi si iščupao jednu jedinu dlaku, on (Yang Chu) to ne bi učinio. (Mencijeva dela, VII a, 26)

Ovaj krajnje egocentričan stav Lao Tzu u svojoj teoriji menja u delovanje nedelovanjem, pri čemu se pod “nedelovanjem” misli na “nepreterivanje u delovanju”. Čovek treba dakle svoje delova­nje ograničiti na ono što je nužno i prirodno. Nužno za postizanje nekog cilja, a prirodno znači slediti svoju unutrašnju prirodu (Te) bez dodatno nametnutog napora. Jednostavnost, dakle, mora biti čovekovo rukovodeće načelo života.

Kod Chuang Tzua je ovaj način razmišljanja zastupljen pojmom korisnost beskorisnog. Najbolji primer za to je priča o svetom hrastu (Beskorisno stablo) koji je narastao do ogromnih razmera jer mu je drvo bilo neupotrebljivo, pa je, pošteđen sekire, doživeo veliku starost (6). Stablo je, beskorisnošću za čoveka, osiguralo korisnost dugovečnosti za sebe.
Tako Chuang Tzu rešava i problem kako očuvati život, a izbeći štetu i opasnost. On na filozofski način ukida problem s obzirom da je mudrac savršen čovek sjedinjen sa svemirom. Kako svemir nikada ne prestaje postojati, ni mudrac ne prestaje postojati. Tako mu filozofija, koja je s “praktičnog” stajališta “beskorisna”, pruža jedno vrlo korisno životno stajalište.
Dok je Lao Tzu teoretičar tao­izma, može se reći da mu Chuang Tzu dodaje mističan smisao. Lao Tzu je ukazao na Put, ali nije objasnio u kolikoj nam meri život u skladu s Taom može pomoći da nadvladamo svoju sudbinu. Za razliku od njega, Chuang Tzu nam otvara pristup u beskonačnost Taoa. On nam se obraća kao istinski mudrac i čovek Taoa, koji se odriče i koji se stapa s Jednim jer:
Mudrac ne raspravlja o ono­me što se nalazi izvan okvira uni­verzuma, ali neće ni zanekati postojanje nečeg takvog.
O onome što je unutar univer­zuma će razgovarati, ali će se uzdr­žavati da o tome da neko svoje mišljenje. (2)
Pitate me što to znači? Mudrac razmišlja sveobuhvatno dok pro­sečni ljudi stalno raspravljaju o nečemu. Eto zbog čega tvrdim da neslaganje znači da u biti ništa ne razumete. (2)

Sve pokušaje nametanja civilizacijskih normi nad istinskom naravi bilo čega na svetu, a naročito ljudi, Chuang Tzu tretira kao ogromnu pogrešku kojom se iskrivljuje i oskvrnjuje prirodni svet, svet Taoa, tok prirode. On je ustvari izrazito protiv onoga što Konfucije i njegovi sledbenici zagovaraju – reda, kontrole i uticaja hijerarhije, zbog čega su konfucijanisti prezirali i ignorisali njegova dela. Pridavati određeno značenje pojmovima i zatim to značenje uzimati kao “prirodno” ili “normalno”, Chuang Tzu i Lieh Tzu nakon njega beskompromisno odbacuju.

Ukazujući na stalnu zloupo­trebu naše istinske, unutrašnje prirode, Chuang Tzu u svom pisanju upotrebljava mnoštvo različitih pristupa (humor, taktiku šoka, smešna imena, najneobičnije likove poput Bogalja Shua i Gazde Yua kao i neverojatne scenarije) s ciljem da nas prisili da još jednom razmotrimo ono što smatramo istinitim.

Iskustvo

Chuang Tzu se često služi metaforama pri objašnjavanju svojih ideja. Tako on nastoji prikazati doživljaj Taoa kao puta kojim se ide, a nikako nekog pojma koji se može objasniti rečima. Iskustvo je najvažnije.
Ovo ilustruje priča o bogu reke Huangh He i bogu Severnog oceana:
Huangh He je nadošao zbog velikih kiša i njegov je gospodar mislio da je najveći i najmoćniji na svetu – sve dok nije došao do Severnog oceana i shvatio koliko je malen.
Bog Severnog oceana mu tada reče:
“Barska žaba ne može ras­pravljati o oceanu jer je ograniče­na svojom barom.
Letni kukac ne može shvatiti pojam leda jer poznaje samo svoje godišnje doba.
Uskogrudni učenik koji je ograničen svojim poimanjem znanja, ne može govoriti o Taou. Tebi koji si izašao iz svojih uskih okvira, video veliki ocean i postao svestan svoje beznačajnosti, tebi mogu govoriti o velikim principima.” (17)

Drugim rečima, bog Huang­h Hea može početi učiti od boga Severnog oceana jer je shvatio ogra­ničenja svog vlastitog znanja. Ovaj pristup, po kojem Tao o kojem se može pričati nije pravi Tao, prihvatile su i kasnije generacije taoista.

Vladari i sloboda

Chuang Tzuovo poimanje vrline (Te) je razvijenije i jasnije objašnjeno nego kod Lao Tzua. Pridaje također veću i detaljniju pozornost Prirodi, položaju čoveka unutar nje, odakle potiče i velik značaj koji pridaje svakom pojedincu kao individui. Chuang Tzu u svojim razmišljanjima poseže i za šamanizmom iz najranije struje kineske duhovnosti. Putovi Neba su nadmoćni, a materijalni je svet tek bleda preslika realnosti Nebeskog sveta.
Ova se misao kontinuirano provlači prilikom poređenja priro­dnih puteva Neba i Zemlje i onih neprirodnih (nametnutih) koji po­tiču od raznih vladara, mudraca i careva. U to je vreme u Kini bio na snazi tzv. kult države, tj. izuzetno poštivanje državne vlasti, gde je vladar predstavljao posrednika između čovečanstva i Neba. Chuang Tzu se nikako ne slaže s tom koncepcijom nego na vladare gleda kao na izvor problema i zagovara pravo svakog čoveka da pravi smisao svog postojanja traži okrećući se svom nutar­njem ja, svojoj istinskoj prirodi. Ovim uzdizanjem istinske prirode pojedinca on prkosi temeljima ta­dašnjeg kineskog religijskog i socijalnog sistema.
Više njegovih priča ilustruje pojam prirodne slobode i poziv da se ne podlegne iskušenjima moći i titulama:

Jednom Chuang Tzuu ponudi­še položaj ministra na dvoru.
Chuang Tzu na to reče gla­sniku: “Jeste li ikada posroma­tra­li žrtvenog vola? Prekriven je prelepim plaštem, a hrane ga najsvežijom travom i zrnjem. Ipak, kada dođe vreme za njegov odlazak u Veliki Hram, tako bi opet želeo biti najobičnije govedo. Ali, tada to više nije moguće.” (32)


“Siromaštvo nije nesreća”, objašnjavao je kralju Weia. “Nesreća je kad učen čovek ima Tao i Te, ali ih ne zna provesti.
Ako nosi zakrpane haljine i probušene cipele, on je siromašan, ali ne i nesretan. To samo znači da nije naišao pravi trenutak da ih zameni.” (20)

Jednom je Žuti Car sa svojim ministrima pokušavao pronaći mudraca Tai Kueija. Čuo je da živi negde na planini Chu Tzu, ali niko od njegovih ljudi nije znao pronaći put do te planine. Tada naiđoše na dečaka za konjskom zapregom. Upitaše ga:
“Znaš li put do planine Chu Tzu?”
“Naravno da znam.”
“A je li ti poznato gde živi Tai Kuei?”
“Naravno da jest.”
“Kakav si ti silan momak,” nato će Žuti Car, “sve znaš. Voleo bih te još samo upitati kako treba gospodariti svime na Zemlji?”
“Pa verojatno na isti način kao i ovo što upravo sada radim. Što je tu uopšte nejasno?”
“Dobro, dobro, znam da gospodarenje svime što se nalazi pod Nebom nije baš tvoj zadatak, ali voleo bih da mi pojasniš svoj odgovor.”
Momčić ne odgovori odmah, ali kada Žuti Car ponovi svoje pitanje, reče:
“Pa isto je kao kad upravljate konjima. Ne upotrebljavajte ništa što može povrediti konja.”

Reči i njihovo značenje

Još jedna u nizu činjenica koja nam približava osobine Chuang Tzua je njegovo veliko prijateljstvo s filozofom Hui Tzuom. Iako su bili predstavnici različitih filozofskih struja, bili su izuzetno bliski i uživali su u čestim verbalnim nadmetanji­ma. Jedna je od Chuang Tzuovih ključnih postavki da značenje reči u potpunosti zavisi o kontekstu te da ne postoji tzv. “činjenično stanje” koje je izdvojeno od konteksta go­vornika:

Chuang Tzu i Hui Tzu su šetali obalom reke Hao, kad Chuang Tzu reče:

“Vidiš li kako ribe s užitkom plivaju tamo-amo? To ribama izuzetno godi.”
“Hajde, molim te, ti nisi riba, kako možeš reći da znaš što riba­ma godi?”
“A ti nisi ja, kako možeš znati da ja ne znam u čemu ribe uživaju?”
“Nisam ti, stvarno ne znam šta znaš. Međutim, sasvim je izvesno da nisi riba, a to dokazuje da ne znaš što njima godi.”
“Ha, vratimo se na početak rasprave. Pitao si me kako ja mogu znati šta ribama godi. Dakle, već kad si postavio pitanje bilo ti je jasno da ja to znam.”

Relativnost

S obzirom na proces poimanja sveta i način postizanja znanja, apsolutne se istine sastoje od niza relativnih istina, a njihovo sticanje od čoveka zahteva konstantan trud. Ljudi su uvek ograničeni pro­storom i vremenom u kojem deluju, pa su i istine do kojih dolaze uvek relativne. Chuang Tzu prihvata istovremeno postojanje različitih pojmovnih postavki, razmišljanja i teorija. Kako čovek deluje samo u određenom vremenskom razdoblju i ima ograničeno iskustvo i mogućnosti, savladavanje znanja je ograničeno.

Zbog toga je uputno odabrati koje znanje tražiti i o čemu učiti, jer bez obzira koliki je neko erudita, ono što zna neusporedivo je s onim što ne zna:
Naš život ima određene grani­ce, ali znanje nema granica.
Pokušati obuhvatiti konačnim nešto beskonačno je opasno;
Ako znajući ovo i dalje jurimo za znanjem, upasćemo u nevolje. (3)
Ja ne mogu gledati pomoću tuđih očiju, mogu zaista znati samo ono što znam. (2)
Dakle, moram nešto reći. Znam li ima li to istu težinu kao ono što govore drugi? Ne znam. S jednog stajališta to nije isto, s drugog je bez sumnje isto. Što god bilo tačno, evo da vam pojasnim.
Postoji početak; još uvek nema nikakvog početka početka, ali ni početka koji nije početak početka. Postoji ono što jest i postoji ono što nije, ali nije lako odrediti je li ono što nije – nije, ili ono što jest – jest.
Upravo sam nešto izjavio, ali ne znam je li ono što sam rekao stvarnost ili nije stvarno rečeno. (2)

San i budnost

Za razliku od budizma i hinduizma, u taoizmu nema razlike između stanja budnosti, sna i dubokog, blagoslovljenog sna. Sve se odvija u istoj stvarnosti, jednom istom kontinuitetu. San i budnost su dve jednake fiziološke funkcije. Taoizam na ovo gleda na jednostavniji način od drugih istočnjačkih filozofija. Uostalom, zašto bi postojalo više razina kad je Tao posvuda?
Za taoiste ne postoji biće koje je u Taou, niti postoji išta što je od njega odvojeno. Bili budni ili sanja­li, vizija Jednog nam se jednako nameće. Prožimanje sna i budnosti, objekta i subjekta, ja i ne-ja, konstantno je intrigiralo Chuang Tzua.
Kao i obično, to svoje razmi­šljanje donosi nam kroz simpatičnu pričicu:

Jednom sam ja, Chuang Tzu, sanjao da sam leptir i da letim tamo-amo, od cveta do cveta. Lepršajući naokolo, uživao sam i nisam imao pojma da sam Chuang Tzu. Tada sam se iznenada probudio i opet sam bio Chuang Tzu. Međutim, nisam mogao zaključiti je li to Chuang Tzu sanjao da je leptir ili to leptir sada sanja da je Chuang Tzu.

Sreća

Sva bića su sretna kad mogu slobodno izražavati svoj Te, tj. svoju unutrašnju prirodu. Različita stvorenja nisu po svojoj prirodi ista, međutim, svima je zajedničko da su podjednako sretna kad izražavaju svoju unutrašnju prirodu. Ne posto­ji jednoobraznost prirode stvari, a nametanje jednoobraznosti može samo izazvati bol:

Noge patke su kratke, ali ako ih pokušamo produžiti, patka će osetiti bol.
Ždralove noge su duge, ali ako ih pokušamo skratiti, ždral će osetiti bol.
Stoga ne treba skraćivati ono što je po prirodi dugo, niti produžavati ono što je po prirodi kratko. (8)

Svrha zakona, moralnih normi, institucija i vlada upravo je uspostavljanje jednoobraznosti i ukidanje razlika. Ljudi koji pokušavaju provesti ovu jednoobraznost često to čine iz dobrih pobuda, ali to situaciju čini još gorom:

U davna vremena sletela je jedna morska ptica na zidine glavnog grada države Lu.
Vladar shvati to kao nebeski znak, jer Lu bijaše daleko od mora, i naredi da se pticu odnese u Hram predaka uz mnogobrojne počasti. Naredi da joj se svira posebna muzika, a on joj je lično birao najukusniju hranu i piće. Međutim, jadna je ptica izgledala sasvim izgubljena i smetena, ne uze ni zalogaja ponuđenog mesa, ne popi ni čaše vina, te nakon tri dana uginu.
Ako želiš nahraniti pticu tako da preživi, pusti je u šumu, na livadu, na obalu reke… ne postupaj prema njoj kao da se radi o čoveku… (18)

O smrti

Pomoću prirodnosti i jednostavno­sti postiže pravi mudrac spokojstvo i ulazi u beskonačnost Taoa. Ovu je jednostavnost Chuang Tzu branio celoga života i po svaku cenu, a traži je i u smrti:
Kada je Chuang Tzu bio na samrti, njegovi su mu učenici želeli osigurati veličanstven pogreb. Na to Chuang Tzu reče: “Nebo i Zemlja moj su plašt i moj les, Sunce i Mesec moji simboli od žada, zvezde moji biseri i dragulji, a sve živo moja pogrebna povorka. Imam sve potrebno, što biste vi tome dodali?”
“Ali Učitelju, pojesće Vas vrane i jastrebovi”, pobojaše se učenici.
“Iznad zemlje će me pojesti vrane i jastrebovi, ispod zemlje crvi i mravi. Zašto biste me oteli jednima, a dali drugima?” na to će Učitelj. (32)
Univerzum mi je podario fizičko telo da me nosi, život za borbu, starost za odmor i smrt za mir.
Ono što čini život dobrim, čini i smrt dobrom. (6)

Kad je umro Chin Shih, prijatelji su se čudili što Chuang Tzu ne nariče i ne plače iako je upravo izgubio prijatelja. Na to im je on odgovorio:

Kad se rodio, znači da je za to bilo vreme.
Sasvim je prirodno i da jednoga dana umre.

Ako ste spremni prihvatiti taj sled stvari, neće vas zahvatiti ni preterano veselje ni preterana tuga. (3)
Za Chuang Tzua sve je relativno, a kada bismo ga ipak mogli pokušati nagovoriti na jedan iskaz za koji nema protuiskaza, njegovi biografi kažu da bi to najverojatnije bilo:

Nebo i Zemlja i ja rođeni smo istovremeno i svi oblici postojanja i ja smo jedno. (2)
 izvor
Vesna Perhat