U kitovoj utrobi, Džordž Orvel, 1940

Kada se roman Henrija Milera Rakova obratnica pojavio 1935. godine, pozdravljen je krajnje opreznim rečima hvale, što je u nekim slučajevima očigledno bilo uslovljeno strahom da čitalac ne ispadne uživalac pornografije. Među onima koji su ga hvalili bili su T. S. Eliot, Herbert Rid, Oldus Haksli, Džon Dos Pasos, Ezra Paund – sve u svemu, ne baš pisci na glasu u to vreme. Zapravo, tema ove knjige, a u izvesnoj meri i njena duhovna atmosfera, pre i pripadaju dvadesetim nego tridesetim godinama dvadesetog veka.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Rakova obratnica je roman u prvom licu, ili autobiografija u ruhu romana, kako god vam drago. Sam Miler je uporno naziva čistom autobiografijom, ali tempo i pripovedačka tehnika ove knjige jesu karakteristični za roman. U pitanju je priča o američkom Parizu, ali ne baš onakva kakvu očekujemo, zato što ispada da su Amerikanci koji se pojavljuju u njoj švorc. U godinama ekonomskog procvata, kada je dolara bilo u izobilju a kupoprodajna vrednost franka bila mala, Pariz je zadesila bujica umetnika, pisaca, studenata, diletanata, turista, razvratnika i pukih zevzeka kakvu svet verovatno nikada nije video. U nekim je četvrtima broj takozvanih umetnika mora biti nadgornjavao broj radnika – štaviše, veruje se da je krajem dvadesetih u Parizu bilo čak trideset hiljada slikara, mahom tobožnjih. Meštani su do te mere bili oguglali na umetnike da su promukle lezbijke u somotnim pumparicama i mladići u grčkim ili srednjevekovnim kostimima mogli proći ulicom potpuno neopaženi, dok je duž Sene kod Notr-Dama bilo gotovo nemoguće prokrčiti put kroz šumu slikarskih štafelaja. Bilo je to doba autsajdera i zanemarenih genija, a svima je na usnama bilo Quand je serai lancé[1]. Kako se ispostavilo, nikom nije lancé, iznenada, poput novog ledenog doba, banula je recesija, kosmopolitska bagra umetnika je iščezla, a prostrani kafei sa Monparnasa koji su tek deset godina ranije do sitnih sati bili krcati hordama kreštavih pozera postali su mračne grobnice u kojima više čak ni duhovi ne obitavaju. Upravo o ovom svetu – opisanom, između ostalog, u Taru Vindama Luisa – Miler piše, ali on se bavi samo nižim slojem lumpenproleterskog ruba kojem je uspelo da preživi recesiju zato što se delom sastoji od istinskih umetnika, a delom od istinskih protuva. Zanemareni geniji, paranoici koji se uvek „spremaju“ da napišu roman koji će oduvati Prusta jesu tu, ali oni su geniji samo u retkim trenucima kada se ne dovijaju za sledeći obrok. Većim delom, reč je o priči u kojoj se opisuju sobe radničkih hotela koje vrve od bubašvaba, makljanja, pijančenja, jeftini bordeli, ruske izbeglice, prosjačenja, prevare i privremeni poslovi. Celokupna atmosfera sirotinjskih pariskih četvrti onako kako ih vidi stranac – kaldrmisani sokaci, kiseli vonj smeća, bistroi sa masnim tezgama od cinka i izlizanim ciglenim podovima, zelene vode Sene, plavi mundiri Republikanske garde, polomljeni metalni pisoari, osobeni slatkasti miris stanica podzemne železnice, cigarete koje se raspadaju, golubovi u Luksemburškim baštama – sve, ili bar osećaj svega toga je tu.  

 

Naizgled, nema materijala koji bi manje obećavao. U vreme kada je Rakova obratnica objavljena, Italijani su ulazili u Abisiniju, a Hitlerovi koncentracioni logori već su bili počeli da bubre. U središtu intelektualne pažnje bili su Rim, Moskva i Berlin. Nije delovalo kao trenutak u kojem bi ikakav izuzetan roman o američkim klošarima koji žicaju za piće u Latinskoj četvrti imao izgleda da bude napisan. Naravno, pisac nije dužan da piše o savremenoj istoriji, ali pisac koji jednostavno ignoriše najznačajnije javne događaje uglavnom je ili danguba ili čist idiot. Sudeći isključivo po temi Rakove obratnice, većina bi verovatno ovu knjigu uzela za običan delić bezobraštine koje nam je pretekla iz dvadesetih godina. Ali, skoro svi koji su knjigu pročitali gotovo istog trena su se uverili da u pitanju nije ništa slično, već jedno krajnje izuzetno delo. Kako i zašto izuzetno? Na to pitanje nikad nije lako dati odgovor. Bolje da počnem od utiska koji je Rakova obratnica ostavila na mene lično.

  

Kada sam prvi put otvorio Rakovu obratnicu i shvatio da je puna nepristojnih reči, prva moja reakcija bila je odbijanje da budem zadivljen. Verujem da bi se većina ljudi tako postavila. Kako god, nakon izvesnog vremena činilo se da mi je i atmosfera knjige, uz bezbroj detalja, ostala u sećanju na jedan poseban način. Nakon godinu dana objavljena je Milerova druga knjiga, Crno proleće. Rakova obratnica je do tada već bila mnogo živopisnije prisutna u mom umu nego kada sam je premijerno čitao. Prvi utisak o Crnom proleću bio je da ovo delo predstavlja nazadovanje, uz činjenicu da ne poseduje istu snagu jedinstva kao Milerov prvenac. Opet, nakon još godinu dana bilo je mnogo odlomaka iz Crnog proleća koji su takođe bili pustili korenje u mom pamćenju. Očigledno je da su ovo knjige koje za sobom ostavljaju osoben ukus - knjige koje „stvaraju svet za sebe“, kako glasi izreka. Ovakve knjige nisu nužno dobre knjige, mogu to biti dobre loše knjige kao što su Rafls ili Šerlok Holms, ili perverzne i morbidne knjige poput Orkanskih visova i Kuće sa zelenim kapcima. Ipak, naiđe tu i tamo roman koji nam ukaže na neki novi svet otkrivajući ne ono što nam je nepoznato, već ono što znamo. Ono što je istinski značajno u vezi Uliksa, primerice, jeste upravo svakidašnjost njegove građe. Naravno da u Uliksu ima i mnogo toga još, jer Džojs je na neki način pesnik, a takođe i ogroman pedant, ali njegovo pravo postignuće jeste što je na papir stavio ono što je poznato. Usudio se – jer stvar je usuda koliko i tehnike – da iznese imbecilnosti unutrašnje svesti i time otkrije Ameriku koja je svima bila pred nosom. Eto nama čitavog jednog sveta građe za koju ste po njenoj prirodi smatrali da je neizraziva, a nekome je pošlo za rukom da je izrazi, i to za posledicu ima razbijanje, u svakom slučaju privremeno, samoće u kojoj ljudsko biće obitava. Kako čitate neke odlomke Uliksa osećate da su  Džojsova i vaša svest jedno, da on zna sve o vama iako za vas nikada nije čuo, da postoji neki svet van vremena i prostora u kojem ste vi i on zajedno. I premda ne podseća na Džojsa u drugim pogledima, primesa ove osobine postoji i kod Henrija Milera. Ne svuda, zato što mu je delo prilično neujednačeno i ponekad, pogotovo u Crnom proleću, teži da se sklizne u puko praznoslovlje ili vodnjikavi svet nadrealista. Ali pročitajte pet, deset stranica neke njegove knjige i osetićete jedinstveno olakšanje koje ne potiče toliko od činjenice da razumete, koliko od činjenice da vas neko razume. „On zna sve o meni“, osećate; „napisao je ovo samo za mene“. Kao da možete da čujete glas koji vam se obraća, topli američki glas, bez laži u sebi, bez popovanja, čisto jedna implicitna pretpostavka da smo svi isti. Na tren ste utekli lažima i uprošćavanjima, stilizovanom, marionetskom kvalitetu obične proze, čak prilično dobre proze, i bavite se prepoznatljivim doživljajima ljudskih bića.  

 

 

Ali kakvim događajima? Kakvih ljudskih bića? Miler piše o čoveku na ulici i, kad smo već tu, baš šteta što je reč o ulici punoj bordela. To vam je kazna što ste napustili domovinu. To znači presađivanje vaših korena u pliće zemljište. Izgnanstvo je verovatno tegobnije za pisca nego za slikara ili čak pesnika, zato što će ga za posledicu otrgnuti od radničkog života i suziti mu opseg kretanja na ulicu, kafe, crkvu, bordel i atelje. Sve u svemu, u Milerovim knjigama čitate o ljudima koji žive životom izgnanika, ljudi koji piju, pričaju, razmišljaju i bludniče, ne o ljudima koji rade, žene se i podižu decu; šteta, jer bi i jedan i drugi niz aktivnosti bio opisan podjednako dobro. U Crnom proleću postoji krasan flešbek Njujorka, uzavrelog Njujorka punog Iraca iz doba O. Henrija, ali najbolje su pariske scene i, s obzirom da su kao društveni tipovi potpuno bezvredni, pijanci i klošari iz kafea obrađeni su osećajem za oblikovanje karaktera i majstorstvom tehnike kojima nema ravnih u ma kojem od romana objavljenih u skorije vreme. Ne samo da su svi oni verodostojni, već su i potpuno poznati; imate osećaj da su se sve njihove dogodovštine desile vama lično, premda čisto kao avanture one ne predstavljaju ništa posebno. Henri radi sa jednim setnim studentom iz Indije, onda nalazi drugi posao u nekom odvratnom francuskom liceju tokom talasa hladnog vremena kada se cevi u nužnicima zamrzavaju, odlazi na pijanke u Avr sa svojim prijateljem Kolinsom, pomorskim kapetanom, posećuje bordele gde nalazi prelepe crnkinje, vodi razgovore sa svojim prijateljem Van Nordenom, piscem koji u glavi ima vrhunski roman, samo nikako da se nakani i da počne da ga piše. Njegovog prijatelja Karla, na ivici gladovanja, odvodi bogata udovica koja želi da ga oženi. Tu su beskonačni, hamletovski razgovori u kojima Karl pokušava da odluči šta je gore, biti gladan ili spavati sa staricom. On do detalja opisuje svoje posete udovici; kako je odlazio u hotel obučen u svoje najbolje odelo, kako je pre nego što je ušao zaboravio da mokri, pa je celo veče predstavljalo jedan dugačak krešendo patnje itd. A na kraju krajeva, ništa od toga nije tačno, udovica čak ni ne postoji – Karl ju je jednostavno izmislio kako bi se napravio važan. Cela je knjiga, manje-više, u ovom stilu. Zašto su onda ove čudovišne trivijalnosti tako zanimljive? Prosto zato što celokupna atmosfera deluje jako poznato, zato što sve vreme imate osećaj da se ove stvari dešavaju vama. A taj osećaj imate zato što je neko odlučio da odbaci žanrovski jezik običnog romana i izvuče real-politik unutrašnje svesti na površinu. U Milerovom slučaju, ne radi se toliko o istraživanju mehanizama svesti koliko o dugu prema svakodnevnim činjenicama i svakodnevnim osećanjima. Jer, istina je da veliki broj običnih ljudi, možda zapravo i većina, govori i ponaša se upravo onako kako je ovde zabeleženo. Bezobzirna vulgarnost kojom likovi u Rakovoj obratnici govore jako je retka u prozi, ali je izuzetno uobičajena u stvarnom životu; iznova sam imao prilike da slušam upravo takve razgovore od ljudi nisu čak ni bili svesni da im je jezik vulgaran. Valja istaći da Rakova obratnica nije knjiga nekog momčeta. Kada je objavljena, Miler je bio u svojim četrdesetim, i premda je od tada napisao tri ili četiri druge knjige, jasno je da je sa svojim prvencem živeo godinama. U pitanju je jedna od onih knjiga koje polako sazrevaju u uslovima siromaštva i tmine, uz ljude koji su svesni onoga što imaju, pa im se da čekati. Njihova je proza zadivljujuća, a tu i tamo u Crnom proleću i više od toga. Nažalost, nemam mogućnosti da citiram; nepristojnih reči gotovo je svuda. Ali nabavite Rakovu obratnicu, nabavite Crno proleće i probistrite naročito prvih stotinu stranica. One će vam pružiti predstavu o tome šta se još uvek može, čak i ovako kasno, sa engleskom prozom. U njima se sa engleskim postupa kao sa govornim jezikom, ali govornim jezikom koji se koristi bez straha, tj. bez straha od retorike, ili od nesvakidašnje ili poetske reči. Vratio se pridev, nakon desetogodišnjeg izgnanstva. U pitanju je lepršava, nabrekla proza, proza koja ima ritam, nešto posve drugačije od jednoličnih i uzdržanih iskaza i kafanskih dijalekata koji se trenutno traže. 

 

 

 

 

Kada se pojavi knjiga kalibra Rakove obratnice, sasvim je prirodno da prvo što ljudi primete bude njena skarednost. S obzirom na trenutno poimanje književne pristojnosti, uopšte nije lako nepristrasno sagledati jednu nepristojnu knjigu. Čitalac je ili šokiran i zgađen, ili je na morbidan način očaran, ili je pre svega ostalog odlučan u nameri da ne bude zadivljen. Ovo poslednje je verovatno i najčešća reakcija, a rezultat se onda ogleda u tome da nepristojne knjige često dobiju manje pažnje nego što zaslužuju. Prilično je popularno govoriti kako ne postoji ništa lakše nego napisati skarednu knjigu, kako ljudi to čine jedino da bi se o njima govorilo, kako bi uzeli novac itd. Ono što jasno ukazuje da nije tako jeste činjenica da su knjige koje su skaredne u policijsko-pravnom smislu izuzetno retke. Da je na bezobraznim rečima novac lako zaraditi, mnogo bi ga više ljudi zarađivalo. Ali, kako se „skaredne“ knjige ne pojavljuju baš često, postoji tendencija da se sve trpaju u isti koš, po pravilu nezasluženo. Rakova obratnica je često puta bila nejasno dovođena u vezu sa dvema drugim knjigama, Uliksom i Putovanjem na kraj noći, ali ni u jednom ni u drugom slučaju nema mnogo sličnosti. Ono što Miler i Džojs imaju zajedničko jeste spremnost da pominju ništavne, prljave činjenice svakodnevnice. Na stranu razlike u tehnici, scena pogreba u Uliksu, recimo, uklopila bi se u Rakovu obratnicu; celo to poglavlje predstavlja neku vrstu ispovesti, exposé plašljive unutrašnje bezobzirnosti ljudskog bića. I tu se sličnost završava. Kao roman, Rakova obratnica je puno slabija od Uliksa. Džojs je umetnik onako kako Miler nije i verovatno ne bi želeo da bude, i koji u svakom slučaju puca mnogo više. On istražuje različita stanja svesti, san, maštu (poglavlje bronza pored zlata[2]), pijanstvo itd. i sve ih spaja u ogroman složen dezen, gotovo nalik na viktorijanski „zaplet“. Miler je jednostavno stari lisac koji govori o životu, običan poslovni Amerikanac, intelektualno hrabar i jak na jeziku. Možda je bitno što on izgleda upravo onako kako svi zamišljaju poslovnog Amerikanca. Kada je u pitanju poređenje sa Putovanjem na kraj noći, ono je još bespredmetnije. I jedna i druga knjiga koriste nepristojne reči, i jedna i druga su u izvesnom smislu autobiografske, ali to je sve. Putovanje na kraj noći je knjiga sa namerom, a njena je namera protiviti se užasu i i besmislenosti savremenog života – zapravo, doduše, života. To je krik neizdrživog gnušanja, glas iz septičke jame. Rakova obratnica je gotovo sušta suprotnost tome. Situacija je postala do te mere neobična da maltene izgleda neprirodno, ali u pitanju je knjiga o čoveku koji je srećan. Isto važi i za Crno proleće, iako u nešto manjoj meri, jer je prošarano nostalgijom. Uz godine lumpenproleterskog života za sobom, glad, skitalaštvo, štroku, neuspehe, noći na otvorenom, bitke sa službenicima kancelarije za doseljenike, beskrajne borbe za nešto novca, Miler shvata da uživa. Upravo one strane života koje Selina užasavaju njega privlače. Tako daleko od protivljenja, on prihvata. Sama reč „prihvatanje“ u sećanje priziva njegovu pravu sličnost, jednog drugog Amerikanca, Volta Vitmana. 

 

 

Ipak, ima nečeg krajnje nesvakidašnjeg u tome da budete Vitman tridesetih godina dvadesetog veka. Nije izvesno da li bi sam Vitman, da je živ, danas napisao išta što bi makar podsećalo na Vlati trave. Na kraju krajeva, ono što on govori jeste „Prihvatam“, ali postoji drastična razlika između prihvatanja sada i prihvatanja tada. Vitman je pisao u doba besprimernog blagostanja i, povrh toga, u zemlji u kojoj je sloboda bila nešto više od reči. Demokratija, ravnopravnost i drugarstvo o kojem stalno govori nisu neki daleki ideali, već nešto što mu je bilo pred nosom. Sredinom devetnaestog veka Amerikanci su se osećali slobodnim i ravnopravnim, bili su slobodni i ravnopravni, onoliko koliko je to moguće izvan čisto komunističkog društva. Bilo je siromaštva, pa čak i klasnih razlika, ali izuzev crnaca nije postojala nijedna druga trajno potisnuta klasa. Svako je u sebi nosio, kao neko jezgro, svest da može da zaradi za pristojan život, a da za to nikome ne liže pete. Kada čitate o Tvenovim splavarima i kormilarima ili Hartovim kopačima zlata sa zapada, oni vam igledaju čudnije od ljudoždera iz kamenog doba. Objašnjenje jednostavno leži u činjenici da su svi oni slobodna ljudska bića. Ali isti je slučaj i sa miroljubivom, pitomom Amerikom država sa istočne obale, Amerikom Malih žena, Helenine dečice i Spuštanja iz Bangora. Život ima nemiran i bezbrižan kvalitet koji možete doživeti dok čitate, kao fizički osećaj u svom trbuhu. Upravo ovo Vitman slavi, premda to zapravo čini jako loše, jer spada u one pisce koji vam govore šta treba da osećate umesto da vam to omoguće. Srećom po njegova ubeđenja, valjda, umro je prerano da posvedoči propadanje američkog načina života koje je došlo sa usponom masovne industrije i iskorištavanjem jeftine radne snage doseljenika. 

 

 

Milerov stav je duboko srodan Vitmanovom gledištu, i gotovo svi koji su ga čitali su to primetili. Rakova obratnica se završava jednim naročito vitmanovskim odlomkom u kojem, nakon razvratnosti, prevara, tuča, pijančenja i imbecilnosti, on jednostavno seda i posmatra Senu kako teče, u nekoj vrsti tajnovitog prihvatanja stvari onakvim kakve jesu. Samo, šta on to prihvata? Kao prvo, nikakvu Ameriku, već staru kosturnicu Evropu, gde je svako zrno zemlje prošlo kroz bezbroj leševa. Kao drugo, nikakvo doba širenja i slobode, već doba straha, tiranije i disciplinovanja. Reći „Prihvatam“ u vremenu kao što je naše znači reći da prihvatate koncentracione logore, gumene pendreke, Hitlera, Staljina, bombe, aeroplane, hranu iz konzervi, mitraljeze, pučeve, čistke, parole, pokretne trake Budo, gas maske, podmornice, uhode, provokatore, cenzuru štampe, tajne zatvore, aspirine, holivudske filmove i politička ubistva. Ne samo te stvari, naravno, ali njih između ostalog. I uglavnom je to stav Henrija Milera. Ne baš uvek, zato što na trenutke pokazuje znakove prilično prosečne sorte književne nostalgije. Postoji jedan dugačak pasus u prvom delu Crnog proleća u slavu srednjeg veka, koji kao proza mora biti jedno od najupečatljivijih pisanija u skorije vreme, ali u kojem je prikazan stav koji ne odudara mnogo od Čestertonovog gledišta. U Maksu i belim fagocitima imamo atak na savremenu američku civilizaciju (žitarice za doručak, celofan itd.) iz uobičajenog ugla književnika koji mrzi industrijalizam. Ali u principu stav glasi „Progutajmo celu stvar“, i otud prividna zaokupljenost nepristojnošću i stranom života koja se bavi „prljavim vešom“. Prividna, jer istina zapravo glasi da se prosečni, svakodnevni život u mnogo većoj meri sastoji od užasa nego što beletristi haju da priznaju. Sam Vitman je „prihvatio“ mnogo toga što su njegovi savremenici smatrali zabranjenim. On ne piše samo o preriji, već tumara gradom i primećuje smrskanu lobanju samoubice, „bleda i bolesna lica onanista“ itd. Opet, nema spora da je naše doba, barem u Zapadnoj Evropi, nezdravije i pesimističnije od doba u kojem je Vitman pisao. Za razliku od Vitmana, mi živimo u svetu koji se smanjuje. „Demokratski vidici“ su se završili bodljikavom žicom. Manje je osećanja stvaranja i rasta, sve manje naglaska na kolevci, što se beskonačno ljulja, a sve više na čajniku koji se beskonačno puši. Prihvatiti civilizaciju onakvom kakva jeste praktično znači prihvatiti propadanje - prestao je da bude energičan i postao pasivan stav – čak „dekadentan“, ako ta reč uopšte nešto znači. 

 

 

Ipak, baš zato što je, u izvesnom smislu, pasivan prema iskustvu, Miler ima mogućnost da se približi običnom čoveku više nego što to mogu smerniji pisci. Jer, običan čovek takođe je pasivan. U jednom uskom krugu (kućni život, eventualno učešće u sindikatu ili lokalnoj politici) on se oseća gospodarom svoje sudbine, ali pred velikim zbivanjima je bespomoćan koliko i pred samim zemljotresom. Tako daleko od svakog pokušaja da utiče na budućnost, on će jednostavno prilegnuti i pustiti da mu se stvari dogode. Tokom poslednjih deset godina književnost se sve više uključivala u politiku, a posledica je ta da u njoj sada ima manje prostora za običnog čoveka nego u ma kojem trenutku tokom protekla dva veka. Promena u preovlađujućem književnom stavu vidi se kada uporedimo knjige o Španskom građanskom ratu sa knjigama koje su napisane o Prvom svetskom ratu. Prva upadljiva stvar u vezi sa knjigama o Španskom građanskom ratu jeste njihova užasna tupost i nekvalitet. Opet, još važnije od toga jeste da su skoro sve one, desničarske ili levičarske, napisane iz političkog ugla, od strane samouverenih ideoloških pobornika koji vam govore šta da mislite, dok su knjige o Velikom ratu pisali obični vojnici ili mlađi oficiri koji se nisu čak niti pretvarali da razumeju u čemu je cela stvar. Knjige kao što su Sve je mirno na zapadnom frontu, Vatra, Zbogom oružje, Herojeva smrt, Zbogom svemu tome, Sećanja jednog pešadijskog oficira i Niži oficir na Somi nisu pisali propagandisti već žrtve. Oni zapravo kažu „O čemu se kog đavola ovde radi? Bog će ga znati. Možemo samo da trpimo.“ I, premda autor ne piše o ratu, niti, u celini uzev, o potištenosti, to je bliže Milerom stavu od sveznanja koje je danas popularno. Buster, kratkotrajni časopis čiji je bio jedan od urednika, imao je običaj da se u oglasima opisuje kao „nepolitički, neobrazovni, neprogresivan, nekooperativan, neetički, neknjiževni, nedosledan, nesavremen“, a sama Milerova dela mogla bi se opisati gotovo istim rečima. U pitanju je glas iz gomile, iz redova podređenih, iz kupea treće klase, glas običnog nepolitičnog, nemoralnog, pasivnog čoveka. 

 

Frazu „običan čovek“ koristim prilično slobodno, i uzeo sam zdravo za gotovo da „običan čovek“ postoji, što danas neki poriču. Ne kažem da ljudi o kojima Miler piše čine većinu, još manje da piše o proletarijatu. Niti jedan engleski ili američki romanopisac nije još uvek ozbiljno pokušao tako nešto. A opet, ljudi u Rakovoj obratnici nisu obični u toj meri što su dokoni, na rđavom glasu i manje-više „umetnički nastrojeni“. Kao što sam već rekao, to je šteta, ali u pitanju je neizbežna posledica izgnanstva. Milerov „obični čovek“ nije ni neki nekvalifikovan radnik ni domaćin iz predgrađa, već čovek s dna, déclassé, avanturista, američki intelektualac bez korena i novca. Međutim, čak se i ovakva iskustva u priličnoj meri poklapaju sa doživljajima normalnijih ljudi. Miler je mogao da izvuče maksimum iz svog krajnje ograničenog materijala zato što je bio dovoljno hrabar da se sa njim poistoveti. Običnom čoveku, „prosečnom senzualnom čoveku“ data je moć govora, poput Valamove magarice. 

 

Ispostaviće se da je reč o nečemu što je zastarelo, ili u svakom slučaju nepopularno. Prosečan senzualan čovek je nepopularan. Zaokupljenost seksom i istinitošću unutrašnjeg života su nepopularni. Američki Pariz je nepopularan. Knjiga poput Rakove obratnice, objavljena u takvo vreme, mora biti ili kakvo dosadno prenemaganje ili nešto neobično, i verujem da bi se većina ljudi koji su je pročitali složila da ovo prvo nije. Vredi pokušati da se otkrije šta baš ovaj izlet iz trenutne književne mode znači. Međutim, da bi to učinili, moramo ga sagledati u odnosu na njegovu pozadinu – tj. u odnosu na opšti razvoj engleske književnosti dvadeset godina od Velikog rata.        

        

II

  

Kada se za nekog pisca kaže da je u modi, pod tim se gotovo uvek podrazumeva da mu se dive ljudi mlađi od trideset godina. Na početku perioda o kojem govorim, godinama za vreme i neposredno nakon rata, pisac koji je imao najveći uticaj na intelektualnu omladinu gotovo sigurno bio je Hausman. Među ljudima koji su između 1910-1925 bili pubertetlije, Hausman je uživao ogroman uticaj koji danas uopšte nije lako razumeti. Godine 1920, kada mi je bilo sedamnaest, verovatno sam znao napamet celog Momka iz Šropšira. Pitam se koliki je u ovom trenutku uticaj Momka iz Šropšira na nekog dečaka istih godina i manje-više istih razmišljanja? Ne sumnjam da je čuo za ovu pesmu, možda čak i bacio pogled na nju; možda mu padne u oči kao jeftino domišljata – verovatno bi to bilo sve. Pa opet, ovo su pesme koje smo ja i moji ispisnici imali običaj da recitujemo jedni drugima, iznova i iznova, u nekoj vrsti ekstaze , baš kao što su ranije generacije recitovale Mereditovu Ljubav u dolini, Svinbernovu Prozerpinin vrt itd.

With rue my heart is laden

For golden friends I had, 

For many a roselipt maiden 

And many a lightfoot lad.

  

By brooks too broad for leaping 

The lightfoot boys are laid; 

The roselipt girls are sleeping 

In fields where roses fade.[3]

 

Jednostavno odzvanja. Ali izgleda da nije odzvanjalo 1920. godine. Zašto se mehurić uvek rasprsne? Da bi dobili odgovor na to pitanje, u obzir se moraju uzeti spoljašnji uslovi koji određene pisce čine popularnim u određeno vreme. Hausmanove pesme nisu privukle mnogo pažnje kada su prvi put bile objavljene. Čega je to bilo u njima što je toliko jako privlačilo celu jednu generaciju, generaciju rođenu oko 1900. godine?

Kao prvo, Hausman je „seoski“ pesnik. Njegove pesme vrve od lepote pokopanih sela, nostalgije mesnih naziva,  Klanton i Klanberi, Najton, Ladlou, „na Venlok Edžu“, „u leto na Bridonu“, slamnatih krovova i zvonjave iz kovačnica, divljih zelenkada na pašnjacima, „modrih brda koja ostaju u sećanju“. Sa izuzetkom pesama o ratu, engleska poezija iz perioda od 1910-1925 uglavnom je „seoska“. Razlog je nesumnjivo bio to što je klasa profesionalnih rentijeranekoj vrsti tajnovitog prihvatanja stvari onakvim kakve jesu. u svakom slučaju, ipak, tada je daleko više nego sada preovladavala neka vrsta snobizma pripadanja selu i preziranja grada. Engleska toga doba jedva da je bila više zemljoradnička nego danas, ali pre nego što je laka industrija počela da se širi bilo je zgodnije uzimati je za takvu. Većina dečaka iz srednje klase odrasla je u vidokrugu farmi i, prirodno, upravo slikovita strana seoskog života bila je ono što im se dopalo – oranje, žetva, zdevanje stogova itd. Ukoliko sâm nije da to morao da radi, male su bile šanse da će dečak obratiti pažnju na užasno kulučenje prilikom okopavanja repe, muženja krava ispucalih vimena u četiri ujutru itd. Period neposredno pre, neposredno nakon, štaviše i tokom rata bio je slavno doba „pesnika prirode“, vrhunac Ričarda Džefriza i V. H. Hadsona. Rupert Brukov Grančester, hit pesma iz 1913. godine, nije ništa drugo do ogroman mlaz „seoskog“ sentimenta, neka vrsta nakupljenog izbljuvka iz želuca ispunjenog nazivima mesta. Kao pesma, Grančester nije čak ni bezvredna, ali kao ilustracija osećanja intelektualne srednjeklasne omladine toga doba ona predstavlja dragocen dokument. 

 

 

Hausman se, kako god, nije oduševljavao ružama puzavicama u vikendaškom duhu Bruka i ostalih. Motiv „sela“ je sve vreme tu, ali uglavnom kao pozadina. Većina ovih pesama ima kvaziljudsku temu, neku vrstu idealizovanog seljaka, zapravo modernog Strefona ili Koridona, što je samo po sebi neodoljivo privlačno. Iskustvo pokazuje da precivilizovani ljudi obožavaju da čitaju o seljacima (ključni izraz je „bliski tlu“) zato što ih zamišljaju primitivnijim i strasnijim od sebe samih. Otud roman Šile Kej Smit o „mračnoj zemlji“ i sl. I u to vreme, dečak iz redova srednje klase, sa svojim pristrasnim stavom prema „selu“, poistovetio bi se zemljoradnikom kao što to nikad ne bi učinio sa gradskim radnikom. Većina dečaka u glavama je imala sliku idealizovanog orača, ciganina, lovokradice ili lovočuvara koji je uvek predstavljen kao divalj i slobodan nedodrža koji živi za hvatanje zečeva, borbe petlova, konje, pivo i žene. Mejsfildova Večita milost, još jedno dragoceno delo iz prošlosti koje je odmah steklo popularnost među dečacima pre i nakon ratnih godina, prikazuje vam ovu sliku u krajnje sirovom obliku. Ipak, Hausmanove Morise i Terense možemo uzeti za ozbiljno, a Mejsfildovog Sol Kena ne; s ove njegove strane, Hausman je bio Mejsfild sa primesama Teokrita. Štaviše, sve njegove teme su pubertetlijske – ubistvo, samoubistvo, nesrećna ljubav, rana smrt. One se bave jednostavnim, razumljivim katastrofama koje vam daju osećaj da ustajete protiv „elementarnih činjenica“ u životu:

 

The sun burns on the half-mown hill,

Now the blood has dried; 

And Maurice among the hay lies still 

And my knife is in his side.[4] 

I opet:

 

They hand us now in Shrewsbury jail 

And whistles blow forlorn, 

And trains all night groan on the rail 

To men who die at morn.[5] 

 

Manje-više, na istoj je talasnoj dužini. Sve propada. „Ned dugo leži na groblju a Tom dugo leži u zatvoru.“ Obratite pažnju i na izvrstan primer samosažaljenja – osećaj da vas „niko ne voli“:

 

The diamond drops adorning

The low mound on the lea,

These are the tears of morning,

That weeps, but not for thee.[6] 

 

Eto ti ga na, drto momče! Takve su pesme mogle biti sročene izričito za pubertetlije. Nepopravljivi seksualni pesimizam (devojka uvek umire ili se udaje za nekog drugog) izgledao je kao mudrost za dečake koji su skupljani u bačije zvane privatne škole i bili poluskloni da žene shvataju kao nešto nedostižno. Sumnjam da je sâm Hausman ikada imao takvu sklonost prema devojkama. U svojim pesmama, žensko stanovište se ne uzima u obzir, ona je puka nimfa, sirena, podlo poluljudsko stvorenje koje vas malko zavodi, da bi vam onda uteklo.

 

Međutim, Hausman se ne bi toliko dopadao ljudima koji su bili mladi 1920. godine da u sebi nije imao još jednu žicu, a to je njegova bogohulna, antinomistička, „cinična“ žica. Boj koji se uvek bije između dve generacije dobio je naročito gorak ukus krajem Velikog rata; jednim delom zbog samog rata, drugim zato što se javio kao indirektna posledica Ruske revolucije, ali u svakom slučaju, intelektualna borba se očekivala negde u to vreme. Blagodareći po svoj prilici lagodnosti i bezbednosti života u Engleskoj, kojeg čak i rat teško da je uzdrmao, mnogi ljudi čiji su stavovi formirani osamdesetih ili ranije prenose ih prilično nepromenjene u dvadesete godine XX veka. U međuvremenu, kada govorimo o mlađoj generaciji, zvanična verovanja rušila su se kao kule od peska. Recimo, kriza u religioznim ubeđenjima bila je spektakularna. Na nekoliko godina, netrpeljivost između starih i mladih imala je karakter istinske mržnje. Ono što je ostalo od ratne generacije izvuklo se iz pokolja da bi zateklo svoje stare kako još uvek urliču parole iz 1914, a nešto mlađa generacija dečaka grčila se pod pokvarenim neoženjenim učiteljima. Oni su ti kojima se Hausman dopada, sa svojom nagoveštenom seksualnom pobunom i ličnom ozlojeđenošću protiv boga. Istina, bio je rodoljubiv, ali na bezopasan staromodan način, više u stilu crvenih mundira i Bog nek’ čuva kraljicu nego šlemova i Obesite švapskog cara. Još je bio i dovoljno antihrišćanski nastrojen – zalagao se za gorki, prkosni paganizam, verovanje da je život kratak i da su bogovi čovekovi neprijatelji, što se savršeno uklapalo u pretežno raspoloženje omladine; a sve zapakovano u ljupki krhki stih koji se gotovo isključivo sastoji od jednosložnih reči.     

 

   

Ispašće da sam o Hausmanu govorio kao da je običan propagandista, slovogovornik ustaljenih fraza i navodljivih „delića“. Očigledno da je bio i više od toga. Nema potrebe da ga podcenjujemo danas samo zato što je pre par godina bio precenjen. Iako se zbog ovakvih izjava dospeva u nevolju, prilično je njegovih pesama (U srcu mome ...)  koje neće još dugo ostati uskraćene za naklonost čitalaca. Ali u suštini, uvek je piščeva tendencija, njegova „namera“, njegova „poruka“ ono šta ga čini voljenim ili nevoljenim. Dokaz za to jesu neverovatne poteškoće da knjizi koja vam ozbiljno narušava najdublja ubeđenja pripišete ma kakvu književnu vrednost. I nijedna knjiga nije istinski neutralna. Ova ili ona tendencija uvek je primetna, u poeziji koliko i u prozi, makar i ako samo utiče na formu i izbor rečnika. Ali pesnici koji zavrede široku popularnost, poput Hausmana, definitivno su po pravilu književni patuljci.

 

Nakon rata, nakon Hausmana i „prirodnjaka“, javlja se grupa pisaca posve drugačijih tendencija – Džojs, Eliot, Paund, Lorens, Vindam Luis, Oldus Haksli, Liton Strejči. Za sredinu i drugu polovinu dvadesetih godina oni predstavljaju „pokret“ koliko i grupa okupljena oko Oden-Spendera za poslednjih par godina. Istini za volju, ne mogu se svi daroviti pisci tog perioda uklopiti u dati obrazac. Na primer, iako je svoju najbolju knjigu napisao 1923. godine ili tu negde, E. M. Forster je u suštini predratni autor, a Jejts ni iz jedne svoje faze ne izgleda kao da pripada dvadesetim. Ostali živi autori - Mur, Konrad, Benet, Vels, Norman Daglas ispucali su se pre nego što je rat uopšte izbio. S druge strane, pisac koga treba dodati ovoj grupi, ioako u usko književnom smislu teško da joj „pripada“ jeste Samerset Mom. Naravno, datumi se ne poklapaju u potpunosti; većina ovih pisaca već je bila objavila knjige pre rata, ali možemo ih svrstati u posleratne isto kao što su mlađi ljudi koji trenutno pišu poslekrizni. Jednako, razume se, mogli ste iščitavati većinu književnih časopisa toga doba bez ikakve ideje da ovi ljudi jesu „pokret“. Čak više tada nego inače velike zverke književnog novinarstva bile su zauzete pretvaranjem da predzadnje doba nije bilo okončano. Skvajer je vladao časopisom London Mercury, Gibs i Volpol si bili božanstva biblioteka, negovao se kult veselja i muževnosti, piva i kriketa, lula od drveta divlje ruže i monogamije, i uvek je bilo moguće zaraditi koji gvineju pisanjem članka u kojem se žigoše „inteligencija“. Svejedno, upravo je ta omražena inteligencija osvojila srca mladih. Iz Evrope briše vetar, a davno pre 1930. godine oduvao je sa pivsko-kriketske škole sve osim viteštva.

  

Ipak, prvo što se dâ primetiti u vezi gorepomenute grupe autora jeste da oni ne liče na grupu. Štaviše, nekolicina njih snažno bi se usprotivila ideji da budu svrstani u isti koš sa nekolicinom drugih. Lorens i Eliot u stvarnosti su bili neprijatelji, Haksli je obožavao Lorensa ali mu je Džojs bio odbojan, većina ostalih bi prezirala Hakslija, Strejčija i Moma, a Luis je napadao sve redom; uistinu, njegova književna reputacija uglavnom i počiva na ovim napadima. Pa ipak, postoji izvesna sličnost u njihovom temperamentu, sada dovoljno očita, premda to ne bi bila pre desetak godina. Ono na šta se ona svodi jeste pesimizam uverenja. Opet, nužno je razjasniti šta podrazumevamo pod pesimizmom.

Ako je osnovna crta džordžijanskih pesnika bila „lepota prirode“, osnovna crta posleratnih pisaca bila bi „tragični smisao života“. Na primer, duh u pozadini Hausmanovih pesama nije tragičan, već čisto gunđav; reč je o hedonizmu kojeg su izneverili. Isto važi za Hardija, iako moramo načiniti izuzetak kada su u pitanju Gospodari. Međutim, grupa okupljena oko Džojsa i Eliota hronološki je došla kasnije, puritanizam im nije najveći neprijatelj, od početka mogu da „prozru“ većinu stvari za koje su se njihovi preci borili. Svi oni su u pogledu temperamenta neprijateljski raspoloženi prema pojmu „napredak“; oseća se ne samo kako se napredak ne dešava, već kako ne sme da se desi. Uz ovu opštu sličnost, postoje, naravno, razlike u pristupu između pomenutih pisaca, kao i različiti stepeni talenta. Eliotov pesimizam je delom hriščanski pesimizam, što podrazumeva izvesnu ravnodušnost prema ljudskoj patnji, a delom jadikovka nad propašču zapadne civilizacije („Mi smo šuplji ljudi, mi smo punjeni ljudi“ itd.), neko osećanje o sumraku bogova koje mu konačno, recimo u Sviniju Agonistu, omogućava da izvede poduhvat prikazivanja modernog života gorim nego što on to jeste. Kod Strejčija je jednostavno reč o pristojnom osamnaestovekovnom skepticizmu pomešanom sa njuhom za razotkrivanje. Kod Moma je u pitanju neka vrsta stoičkog mirenja sa sudbinom, stiskanje zuba pukka sahiba[7] negde istočno od Sueca, koji nastavlja da radi svoj posao ne verujući u njega, kao kakav antonijanski car. Na prvi pogled, Lorens ne liči na pesimističnog pisca jer, poput Dikensa, spada u ljude koji menjaju mišljenja i stalno insistira na tome da bi život ovde i sada bio dobar kada biste na njega gledali malčice drugačije. Ali ono što on zahteva jeste udaljavanje od naše mehanizovane civilizacije, do čega neće doći. Stoga se njegova ogorčenost prema sadašnjosti još jednom pretvara u idealizovanje prošlosti, ovaj put bezbedno mitske prošlosti, bronzanog doba. Kada Lorens više voli Etrurce (svoje Etrurce) od nas, teško je ne složiti se sa njim, a opet, na kraju krajeva, to jeste jedna vrsta defetizma, zato što to nije pravac u kojem se svet kreće. Život na koji on uvek ukazuje, život usredsređen na jednostavne misterije – seks, zemlja, vatra, voda, krv – propao je kao ideal. Sve što može, dakle, jeste želja da se stvari dogode na način na koji se  očigledno neće dogoditi. „Val velikodušnosti ili val smrti“, veli on, ali jasno je da sa ove strane horizonta nema nikakvih valova velikodušnosti. Zato on beži u Meksiko, gde umire u četrdeset petoj, par godina nego što će nagrnuti val smrti. Ispašće da o ovim ljudima ponovo govorim kao da su čisti propagandisti koji šire „poruku“. I opet je očigledno da su svi oni više od toga. Na primer, bilo bi besmisleno uzimati Uliks za obično razotkrivanje užasa savremenog života, „prljave ere Daily Mail-a“, kako je to sročio Paund. Zapravo, Džojs je „čistiji umetnik“ od većine pisaca. Ali Uliks nije mogao da napiše neko ko se samo bakće strukturom reči; on je proizvod jedne posebne vizije života, vizije jednog katolika koji je ostao bez svoje vere. Ono što Džojs kaže je“Evo kako izgleda život bez boga. Pogledajte ga samo!“ a njegove tehničke inovacije, premda nesumnjivo značajne, imaju prvenstveno da služe ovoj svrsi.

 

Ono što se dâ primetiti kod svih ovih pisaca jeste neizvesnost u pogledu njihove „namere“. Ne obrađa se pažnja na goruće probleme sadašnjice, iznad svega - nema politike u užem smislu. Oči su nam uprte u Rim, Vizant, Monparnas, Meksiko, Etrurce, Podsvest, solarni pleksus – svuda osim tamo gde se stvari zapravo dešavaju. Kada se čovek osvrne na dvadesete, ništa nastranije od načina na koji je svaki značajan događaj u Evropi uspevao da umakne pažnji visoke engleske inteligencije. Primera radi, Ruska revolucija gotovo da čezne iz svesti Engleske između Lenjinove smrti i Gladi u Ukrajini – periodu od desetak godina. Sve ovo vreme Rusija znači Tolstoj, Dostojevski i prognani plemići koji voze taksije. Italija su likovne galerije, ruševine, crkve i muzeji – ali ne i Crne košulje. Nemačka znači filmovi, nudizam i psihoanaliza – ali ne Hitler, za kog je retko ko znao pre 1931. U „kulturnim“ kružocima, umetnost radi umetnosti praktično se pretvara u obožavanje besmislenog. Književnost je trebalo da se svodi na zloupotrebu reči. Suditi o nekoj knjizi prema njenoj temi bio je neoprostiv greh, a čak je i znati njenu temu bilo podozrivo uzimano za nedostatak ukusa. Oko 1928. godine, u jednoj od tri istinski smešne šale koliko je Punch napisao od Velikog rata, neki nesnosan mladić prikazan je kako obaveštava svoju tetku o nameri da „piše“. „A o čemu ćeš pisati, pile moje?“ pita ga tetka. „Mila moja teto,“ kaže mladić pokunjeno, „pisac ne piše o nečemu, jednostavno piše.“ Najbolji pisci dvadesetih godina nisu se slagali sa ovom doktrinom, njihova „namera“ je u većini slučajeva prilično otvorena, ali obično je u pitanju „namera“ gotovo moralno-religijsko-kulturnom prirode. Takođe, prevedeno na jezik politike, ona ni u kom slučaju nije „levičarska“. Ovako ili onako data tendencija svih pisaca iz ove grupe je konzervativna. Luis je, na primer, proveo godine u mahnitom njušenju boljševičkih tragova, koje je bio u stanju da otkrije na najneverovatnijim mestima. Nedavno je neke od svojih stavova promenio, možda podstaknut načinom na koji se Hitler ophodi prema umetnicima, ali možemo se kladiti da neće daleko odmaknuti u levo. Paund je izgleda nedvosmisleno podržavao fašizam, u svakom slučaju bar njegovu italijansku verziju. Eliot je ostao uzdržan, ali ako bi pod pretnjom pištoljem bio prinuđen da izabere između fašizma i nekog demokratskijeg oblika socijalizma, verovatno bi se odlučio za fašizam. Haklsi počinje uobičajenim žalom za životom, zatim, pod uticajem Lorensovog „mračnog trbuha“ isprobava nešto što se zove Obožavanje života, da bi na kraju došao do pacifizma, što je održiv, u ovom trenutkučak i častan položaj, ali koji će na duge staze podrazumevati odbacivanje socijalizma. Takođe je primetno da većina pisaca iz ove grupe gaji izvesnu slabost prema katoličkoj crkvi, premda uglavnom ne onu za kojom bi neki okoreli katolik posegnuo.

 

Duhovna veza između pesimizma i reakcionarnog pogleda na svet nesumnjivo je dovoljno očigledna. Ono što je može biti manje očigledno jeste zašto su najistaknutiji pisci dvadesetih godina bili uglavnom pesimistični. Čemu večiti osećaj propadanja, lobanje i kaktusi, žudnja za izgubljenom verom i nemogućim civilizacijama? Nije li, na kraju krajeva, to upravo iz razloga što su ovi ljudi stvarali u jednoj izuzetno lagodnoj epohi? Jedino u takvim vremenima taj „kosmički očaj“ može da cveta. Ljudi praznih stomaka nikada ne očajavaju za svemirom, štaviše oni niti ne misle o njemu. Čitav period između 1910-1930. godine bio je plodan, a čak su i ratne godine bili fizičke podnošljive ako ste imali sreće da budete neborac u nekoj od savezničkih država. Što se tiče dvadesetih, bilo je to zlatno doba rentier[8] intelektualaca, doba neodgovornosti kakvu svet još ne vide. Rat je bio okončan, nikle su nove totalitarne države, moralni i religiski tabui svake vrste su iščezli, a novac je tekao u potocima. Razočaranost, „deiluzionizam“ bio je u velikoj modi. Svako ko je imao sigurnih 500 funti prihoda godišnje postajao je intelektualac i počinjao da usavršava taedium vitae[9]. Bilo je to vreme orlova[10] i čajnih pogačica, izraza očaja na licima, Hamleta u reprodukcijama iz zadnjih dvorišta, jeftinih karata do nakraj noći i nazad. Po nekim sitnijim romanima tipičnim za to vreme, knjigama kao što su Ispričano od strane idiota, žal za životom doseže hamamsku atmosferu samosažaljenja. A čak i najistaknutijim piscima tog vremena možemo zameriti na prenaglašeno olimpijskom stavu, prevelikoj spremnosti da operu ruke od neposrednih praktičnih problema. Oni život sagledavaju veoma temeljito, mnogo više od onih koji su im neposredno prethodili ili sledili, ali gledaju ga s pogrešnog kraja teleskopa. Nije da to oduzima na vrednosti njihovim knjigama, kao takvim. Prvi ispit svakog umetničkog dela jeste opstanak, a činjenica je da je veliki broj knjiga napisanih u periodu 1910-1930. godine opstao i izgleda kao da će i nadalje opstajati. Treba se samo setiti Uliksa, O ljudskom ropstvu, većine Lorensovih ranih radova, naročito njegove kratke priče i praktično svih Eliotovih pesama do otprilike 1930. godine, pa se zapitati piše li se danas išta što je u stanju da toliko dugo odoleva vremenu.   

 

A onda, sasvim neočekivano, između 1930-1935. godine nešto se dešava. Menja se književna klima. Javlja se nova grupa pisaca - Oden, Spender i ostali, i premda tehnički ovi pisci imaju dug prema svojim prethodnicima, njihova „tendencija“ sasvim je drugačija. Odjednom smo iz sumraka bogova prešli u neku vrstu izviđačke atmosfere obnaženih kolena i horskog pevanja. Tipičan književnik nije više kulturni iseljenik koji naginje ka crkvi već odlučni učenjak koji naginje ka komunizmu. Ako je osnovna crta pisaca iz dvadesetih godina bila „tragični smisao života“, osnovna crta novih pisaca je „ozbiljna namera“.    

        

Razlike između ove dve škole donekle su razmatrane u knjizi g-din Luja Maknisa Savremena poezija. Ova knjiga, razume se, pisana je u potpunosti iz ugla mlađe grupe i uzima nadmoć svojih standarda zdravo za gotovo. Prema g-dinu Maknisu:

 

Pesnici iz antologije New Signatures[11], za razliku od Jejtsa i Eliota, pristalice su osećanja. Jejts je nameravao da okrene leđa želji i mržnji; Eliot se zavalio i posmatrao osećanja drugih uz dosađivanje i ironično samosažaljevanje. ... Sa druge strane, čitava poezija Odena, Spendera i Dej Luisa podrazumeva da u njima ima sopstvene želje i mržnje i da, čak, oni misle kako jedne stvari treba želeti, a druge mrzeti.         

I opet:

Pesnici okupljeni oko New Signatures-a zanjihali su se unazad ... do grčkih strasti ka informacijama i iskazima. Prvi uslov je imati nešto za reći, a nakon toga morate to što imate kazati najbolje što umete.

Drugim rečima, vratila se„namera“, mlađi pisci ušli su „u politiku“. Kako sam već istakao, Eliot i društvo nisu baš tolike nepristalice kao što g-din Maknis izgleda predlaže. Međutim, opšta je istina da je dvadesetih godina književni naglasak više bio na tehnici, a manje na tematici nego što je sada.

Vodeća imena iz ove grupe su Oden, Spender, Dej Luis, Maknis, i postoji dugi niz pisaca manje više istih tendencija – Išervud, Džon Lejman, Artur Kolder-Maršal, Edvard Apvard, Alek Braun, Filip Henderson i mnogi drugi. Kao i ranije, trpam ih u isti koš jednostavno prema tendenciji. Očigledno postoje jako velika odstupanja po pitanju talenta. Ali kada čovek uporedi ove pisce sa generacijom Džojsa i Eliota, prvo što se primećuje jeste koliko ih je lakše sve svrstati u jednu grupu. Tehnički, oni su međusobno bliži, politički su gotovo nerazlučivi, a kritike koje su jedni upućivali delima drugih uvek su bile (blago rečeno) dobronamerne. Istaknuti autori dvadesetih godina bili su jako različitog porekla, svega nekolicina ih je prošla kroz uobičajenu tešku englesku školu (igrom slučaja, najbolji među njima, sa izuzetkom Lorensa, nisu bili Englezi), a većina njih je nekada bila primorana da se bori protiv siromaštva, zapostavljanja, pa čak i otvorenog proganjanja. Sa druge strane, gotovo svi mlađi autori lako se uklapaju u obrazac privatna škola-univerzitet-Blumsberi. Ono malo što ih je proleterskog porekla pripadaju ljudima koji se u životu rano deklasiraju, najpre stipendijama, a onda i koritom za beljenje londonske „kulture“. Zanimljivo je da jedan broj autora iz ove grupe nisu bili samo učenici, veći i upravnici privatnih škola. Pre par godina opisao sam Odena kao „Kiplinga bez petlje“. Kao kritika, bilo je to prilično nisko, uistinu bila je to čisto pakosna primedba, ali činjenica je da u Odenovim delima, naročito njegovim ranijim radovima, atmosfera oplemenjivanja – nešto veoma nalik na Kiplingovu Ako ili Njuboltovu Igraj igru do kraja! – izgleda nikada nije mnogo daleko. Uzmite, primera radi, pesmu kao što je Idete sada i od vas zavisi, momci. U pitanju je tipičan primer izviđačkog vođe, isti prizvuk prostog desetominutnog obraćanja na temu opasnosti od masturbacije. Nesumnjivo, postoji element parodije koji je nameran, ali takođe i dublja sličnost koja nije namerna. I naravno, krajnje snobovski prizvuk uobičajen za većinu ovih autora jeste simbol olakšanja. Time što su digli ruke od „čiste umetnosti“ sebe su oslobodili straha od ismevanja i uveliko proširili svoje polje rada. Proročka strana marksizma, recimo, predstavlja novi materijal za poeziju neslućenih mogućnosti.

 

We are nothing

We have fallen

Into the dark and shall be destroyed.

Think though, that in this darkness

We hold the secret hub of an idea

Whose living sunlit wheel revolves in future years outside.

(Spender, Trial of a Judge)[12]

 

Istovremeno pak, iako je postala marksistička, književnost time nije uspela da se približi masama. Čak i uz vremensku distancu, izgledi Odena i Spendera da postanu popularni slabiji su od izgleda  Džojsa i Eliota, kamoli Lorensa. Kao i pre, mnogo je savremenih pisaca koji ne pripadaju ovoj struji, ali nema mnogo sumnje o tome šta ta struja jeste. Za sredinu i drugu polovinu tridesetih, Oden, Spender i ostali jesu „pokret“, kao što su Džojs, Eliot i ostali to bili za dvadesete. A njihov pokret ima pravac neke prilično nedefinisane stvari zvane komunizam. Već 1934. i 1935. godine, oni koji ne bi bili više ili manje „levičari“ u književnim su kružocima uzimani za ekscentrike. Između 1935. i 1939. komunistička je partija bila gotovo neodoljivo privlačna za svakog autora mlađeg od četrdeset godina. Postalo je podjednako normalno čuti da se taj i taj „učlanio“ kao kada bi, dok je koju godinu ranije katoličanstvo bilo u modi, čuli da je taj i taj „primljen“. Zapravo, skoro tri godine je glavni tok engleske književnosti bio pod manje-više neposrednom kontrolom komunizma. Kako je bilo moguće da se tako šta dogodi? I takođe, šta se podrazumeva pod „komunizmom“? Bolje da najpre odgovorimo na ovo drugo pitanje. 

 

Komunistički pokret u zapadnoj Evropi nastao je kao pokret za nasilno svrgavanje kapitalizma, da bi se posle par godina srozao na običan instrument ruske spoljne politike. To je verovatno bilo neizbežno nakon što su revolucionarna previranja koja su usledila nakon Velikog rata utihnula. Koliko znam, jedina sveobuhvatna istorija na ovu temu dostupna na engleskom jeste Komunistička internacionala Franca Borkenaua. Ono što njegove činjenice više i od njegovih zaključaka stavljaju do znanja jeste da komunizam nikada ne bi pošao današnjim putem da je u industrijalizovanim zemljama bilo ikakvog istinski revolucionarnog osećanja. U Engleskoj je, na primer, očito da takvo osećanje nije postojalo godinama. Patetični broj članova svih ekstremističkih partija to jasno pokazuje.  Stoga je jedino prirodno da engleski komunistički pokret kontrolišu ljudi koji su mentalno potčinjeni Rusiji i koji nemaju nijedan pravi cilj do zloupotrebljavanja britanske spoljne politike u interesu Rusije. Naravno, takav cilj se ne priznaje javno, i upravo ova činjenica daje Komunističkoj partiji njen izrazito osobeni karakter. U stvari, zvučnija vrste komuniste jeste ruski agent za reklamu koji pozira kao međunarodni socijalista. Reč je o pozi koja se lako održava u normalnim vremenima, ali koja postaje nezahvalna u trenucima krize, sled činjenice da Sovjetski Savez nije ništa skrupulozniji u svojoj spoljnoj politici od ostalih velikih sila. Savezništva, promene fronta i slične pojave, koje jedino imaju smisla kao deo igre politike sile, moraju biti tumačene i opravdavane u odnosu na međunarodni socijalizam. Svaki put kada Staljin zameni partnere, „marksizam“ mora da se iskuje u novi oblik. To povlači naglu i nasilnu promenu „puta“, poricanje čistki, sistematsko uništavanje partijske književnosti itd. Svaki komunista zapravo je u svakom trenutku izložen izboru da na silu promeni svoja najosnovnija ubeđenja ili napusti partiju. Neosporiva dogma ponedeljka može postati kleta jeres utorka i tako dalje. Tokom proteklih deset godina to se dogodilo u najmanje tri navrata. Sledi da je komunistička partija u bilo kojoj zapadnoj zemlji nestabilna i uglavnom veoma mala. Njeno dugoročno članstvo zapravo se sastoji od jednoj unutrašnjeg kruga intelektualaca koji su se poistovetili sa ruskom birokratijom, i nešto brojnijeg radništva koje oseća privrženost prema sovjetskoj Rusiji, bez da nužno razume njene postupke. Izuzev toga, postoji samo promenljivo članstvo, gomila koja dolazi i druga koja odlazi sa svakom novom promenom „puta“.

 

Godine 1930, Engleska komunistička partija bila je majušna, gotovo nelegalna organizacija čija je osnovna aktivnost bila klevetanje Laburističke partije. Ali do 1935. godine, lice Evrope se promenilo, a sa njim i politika levice. Hitler dolazi na vlast i ponovo počinje sa naoružavanjem, ruske petoletke beleže uspehe, a Rusija se vraća kao velika vojna sila. Kako su tri Hitlerove mete napada, po svemu sudeći, bile Velika Britanija, Francuska i Sovjetski Savez, ove zemlje bile su primorane na neku vrstu usiljenog zbližavanja. To je imalo da znači da je engleski ili francuski komunista bio u obavezi da postane dobar rodoljub i imperijalista – to će reći, da brani upravo ono što je napadao proteklih petnaest godina. Crvene parole Kominterne najednom su izbledele i postale ružičaste. Na mesto „Svetske revolucije“ i „Socijal-fašizma“ stupile su „Odbrana demokratije“ i „Zaustavimo Hitlera“. Godine 1935-1939. bile su period antifašizma i Narodnog fronta, vrhunca Kluba crvene knjige (Red Book Club), kada su crvene vojvotkinje i slobodoumni doajeni obilazili bojišta Španskog građanskog rata, a Vinston Čerčil bio omiljeno čedo Daily Worker-a. Od toga vremena, naravno, imali smo još jednu promenu „puta“. Ono što je meni važno jeste da su upravo tokom ove „antifašističke“ faze engleski pisci mlađe generacije naginjali ka komunizmu.

        

Žestoki okršaj između fašizma i demokratije nesumnjivo je bio atrakcija sam po sebi, ali u svakom slučaju njihov preobraćaj pada se u negde to vreme. Postalo je očigledno da je sa laissez-faire[13] kapitalizmom bilo svršeno, te da je nužna bila neka vrsta rekonstrukcije; u svetu iz 1935. godine teško da je bilo moguće ostati politički neutralan. Međutim, zašto su se ovi mladići okrenuli nečemu takom stranom kao što je ruski komunizam? Zašto bi pisce privlačio oblik socijalizma koji duhovnu neukaljanost čini nemogućom? Objašnjenje se zapravo krije u nečemu što je već bilo dalo naznake pre depresije i Hitlera – u nezaposlenosti srednje klase. 

 

Nezaposlenost nije stvar pukog nemanja posla. Većina ljudi može naći nekakav posao, taman i u najgorim vremenima. Problem je što okvirno do 1930. nije bilo zanimanja, izuzev možda naučnih istraživanja, umetnosti i levičarske politike, u koje bi svesna osoba mogla da veruje. Razotkrivanje zapadne civilizacije dostiglo je vrhunac, dok je „deiluzionizam“ bio izuzetno široko rasprostranjen. Ko bi sada mogao tako olako uzeti da iskoristi život na uobičajeni način pripadnika srednje klase, kao vojnik, sveštenik, berzovni mešetar, državni službenik Indije ili šta već ne? A koliko je vrednosti po kojima su naši pradedovi živeli koje ne bi mogle biti shvaćene ozbiljno? Patriotizam, religija, Imperija, porodica, svetinja braka, institucija starog prijateljstva, rođenje, odgoj, čast, disciplina – svaki prosečno obrazovani čovek mogao bi čitavu gomilu njih izvrnuti naopačke u roku od pet minuta. Ali, na kraju krajeva, šta se postiže time što ćete se ratosiljati tako izvornih stvari kao što su patriotizam i religija? Ne morate se nužno otarasiti potrebe da u nešto verujete. Par godina unazad, imali smo neki vrstu lažnog osvita, kada je značajan broj mladih intelektualaca, uključujući nekolicinu krajnje darovitih pisaca (Ivlin Vo, Kristofer Holins i drugi) prešla u katoličku crkvu. Značajno je da su ovi ljudi gotovo bez izuzetka otišli u rimokatoličku, a ne recimo anglikansku ili grčku crkvu, ili pak u protestantske sekte. Takoreći, otišli su u crkvu sa globalnom organizacijom, onu koja iza sebe ima strogu disciplinu, moć i prestiž. Možda je čak vredno pomena da se jedini današnji prebeg istinski prvorazrednog kova, Eliot, nije priklonio rimskom već anglokatoličanstvu, što je crkveni ekvivalent trockizma. Ipak, mislim da nema potrebe iću dalje od ovoga kako bi objasnili zašto su mladi pisci tridesetih godina nahrupili u ili ka Komunističkoj partiji. Jednostavno, ona je bila nešto u šta se dalo verovati. Tu je bila crkva, vojska, pravovernost, disciplina. Tu je bila domovina i, svakako od 1935. godine ili tu negde – firer. Svaka vrsta privrženosti i sujeverja koju je intelekt naizgled proterao žurno se vraćala pod najprozirnijim maskama. Patriotizam, religija, imperija, vojna slava - rečju, Rusija. Otac, kralj, vođa, junak, spasitelj – rečju, Staljin. Bog – Staljin. Đavo – Hitler. Raj – Moskva. Pakao – Berlin. Sve praznine bile su popunjene. Otud je, na kraju krajeva, „komunizam“ engleskih intelektualaca prilično objašnjiva pojava. On predstavlja patriotizam ljudi bez etničke pripadnosti.

 

Međutim, postoji nešto drugo što je nesumnjivo doprinelo kultu Rusije među engleskom inteligencijom tokom ovih godina, a to je pitomost i sigurnost samog života u Engleskoj. Uz sve svoje nepravde, Engleska ipak i dalje slovi za zemlju naloga za izvođenje pred sudove, a ubedljiva većina engleskog naroda nema nikakvo iskustvo sa nasiljem ili nezakonitim rabotama. Ukoliko ste odrasli u takvoj atmosferi uopšte nije lako zamisliti kako izgleda neki despotski režim. Gotovo svi vodeći pisci tridesetih pripadali su sentimentalnoj emancipovanoj srednjoj klasi i bili premladi da bi pamtili Veliki rat. Takvim ljudima stvari kao što su čistke, tajna policija, ubistva po kratkom postupku, zatvaranja bez suđenja i sl. previše su daleke da bi bile zastrašujuće. Oni mogu da progutaju totalitarizam zato što nemaju iskustva ni sa čim drugim osim liberalizma. Pogledajte, recimo, ovaj odlomak iz pesme „Španija“ g-dina Odena (igrom slučaja, ovo je jedna od retkih pristojnih stvari koje su napisane o Španskom ratu):

 

 

To-morrow for the young, the poets exploding like bombs, 

The walks by the lake, the weeks of perfect communion; 

To-morrow the bicycle races 

Through the suburbs on summer evenings. But to-day the struggle. 

To-day the deliberate increase in the chances of death, 

The conscious acceptance of guilt in the necessary murder; 

To-day the expending of powers 

On the flat ephemeral pamphlet and the boring meeting.[14]

 

Druga strofa treba da bude neka vrsta kratkog prikaza jednog dana iz života „dobrog partijskog čoveka“. Ujutru par političkih ubistava, desetominutna epizoda kako bi se svladala „buržoaska“ griža savesti, a onda ručak na brzaka, popodne ispunjeno obavezama i veče provedeno u šaranju zidova i deljenju letaka. Sve krajnje moralno poučno. Ipak, obratite pažnju na izraz „nužno ubistvo“. Njega je jedino mogla napisati osoba za koju je ubistvo u najboljem slučaju reč. Lično, ne bih tako olako govorio o ubistvu. Ispalo je tako da sam posvedočio priličan broj leševa – ne mislim na ljude postradale u ratu, već ljude koji su ubijeni. Dakle, imam neku predstavu o tome šta ubistvo znači – strah, mržnju, ucveljenu rodbinu, autopsije, krv, osobene mirise. Za mene, ubistvo je nešto čega bi se valjalo kloniti. Kao i za svakog drugog normalnog čoveka. Hitleri i Staljini smatraju ubistva nužnim stvarima, ali ne hvale se svojom bezobzirnošću i ne nazivaju je ubistvo; to je „likvidacija“, „eliminacija“ ili neki drugi eufemizam. G-din Odenova marka amoralizma jedino je moguća ako ste osoba koja je uvek negde drugde kada se poteže okidač. Veliki deo levičarske misli predstavlja igranje vatrom od strane ljudi koji ni ne znaju da je vatra vruća. Huškanje na rat kojem se engleska inteligencija predala u periodu 1935-39. godine u najvećoj se meri zasnivalo na osećaju ličnog imuniteta. Takav stav bio je posve drugačiji u Francuskoj, gde je bilo jako teško izvrdati služenje vojske i gde su čak i ljudi od pera shvatali svu ozbiljnost situacije. 

 

Potkraj najnovije knjige g-dina Sirila Konolija, Neprijatelji obećanja, nalazi se jedan zanimljiv i indikativan odlomak. Prvi deo knjige predstavlja manje-više ocenu savremene književnosti. G-din Konoli upravo pripada generaciji pisaca iz „pokreta“, i bez mnogo ustručavanja njihove su vrednosti njegove vrednosti. Zanimljivo je istaći da se među proznim piscima divi uglavnom onima čija je specijalnost nasilje – pripadnicima buduće teškaške američke škole, Hemingveju itd. Drugi deo knjige je, pak, autobiografski i sastoji se od opisa, i to fascinantno preciznog, života u pripremnoj školi i Itonu u godinama između 1910-20. G-din Konoli zaključuje primedbom: 

 

Ako je trebalo da na osnovu svojih osećanja prilikom odlaska iz Itona izvedem ikakav zaključak, mogli bi ga nazvati Teorijom o večnom pubertetu. Reč je o teoriji prema kojoj su iskustva dečaka iz velikih privatnih škola toliko jaka da upravljaju njihovim životima i zauzdavaju im razvoj.  

Kada pročitate drugu rečenicu ovog pasusa, prirodna reakcija vam je da potražite štamparsku grešku. Verovatno je negde izostavljeno „ne“ ili tako nešto. Ali jok, ni traga od tako nečega! Ozbiljan je! Štaviše, on samo iznosi istinu, ali na jedan obrnut način. Život „kulturne“ srednje klase dosegao je nivo blagosti na kojem se na obrazovanje iz privatnih škola - petogodišnji period proveden u mlakoj kupki snobizma zapravo možete osvrnuti kao na uzbudljivo doba. Gotovo svim piscima koji su nešto vredeli tridesetih, da li se ikad dogodilo šta više od onoga o čemu g-din Konoli piše u Neprijateljima obećanja? Sve vreme imamo isti obrazac; privatna škola, fakultet, par poseta inostranstvu, zatim London. Glad, beda, samoća, izgnanstvo, rat, zatvor, progon, fizički rad – jedva čak i reči. Nikakvo čudo onda što je za mnogobrojni soj poznat pod imenom „desni levi ljudi“ bilo tako lako da progledaju kroz prste strani ruskog režima koja podrazumeva čistke i OGPU[15] i užasima prve petoletke. Toliko su veličanstveno bili nesposobni da shvate značenje svega toga. 

 

Do 1937. godine, čitava inteligencija u mislima je bila u ratu. Levičarska misao svela se na „antifašizam“, tj. na nešto negativno, a bujica mrziteljske književnosti usmerena protiv Nemačke i političara, tobože nemačkih prijatelja, kuljala je iz štampe. Ono što je za mene lično bilo istinski zastrašujuće u vezi rata u Španiji nije bilo nasilje koje sam video, čak niti partijski posedi iza linija fronta, već momentalni povratak mentalne atmosfere Velikog rata u levičarskim krugovima. Upravo ljudi koji su se dvadeset godina smejali svojom nadmoćnošću nad ratnom histerijom požurili su brže-bolje u duhovni krah 1915. godine. Svi poznati ratni idiotizmi, lov na špijune, njuškanje u potrazi za pravovernima (Šmrk, šmrk. Jesi li dobar antifašista?), bogatstvo detalja u pričama o zverstvima vratile su se u modu kao da godina u međuvremenu nikada nije ni bilo. Pre kraja Španskog rata, čak i pre Minhena, neki od boljih levičarskih pisaca počeli su da se migolje. Ni Oden, a uglavnom ni Spender nisu baš pisali o Španskom ratu onako kako se to očekivalo od njih. Od tada smo imali promenu osećanja i puno očaja i zbunjenosti, s obzirom da je stvarni tok događaja od levičarskog pravoverstva iz poslednjih par godina načinio besmislicu. Pa opet, nije trebalo mnogo vijuga da shvatimo da je najveći deo toga bio besmislica od svog samog početka. Nije, dakle, izvesno da će sledeća pravovernost koja se pojavi biti išta bolja od minule.     

 

U celini uzev, književna istorija tridesetih godina izgleda potvrđuje mišljenje da je za pisca bolje da drži ruke sebi od politike. Jer, svaki pisac koji makar i delimično prihvata disciplinu neke političke partije pre ili kasnije suočava se sa sledećim izborom: ne izlazi iz stroja ili utuli. Moguće je, naravno, ne izlaziti iz stroja i nastaviti sa pisanjem – kako-tako. Svaki marksista sa najvećom lakoćom može demonstrirati da je „buržoaska“ sloboda iluzija. Ali kada završi sa svojom demonstracijom, ostaje psihološka činjenica da bez ove „buržoaske“ slobode kreativne sposobnosti jenjavaju. Možda će u budućnosti doći do uspona totalitarne književnosti, ali ona će biti posve drugačija od bilo čega što se dâ zamisliti sada. Književnost kakvom je mi znamo predstavlja stvar pojedinca, nešto što zahteva duhovnu čestitost i minimalnu cenzuru. To čak više važi za prozu nego za poeziju. Verovatno nije slučajno što su najbolji autori tridesetih pesnici. Atmosfera pravovernosti uvek je štetna po prozu, a iznad svega je potpuno pogubna po roman, najanarhističniju od svih književnih formi. Koliko je rimokatolika bilo dobrih pisaca? Čak i ono malo njih koje bismo mogli nabrojati uglavnom su bili loši katolici. Roman praktično predstavlja protestantski oblik umetnosti; to je proizvod slobodnog uma, samostalnog pojedinca. Nema decenije u proteklih sto pedeset godina koja je bila toliko lišena maštovite proze kao što su to tridesete godine XX veka. Bilo je dobrih pesama, dobrih socioloških radova, sjajnih pamfleta, ali praktično nijednog vrednog proznog dela. Od 1933. godine naovamo, duhovna klima bila je sve neprijateljskija prema ovoj formi. Ko god je bio dovoljno osetljiv da ga zeitgeist[16] dirne bio je uključen i u politiku. Nisu svi, naravno, bili baš u političkom reketu, ali gotovo svako je bio na njegovoj periferiji i manje-više umešan u propagandne kampanje i banalne polemike. Komunisti i njima bliski imali su nesrazmerno veliki uticaj u književnoj kritici. Bilo je to doba etiketa, parola i vrdanja. U najgorim trenucima od vas se očekivalo da se zabravite u sve zapušeniji mali kavez laži; u najboljim neka vrsta dobrovoljne cenzure („Moram li ovo da kažem? Da li je profašistički?“) bila je gotovo svima na pameti. Maltene je nepojmljivo da u takvoj atmosferi mogu nastati dobri romani. Dobre romane ne pišu njuškala pravovernosti, niti ljudi koju su iznenada postali svesni sopstvene nepravovernosti. Dobre romane pišu ljudi koji se ne boje. To me vraća na Henrija Milera. 

          

III

 

Ako je ovo moguć trenutak za pokretanje književnih „škola“, Henri Miler bi mogao biti na polaznoj tački nove „škole“. U svakom slučaju, on označava neočekivani zamah klatna. U njegovim knjigama čovek beži od „političke životinje“ i vraća se na gledište koje ne samo da je individualističko, već i potpuno pasivno – gledište čoveka koji veruje da je istorijski razvoj van njegove kontrole i koji u svakom slučaju teško da želi da ga kontroliše. 

 

 

 

 

Milera sam prvi put sreo potkraj 1936. godine, dok sam prolazio kroz Pariz na svom putu ka Španiji. Ono što me je najviše zaintrigiralo kod njega bilo je saznanje da nije pokazivao ni najmanje zanimanje za Španski građanski rat. Samo mi je jasno stavio do znanja da je odlazak u Španiju u tom trenutku bio idiotski čin. Mogao je da razume da neko ide tamo iz čisto sebičnih razloga, recimo iz radoznalosti, ali petljati se u takve stvari iz osećanja dužnosti bila je čista glupost. U svakom slučaju, moje ideje o borbi protiv fašizma, odbrani demokratije itd. bile su mu besmislene. Civilizaciji nam je bilo suđeno da bude zbrisana i zamenjena nečim što je toliko drugačije da ga jedva možemo smatrati ljudskim – mogućnost koja ga se nije ticala, kako reče. Takav nekakav stav implicitan je u njegovom delu. Svuda postoji osećaj nadolazeće kataklizme, a gotovo svuda naglašeno verovanje da to nije važno. Jedina politička izjava, bar koliko ja znam, koju je ikada dao u štampi bila je čisto negativna. Pre godinu dana ili tako nešto, američki časopis Marxist Quarterly poslao je upitnik raznim američkim piscima tražeći im da iznesu svoj stav o ratu. Milerov odgovor bio je u izrazito pacifističkom tonu, pojedinačno odbijanje da se bori, bez očigledne želje da druge privoli takvom mišljenju – praktično, zapravo, svečana izjava neodgovornosti. 

 

 

Međutim, ima više vrsta neodgovornosti. Po pravilu, pisci koji ne žele da se poistovete sa trenutnim istorijskim razvojem ga ili ignorišu ili se bore protiv njega. Ukoliko uspevaju da ga ignorišu, verovatno su budale. Ukoliko uspevaju da ga razumeju dovoljno dobro da požele da se bore protiv njega, verovatno su dovoljno dalekovidi da shvate da ne mogu pobediti. Pogledajte, primerice, pesmu kao što je Ciganin od nauke, sa njenim ogradama od „čudne bolesti zvane savremeni život“ i veličanstvenim defetističkim poređenjem u poslednjoj strofi. Ono izražava jedan od uobičajenih književnih stavova, uistinu možda i preovladavajući stav u proteklih sto godina. S druge strane, imamo „naprednjake“, klimače glavom, Šo-Velsovsku felu koja uvek skače napred kako bi prigrlila ego projekcije za koje pogrešno veruju da su budućnost. Uopšte, autori iz dvadesetih pošli su prvim, a autori iz tridesetih drugim putem. U svakom trenutku, naravno, postoji i mnogobrojni soj Barija, Dipinga i Delova koji jednostavno ne primećuju šta se dešava. Milerovo delo je simptomatično i značajno upravo u svom izbegavanju oba ova stava. On istorijski razvoj ne vuče ni napred, ni nazad, ali ga, pak, ni u kom slučaju i ne ignoriše. Rekao bih da je njegova vera u predstojeći krah zapadne civilizacije mnogo čvršća od vere većine „revolucionarnih“ pisaca, s tom razlikom što se ne oseća pozvanim da učini išta po tom pitanju. On se češlja dok selo gori ali, za razliku od velike većine, radi to licem okrenutim prema plamenu.

 

Postoji u Maksu i belim fagocitima jedan od onih prosvetljavajućih odlomaka u kojima vam pisac kaže puno toga o sebi govoreći o nekom drugom. U ovu knjigu je uvršten poduži esej o dnevnicima Anaisa Nina, koje nikad nisam čitao, sa izuzetkom par odlomaka, i za koje verujem da nisu objavljeni. Miler tvrdi da oni predstavljaju jedino istinski žensko delo koje se ikad pojavilo, štagod to značilo. Zanimljiv je onaj deo u kojem on Anaisa Nina – očigledno potpuno subjektivnog, povučenog pisca – poredi sa Jonom u kitovoj utrobi. Onako uzgred, on se poziva na esej Oldusa Hakslija od pre par godina napisan povodom El Grekove slike San Filipa Drugog (Haksli zapaža da ljudi na El Grekovim slikama uvek izgledaju kao da se nalaze u utrobama kitova i tvrdi da je ideja da budete u „utrobnom zatvoru“ potpuno užasna. Miler mu, naprotiv, odgovara da postoji mnogo gore stvari od toga da vas proguta kit, i ovaj odlomak jasno daje do znanja da on lično takvu pomisao smatra vrlo privlačnom. Ovde se on dotiče negeča što je verovatno jako široko rasprostranjena sanjarija. Možda vredi napomenuti da gotovo svaki, ili bar svaki čovek koji zna engleski, bez izuzetka govori o Joni i kitu. Naravno, stvorenje koje je progutalo Jonu bilo je riba, i tako je i opisano u Bibliji (Jona, poglavlje 2, stih 1), ali deca ga po prirodi stvari mešaju sa kitom, pa se ovaj delić dečjeg jezika po navici prenosi u kasniji život – znak, može biti, uticaja koji mit o Joni ima na našu maštu. Ipak je činjenica da je biti u kitovoj utrobi jako prijatna, ugodna, topla pomisao. Istorijskom Joni, ako ga možemo tako nazvati, bilo je prilično drago što može da pobegne, ali u mašti, u sanjarenju, bezbroj mu ljudi zavidi. Naravno, prilično je jasno i zašto. Utroba kita jednostavno predstavlja matericu koja je dovoljno velika da u nju stane odrastao čovek. Tamo ste, u tom mračnom mekanom prostoru koji vam je taman po meri, uz jarde sala koji vas dele od stvarnosti, kadri da očuvate stav potpune ravnodušnosti, bez obzira šta da se dogodi. Nevreme koje bi potopilo sve ratne brodove na svetu do vas jedva da bi dospelo i kao odjek. Čak bi vam i pokreti samog kita bili neprimetni. Valjao se on među talasima na površini ili se survavao u tminu srednjemorskog pojasa (duboku jednu milju, prema Hermanu Melvilu), nikada ne biste primetili razliku. Osim što je mrtva, u pitanju je poslednja, nenadmašiva faza neodgovornosti. I kakav god da je bio slučaj sa Anaisom Ninom, nema sumnje da je sam Miler bio u kitovoj utrobi. Sve njegovi najbolji i najkarakterističniji odlomci napisani su iz ugla Jone, dobrovoljnog Jone. Nije da je nešto preterano povučen – baš naprotiv. U njegovom su slučaju kitovi providni, samo što on nema potrebu da menja ili kontroliše proces koji proživljava. Izveo je osnovno Jonino delo time što je dopustio da ga progutaju, ostavši pasivan, čovek koji prihvata.      

 

Videćemo na šta će ovo izaći. U pitanju je jedna vrsta kvijetizma, koja podrazumeva bilo potpuno neverovanje, bilo dozu verovanja koja izlazi na misticizam. Prepoznatljivi stav je „Je m'en fous[17]” ili „Pa da me i ubije, opet ću se uzdati u njega“, kako god izvoleli gledati na to; s praktične strane, obe ove varijante su iste, a naravoučenije je i u jednom i u drugom slučaju „Sedi na svoje dupe“. Opet, u vremenu kao što je naše, da li je ovo odbranjiv stav? Obratite pažnju da je maltene nemoguće uzdržati se od postavljanja ovog pitanja. U trenutku dok ovo pišem još uvek smo u periodu u kojem se uzima zdravo za gotovo da knjige uvek moraju biti pozitivne, ozbiljne i „konstruktivne“. Pre desetak godina ova bi ideja bila dočekana kikotanjem. („Mila moja teto, pisac ne piše o nečemu, jednostavno piše.“) Onda je klatno odnjihalo od neozbiljnih predstava da je umetnost čista tehnika, ali odnjihalo je veoma daleko, do tačke tvrđenja da knjiga jedino može biti „dobra“ ako je zasnovana na „istinitoj“ viziji života. Prirodno, ljudi koji veruju u to takođe veruju da su lično u posedu istine. Katolički kritičari, recimo, teže tvrdnji da su knjige „dobre“ jedino kada imaju katoličku tendenciju. Marksistički kritičari iznose istu tu tvrdnju otvorenije sa marksističkim knjigama. Na primer, gospodin Edvard Apvard („Marksističko tumačenje književnosti“ u knjizi Okovani um[18]): 

 

Književna kritika koja bi da bude marksistička mora ... tvrditi da nijedna knjiga u današnje vreme ne može biti „dobra“ ukoliko nije napisana sa marksističkog ili gledišta bliskog marksizmu. 

 

Razni drugi autori iznosili su ovakve ili slične iskaze. G-din Apvard naglašava „u današnje vreme“ iz razloga jer uviđa da ne možete, recimo, odbaciti Hamleta na osnovu toga što Šekspir nije bio marksista. Ipak, njegov zanimljivi esej samo se nakratko bavi ovom poteškoćom. Dobar deo književnosti koji nam dolazi iz prošlosti prožeta je, uistinu i zasnovana na verovanjima (na primer, verovanje u besmrtnost duše) koja nam se sada čine lažnim, a u pojedinim slučajevima i toliko smešnim da su dostojna prezira. Opet, u pitanju je „dobra“ književnost, ako opstanak važi za ikakvu proveru. G-din Apvard bi nesumnjivo odgovorio da verovanje koje je bilo prikladno pre nekoliko vekova danas može biti neprikladno i shodno tome smešno. Ali time ne odmičemo daleko, zato što se podrazumeva da će u svakom dobu postojati jedna grupa verovanja koja predstavljaju trenutnu približnu vrednost istine, te da će najkvalitetnija književnost toga vremena biti manje-više u skladu sa njom. U stvari, takva jednoobraznost nikada nije postojala. U Engleskoj iz sedamnestog veka, recimo, postojao je rascep između religije i politike, koji izdaleka podseća na današnje neprijateljstvo između levice i desnice. Osvrnuvši se, većina današnjih ljudi smatrala bi da je buržoasko-puritansko gledište bilo približnija vrednost istine od katoličko-feudalnog gledišta. Ali svakako ne stoji da su svi ili čak većina tada najkvalitetnijih pisaca bili puritanci. Štaviše, postoje „dobri“ pisci čije gledište bi u ma koje doba bilo smatrano lažnim i smešnim. Na primer, Edgar Alan Po. Poov stav je u najboljem slučaju divlji romantizam, a u najgorem nije daleko od stanja ludosti u doslovno kliničkom smislu. Zašto onda priče kao što su Crni mačak, Izdajničko srce, Pad kuće Ašer i druge, koje bi vrlo verovatno mogle biti napisane od strane ludaka, ne odaju utisak lažnosti? Zato što su one istinite u okviru određenog konteksta, poštuju pravila svog osobenog sveta, poput japanske slike. Ipak, ispada da je uslov da uspešno pišete o tom svetu verovati u njega.  Razlika je očigledna ako uporedite Poove Priče i ono što je, po mom mišljenju, neiskren pokušaj da izmajstorite sličnu atmosferu, Džulijan Grinovu Ponoć[19]. Ono što vas istog treba zapanji u vezi Ponoći jeste da ne postoji razlog zašto bi ijedan od događaja u njemu trebalo da se desi. Sve je potpuno proizvoljno, ne postoji emocionalni redosled. A upravo je to ono što se ne oseća u Poovim pričama. Njihova manijačka logika, u sopstvenom kontekstu, deluje krajnje upečatljivo. Na primer, kada neka pijanica ščepa mačku i iskopa joj oko perorezom, čitalac tačno zna zašto je on to uradio, čak do te mere da oseća da bi sam učinio isto. Izgleda stoga da je za kreativnog pisca posedovanje „istine“ manje važno od emocionalne iskrenosti. Čak ni g-din Apvard ne bi tvrdio da piscu ne treba ništa više od marksističke obuke. Takođe mu je potreban talenat. Opet, talenat je očigledno stvar sposobnosti da marite, da iskreno verujete u svoja osećanja, bila ona istinita ili lažna. Recimo, razlika između Selina i Ivlin Vo jeste razlika u jačini osećanja. U pitanju je razlika između istinskog očajavanja i očajavanja koje je makar delimično pretvaranje. A sa ovim ide i drugi razlog koji je možda manje očigledan: taj da postoje situacije kada je veća verovatnoća da se do „neistinitog“ verovanja drži iskrenije nego do „istinitog“.

Ako pogledamo knjige ličnih sećanja napisane o ratu iz perioda 1914-1918. godine, primetno je da su gotovo sve one koje su ostale zanimljive za čitanje nakon nekog vremena napisane iz pasivnog, negativnog ugla. One su spomenari nečega što je potpuno besmisleno, noćne more u ništavilu. Zapravo, nije u pitanju istina o ratu, već istina o pojedinačnom reagovanju. Vojnik koji ulazi u baražnu vatru ili stoji u rovu u vodi do pojasa znao je samo da je tu užasno iskustvo u kojem je bio potpuno bespomoćan. Imao je veće šanse da napiše dobru knjigu iz svoje besmislenosti i neznanja nego iz uobražene moći da stvar sagledava u celini. Što se tiče knjiga koje su napisane tokom samog rata, gotovo sve one najbolje predstavljaju dela ljudi koji jednostavno okreću leđa i trude se da ne obraćaju pažnju na to da se rat dešava. G-din E. M. Forster je opisao kako je kada je 1917. godine pročitao Prafroka i ostale Eliotove rane pesme, te kako ga je osokolilo to što se u takvo vreme dočepao pesama koje „nisu poznavale opštu malodušnost“:

 

 

Govorile su o ličnom gađenju i nedostatku samopouzdanja, i o ljudima koji su izgledali stvarno zato što su bili neprivlačni ili slabi ... Imali smo protest, i to slabašan, utoliko prijatniji što je slabašan. ... Onaj ko je mogao da se okrene u stranu i žali na dame i salone čuvao je trunku našeg samopoštovanja, on je prenosio ljudsko nasleđe.

 

To je vrlo dobro sročeno. G-din Maknis, u knjizi o kojoj sam već govorio, citira ovaj odlomak i pomalo samozadovoljno dodaje: 

Deset godina docnije pesnici će imati da prave slabašnije proteste, a ljudsko nasleđe prenosi se na posve drugačiji način ... Posmatranje rasparčanog sveta postaje dosadno i Eliotovi naslednici su bili zainteresovaniji da ga pospreme.   

 

Slične primedbe raštrkane su po celoj knjizi g-dina Maknisa. Ono u šta on želi da poverujemo jeste da su Eliotovi „naslednici“ (što će reći, g-din Maknis i njegovi prijatelji) na neki način „protestvovali“ delotvornije nego što je Eliot to uradio objavljivanjem Prafroka u trenutku kada su savezničke trupe jurišale na hindenburšku liniju. Gde li nam je samo da nađemo ovakve „proteste“, ja nisam pametan. Ali u sučeljavanju g-din Forsterovog i g-din Maknisovog komentara leži sva razlika između čoveka koji zna kakav je ovaj rat bio i čoveka koji jedva da ga se seća. Istina je da 1917. godine nije bilo ničega što bi svesna osoba mogla da učini do da ostane čovek, ukoliko je to moguće. A čin bespomoćnosti, čak neozbiljnosti, mogao bi biti najbolji način da se to uradi. Da sam ja bio vojnik koji se borio u Velikom ratu, pre bih gledao da se dokopam Prafroka nego Prvih stotinu hiljada ili Horejšio Botomlijeve Pisma dečacima u rovu. Osećao bih, poput g-dina Forstera, da je jednostavno time što je stajao na distanci i održavao kontakt sa preratnim osećanjima Eliot nosio ljudsko nasleđe. Kakvo bi olakšanje u takvom trenutku bilo da čitate o oklevanjima proćelavog intelektualca srednjih godina! Toliko drukčije od vežbi sa bajonetom! Nakon bombi, redova za hranu i plakata za regrutaciju, ljudski glas! Kakvo olakšanje!

 

Ali, na kraju krajeva, rat između 1914—1918. jeste bio samo jedan naglašeni trenutak u gotovo neprekidnoj krizi. Danas maltene da nam nije potreban rat da potvrdi dezintegraciju društva i sve veću bespomoćnost svakog časnog čoveka. Upravo iz ovog razloga smatram da je pasivni, nekooperativni stav koji se naslućuje u delu Henrija Milera opravdan. Bilo da on predstavlja izraz onoga što bi ljudi trebalo da osećaju ili ne, verovatno je sve bliži izrazu onoga što zaista osećaju. Opet je to ljudski glas među detonacijama, prijateljski američki glas, „koji ne poznaje opštu malodušnost“. Bez propovedi, čisto subjektivna istina. A na takav način, očigledno, još uvek je moguće napisati dobar roman. Ne nužno moralno poučan, ali roman koji vredi pročitati i koji po svoj prilici ostaje u pamćenju nakon čitanja.

 

Dok sam pisao ovaj esej, izbio je još jedan rat u Evropi. Ili će trajati godinama i raskomadati zapadnu civilizaciju, ili će biti okončan bez pobednika i utabati put za još jedan rat koji će stvar svršiti jednom zasvagda. Opet, rat je samo „pojačano stanje mira“. Ono što se događa krajnje očigledno, sa ratom ili bez njega, jeste krah laissez-faire kapitalizma i liberalno-hrišćanske kulture. Do skoro nisu bile predviđene sve implikacije ovoga, jer se generalno smatralo da socijalizam može da sačuva i čak uveća atmosferu liberalizma. Tek sad počinje da se shvata koliko je ova ideja bila lažna. Gotovo izvesno ulazimo u doba totalitarnih diktatura – doba u kojem će sloboda misli najpre biti smrtni greh, a onda i besmislena apstrakcija. Samostalni pojedinac će biti istrebljen. A to znači da će književnost, u obliku u kojem je poznajemo, morati da pretrpi makar privremenu smrt. Književnost liberalizma se bliži svom kraju, a književnost totalitarizma se još uvek nije pojavila i jedva da je zamisliva. Što se tiče pisca, on sedi na santi leda koja se topi; on je puki anahronizam, zaostatak iz buržoaskog vremena, izvesno osuđen na propast koliko i nilski konj. Miler mi se čini neobičnim zato što je video i najavio ovu činjenicu znatno pre većine svojih savremenika – štaviše, u vreme kada su mnogi od njih zapravo trućali o književnoj renesansi. Vindam Luis je nekoliko godina ranije rekao da je glavna istorija engleskog jezika bila završena, ali je ovakav svoj stav zasnivao na drugačijim i prilično beznačajnim razlozima. Ali od sada nadalje najvažnija činjenica za kreativnog pisca biće da ovo nije svet pisaca. To ne znači da ne može da pomogne stvaranje novog društva, ali u tom procesu on ne može da učestvuje kao pisac. Jer, kao pisac on je liberal, a ono što se upravo događa jeste uništavanje liberalizma. Stoga se čini verovatnim da će se u preostalim godinama slobodnog govora svaki roman vredan čitanja manje-više držati puta kojim je Miler išao – ne po tehnici ili tematici, već po nagoveštenom stavu. Vratiće se pasivni stav i biće svesnije pasivan nego pre. I napredak i reakcija ispadoše prevare. Izgleda da nije ostalo ništa do kvijetizma – lišiti stvarnost njenih užasa jednostavno time što ćete joj se pokoriti. Uđi u kita– ili bolje priznaj da si u kitovoj utrobi (jer naravno to jesi). Prepusti se istorijskom razvoju, prekini da se boriš protiv njega ili pretvaraš da ga kontrolišeš; jednostavno ga prihvati, trpi, beleži. To je izgleda formula koju bi svaki osećajan romanopisac sada prihvatio. Roman koji će se držati pozitivnijeg, „konstruktivnijeg“ puta, a koji nije sumnjivog emocionalnog porekla, u današnje vreme jako je teško zamisliti.   

  

Međutim, da li ovim hoću da kažem da je Miler „veliki pisac“, nova nada engleske proze? Ništa slično. Sam Miler bi bio poslednji koji bi tvrdio ili želeo tako nešto. Nesumnjivo, nastaviće da piše – svako ko jednom počne uvek nastavi da piše – i postoji nekolicina njemu bliskih pisaca približno iste tendencije, Lorens Darel, Majkl Frankel i ostali, gotovo dovoljno brojnih da budu „škola“. Ali on sâm mi se čini u suštini čovekom jedne knjige. Pre ili kasnije očekujem da padne u nerazgovetnost ili šarlatanstvo: postoje naznake i jednog i drugog u njegovom kasnijem radu. Njegovu najnoviju knjigu, Jarčevu obratnicu, nisam čak ni pročitao. To sam učinio ne zato što nisam imao želju da je pročitam, već zato što službenici policije i carine zasad uspevaju da me spreče da je se dokopam. Ipak, iznenadilo bi me da joj uspe da makar primiriše Rakovoj obratnici ili prvim poglavljima Crnog proleća. Poput nekih drugih autora autobiografija, u sebi je nosio to da samo jednu stvar obavi savršeno, i to je i učinio. Uzmemo li u obzir kakva je bila beletristika 1930-ih, i to je nešto. 

 

 

Milerove knjige izdaje pariski Obelisk Press. Šta će s tom kućom biti sada kada je izbio rat i izdavač Džek Katan umro, ne znam, ali u svakom slučaju knjige je još uvek moguće nabaviti. Od srca preporučujem svakome ko to nije učio da smesta pročita Rakovu obratnicu. Uz malo domišljatosti, ili izdvajanje malo veće svote od zvanične cene, možete je nabaviti, a čak i ako su vam neki delovi odvratni, urezaće vam se u pamćenje. Ta je knjiga „značajna“ i u smislu drugačijem od smisla u kojem se ova reč uobičajeno upotrebljava. Po pravilu, za romane su kaže da su „značajni“ ili kada su „užasna optužnica“ za jedno ili drugo ili kada uvode neku tehničku inovaciju. Ništa od toga ne važi za Rakovu obratnicu. Njen je značaj čisto simptomatičan. Po mom mišljenju, eto nam jedinog maštovitog pisca koji nešto vredi u narodima sa engleskog govornog područja poslednjih godina. Čak i ako se usprotivite ovoj izjavi kao preterivanju, verovatno ćete priznati da je Miler pisac koji iskače iz proseka, neko na koga vredi baciti više od samo jednog pogleda: a na kraju krajeva, on je potpuno negativan, nekonstruktivan, amoralan pisac, obični Jona, pasivni prihvatač zla, Vitman među leševima. Simptomatično, to je važnije od puke činjenice da u zemlji Engleskoj godišnje izađe pet hiljada romana od kojih je četiri hiljada devetsto njih smeće. U pitanju je demonstracija nemogućnosti bilo koje od velikih književnosti dok svet ne strese stari i uzme novi oblik.  

 

---

[1] Kad me krene (fr.)

[2] Orvel aludira na jedanaesto, „najmuzikalnije“ poglavlje Uliksa

[3] K’o tuč mi je srce od tuge, za zlaćanim prijateljima što imadoh, tolikim devama usana mednih, i tolikim junošama hitrih nogu; Kraj potoka preširokih za preskok, hitronogi moji počivaju: medousne moje snivaju, u polju gde kopnu ruže  

[4] Sunce prži po polupokošenom bregu, i krvca je sada suva, a Moris još nepomično leži u senu, mojim nožem proboden  

[5] Daju nas sad u kulu Šruzberi, i piskovi čuju se jadni, a vozovi celu noć prugom stenju, za ljude što zorom ’mru  

[6] Biser će krasni da kane, sred polja humka niska, suze su to od jutra, što jeca, ali ne za te.

[7] Pravi gospodin (ind.)

[8] Rentier (fr.), onaj koji živi od dohodka svog imanja ili kapitala, uživalac, imalac rente

[9] Odvratnost prema životu (lat.)

[10] Nekadašnji zlatni američki novčić u vrednosti od deset dolara

[11] Objavljena 1932. godine

[12] Nismo ništa, padosmo u tminu, da budemo uništeni. Pa ipak, u toj tmini mi čuvamo tajnu bit ideje, čiji će se živi suncem okupani točak jednom vrteti napolju (Spender, Proces jednog sudije)

[13] Politika nemešanja države u ekonomiju i prepuštanja slobode privatnoj inicijativi

[14] Sutra mladeži, pesnicima što grme kao bombe, šetnjama kraj jezera, sedmicama savršene družbe; sutra trke biciklima kroz predgrađa u letnji suton. A danas borba. Danas dobrovoljno srljanje u smrt, svesno prihvatanje krivice u činu nužnog ubistva; danas arčenje snage na bezvredne pamflete i dosadna sastančenja

[15] Kombinovani državno-politički direktorat

[16] Duh vremena

[17] Zabole me!

[18] Reč je o zbirci eseja čiji puni naziv glasi Okovani um: socijalizam i kulturna revolucija, za čije je potrebe urednik Sesil Dej Luis okupio dobar deo vodećih levičarskih pisaca toga doba

[19] Minuit,  1936