13
Za naučno -tehnički napredak nekad se verovalo kako je on isključivo posledica delovanja naučnika i inovatora te da naši egoistični vladari i moćnici sveta nemaju nikakve veze s njim. Danas se, međutim, razotkriva suprotno; na naučno-tehničkom napretku koji smo ostvarili u jednakoj meri moramo biti zahvalni i našim egoističnim vladarima i moćnicima sveta. Drugim rečima, da nije bilo njihove motivacije za zgrtanjem što više novca, moći i uticaja, ne bi bilo ni naučno-tehničkog napretka u ovakvom obliku! Zapravo, tek manji, premda inicijalni, deo naučno-tehničkog napretka delo je ruku naučnika. Sve ostalo spada u glupavu ustrajnost pohlepnih. Ko ovo ne poima, nije napravio ni prvi korak prema naučnoj čestitosti.
14.
Naučno-tehnički napredak u postmodernom dobu razotkriva se kao čista iluzija, a za one naivnije – kao čisto razočarenje. Ničemu čovečanstvo ne stremi, doli tomu, da ‘kroz njega’ neki pojedinci – obično bezobrazniji od drugih – kroz vreme ostvaruju što veći uticaj, umnožavajući pritom svoja materijalna bogatstva.
15.
Uobičajeno na neku ‘tehničku stvar’ u svojoj okolini gledamo kao na otelotvorenje naučno-tehničkog napretka kao takvog. Ali ovde nam valja priznati jednu neugodnu činjenicu: svaka takva stvar, na koju u svojoj okolini nailazite češće od ostalih, tu je isključivo zahvaljujući ustrajnosti materijalno motivisanih. Bilo da se radi o kantama za smeće, semaforu sa satnim mehanizmom ili šoljici kafe koju upravo ovog trenutka ispijate, svi ti poznati naučno-tehnički izumi nisu inicijalno stvoreni kako bi, recimo, podigli standard našeg života nego stoga jer je neki pojedinac izračunao da bi njihovim umnožavanjem mogao dobro zaraditi. Zato možemo reći da je na delu tipična materijalna motivacija za delovanje koja je zapravo većinski upravljač naučno -tehničkog napretka čovečanstva.
16.
Na ovom mestu, ne možemo a da ne progovorimo i o našoj ‘najgoroj’ osobini, nas duhovnih – a to je otpor prema bilo kakvom radu. Većinu nas, čovek nikada ne bi mogao naterati da radi poslove koji se ponavljaju, pa i po ceni našeg ‘spektakularnog siromaštva’! Rad ne spada u našu motivaciju, kao i bilo što drugo materijalne prirode – i to je u našoj najdubljoj prirodi. Nezadovoljna duha uvek ćete videti tamo gde je on dopustio da mu radna svakodnevica savije leđa! I kako bismo, onda, mi bili ti kojima bi trebalo zahvaljivati za postavljenu uličnu rasvetu ili organizovan prevoz smeća! Nažalost, izgradili smo takvo društvo u kojem, u ovom trenutku, bez onih, materijalno motivisanih, čini se, ne bi opstali…
17.
Nakratko, probajmo zamisliti svet isključivo duhovnih ljudi. Ono što bi nam odmah moralo upasti u oči je… da u njemu ne bi bilo nijedne jednake stvari… Možda bi i dalje živeli u zemunicama ili daščarama, u najboljem slučaju – montažnim kućicama, ali bi svoje vreme i dalje trošili na čistu nauku i ostale sestre duha (što se tiče montažnih kućica slutite da bi svaka bila na svoj način posebna; odatle, serijska proizvodnja bila bi proizvodnja non grata našega i svakog drugog duhovnog društva). I dalje bi imali LHC, međunarodnu svemirsku stanicu i verovatno samo jednu aviokompaniju. Ali ne bi imali makroekonomiju! I nikada nas ne bi zanimala izgradnja (većih) gradova. Živeli bi uz mora i okeane, na otocima i(li) planinama, u zajednicama od stotinjak ljudi, i svaka zajednica bila bi po nečemu posebna. U jednoj bi živeli pojedinci zaljubljeni u fiziku, u drugoj u filozofiju, u trećoj u pesništvo, u četvrtoj u teologiju itd. Svakom članu zajednice usadili bi nepovratnu ljubav prema kuhanju, pripremi hrane, da ne kažem, skupljanju bobica i tako osigurali opstanak vrste … Tako je! Naše zajednice bi po pitanju opstanka bile prvobitne, ali po pitanju napretka – duhovne! Na jednu takvu, uostalom, mislim da sam naišao u filmu La Belle Verte…Dakako, bilo bi moguće preći se iz jedne zajednice u drugu! Ali nikada, baš nikada, ne bi išli za tim da zajednice povežemo u nastojanju da izgradimo nekakvo globalno društvo (za nas, to je samo druga reč za globalno tržište)… te glupave povezanosti svih sa svima. Osim možda sporta, nijedna druga vrsta takmičenja u našem društvu ne bi bila podržana. I ne bi imali internet nego bezbroj različitih mreža u zavisnosti od sklonosti pripadnika zajednice. Sve u svemu, jasno je čemu naginjemo: mi bi naše društvo podelili kako bi svaki pojedinac u njemu ponaosob mogao biti sretan.
18.
Carl Sagan, dokumentarac Cosmos. Organizovali smo civilizaciju čiji svi bitni elementi duboko zavise o nauci i tehnologiji, koji istovremeno niko ne razume. To je siguran recept za katastrofu. Zapaljivi spoj neznanja i moći, pre ili kasnije, eksplodirat će nam u lice.
10 коментара:
Baš tako,razapeli su nas kao Isusa.
pesnik u prolazu
Isključujući „ naučnike“ koji učestvuju u izradi oružja, diskusija o njima je u startu bespredmetna, ostali naučnici odbacuju odgovornost izgovarajući se na progres, humanost i sl. Medicinska pomagala i sve u sklopu medicine i ljudskog zdravlja, tehnologija koja olakšava život, kućni aparati, pa čak i prevoz od bicikla do automobila, aviona, ima svoje opravdanje. Gomila ostalog je klopka za lude. Uzmimo za primer medicinu. U sektor ishrane ubacili smo otrove da bi se posle ojađeni takvom ishranom lečili tom uznapredovalom medicinom. U stalnoj smo mrtvoj trci sa prirodom, koja nije glupa. Bakterije i virusi se prilagođavaju, čim pronađemo lek ovi mali mutiraju.A mi umislili da smo mali Bogovi,ma jači smo i od Boga i od prirode. E nismo. Glupi smo. Na kraju ćemo se međusobno potamaniti.
XXX
Saganove misli su me podsetile na jednu pojavu u svakodnevnici. Većina očeva, koji su vodili buran momački život, prilično je stroga.Rezultat je to ličnog iskustva, svih zamki koje čekaju njegovo dete ( posebno kada je žensko dete u pitanju).
Takav je slučaj sa iskusnim naučnicima, vojnim ekspertima koji se nakon penzionisanja,kad izmaknu strogoj hijerarhijskoj ruci,otrezne i priznaju šta je sve moguće ( da ne spominjemo priznanja o učinjenom.
Kada je čovek u pitanju ništa nije nemoguće, nije apsurdno mada je vrh apsurda, pa u pogledu te mase apsurda, meni najviše bode oči mrtva trka u naoružavanju. Ma koje god novo naoružanje dodale velike sile ostaju na istom. To je sindrom " crvene kraljice" iz Alise iz zemlje čuda- moraš da trčiš brže da bi ostao na mestu.
Tako mu ga nešto dođe sa celim našim civilizacijskim progresom. Gde smo stigli? Daleko od pećine, naravno,sve ostalo je isto, neizvesnost,strahovi itd.( druge vrste). Neki su i u pećini bili super zadovoljni, kao što i neki ljudi danas prožive život bez da ih dotaknu veliki problem. Sa aspekta izuzetaka sve je relativno, u globalnom preseku na istom smo. sada bi me libertarijanci obesili naopačke na prvu banderu, no, to je njihov problem,kao i problem svih koji nikada ne postavljaju suštinska pitanja.Meni lično,momentalno, život teče skoro kao med i mleko, mada je oko mene neviđen haos. To je život.
Ali, ako neka budala stisne jedno dugme, propada teorija relativnog, odosmo svi odakle smo došli, u prah i pepeo.A to je lako moguće, čak izvesno, kako tvrdi Sagan i veliki broj naučnika, filozofa i ostalih mislilaca.
Istrgnute Saganove misli odnose se na jedan točkić razvoja nauke,novac,koji je u određenoj meri uticajan,nikako isključivo,što bi neko jako voleo da se zaključi.
Stajem u odbranu nauke,pameti,stvaralačkog, inteligencije čak i napretka, protiv sam neukosti,ograničenosti,neobrazovanosti,inertnosti,nehumanosti,svega što unazađuje."Budala" može da stisne dugme, samo se "budala" može odlučiti za takav čin,samo "budale"stavljaju profit ispred života čovečanstva. Te budale su ljudi ekstremno negativnih nagona kojima je tehnologija kao bilo šta drugo, sredstvo ispoljavanja.Toliko o budalama.
pedja
Malopre sam napisala jednu misao, parafraziraću, ćaskanja u komentarima nužno vode u površnost.
Taleb ima priču o ćurki, pre i posle Dana zahvalnosti. Posle praznika u Hirošimi i Nagasakiju nije bilo mnogo ćurki.
Nisam mogla kraće.
Ćurke pre praznika bar dobro ugoje.
pesnik u prolazu
Heheee....čoveče baš si me nasmejao.
Li,u pravu si, mrzi me da polemišeš.Sve znamo.
pedja
Ne znamo sve, srecom znamo da ne znamo, a znamo sta otprilike znamo.
Tako nekako.
Kad prestane interes za novim znanjima bice to los znak. Pouzdano znam da cu skončati sa knjigom u ruci.
Poz.
Draga moja,patiš od tipičnog naučnog sindroma, prema tome šššššš....Da si u drugoj struci, ne dao Bog fizici, mučila bi te kao Anštajna savest pred kraj života.
pedja
Verovatno si u pravu. I to je dokaz kakvi smo svi mi. Ako već idemo u detalje da podsetimo da Anštajn bio istraživački duh i da su odluku o upotrebi atomske bombe doneli političari. Da ironija bude veća, ona je bačena pod isprikom završetka rata, u vreme kada je Berlin već bio osvojen…
Zna se da su u lancu odlučivanja učestvovali intelektualci, sa diplomamau đepu. Te su papire pošteno “zaslužili” , nisu ih kupili kao ovi naši,a rezultati su isti.
Leonardo je bio neobrazovan (institucionalno) samouk, a nadmašio je svoje vreme, ne slikarstvom, to je ipak umetnost, već tehnološkim znanjem. Da je živeo u naše vreme ko zna dokle bi njegov um dosegnuo. I da li bi se on kao Anštajn, Nobel I mnogi drugi , stideo svog rada.
Impresivna je moć uma, zaprepaštujuća moć zla u njemu..
Постави коментар