Recepciju Ničeovog Rođenja tragedije prati izvestan paradoks. Delo odiše kako duhom zavodljive jednostavnosti, tako i semantikom lavirinta, za čije analitičko razlaganje i hermeneutičko fokusiranje čitalac mora kompetentno da vlada u jednakoj meri filozofijom, istorijom religije i klasičnom filologijom. O tekstualnoj genezi Rođenja tragedije svedoči Ničeova korespondencija. U jednom od pisama svom prijatelju Hajnrihu Romundu, iz 1869, Niče veli da se još od zime 1868/69 u Lajpcigu bavi temom rođenja tragedije iz duha muzike. Grčki pesimizam, koji će uskrsnuti u Šopenhaurovoj filozofiji, reovaploćenje Sofokla u Vagnerovoj drami, i muzika kao ključ filozofije umetnosti, čine tematska jezgra te prepiske.
Sokratizacija grčke tragedije
U konvoluti Ničeovih posthumno sistematizovanih rukopisa, nalaze se fragmenti i skice dvaju predavanja - Grčka muzička drama i Sokrat i tragedija iz 1869. Odnos muzike i poezije, značaj hora u grčkoj "muzičkoj drami" i njenoj provenijenciji iz kulta Dionisa, čini sadžaj prvog predavanja; u drugom je reč o smrti tragedije kao posledice sokratizacije i "Euripidove estetike". Tek će u traktatu Die dionysische Weltanschauung (Dionizijski pogled na svet) iz 1870. biti postuliran antagonistički par: "apolonijsko - dionizijsko", kao ključ tumačenja grčke tragedije.
Dvadesetšestogodišnji Niče već je tri godine bio profesor klasične filologije u Bazelu, kada mu je u Lajpcigu 2. januara 1872. kod uglednog izdavača E. W. Fritzsch Verlaga objavljen esej, koji je značio radikalno novu paradigmu i epohalnu cezuru u tumačenju nastanka tragedije. Rođenje tragedije iz duha muzike predstavlja kompleksan zadatak da se antičkoj starini priđe na sasvim drugi način, čime bi se zasnovalo supstancijalno drugačije poimanje estetike i kroz analizu procepila nova kritička perspektiva prijema grčke kulture. Niče se svojom novim hermeneutičkim modelom u suštini suprotstavlja rasprostranjenoj slici antike u 19. veku, kao skladnom spoju nepomućene harmonije i prirodne lepote - predstavi koja je konstituisana kroz klasicizam Johana Joahima Vinkelmana i Šilerove koncepcije "naivnog". Ničeov apodiktički diktum je tome suprotan: harmonija u grčkoj kulturi nije iznikla iz neposrednog saglasja sa prirodnim, već iz agonalne dinamike u suprotstavljanju sa disharmoničnim. Niče opisuje grčku kulturu kao "antagonistički duplicitet" dvaju načela koja se oslanjaju na imena božanstva: apolonijsko i dionizijsko.
U osnovi Ničeovog filozofskog koncepta polarnih opreka leži diferencija božanstava Apolona i Dionisa. Oni u antici ne stoje kao sučeljen par. Apolon je svojim poreklom Bog sunca, svetlosti i kao takav, on respektuje kosmički poredak harmonije brojeva u kvadriviumu (aritmetika, geometrija, astronomija, muzika). Apolon je bog reda, mere, saznanja i čistote.
Dionis je izvorno vegetativno božanstvo, bog životne punoće. On je gospodar nad prirodom, ljudima i dušama, proslavljan je kao božanstvo vrtova, pre svega vinogradarastva. Kao vinsko božanstvo ujedno je i bog zanosa, ekstaze i transa. On je ujedno i bog pod maskom. Sin je Zevsa i Semele, iako su mitološki izvori o njegovom poreklu mnogobrojni i protivrečni, no jedan kaže da su titani Dionisa još kao kao dete rastrgli, a njegove udove i trup Apolon je sakupio i sahranio. Iz tog mita nastao je kult Dionisa-Zagreja ("rastrgnutog").
U Rođenju tragedije Niče opisuje pojmovni par apolonijsko-dionizijsko kao zasnovanu opoziciju. On lokalizuje, oslanjajući se na Šopenhauera, na nivo metafizike. Centralna misao njegove metafizike je "volja". Fundamentalnu opoziciju Niče shvata kao kulturno fundirani princip, kao istorijsko-filozofsku šemu, i verifikuje njenu operativnu silu kroz promišljanje istorije, književnih žanrova i muzike. Ničeova metafizika počiva na Šopenhaurovom postulatu o dva sveta. S jedne strane svet površnosti nasuprot svetu dubine, jedan je samo pojavnost, drugi je suština, samo biće sveta. U dijalektičkom smislu, ovaj pojmovni par treba razumeti kao volju i predstavu.
Niče spaja koncept o dva sveta sa antičkim božanstvima Apolonom i Dionisom. On ih pozicionira u statuirane prirodne nagone: svet dubine, svet bivstva, svet volje je dionizijski; svet površnosti, pojavnosti, predstave je apolinijski. Dionizijska volja je princip sveta, beskrajni sled nastajanja i prolaznosti, rođenja i smrti. Jedinstvo treba da se uspostavi kroz oba načela: Dionis kroz svoju univerzalnost, u prekoračenju mere; Apolon kroz pojednostavljenje, ograničenje, kroz meru i osmišljenje. Rođenje tragedije sučeljava dva pola u umetnosti kao i druge vidove života i može se u izvesnoj meri smatrati odrazom Šopenhaurovih načela "volje" na jednoj strani i "predstave", na drugoj. Dionizijsko načelo izraz je čiste energije života i nagona, iracionalnog, htoničnog, iskustvo prekoračenja i haosa, ono je i borba i patnja, zanos i odsustvo granice, dok apolonsko označava formu, sklad, principium individuationis, duh reda, distanciranosti, smirenja.
Umetnička forma muzike odgovara prvom načelu, drugom korespondira ep iz nasleđa antičke književnosti. Tek spojem dvaju načela rođena je, veli Niče, antička tragedija. Rihard Vagner, čiji je mladi Niče ekstatični pobornik, radio je na obnovi tragedije u muzičkoj drami, koja je trebalo da bude sjedinjenje dvaju načela kroz tragički duh. Pritom se eho Šopenhauerove metafizike ne može prečuti. Stav da svetu i bivstvu u vanestetičkom nikakva apologija nije potrebna, počiva na Šopenhaurovom pesimističkom poistovećenju volje i sveta po sebi. Niče je uveren da je volja osnova nadindividualno i metafizički shvaćene snage života, mišljenja i delanja. Teza o tome da estetički fenomeni namesto Boga, uma ili etičkih principa treba da budu apologija sveta, nalazi se u vezi sa posebnom ulogom koju su Šeling i romantičari, kao i Šopenhauer odredili umetnosti, a koju će mladi Niče kategorično staviti u centar. Niče modifikuje Šopenhauera time što u umetničkom iskustvu, shodno vagnerijanskoj dogmi, vidi najvišu formu saznanja. Dva polarna načela nisu naprosto antitetični entiteti, već su jedan na drugi upućeni, međusobno prožeti, te svakad u sebi sadrže atribute oprečnog načela. Niče otuda veruje da je u "sledu uvek novog rađanja" dionizijskog i apolonijskog iznašao univerzalnu paradigmu grčke kulture, koja je trebalo da posluži kao kritička antinomija savremene kulture. Tako u arhitekturi, plastici i slikarstvu i Homerovim epovima, Niče vidi manifestaciju apolonijskog, dok u muzici, lirici Arhiloha, dominaciju dionizijskog principa. U grčkoj tragediji, u čijoj osnovi Niče prepoznaje dionizijski hor, na delu je savršeno sjedinjenje dvaju antagonističkih načela. U tragediji je na snazi simbolično saglasje božanstava: Dionis govori jezikom Apolona, Apolon etikom Dionisa, čime je dostignut umetnički zenit tragedije. Raspad tragedije za Ničea je radikalna cezura u kulturnoj istoriji Evrope. Propast tragedije, po njemu, leži u Euripidovoj racionalističkoj dekonstrukciji tragičnog mita, čija je inspiracija bilo sokratovo prosvetiteljstvo. Tragedija se, u Ničeovoj viziji, ponovo rađa u duhu nemačke muzike, u delu Riharda Vagnera. Time je uspostavljen supstancijalni paralelizam, filijaciona linija i kontinuitet između Vagnerove muzike i dionizijske antike.
U Rođenju tragedije valja razlikovati dve forme diferencija: suprotnost između dionizijsko-apolonijske, kao postojani antagonizam dvaju uzajamno posredujućih načela, kao i suprotnost između apolonijsko-dionizisjkog antagonizma koji, sa jedne strane u formi estetičkog iskustva sveta ne pravi diferenciju između istine i privida i koji se, sa druge strane, oslanja na moral i nauku u duhu sokratizma, težeći da antagonistički proces okonča i svoju čulnu pojavnost podredi pojmovnosti.
Šopenhaurov model prerašće u funkcionalnu estetizaciju metafizike: svet valja razumeti kao umetničko delo koje samo sebe rađa. U permanentnom autopoiesis-u, u demijurško-umetničkom procesu, volja se svakad iznova proizvodi i objektivizuje. Dionis stremi iz rasparčanog Zagreja ka identitetu, ka Apolonu, ka smisaono strukturisanom načelu i individualizovanom prostorno-vremenskom redu. Helenski Apolon sa azijatskim Dionisom, forma protiv sadržaja, svetlost Apolona protiv previruće požude Dionisa. Niče prepoznaje apolonijski i dionizijski element života već u samoj prirodi. Priroda sama sadrži kako princip individuacije, tako i prekoračujuću strast.
Kroz pakt Apolona i Dionisa i njihovih energija, odigrava se mimezis - oponašanje. No, zapravo u toj estetičkoj transkripciji leži konflikt: u ontičkoj razdvojenosti, u dihotomiji bića. To je upereno protiv Rusoovog romantizirajućeg srećnog "prirodnog čoveka", Niče smatra da se čovek sub specie naturae zlopati, i njegov odgovor glasi: čovek postaje umetnik. Sa apolonijskim sredstvima - kao pisac tragedija, kao muzičar, kao skulptor, opisujući "ispunjenje u prividu". Čovek time stvara drugu stvarnost, stvarnost estetičko-mimetičkog, u kome su suprotnosti izražene, ali istovremeno i ukinute. To su antičke tragedije u kojima se nazire dionizijsko-tragična pozadina
Ovaj esej mladog Ničea, kojim se autor želeo uključiti u živu polemiku o Vagnerovoj muzici, izazvao je vehementnu polemiku među klasičnim filolozima svoga vremena. Prva, oštra replika potiče iz pera Ulriha fon Vialmovic-Melendorfa, perjanice ondašnje klasične filologije i greciste Ervina Rodea. Ničeova estetička intencija je preinačena u istorijsku, te je kontekst Vagnerove muzike apstrahovan i fokusiran na problem grčke kulture: nastanak tragedije i ostalih dramskih žanrova. Ta polemika je i mimo zapostavljenog argumenta prerasla u cause célčbre u istoriji ideja. U njoj je identifikovano više plauzibilnih motiva: preneraženost fon Vilamovic-Melendorfa Ničeovom "izdajom" zajedničke pedagogije Oto Jana, kao i zavidljivost prema uspehu kolege koji je, i bez disertacije i habilitacije, već u dvadeset i četvrtoj godini bio redovan profesor klasične filologije u Bazelu.
Dakle, za Ničea grčka tragedija je jedinstvena sinteza muzike i prosvećenog mita kao protivteža umu koji pojmi svet kroz nauku i etiku, dok je hrišćanska religija za njega "kultura smrti" kojoj suprotstavlja, idealno artističku, antihrišćansku, dionizijsku kulturu utemeljenu u životu. Ničeov maestralni esej je vatreni manifest antitetičnih principa kao mitske cikličnosti sveta, ispunjen je grozničavom, vibrirajućom, sublimiranom erotologijom saznanja. Kao što Faust priziva "duh zemlje", tako i Niče priziva duh ranog grčkog genija. U Predgovoru Rihardu Vagneru ističe Niče da je umetnost "najviši zadatak i u osnovi metafizička delatnost života". Svet i bivstvo su, po njemu, apologetički zasnovani "estetički fenomen". Time Niče postulira novu paradigmu izvan tradicionalne teološke i filozofske linije, koja smisao sveta vidi u ideji summum bonum najvišeg dobra, odnosno u pojmu Boga. Bez htoničnih sila podzemnog sveta, ni olimpijski svet ne može biti savršen. Učenje o misterijama Grka suprotstavljeno je učenju o stradanju u Novom Zavetu. Hristovom stradanju na Krstu korespondira drevna grčka patnja kao uslov života. Ono što je u hrišćanstvu eshatološko-sotiriološka drama stradanja, kao prelazak u novi eshaton, kod Grka je simbolika večnosti života koji se sam iz sebe obnavlja.
Zoran Andrić
IZVOR
Нема коментара:
Постави коментар