Migracije

beli pelikani

MIGRACIJE ŽIVOTINJA

Svake godine životinje celog sveta migriraju.  Motivacija u pozadini migracija je razmnožavanje, ishrana ( trofička migracija )  i klimatski uslovi ( produžetak vrste- genetočka migracija ).

Pojedine  migracije javljaju se kad se neka vrsta previše namnoži pa mora potražiti nove izvore hrane (npr. povremene najezde skakavaca).  Kada domaća teritorija postane prenaseljena, mladi leminzi u stampedu krenu preko širokih prostranstava u potrazi za njihovim staništima, ponekad smrtno stradajući na putu.

seoba belih irbisa

 Hibernacija

Neke vrste  uopšte ne migriraju radi hrane. Sa sezonskim nedostatkom  bore se  na druge načine. Majmuni, na primer, stvaraju u glavi mapu svog dela šume tako da znaju gde će biti svežeg lišća posle kiša i gde će naći tvrde šumske plodove za vreme suše. Vukovi koji žive u hladnim severnim šumama love  u čoporima u toku hladne zime kako bi zajedno ubili životinje koje su veće od njih. 

Najviše životinja nedostatak hrane nadomešta hibernacijom. Pravi zimski spavači, kao što su puhaći ili američki mrmoti, upošte ne mrdaju tokom zime. Oni se u potpunosti oslanjaju na rezerve sala da bi preživeli, a da bi uštedele energiju njihov metabolizam se usporava u odnosu na normalan ritam. Medvedi i veverice nisu pravi zimski spavači. Iako obično spavaju u dugim periodima tokom najhladnijih delova zime, šćućurene u jazbini ili u gnezdu, one ne upadaju u duboko, nesvesno stanje hibernacije i često se bude u periodima poboljšanja vremena i izlaze da bi mokrile ili nešto pojele.

Neke vrste slepih miševa spadaju u grupu spavača, ali ne ostaju uvek tamo gde su proveli leto. Oni odleću u jesen na jug i tamo u snu provode zimu. Lete, takoreći na kraj sveta, da bi - spavali.

Gmizavci i vodozemci koji žive u veoma toplim i suvim predelima imaju sopstveni oblik hibernacije, koji se naziva letnji san. Oni se uspavljuju kada njihovo stanište postane suviše suvo. Većina se zakopava u vlažan pesak ili ispod stena, aktivirajući se ponovo tek kada kiša vrati stanište u život. Neke žabe koje spavaju letnji san čak dobijaju kožnu čauru koja čuva vlagu tela dok one čekaju da se vrate kiše.

Gnu, Serengeti

 Nedostatak hrana i parenje

Seobe nisu nasumična lutanja. Postoje ustaljene maršute koje se ponavljaju svake godine. Obično se radi o dvosmernom putovanju, pri čemu se životinje vraćaju tamo odakle su došle kada uslovi ponovo postanu povoljni.

Pojedine životinje se zbog ishrane sele samo na male udaljenosti. Najviše njih odlazi jako daleko, ne samo radi hrane već i parenja.  I među istim vrstama mogu se naći velike varijacije.

Losos dolazi na svet u potoku, u slatkoj vodi, u rupama u koje je njegova majka položila jaja. Tu živi oko dve godine, a zatim putuje do mora i njegov organizam se odmah prilagođava životu u slanoj vodi. Posle nekoliko godina, kada dođe vreme razmnožavanja, instikt ga zove da se vrati natrag, na mesto gde je proveo mladost, da položi jaja. Tada se vraća u reku i njegov put može da bude dug i hiljadama kilometara.

Za razliku od lososa koji radi polaganja ikre putuju iz slanog mora u slatke vode,  jegulje, koje žive u slatkim vodama, radi mrešćenja putuju evropskim rekama do Sargaškoga mora prevaljujući nekoliko hiljada kilometara.

migracija lososa

Migracioni putevi

      Sve životinje su osetljive na dnevnu svetlost i koriste je da podese telesne časovnike ili biološke ritmove. Tako se i prilikom selidbe životinje se dnevnom svetlošću sunca, ali i mesecom, vetrovima, klimom i vegetacijom, magnetnim poljem zemlje.  Neke ptice, poput nekih golubova i morskih ptica, koriste oset njuha da ih dovede do željene lokacije.

Migracije se  odvijaju pod teškim okolnostima i, uglavnom, po istoj putanji.

  

nasukane krabe na obalama okruga Oranž u Kaliforniji

Dužina migracionih puteva varira:  grbavi kitovi, npr. prevaljuju 8 hiljada kilometara u jednom smeru; ženka sivog kita, na povratnom putovanju od istočne obale Rusije do Meksika, gde se kitovi pare, prelazi 22.500 kilometara; divlji irvasi migriraju između leta i zime, a mogu da putuju i više od 5.000 kilometara tokom godine; ptica Riđa muljača (Limosa lapponica) koja preleti  11 000 kilometara bez stajanja u samo devet dana a leptir monarh prevali put od  3 500 kilometara između južne Kanade i središnjeg dela Meksika.

leptir monarh

MIGRACIJE LJUDI

Migracije ljudi zbog promene sredine  prvi su i najstariji tip migracija uopšte. Antropolozi se slažu da je da je ljudska kolevka Istočna Afrika i da gene tih prvih ljudi  nose sva ljudska bića danas, od Afrike do Australije.

Pre 700.000 godina homo sapiens se nalazio gotovo isključivo u Africi, baš kao i Australopithecus afarensis, prethodnik homo erectusa koji se pojavio pre 3.3 miliona godina. Savremena klimatološka istraživanja tvrde da je u Africi klima oscilirala između suša i poplava  pre nego je postala relativno stabilna .Veruje se da su ti  nepovoljni klimatski uslovi naterali  ljudske grupe da  krenu u svoju prvu migrantsku pustolovinu s Roga Afrike u Malu Aziju.

Najstariji primerak afričkog pretka u Evropi pronađen je u blizini Heidelberga u Nemačkoj i star je otprilike 650.000 godina. Do tog vremena se selio do Francuskog centralnog masiva, njene mediteranske obale, današnje Italije, Austrije i Češke. Zatim se polako kretao u severnu Evropu, u trenutku kada se ona oslobađa od leda – u područje današnje Danske oko 15.000. p.n.e. i u područje današnje Engleske i Irske oko 10.000. p.n.e.

Prirodna sredina je u ta vremena bila najvažnija odrednica pokretljivosti ljudskih skupina. Najistaknutiji istraživac migracija E.G.Ravenstein bio je uveren u to, ali je uz " neugodnu klimu" kod kasnijih primera dodao ekonomske motive, loše, tlačiteljske zakone, visoke poreze i sl. Za verovati je, takođe, da su migraciji pogodovali sukobi među grupama. Kako ne znamo gotovo ništa o socijalnoj organizaciji tadašnjih ljudi pretpostavlja se da je svaka manja grupa imala vođu koji je određivao pravac aktivnosti, pa tako i seljenja. Svaka odluka bila je ipak pod najačim uticajem klime, i dostupnosti hrane.

migracije ljudi

Od  vremena prvih migracija, čovek je sve manje bio nomad, a sve više stacionaran. Osim pravljenja zaliha za zimu on se okrenuo  domestifikaciji biljaka, životinja i zemljišta, što je vodilo početku urbanizacije. Sa urbanizacijom razvile su se civilizacije i to se prvo desilo na Bliskom Istoku, Balkanu i Mediteranu. Razvojem culture čovek se potpuno odvojio od instinktivnog stila života sličnog životinjskom.

Do tog vremena  kod  ljudi je već  razvijen rasni diverzitet kao adaptivni regulativ prirode ( u poslednje vreme izbegava se termin rasa i umesto njega koristi adaptivni tip). Danas postoje četiri osnovna rasna tipa: kavkazoidi ( („bela rasa“),  negroidi („crna rasa“),  mongoloidi („žuta i crvena rasa“) i australo-vedoidi.

____________________

Crnci = tamna boja kože – visoko UV zračenje; kovrdžava kosa – vazdušni sloj koji štiti od sunca; izduženo telo, debele usne, ogoljene desni – termoregulacija; Eskimi = zdepasta građa – velika površina, a mala zapremina – efikasno zadržavaju toplotu i imaju visoku produkciju energije; Mongoli = epikantus (kose oči) – zadebljanje kože gornjeg kapka tj. masni nabor iznad gornjeg kapka sužava proreze zenice i štiti oči od jakih vetrova; Arapi = poduži, savijen nos – štiti sluzokožu nosa od pustinjskih vetrova ( izvor )

_______________________

Postojanje adaptivnih tipova dalo je i daje šansu čovečanstvu da naseli i preživi u različitim uslovima sredine.

UTICAJ KLIMATSKIH USLOVA

Migracije primitivnih naroda, dakle,  odredili su klimatski uslovi.  Kao i kod životinja hrana, ili još preciznioje nedostatak hrane, bio je povod pomeranjima.

I danas se čovek ne može suprotstaviti prirodnim silama, ali se razvojem tehnologije uspelo rešiti prilično mnogo problema te redovne vremenske nepogode nisu toliko uzrok migracije, tek one koje ostavljaju pustoš iza sebe. Velike prirodne kataklizme uglavnom  izazivajku neplanirana, neintendirana kretanja masa.

Zato se današnje migracije moraju prevashodno sagledati ne toliko u odnosu na klimatske promene, koliko u sklopu  opšte prostorne mobilnosti savremenog čoveka. Karakteristika modernog doba, u razvijenijim društvima, je sve češća i kompleksnija pokretljivost.

 Savremene migracije uslovljene su pre svega individualnim razlozima. Ma koliko su takve migracije stvar ličnog opredeljenja, izraz vlastite želje, nemoguće ih je odrediti van konkretnih  procesa unutar društva (privrednim, političkim, kulturnim, etničkim, verskim, ratnim i dr.). Kao i kod životinja  migracije imaju određeno odredište;  nekada je ono unutar  granica jedne države, nekada izvan.  Na isti način, kao i kod životinja,  migracija može biti  privremena ili trajna. Jedno je sigurno, odredište migracije može da pruži ( ne mora) bolje uslove života od područja iseljavanja.

DOBROVOLJNE MIGRACIJE

U našem dobu jedan od prvih migracionih odredišta je urbana ( ruralno-urbana )  ili urbanija sredina  (prekomorska iseljavanja iz Evrope u 19. veku). Ona je  lična i dobrovoljna.

Prve slobodne migracije ovog tipa su u istoriji bile obično male po broju. Tek kasnije, pioniri - migranti otvaraju utvrđene putove velikim migracionim tokovima, migracija postaje stil, utvrđeni obrazac i primer kolektivnog ponašanja. Jednom kada započne rast takvo MIGRACIONO kretanje je gotovo «poluautomatsko»: pojedinačne migracije postaju masovne migracije kada migranti pioniri omoguće migraciju rođaka, prijatelja i poznanika, kako doznakama novca, obezbeđenjem smeštaja i sl. vrstama pomoći omoguće drugima dolazak, i kada država, u koju ljudi ulaze, institucionalizuje ulogu migranta. Bez tog uslova nema migranstkog statusa.

Jednom kada se utvrdi obrazac neke migracije više nije niti potrebno proučavati individualnu motivaciju da bi se predvidelo ponašanje ljudi u određenim područjima. Kao i sve i ovu migraciju omogućava vrsta transportnog sistema, brodova, železnica, ali ekonmske mogućnosti, plativost  prevoznog sredstva i ostalo.

PRISILNE MIGRACIJE

U prisilnim migracijama ( Tatari, Čečeni u SSSR-u nakon II sv. rata, Nemci u FNRJ) ili iseljavanjima potaknutim propagandom države radi potrebne radne snage ( trgovina random snagom, trgovina robljem ) građani kao da imaju moć odluke hoće li ostati ili otići,  ali je ta odluka zapravo nominalna jer su oni (građani) prisiljeni. Zato se ove migracije i nazivaju prisilnim.

BEG

U istoriji je beg je bio važan oblik prisilnih migracija.  Uzrok prisile postaje stanje u društvu, politički konflikt, ekonomski faktori, kulturne razlike. Zapravo se u osnovi svih masovnih migracija nalazi kombinacija nekoliko  uzroka.

EVROPA- PRVI VELIKI MIGRACIJSKI VAL

Migracije su factor velikih društvenih promena, kako pozitivnih, aktivirajućih, tako i negativnih, pa čak i razarajućih (npr. Huni su pospešili pad Rimskog carstva).

U Evropi je period od 4. do 7. nove protekao u migracijama naroda. Ovaj period bio je krucijalan za oblikovanje kulture u Europi i za postavljanje temelja budućih etno-nacija. Mnoga plemena pronosila su vlastita imena i kulturu evropskim područjima koja su ih zadržala – npr. Franci i Burgunđani u Francuskoj, Angli i Saksonci u Engleskoj. Posebno su invazije Germana u 4. i 5. veku duboko preoblikovale Evropu.

U prvom valu naselili su se Huni, Goti i Avari. U drugom su došli Slaveni, stepski narodi i Arapi, dok su u trećem valu bili Vikinzi, Normani i Mađari. Plemena sa severa krenula su prema jugu zbog klimatskih promena privučena pojedinim plodnim krajevima. Neka su privučena bogatstvom rimskog carstva, što je posebno bio slučaj s Hunima i Germanima. Plemena iz centralne Azije bežala su u Evropu pred napadima Huna, Avara i Bugara. Miroljubivo i dobrovoljno preseljenje u prijašnjim je vremenima bilo pre izuzetak nego li pravilo. Evropska antička i srednjovekovna istorija puna je primera deportacije, egzila, prisilne repatrijacije, prisilnih transfera itd. Kasnije migracije srednjeg veka obuhvatale su samo pojedine grupacije i društvene klase: vitezove u vreme krstaških ratova, trgovce i zanatlije, putujuće zabavljače.

O modernim migracijama se tako može govoriti tek od 14. veka kada su se etablirale jake države čije se granice nisu lako menjale i u kojima je postojala relativno jasna politička i socijalna hijerarhija.

Pre velike kuge 1350. populacija Evrope se gotovo udvostručila. Gotovo sve plodne površine su iskorištene. Ponovo se razvija nauka i umetnost. A onda, između 1347 i 1351 trećina stanovništva Evrope umire od kuge, a populacije se dugo ne oporavlja. Ekonomski rast prijašnjih vekova također više nije moguć, a nema niti novih površina za daljnju ekspanziju. U Zapadnoj Evropi nepovoljni uslovi uzrokovali su napuštanje zemlje. Pojavili su se lutajući pauperi – siromasi. U potrazi za poslom ti su ljudi putovali u ruralne krajeve gde se počela pojavljivati skromna industrija. Migriralo se na osnovu nesigurnih informacija o boljim uslovima života. Migranti ni tada, ni danas, nisu potpuno svesni akteri i nemaju punu ideju o socijalnim i političkim posledicama preseljenja.

I u tom vremenu su postojale  politički motivisane migracije. Veliki broj se odvijao tokom  kolonizacije  i osvajanja van Evrope. Kolonizacijom je tako naseljeno preko dva miliona Evropljana u Novom svetu, a trgovinom roblja preseljeno oko 7-8 miliona robova iz Afrike.

Bartolomejska noć

Za Evropu ovog perioda karakteristične su političke migracije na kulturnim, najćešće verskim osnovama .To su primeri klasičnih prisilnih iseljavanja. poznati su primeri izgon Židova iz Španije1492., zatim i Maura, Španskog proterivanja protestanata iz delova Holandije i Belgije,  Francuskog proterivanja protestanata nakon Bartolomejske noći.  Henrik VIII je proterao katolike. Države i vladajuće elite zahtevale su kulturnu uniformnost među populacijom što do tada nije bio slučaj.

U principu svaka se pojedinac, ili grupa,  bori  za svoju kulturu: domaće stanovništvo za svoju,  ono koje se useljava za svoju. Konzervativni migranti SU UVEK TRAŽILI prostor gde su mogli da nastave sa starim načinom života; to nije značilo da će takav prostor i pronaći. Nisu svi  konzervativni migranti tokom istorije uspeli da sačuvaju osnove svoje kulture . Ima  primera kada su pojedinci, grupe  promenile fundamentalne osnove svoje kulture.

EVROPA. MODERNA VREMENA

Masovne moderne evropske prekomorske migracije povezuju se s demografskom tranzicijom i procesima modernizacije. Nije čudno da je prvo zahvaćena Velika Britanija, zatim nemačke zemlje i Skandinavija te na kraju i Južna Europa. U razdoblju od 1800.-1850. od 3,4 miliona evropskih iseljenika 2,5 miliona bilo je britanskog porekla, dok su u tri sledeće decenije prekomorske migracije uključile još 8,1 milion ljudi od kojih su 82% Britanci i Nemci; tek u zadnjem valu od 1880-1914. većina iseljenika dolazi iz Južne, Srednje i Istočne Europe. U prekomorskim migracijama u Ameriku je ušlo gotovo 30 miliona ljudi. U razdoblju od 1846. do 1924. migranti su u proseku činili 12,3% stanovništva. Jeftinu radnu snagu uvozile su Kalifornija, Britanska Kolumbija, Australija te različite južnoameričke zemlje i to obično iz Indije i delova jugoistočne Azije.

U Evropi su u tom razdoblju zabeležene su i unutarnje-evropske migracije iz ne-industrijalizovanih krajeva u industrijalizovane i to iz Irske u Britaniju, iz Italije, Španije i Belgije u Francusku, iz Poljske u Nemačku. U tom razdoblju u Evropi nije bilo nikakve kontrole koja bi ograničavala putovanje u inostranstvo, s izuzetkom Carističke Rusije. Ljudi su mogli započeti raditi u drugoj zemlji bez traženja ikakvog dopuštenja za to.

Od početka Prvog do kraja Drugog svetskog rata u Evropi se UVODI sistem međunarodne kontrole. Zbog straha od stranih špijuna u vreme rata, putne isprave su postale korisno sredstvo kontrole granica a za migrante su pravljeni logori. Kad se Prvi svetski rat završio, migracijska kontrola je ostala, ali sada u interesu regulisanja tržišta rada. Privremeni migracijski zakoni pretvoreni su tokom 1920-ih iz 1930-ih u nekoliko zemalja u zakone o strancima. Zbog velike nezaposlenosti pojavili su se zahtevi za zaštitom domaće radne snage od konkurencije stranaca.

_______________________________________________________________

Međunarodna organizacija za migracije objavila je interaktivnu kartu koja omogućava korisnicima da istraže koliko je ljudi migriralo iz koje zemlje i kamo.Takođe, možete videti i koliko imigranata je koja država primila.

Treba napomenuta da su na karti korišteni podaci iz 2010. godine koje je organizacija dobila od Svetske banke.Za korištenje vizualizacije, kliknite na zemlju i možete videti unutrašnju i spoljnju  migraciju te zemlje. Svaki krug prikazuje 20.000 ljudi te kada pređete mišem preko kruga videćete koje su nacionalnosti.

_____________________________________________________________

Magna Carta

1951. u Ženevi donešena je UN-ova Konvencija o izbeglicama. Magna Carta međunarodnog prava za izbeglice trebala je biti alat u osiguranju prava ljudi koji su bili prisiljeni napustiti svoje domove. Godinu kasnije prva država potpisnica Konvencije bila je Danska, koja se danas protivi izbjeglicama, a prva zemlja koja se s izbegličkom krizom susrela u velikom obimu bila je Mađarska 1956, ista ona država koja danas podiže žičane ograde iako u tome nije prva

Do 1973. Evropa uspostavlja relativno liberalnu imigracijsku kontrolu zbog velike potražnje za radnom snagom u industriji. Svake godine oko 2,7 posto stanovništva zemalja članica iseljava se iz svoje države u drugu državu članicu, ili oko milion stanovnika. Prema statistici  unutareuropska imigracija ubrzava i raste.   2005. godine, samo se 1,3 posto stanovnika jedne zemlje članice odlučivalo na preseljenje u drugu zemlju članicu. Bile su to zlatne godine konjunkture i  svima u EU bilo je dobro.

U vreme hladnog rata došlo je i do znatnog priliva izbeglica iz Istočne Nemačke, Mađarske i Čehoslovačke te dekolonizacijom koja je rezultirala ekstenzivnom imigracijom iz prijašnjih kolonija u Englesku, Francusku, Holandiju, Belgiju, Španiju i Portugal.

Dva su bila vala proširenja sa istoka : 2004. godine, kad je primljeno osam bivših socijalističkih zemalja, te Kipar i Malta,  2007. godine, kada su primljene Bugarska i Rumunija. Na udaru je bila Nemačka.

Najviše unutarevropskih migranata okupilo se u Nemačkoj, Velikoj Britaniji, Španiji, Italiji i Francuskoj. Ovih pet zemalja je, npr. u 2013. godini primilo 75 posto radno sposobnog stanovništva iz drugih zemalja članica, najviše s istoka Evrope.

Nemačka je primila 592.200,  Britanija 498.000, Italija 350.800, Francuska 327.400, a Španija 275.600. Ukupno 14 zemalja članica prijavilo je da je imalo više unutareuropskog useljavanja nego iseljavanja. Ali, više iseljavanja nego useljavanja prijavile su Bugarska, Balti, Češka, Slovačka, Kipar, Grčka, Irska, Poljska, Rumunija i sama Španija.

I u istočnoj Evropi se koncentrišu migracijski punktovi. To su uglavnom veliki gradovi.   Tako se  oko Varšave, Wroclawa, Budimpešte, Praga, stvaraju doseljenički prstenovi, koji ranije nisu postojali.

 Uz sve brojke samo tri zemlje beleže rast stanovništva: Britanija, Irska i Francuska. Britanija vodi politiku populacije vrlo pažljivo, pa je tako cela u blagom porastu, s izuzetkom Highlandsa. U velikom rastu su primorska područja severne Škotske, zbog naftnog buma. Tamo, dakle, ima posla. Francuska je uglavnom u blagom plusu, a prednjače Normandija i Bretanja. Francuska nikad ne dozvoljava stagnaciju, i zato će njene granice ostati otvorene. Irska beleži najveći rast. Skandinavske zemlje se nedovoljno otvaraju i, iako ima imigranata i migranata, sve su u blagome padu. Španija neće zatvarati granice, iako je u krizi, i nastoji povećati broj stanovnika u manje razvijenim područjima, nadajući se oporavku.

 Iako prima najveći broj  migranata, Nemačka stagnira. Mapa Nemačke izgleda kao u doba Hladnoga rata: zapadna Nemačka je atraktor, a istočna, s izuzetkom Berlina, gubi stanovništvo.

SIRIJSKA IZBEGLIČKA KRIZA- novi migracioni talas

Danas su migracije postale globalni fenomen ujedno i jedno od najvrućih političkih pitanja, a

krijumčarenje ljudi  jedan jod najunosnijih "poslova" u svetu. Procenjuje se da godišnja zarada premašuje 8 milijardi USA $.

Evropa je suočena sa migracijskim valom ljudi iz različitih delova Afrike i Azije. Migranti  dolaze na evropski kontinent na  Kanarske otoke, iz Maroka u južnu Španiju, iz Libije na Maltu i talijanske otoke Siciliju i Lampedusu te s Bliskog istoka u Tursku i Grčku. Ima i onih koji  stižu preko Ukrajine i Belorusije. Njihov odrešni cilj su Nemačka i Skandinavske zemlje.  U 2014. u Evropu se pristiglo  280.000, najviše iz Sirije, zatim Afganistana , Eritreje, Nigerije i Romi s Kosova. 

Malo istorije:

U osvit petog veka Rimsko carstvo je na ivici propasti. Sa istoka navire neustrašivi narod ratnika-konjanika poznato pod imenom Huni koji širi užas među plemenima na granici.

O Hunima se i danas malo zna, ali je poznato gde su i kada stupili na scenu i gde je, zapravo, počela Velika seoba naroda, pokrenuta zbog straha od Huna i njihovih konja. Bilo je to u Siriji 370., koju su Huni preoteli od Rimljana, a zemlju razorili. Čak i u to vreme loše vesti su se brzo širile, a ono što su Huni napravili u Siriji, nateralo je brojna varvarska plemena u beg, te uzrokovalo velike seobe, nove države, nove narode, nove slike sveta i Evrope kakvu danas poznajemo.

Kada je nestalo Atile Evropa je potonula u haos, a varvarska plemena, ona koja su do tada bila pod čvrstom kontrolom Huna,  krenula su u osvajanje rimskih teritorija, pre svega, njihovu pljačku. Samo 23 godine nakon Atilline smrti, 476. godine, Zapadno rimsko carstvo više nije postojalo, a Romul Augustus, poslednji rimski car i sin rimskog diplomate na Attilinom dvoru, svrgnut je s prestolja.

Jedno je jasno. Da nije bilo Huna, ne bi bilo seobe naroda. Da nije bilo Velike seobe naroda, ne bi bilo ni današnje Evrope.

Sirija je, prema podacima UNHCR-a iz 2011, imala 22 miliona stanovnika. Od tada njih četiri miliona  izbeglo je iz zemlje i privremeno utočište pronašlo u okolnim zemljama. Poslednji podaci UNHCR-a govore da ih je u Turskoj registrovano 1,9 milion, u Libanonu 1,1 milion, u Jordanu 629.000, u Iraku 249.000, 132.000 u Egiptu i oko 24.000 u nekoliko severnoafričkih zemalja.

                                                                     

Migracije- četiri karte iz Davosa